PETAR VLAHOVIĆ O VLASIMA

[Paun]

Petar VLAHOVIĆ
NEKE ETNOLOŠKE ODREDNICE VLAHA SEVEROISTOCNE SRBIJE
Zbronik radova Muzeja rudarstva i metalurgije, knj. 1, Bor, 1980, 103-111

               Na teritoriji severoistočne Srbije, u predelima ograničenim Velikom Moravom na Zapadu, Timokom na istoku, Dunavom na severu i planinom Rtnjem na jugu, živi stanovništvo vlaškog govornog jezika sa mnogim njemu svojstvenim osobinama, koje se zapažaju u celokupnoj narodnoj kulturi i u ukupnom narodnom stvaralaštvu, u najširem smislu reči. Ovo stanovništvo živi delimično u svojim kompaktnim naseljima. Ali, ima ga izmešanog i sa stanovništvom srpskog govora i to ne samo u zaledju velikih gradskih centara ove oblasti, nego i po gradovima (Kladovo, Negotin, Zaječar, Boljevac, Bor, Petrovac na Mlavi, Požarevac, Majdanpek, Kučevo i neki drugi manji ili veći privredni centri) koji imaju značajnu ulogu u celokupnom razvoiu Timočkog, Podunavskog i Moravskog regiona severoistočne Srbije.
               Stanovništvo severoistočne Srbije o kome je ovde reč sebe naziva Vlasima (Vlah jednina, Vlasi množina). Ali ni po tradiciji, niti po istorijskim izvorima, pa ni po imenu u konkretnom slučaju, nema nikakve neposredne veze sa staro-balkanskim Vlasima, ostacima romanizovanog, odnosno grciriranog, starobalkanskog etničkog sloja, čiji se razvoj može pratiti od prodora Rimljana u balkanske prostore. Ime je došlo po doseljavanju iz Vlaške, odnosno današnjih predela Rumunije. Vlasi severoistočne Srbije ovde predstavljaju relativno mlad etnički supstrat. Naučnici se slažu u tome da su savremeni Vlasi severoistočne Srbije nastali i razvijali se u specifičnim društvenim uslovima koji su tokom XVIII, XIX i XX veka vladali u prostorima izmedju Velike Morave i Timoka, južno i severno od Dunava. To uostalom potvrdjuju brojni radovi koji su u poslednjih stotinak godina objavljeni u jugoslovenskoj stručnoj i naučnoj literaturi.¹⁾ Ova literatura poslužiće kao osnova da se i ovde, u ovom prilogu, ukaže na neke etničke i etnološke odlike današnjih Vlaha iz severoistočne Srbije.
               Istraživači se uglavnom slažu u tome da stanovništvo vlaškog govornog jezika severoistočne Srbije danas predstavlja etnički specifikum. Ali, ono ima i svoje odredjeno ime - Vlasi. Vladimir Karić, Cvijićev profesor, je još osamdesetih godina XIX veka isticao da medju Vlasima severoistočne Srbije nema potomaka balkanskih starinaca. Imena mesta, voda, bregova i planina u celom ovom kraju, sa veoma malim izuzecima, sva su srpska. Takodje su u mnoga predanja u neposrednoj [Str. 103] vezi sa srednjovekovnom i novijom srpskom istorijom.²⁾ Ovu osobinu zapazili su i drugi istraživači, kao Tihomir Djordjević³⁾ i Jovan Cvijić.⁴⁾ Čak i medju samim stanovništvom vlaškog govornog jezika u severoistočnoj Srbiji postoje nedvosmislena narodna predanja o tome kako su i oni svi ranije, do velikih seoba Srba po prodoru Turaka, bili Srbi, odnosno da potiču iz srpskih iseljenika koji su prelazili Dunav i mešali se s tamošnjim rumunskim življem. Uostalom to je sudbina mnogih limitrofnih grupa kod kojih se bilingvizam javlja kao nužnost za život i opstanak u dotičnoj sredini.
