1) Матица ноастă је 'н Србије… илити Наша матица је у Србији...
(...)
Рăдăчина родулуј носту је йн Србије.
Безуспешно сам на интернету тражио дефиницију појма "Матица" односно "Држава матица". Било би добро када би Паун или неко од дискутаната на ф(л)оруму појаснио шта у ствари тај појам представља.
Ово је јако битно зато што сматрам да се упадљивим истицањем да нам је Србија матица, што је у најмању руку врло дискутабилно, свесно манипулише у предизборне сврхе.
Потпуно разумем да део влашке популације осећа потребу да се сматра "посебним" у односу на 23 милиона Румуна, али не могу да нађем оправдање да се, зарад доказивања те наводне "посебности", не бирају средства.
Само на овом ф(л)оруму се могу наћи радови веома угледних српских истраживача који недвосмислено износе да матица овдашњих Влаха није у Србији, већ је треба тражити у комшилуку.
Напоменућу још да у својој скромној библиотеци има још неколико радова и енциклопедија које озбиљно противурече тези са којом у ову предизборну кампању наступа листа господина Часлава, али ћу се за сада задржати само на ономе на шта сам наишао на ф(л)оруму.
Пођимо редом:
Ево шта о томе пише Јован Цвијић:
http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=249.0Јован Цвијић
Антропогеографски проблеми Балканског полуострва,
у: исти, Антропогеографски и еетнографски списи,
Сабрана дела, књига 4 (том I), Београд, 1987Трећа глава
ПОСЛЕДИЦЕ МИГРАЦИЈА
Асимилација романизованог становништва
Метанастазичке групе у Србији
[...]
Највећи део влашког становништва доселио се после Косоваца из Алмаша у Банату и из Ердеља, и они се зову Унгуреани, док се досељеници из Румуније зову Царани; то су забележили још Милићевић, Д. Јовановић и Карић.2 Унгуреани су се насељавали поглавито на Западу од Кучаја и Поречке Реке, а Царани на Истоку по тимочкој Крајини, али су се доцније, услед безбројних унутрашњих сељакања јако измешали.
Збила су се разноврсна укрштања између становништва ових разних струја досељавања; осим тога су се Власи претапали у Србе, а Срби у Влахе. Једни су на друге утицали. Услед тога се, северно од Ртња формирала нарочита етничка група, у којој истина има регионалних разноврсности, али је као целина у многоме друкчија од становништва јужно од Ртња.
Сличног је мишљења и Владимир Карић:http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=599.0Владимир Карић
СРБИЈА, опис земље, народа и државе
Београд, 1887, стр. 91-96 У томе су се времену стали овамо насељавати и Власи из Румунске и Сибиња. Ту су сеобу доцније изазвале и велике незгоде, којима беху излагани у њиховој отаџбини. Из Сибиња су се почели нагло досељавати тек за време владе Франца Јосифа, пред Кочину Крајину, услед веома грознога свирепства, којим је угушнвана њихова тамошња побуна под Хоријом. Ови Власи одовуд населилн су се по Кучеву и Браничеву, а прешлн су по негде и одонуд водомеђе, у водопађу Тнмочку. Да је јаче досељавање ових Влаха падало у доцнија времена сведочи нам и извештај егзарха Максима, писан 1733 године, у коме су побројана сва села, што су онда у Браничеву и Кучеву постојала, па им поменут и број становника и њихова народност, али у коме нема никако многих села, што их данас у томе крају находимо, и са становништвом, готово искључиво влашким. Кучевски и Браничевски Власи зову се Унгурјани, што казује да су се доселили из Маџарске; они говоре и данас наречјем њихова језика, који се говори у Сибињу. Власи пак из Влашке почели су се јаче досељавати одмах ио ослобођењу Србије, а њихова најача сеоба пада тек иосле 1832 године, услед некаког регуламента, који је и онако бедно стање сељака у Румунске учинио још беднијим.
Ово Власи из Румунске зову се Царани, (стр. 93) што значи да су из земље Влашке, а говоре инаречјем које тамо говори. Слободна Србија, у којој је сељак сам итежалац земље и ковач среће своје, мамила је и цније Влахе из суседних земаља, у којима стењу <<karta>> под спахиским јармом. Има села по свима крајема североисточне Србије, па чак и у Морави, која су се доселила тек пре мало десетина година. Влашко је становништво најгушће у водопађи горњега Пека, за тим, у пределу, одонуд Голубиња, Стола и Мироча; идући одавде на запад и на југ оно је све јаче испробијано Србима и све ређе, тако да се у Морави већ са свим губи.
Осим ових, стално настањених Влаха има их, и ако само неколико стотина и таквих, који немају ни куће ни кућишта, него лети живе са својим стадима по планинама јужне Србије, на којима има сувата, а зими силазе у жупније пределе, поглавито у Добрич, и тамо презимљују. Они се зову Куцовласи, а народ их наш зове Црновунцима. То су потомци оних Влаха, који су и у доба старе српске државе живели ,по целоме Балканскоме полуострву и на исти начин као и данас ови што живе: држали овце и бавили се о преносу трговачке робе, пошто су вазда као и данас држали много и коња.
