OOO! Evo mojih neistomisljenika Volcae i Vlada, ocigledno da su me jedva docekali. Gospodo moja draga, pa pokusano je da se uvede Vlasima rumunski knjizevni jezik i u dva sela u Albaniji gde zive Vlasi u drugoj polovini 19.veka, u skolskom obrazovanju i nista od toga nije bilo.
Rumuni prodiru na jug
Rumunske vlasti su u 19. veku samo u Bitoljskom vilaetu otvorile 50 škola
U Albaniji, vođe nacionalnog preporoda bili su: Jan Vreto, Timi Mitko, Paško Vasa, sve sami Cincari. Potomci bivših pastira sa Gramosa bili su ravnopravno zastupljeni u Ilindenskom ustanku podignutom u Kruševu u Makedoniji 1903. godine. Jedan od vođa i
najvećih junaka toga ustanka, kad je na Balkanu stvorena prva Republika, bio je Cincarin, Pitu Guli.
Razume se, imali su Cincari i sopstveni nacionalni pokret, ali se sve završavalo na pokušajima. Svest o njihovoj etničkoj posebnosti javila se veoma rano, ali je uvek vezivana sa Vlasima iz Vlaške i Moldavije. Takvo shvatanje će im veoma štetiti pre svega jer su se skoro uvek, po inerciji, vezivali za Rumuniju, koja im je na svoj način, kao i Grčka, uskraćivala mnogo toga u etničkom i etičkom pogledu.
Poznato je, na primer, da su rumunske vlasti odvajale dosta novca, ne bi li privoleli Cincare za svoje interese. U nastojanjima da ostanu dominanti u "očuvanju" cincarske svesti, Rumuni su polovinom prošlog veka na teritoriji današnje Makedonije, pa i u Solunu i njegovoj okolini, formirali, finansirali i kadrovima obezbeđivali stotinu osnovnih i srednjih škola, u kojima je nastava izvođena na rumunskom jeziku. Dvanaest sačuvanih dokumenata govore, da je u tom periodu, samo u Bitoljskom vilaetu postojalo 50 rumunskih škola. Ostajući dosledni praksi da svojim uticajem ne uznemire Cincare i druge, za njih zainteresovane Balkance, rumunske vlasti su u tim obrazovnim ustanovama dozvoljavale i nastavu na cincarskom jeziku.
Rezultati takve politike, razume se u korist rumunskih interesa, a na štetu samih Cincara, više su nego vidljivi. Stalno forsirajući priču da su Cincari sa juga "braća" onima iz Rumunije, rumunske vlasti su mladim cincarskim naraštajima impregnirale podsvest do te mere da su tako vaspitani Cincari vremenom postajali prvaci rumunske kulture. Uostalom dovoljno je da samo nabrojimo imena i dela "rumunskih" Cincara pa vidimo kakav je i koliki bio taj uticaj na odrođenju pripadnika ovog naroda.
Konstantin Belimače, "vlaški trubadur", autor vlaške himne "Roditeljska poruka", tipičan je rumunski đak. Rođen je u bitoljskom, velikom vlaškom selu Molovištu, ali je školovanje nastavio u Bukureštu i tamo "kradom" napisao više poetskih dela na maternjem jeziku. Joan i Georgi Murnu su imali isti razvojni put. Rođeni su u "cincarskoj postojbini" a studirali, stvarali i umrli u Bukureštu. Prvi je tvorac "Vlaškog rečnika", a drugi je ostao upamćen kao veliki profesor i književnik.
Profesor Georgi Murnu je bio predstavnik Cincara na kongresima i konferencijama u Londonu i Parizu, 1912. i 1919. godine.
Nikolae Bacarija (Moš Nae), priča je za sebe. Rođen je u Kruševu (Makedonija), ali je sav svoj životni i radni vek proveo, mahom u Rumuniji ili u njenim diplomatsko-asimilatorskim službama i misijama. Podatak da je dugo godina bio inspektor svih rumunskih škola i crkva u Makedoniji, Grčkoj i Albaniji to najbolje pokazuje.