               Od dolaska Turaka u XV veku pa do konačnog oslobodjenja od turskog ropstva u XIX veku, stanovništvo severoistočne Srbije izlagano je mnogim nedaćama, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, jer je njegova teritorija često pretvarana u područje ratnih poprišta. Zbog toga se živalj iseljavao u raznim pravcima, a najviše ргеко Dunava u prostor Rumunije i Ugarske. Medjutim, kada se politička situacija posle prvog i drugog srpskog ustanka koliko toliko smirila, mnogi iseljenici su se vraćali u predele iz kojih su oni sami ili njihovi preci iseljavali.⁵⁾ Svi ti procesi o kojima je napred reč su se odrazili na savremenu etničku strukturu u današnjoj severoistočnoj Srbiji. Bilo je tu iseljavanja i useljavanja i sa severa i sa juga, a sve to je imalo uticaja i na etnički sastav stanovništva koje se formiralo u odgovarajuće društvene pa i etničke zajednice lokalnog ili šireg etnološkog značaja.
               Vlasi severoistočne Srbije se bitno razlikuju od rumunskog življa koji naseljava oblasti severno od Dunava. Ove razlike se ispoljavaju u načinu života, kulturi uopšte, nacionalnim i drugim osećanjima. Izmedju ovog življa iz Srbije i onog iz Rumunije, kao da nikada nije bilo nekih posebnih prisnijih veza, bez obzira na činjenicu što su preci nekih današnjih rodova severoistočne Srbije doselili iz tih krajeva krajem ХVШ i početkom ХIX veka.⁶⁾
               Vlaško stanovništvo koje danas živi južno od Dunava deli se na dve veće etničke zajednice. Ove zajednice se nazivaju uglavnom po oblastima doseljavanja. Razlikuje se čak i vreme doseljavanja. Te dve etničke zajednice su: Ungurjani i Carani.
               Ungurjani su se doselili sa nekadašnje ugarske teritorije, krajem XVIII veka, uglavnom iz Banata, Erdelja i Sedmogradske oblasti.⁷⁾ Ungurjani danas uglavnom naseljavaju planinske predele severoistočne Srbije. Bave se rudarstvom i stočarstvom. Medju njima se izdvaja grupa poznata pod imenom Bufani. Oni su se doseljavali na rad u Majdanpek iz Uj-Moldave, gde su se bavili rudarstvom. Zbog toga su Bufani nazvali Oknari (po rudarskim oknima) i Karbonari (jer su sve do nedavna u severoistočnoj Srbiji bili jedini majstori koji su umeli da spravljaju ugalj od drveta).⁸
               Carani su se, za razliku od Ungurjana, doseljavali iz „zemlje Rumuna" (Tara romanaeska). Bave se zemljoradnjom, voćarstvom i vinogradarstvom. Žive pretežno u nizijama pored Dunava i po Negotinskoj krajini, gde su pogodni uslovi za razvoj napred pomenutih poljoprivrednih kultura. Medju Caranima su poznati Campiani. Oni žive u ravnicama pored Dunava. Carani su u odnosu na [Str. 104] Ungurjane nešto mladji doseljenici. Po severoistočnoj Srbiji se javljaju tek posle 1830. godine, to jest u vreme kada su ovi krajevi definitivno bili oslobodjeni od Turaka.
               Razlike izmedju Ungurjana i Carana postojale su u načinu privredjivanja, govoru i nekim drugim elementima kulturnog nasledja. Medjutim, danas su obe ove etničke grupe umnogome izjednačene sve češćim medjusobnim dodirima i mešanjima, odnosno naseljavanjem Ungurjana iz planinskih u pitomija i pristupačnija naselja koja su povezana savremenim komunikacijama s odgovarajućim gradskim i prigradskim centrima, a preko toga i udaljenjijim oblastima. Ali, bez obzira na to, Vlasi severoistočne Srbije čuvaju mnoga njima svojstvena obeležja koja su uočljiva u svim vidovima njihovog života, u najširem smislu reči, od običaja „sistem jednog deteta" do brojnih verovanja i praznoverica, pa se i na osnovu toga mogu izdvojiti i dosta specifičnu etničku zajednicu. Uostalom, nekoliko s reda uzetih primera, bez posebno odabiranja, to će još više potvrditi.