Ово исто тврди и наш уважени домаћин, етнолог Паун Дурлић:http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=657.0Паун Ес Дурлић
СВЕТИ ЈЕЗИК ВЛАШКОГ ХЛЕБА
Сликовница са речником у четрдесет слика
Балканкулт Фондација, Београд 2010. Иако је овај део Европе још од праисторијских времена карактеристичан по непрестаним променама етничке слике, чије је узроке, етапе или контуре понекад веома тешко похватати, сигурно је да основу за данашњу етничку слику источне Србије формирају етно-историјски, политички и економски фактори с краја XVII и почетком XVIII века. Преломни је тренутак био Велика сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године која је, изазвана зверствима турске власти, готово испразнила ондашњу Србију.
Преци данашњих Влаха били су у то време обесправљени сељаци, готово робови, под стегом бојара у румунским кнежевинама северно од Дунава, Влашкој и Молдавији, или под влашћу Аустрије и Мађарске на подручју Баната и Ердеља, а део у нимало бољем положају у Бесарабији или у Добруџи. Била је то она класа европских сељака од чијег су рада живели сви остали сталежи, а чија је беда, како се данас оцењује, до неба вапила за помоћ! Зато не чуде историјски подаци који говоре о хиљадама сељака који напуштају ове области и беже преко Дунава на југ, у област између Мораве и Тимока, посебно током фанариотског режима који је у двема румунским кнежевинама владао више од једног века (1711-1821). Сама Србија је била демографски толико опустошена да је пред Пожаревачки мир (1718) имала једва 4000 становника, и то заједно са Београдом, (њено највеће село било је Богатић са 44 житеља!). Нешто каснији пописи откривају да Неготинска крајина има 33 насељена места са укупно 198 породица, Поречка нахија 15 насеља са 60 поданика, Хомољски дистрикт 10 насеља са 80 поданика, и тако редом! Иако су ови подаци увелико нетачни, чак и вишеструко умањени због начина пописивања и скривања становника, опет одају суморну слику огромне пустоши која је владала тадашњом Србијом, за коју ретки путници још веле и да је „готово сасвим покривена шумом“. Досељавање Влаха са севера плански је подстицала у једном тренутку и аустријска власт, чијој је администрацији, са седиштем у Темишвару, после Пожаревачког мира припао део карпатске Србије. Према историјским изворима, аустријски државници имали су задатак „да од задобивених земаља, нарочито од Србије, створе не само један извор више за војничку и финансијску снагу Хабзбуршке монархије, већ земље у којима ће нови ред и народ, потпуно задовољан новом владавином, бити привлачна сила за остале хришћане у Турској“. План је заправо био да се освајање балканских земаља оправда наводном потребом „увођења европске културе међу балканске варваре“. Зато не чуди што сам командант Темишварске администрације, гроф Клаудије Мерси, лично обилази групе банатских Влаха које је Администрација преселила у Србију 1721. и 1722. године, брине о њиховом распореду на простору између Тимока и Кучајне, и подстиче их да наставе сами да раде на довођењу својих рођака с подручја Баната. Привучени том политиком, с југа, из крајева под Турцима, долазе Срби такође у таласима, од којих је нарочито значајан онај из 1737. године, јер га је предводио тадашњи српски патријарх Арсеније IV. Иста аустријска власт, сада у лику фелдмаршала Фредерика Хајндриха, прихватила је пристигло српско становништво и населила га у делу Црне Реке који је био под њеном управом. Сем разумљивих унутрашњих сељакања, међусобних мешања и претапања, никаквих других етничких потреса овде касније није било, ако се изузму буне, устанци и ослободилачки ратови, кроз које су Власи и Срби пролазили заједно, раме уз раме. Када на подручју данашње Румуније почиње формирање румунске националне свести у XVIII и XIX веку, наших Влаха тамо више није било. Од пресудне је важности ипак то што су ти обесправљени бојарски поданици, овде, у карпатском делу Србије, први пут дошли до своје земље; заузимали су је где су хтели, и колико су хтели, и из пустаре, зарасле у коров и прашумски густиш, крчењем je претворили у обрадиво земљиште, и на њој, као свој на своме, опстали, и остали све до данас.
А најконкретнији је Тихомир Ђорђевић:http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=99.0ДР. ТИХОМИР Р. ЂОРЂЕВИЋ.
КРОЗ НАШЕ РУМУНЕ
ПУТОПИСНЕ БЕЛЕШКЕ.
Сви Румуни у Краљевини Србији деле се у две групе у Царане и Унгуреане. Царанима се називају они Румуни који су сe доселили из Румуније (Ţаrа Româneasca); 16 Они живе поглавито у округу крајинском. Унгуреани или Угурјани су они Румуни који су се досeлили из Угарске17. Они живе у свим осталим крајевима Србијe гдe је румунско становништво. Да ли има мeста у којима живe измешани Царани и Унгурани, нијe ми познато.
Унгуреанима прападају и Буфани. 18То су Румуни који долазе у Мајданпек на рад из Угарске са места Уј-Молдава још откако је у њему (Мајданпеку) отпочето рударство. Њихов јe специјалетет рударство, и због тога се зову окнари (рудари), и угљарство, карбонарија. До скора они су били мајстори за грађење дрвеног угља, карбонари, у Мајданпеку. Између Царана и Унгурана има доста велике разлике. Највећа је разлика како сами тврде у говору, а затим у ношњи и у обичајима.
Царани себе сматрају чистијим и правијим Румунима, што им ни Унгуреани не одричу. Како је цео мој пут водио кроз Унгуреане, то се све белешке из путописа односе само на њих, а о Царанима немам засад никаквих ближих података.