I podatak da je četiri ratne godine proveo izvan Balkana, u Lozani u neutralnoj Švajcarskoj, dosta govori o Nikolaeu Bacariju. Cincari u Makedoniji, u prvi plan, isturaju druge, ne manje poznate detalje iz života ovog velikog i po rođenju njihovog sabrata. Pominju da je u Solunu osnovao prvi cincarski list na Balkanu, da je na cincarskom jeziku napisao "biblioteku" dečijih pesmica i poučnih priča, zasnovanih na legendama iz sopstvenog naroda, koje je slušao u detinjstvu, u rodnom Kruševu. Među ljubiteljima cincarske književnosti poznat je pod pseudonimom Moš Nas (Deda Kole).
I svi ostali, učeni potomci "južnih" Cincara: Tulju Nuši, Georgi Čeara, Nikolae Velo, Marku Beza, Joan Foti, Leonida Boga, Taki Kačona, Taki Papahadži... i drugi nisu mogli da se odupru balkanskim asimilatorima. Svi do jednog, poreklom su bili Cincari iz "južnih krajeva" i svi su danas ukras rumunskih enciklopedija.
Država - neostvaren san
Bilo je među Cincarima i takvih koji su, uočivši neumitno raslojavanje svojeg roda, pokušali da tok istorije okrenu u drugom smeru. Bitoljski student medicine Georgije Konstantin Roža je u vreme neslućenog uzleta trgovačkih familija Sina, Dumba, Tirka, Pangas, Sturnara i drugih, u Pešti 1808. godine napisao knjižicu s namerom da bi naučno dokazao posebnost Cincara.
On je pri tom počinio neoprostivu grešku. U svojoj malenoj brošuri pod naslovom "Istraživanja o Romanima ili takozvanim Vlasima koji stanuju s one strane Dunava" (štampanoj na grčkom i nemačkom jeziku) tvrdio da su Rumuni i Cincari jedna te ista etnička zajednica.
Svojim delom Roža je na Cincare skrenuo pažnju evropske javnosti, ali koje vajde od toga kad je Rumunima dao izvorne argumente za njihovu staru tvrdnju da su Cincari zapravo Vlasi Aromuni, odnosno Rumuni. Roža će još biti upamćen i spominjan kao začetnik cincarskog nacionalizma.
I Rožin najverniji sledbenik, Mihail Bojadži, Moskopoljac, rođen u Beču, nije se, na planu buđenja cincarske samosvesti, naročito proslavio. Njegovi sunarodnici pamtiće ga po "Gramatici romanskog ili makedonsko-vlaškog jezika", odnosno po didaktičnim
pričicama za decu i omladinu, pisanim na cincarskom jeziku. Njegov rad na cincarskoj gramatici dočekan je na nož, a najžešći kritičar bio je grčki akademik u Bukureštu Neofit Duka.
Mnogo se učenih glava bavilo "pitanjem Cincara" i "cincarskim pitanjem", ali se gotovo nijedan nije osvrnuo na večnu dilemu: zašto oni nikad nisu imali državu iako su imali svoju teritoriju, jezik, veru, učene i imućne ljude. Svi su, međutim, pomenuli da je to "ipak neistorijski narod", čiji su istaknuti predstavnici gradili druge i tuđe balkanske i evropske države.
http://dokumenta.scd-lunjina.org/free/Cincari_-_Balkanski_Hazari.pdfИма извесних незгодних случајева, у којима je тешко одвојити Грке од Влаха, или ове последње од македонских Словена. До најновијег времена су македонски Власи били под потпуним утицајем грцизма, и у масама су јелинизирани, нарочито по варошима; овде их доста има који су свој језик сасвим заборавили, и одушевљене су присталице јелинизма. О таквима не може бити сумње да су Грци. Али су се до најновијег времена, када je почела румунска пропаганда, готово сви Власи Македоније налазили у мање или више авансираном прелазном стању ка грцизму, неки и ка словенству. Имали су грчке школе и свештенике, и сви су више мање говорили грчки, готово сви и словенски. Мени су познати Аромуни, који су у неким варошима били не само присталице српске или бугарске партије, већ су се рачунали као први људи тих партија. Пре неколико година je почео нов покрет међу Аромунима Македоније, које je пренет из Румуније. Многа села, полујелинизирана, вратила су се аромунству, затим су из страха од грчких чета нека опет прилазила јелинизму.
Jovan Cvijić,
ANTROPOGEOGRAFSKI I ETNOGRAFSKI SPISI SABRANA DELA, Beograd, 1987, стр. 270
http://www.scribd.com/full/30890946?access_key=key-lnjjobzrwhuj904bkwm