               Jezik je jedna od značajnih etnoloških odrednica kod Vlaha iz severoistočne Srbije. Govor ih s jedne strane povezuje u сеlinu, a na drugoj razgraničava od susednih i udaljenijih etničkih zajednica. Jezik Vlaha severoistočne Srbije se unekoliko razlikuje od rumunskog književnog jezika. Šta više, Vlasi iz severoistočne Srbije se, po sopstvenom tvrdjenju, teško sporazumevaju s Rumunima i njihov govor često ne razumeju. Još je početkom XX veka Tihomir Djordjević, poznati jugoslovenski etnolog, koji je proveo detinjstvo s vlaškom decom (selo Breskovik, naprimer u severoistočnoj Srbiji kasnije utvrdio da Ungurjani neke suglasnike (c, d, l, n, t) izgovaraju drukčije od Rumuna. U rumunskom jeziku reči: rece (reče-hladno), unde (unde-gde), limba (limba-jezik), mine (mine-meni), dute (dute-idi), Ungurjani izgovaraju: reše, undje, ljimba, minje, duće.⁹⁾ U pesmama i drugim vidovima usmenog narodnog stvaralaštva, kao i u svakodnevnom govoru, razlike izmedju vlaškog i rumunskog jezika su znatno veće. Kada je reč o jeziku svi istraživači ističu kao osobinu da Vlasi tvrdokorno čuvaju ovo svoje etnološko obeležje. Ističe se na primer, kako je jedna Vlahinja, koja se uda u srpsku kuću, u stanju da vlahizira celu porodicu, a da se nikada ne služi jezikom sredine u koju je dosla.¹⁰⁾ Ipak, što se jezika tiče, prilike se menjaju u savremenim uslovima, jer ih nameću uslovi života. Vlasi su uglavnom, bilingvisti jer podjednako dobro govore, naročito mladje generacije i vlaški i srpski jezik.¹¹⁾ Vlaški jezik se čuje na javnim mestima. Ali, Vlasi to smatraju svojim internim načinom za sporazumevanje. Štaviše, posle drugog svetskog rata, kada im je ponudjeno otvaranje škola, izdavanje listova i radio stanica na vlaškom jeziku, oni su to sve odbili kao suvišno i nepotrebno. Ali, interni način sporazumevanja na vlaškom jeziku sadržali su i dalje u svojoj sredini kao i na javnim mestima.
               Narodna nošnja Vlaha severoistočne Srbije sadrži elemente koji su se razvijali u jednom istom smeru. Narodna nošnja Ungurjana je uglavnom izrazita odeća stočara u kojoj su mnogi haljeci izradjeni od kože i domaće vunene tkanine, po pravilu uvek bele boje i sa veoma oskudnim, jednostavnim ukrasima od crnog ili modrog vunenog gajtana koji je našiven po ivicama i šavovima haljetaka.¹²⁾ [Str. 105]
               Medjutim, u nošnji Carana ima više haljetaka od platna biljnog porekla (lan, konoplja) s ukrasima od veza.¹³⁾ J. Arandjelović-Lazić, koja se nošnjom Vlaha detaljnije bavila, kao posebnost ističe dva tipa ženskih pregača (prednju i zadnju) koje se medjusobno razlikuju po funkcijama i ukrasima. Istina, dve pregače su poznate i u srpskoj ženskoj nošnji nekih oblasti Kosova, iz kojih je svojevremeno bilo doseljavanja u severoistočnu Srbiju. Ženska kapa „mesalj" (ili „kajica") bila je obeležje ženske vlaške nošnje u Negotinskoj krajini.^l4) Specifičnosti se zapažaju i u obliku kožuha („kacavejka") i ukrasima na njemu.¹⁵⁾ Specifičan je i način izrade opanaka,  zatim torbi, kao i cediljki za mleko.¹⁶⁾
               Detaljnija analiza narodne nošnje i njenih delova ukazuje i na druge specifičnosti koje se mogu uzeti kao posebna obeležja Vlaha u severoistočnoj Srbiji. Uostalom, to su dovoljno istakla dosadašnja etnološka proučavanja severoistočne Srbije, čiji su rezultati objavljeni u publikacijama Etnografskog muzeja u Beogradu, Etnografskog instituta i Srpske akademije nauka i umetnosti.
               Narodni običaji Vlaha severoistočne Srbije takodje su jedna od bitnih odrednica ovog stanovništva. Običaji se uporno i tvrdokorno čuvaju čak i u naše dane. To potvrdjuju dokumenti iz ranijih razdoblja kao i savremena proučavanja etnologa. U hronici crkve u Boru, na primer, nalazi se jedna beleška iz 1926. godine u kojoj se, pored ostalog, za Vlahe kaže: „O praznicima ne idu u crkvu već ih slave sami, o zadušnicama ne zovu sveštenika niti im on o slavi seče kolač, o slavama i pogrebima nema koljiva, ne venčavaju se u crkvi", itd. Čak i kad se skupe kod crkve „narušavaju molitvu" igrom i pesmom.¹⁷⁾ Ovo je samo jedna od osobina koju predstavnici pravoslavne religije ističu za Vlahe i unose u zvanični crkveni dokumenat kao njihovo obeležje, uprkos pripadnosti pravoslavnoj veri. To, izmedju ostalog, može takodje poslužiti kao obeležje, dotične etničke grupe. S druge strane etnolog S. Zečević, u svojim radovima, za Vlahe navodi: Retko koja etnička grupa u našoj zemlji ima tako razvijen samrtni ritual i duboko ukorenjenu veru u zagrobni život, kao stanovništvo vlaškog govornog jezika severoistočne Srbije. U ovim se krajevima pokojnici veoma poštuju a zamišljeni kontakt sa njima održava se u mnogim prilikama i na razne načine. „Deljenje za dušu", „pomane" i drugi oblici kulta mrtvih, čine veliki deo sadržaja vlaškog narodnog duhovnog života, ističe Zečević. Vlasi severoistočne Srbije smrt u osnovi ne smatraju tragičnim dogadjajem, jer se, navodno, kroz nju dolazi na „drugi svet". Zbog toga se još za života obavljaju neke radnje koje treba da omoguće tobožnje prispeće duše u takozvani zagrobni život. U tu svrhu se održava „pomana-sarandar" još za života, običaj koji je jedino svojstven Vlasima severoistočne Srbije. Takozvano „puštanje vode za dušu" predhodi svakoj pomani koja se održava do jedne godine. U pomani koja se održava za života, u toku od 40 dana, tri puta u nedelji, po dva puta uzastopno određenog dana, čitaju se molitve u kojima se pominju imena 44 živa i 44 mrtva srodnika. Sve je to praćeno jelom, muzikom, i igrom, pa i „kolom za dušu". Pogreb mladića ili devojke ustvari je vrsta svadbenog ceremonijala sa obeležjima žalosti.^l8) [Str. 106]
               Sahranu mladića, na primer, prati niz ritualnih radnji. Čelo glave pokojniku se postavlja sa žilama iščupana mlada šljiva, nakićena ručnicima, rupcima, tkaninama, šarenim vunenim koncem i raznobojnim svežim i veštačkim cvećem. Na odar pokojnika i oko njega u sanduku se takodje nalazi cveće i voće. U pratnji potrebne povorke su četiri mladića na konjima. Jedan od njih nosi šljivu pred pogrebnom povorkom. Pokojnik se u otvorenom sanduku prevozi na kolima sa vojnom zapregom. Oko kola su bile devojke sa raspletenom kosom. Tu su, uz kuknjavu, gajde, a čuje se i prasak iz pušaka. Pred povorkom jedna od žena iz pratnje prosipa mekinje od brašna.
               Po stizanju povorke na groblje jedna od žena silazi u raku i briše je keceljom tri puta s desne na levu stranu. Pokojnikov otac daruje devojke novcem a one se, potom, na groblju s mladićima hvataju u kolo.¹⁹⁾
               Koliko se sve ovo, o čemu je napred bilo reči u najelementarnijim potezima, može smatrati za odrednicu jedne etničke grupe - u ovom slučaju Vlaha severoistočne Srbije, verovatno nije potrebno posebno naglašavati. Specifičnosti ima i u drugim običajima kod Vlaha ove oblasti.
               Moša - babica, koja je svojevremeno prisustvovala rodjenju mladoženje (odnosno neveste) obavezno se poziva na svadbu kada za to dodje vreme. Po starešinstvu „moša" je u rangu odmah iza kuma. To sve, kao i uzajamno darivanje „moše" i mladenaca, predstavlja jedan od specifičnih elemenata u vlaškom svadbenom ceremonijalu.²⁰⁾
               Krštenje deteta predstavlja obred u kome kum čuva kao tajnu ime deteta sve donde dok se za to ne priredi posebna i odgovarajuća gozba. Kada je već reč o deci može se pomenuti „ljagan" kolevka specijalnog oblika u kojoj majka na ledjima nosi novorodjenče kada se kreće dalje od kuće, pa se i po ovoj osobini Vlahinje izdvajaju od žena iz drugih etničkih zajednica.
               Vlasi severoistočne Srbije slave slavu - praznik koji je poznat i kod Srba. Medjutim, specifičnost ovog praznika kod Vlaha je u tome što on u prvom redu predstavlja kult posvećen plodnosti zemlje. Zavetina (mala slava, druga slava ili kolektivni praznik naselja) je običaj koji prati niz radnji svojstvenih vlaških etničkoj zajednici. Tu pre svega dolazi obredno klanje muškog jagnjeta kod seoskog „zapisa", natapanje žila zapisa krvlju žrtve, paljenje sveće na rogove prinetoj žrtvi, kićenje „zapisa" svežim cvećem i postavljanje stolova od kamenih ploča u njegovoj neposrednoj blizini.²¹⁾ Sve ove radnje su bile svojstvene Vlasima severoistočne Srbije. Mnoge običaje opisao je takodje etnolog Petar Kostić, naročito godišnje i druge običaje.
               Narodne pesme, narodni melos i narodne igre su, izmedju ostalog, značajna etnološka obeležja odredjene zajednice. Sve ove narodne tvorevine govore rečitije od svakog jezika, pošto je jezik zvuka i pokreta mnogo razumljiviji od jezika reči. Vlasi severoistočne Srbije imaju svoju igru, svoj melos i svoju narodnu pesmu, pa se sve to, kao i ostale tvprevine iz duhovne kulture, bez teškoća može identifikovati i uvrstiti u njihovo etnološko obeležje.²²⁾ [Str. 107]
               Primeri koji su napred navedeni uglavnom su iz etničke istorije i duhovne kulture stanovništva vlaškog govornog jezika koje živi u severoistočnoj Srbiji. Takve odrednice mogle bi se izdvojiti i u oblasti materijalne i socijalne kulture. Na primer „Ispiranje zlata" na Timoku i Peku, do nedavna su bili specifičan vid privredjivanja kod vlaškog stanovništva severoistočne Srbije, koji su od njih preuzeli i Romi ove oblasti. Druge etničke grupe koje žive na ovom području nisu se bavile ovom vrstom privredne delatnosti.²³⁾ Sličnih elemenata ima i u društvenoj organizaciji porodice i porodičnog života kao što je domazetstvo - prelazak muža u rod žene.²⁵⁾ Medjutim, na takvim primerima za sada se ovde nećemo zadržavati.
               Dublja i šira analiza pokazala bi nedvosmisleno da Vlasi severoistočne Srbije predstavljaju specifičnu etničku zajednicu još pouzdano neutvrdjene geneze. Reč je izgleda o stanovništvu koje predstavlja etničku mešavinu iz više genetskih komponenata. To najbolje potvrdjuje etnička prošlost ovog stanovništva. S druge strane jezik i običaji ukazuju da su romanska i slovenska komponenta najjače zastupljene. Ali, isto tako, ima ovde sigurno dosta elemenata koji vode poreklo iz predromanskog i predslovenskog etničkog supstrata. Istraživači s pravom naglašavaju da se pri ispitivanju narodnog života mora voditi računa o veoma živom procesu mešanja i prožimanja sa starinačkim srpskim stanovništvom koje je povremeno osvežavano naseljenicima kosovsko-resavske migracione struje. Medjusobno prožimanje ovog življa odvijalo se putem brakova (domazetstvo), orodjavanjima razne vrste, kao kroz druge oblike života koje je zajedništvo nametnulo kao neminovnost.
               Uostalom, to je unekoliko bio prirodan i razumljiv proces tim pre što je živalj koji se doseljavao severno od Dunava nalazio na zemljijštu severoistočne Srbije i pod Turcima a i docnije, puno razumevanje, naročito u slobodnoj srpskoj državi. Naime, izjednačavan je u svakom pogledu sa Srbima koji su ovde živeli. Zajedništvo je učinilo da se medjusobno pomažu u radu, u ishrani i drugim potrebama. Svi su zajednički ispunjavali odredjene obaveze. Uzimani su zajedno u vojsku, podjednako oporezovani, štićeni na isti način, bez obzira na etničku sredinu iz koje su poticali.²⁶⁾ Svi ovi elementi uticali su i doprineli da se čak i kod inorodnog stanovništva stvori posebno osećanje o pripadništvu srpskoj etničkoj zajednici: „Vlaški govorimo, ali nismo Vlasi već Srbi", a ponosom se ističe i u savremenim uslovima života.²⁷⁾
                Napred izneti primeri otvaraju novo poglavlje kada je reč o etnološkim karakteristikama odredjene zajednice. Ovim se zalazi i u pitanje etnosa, koje bi trebalo da predstavjja okosnicu etnološkog rada uopšte. Medjutim, оvо široko polje rada, uprkos obimnoj i dragocenoj gradji koja je sabrana u etnologiji, ni iz daleka nije iscrpljeno. Zbog toga se izlaganja o kojima je ovde reč mogu shvatiti samo kao podsticaj za otvaranje problema i konkretan prilog za njegovo rešavanje u pogledu stvaranja širih teorijskih zaključaka, odnosno pravilnije [Str. 108]  uočavanje u sagledavanju zakonitosti razvitka odredjenih ljudskih zajednica, koje su se javljale, održavale, razvijale ili iz bilo kojih razloga iščezavale u vremenu i prostoru.

               NAPOMENE:

              1) Etnološka gradja o stanovništvu vlaškog govornog jezika severoistočne Srbije objavljivana je uglavnom u Glasniku Srpskog učenog društva, Srpskom etnografskom zbomiku, Glasniku Etnografskog muzeja u Beogradu, Glasniku Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, Zbomiku radova Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, Časopisu, „Razvitak" u Zaječaru, zatim pojedinačno u serijskim i vanserijskim publikacijama, Zborniku Timočke krajine, Narodnom stvaralaštvu i drugim.
              2) V. Karić, Srbija-opis zemlje i naroda, Beograd, Beograd 1876, 92-95
              3) T. Djordjević, Kroz naše Rumune, Beograd 1906
              4) J. Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Beograd 1966.
              5) T. Djordjević, Arhivska gradja za naselja u Srbiji u vreme prve vlade kneza Miloša, Srpski etnografski zbomik XXXVII, Beograd 1926.
              6) V. Karić, Navedeni rad, s. 92-95, T. Djordjević, Kroz naše Rumune, s. 14 i dalje
              7) P. Tomić, Bačija u karpatskoj oblasti Srbije, južno od Dunava, s osvrtom na bačiju uopšte, Glasnik Etnografskog muzeja, u Beogradu 30, Beograd 1968, 9
              8  T. Djordjević, Kroz naše Rumune, str. 14-16
              9) T. Djordjević, isto, str. 13
              10) St. Mačaj, Crnorečki okrug, Glasnik Srpskog učenog društva, knj. 73, Beograd 1892, 147
              11) P. Tomić, na navedenom mestu
              12) J. Arandjelović-Lazić, Nošnja Vlaha Ungureana krajem XIX i početkom XX veka, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu 26, Beograd 1963, 113, 137.
              13) J. Arandjelović-Lazić, u navedenom radu
              14) J. Arandjelović-Lazić, Mesal-kapa u obliku kmne, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu 30, Beograd 1967, 36
              15) J. Šobić, Kožuharstvo u Negotinskoj krajini, Požarevcu i okolini, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu XXVI, Beograd 1953. 110
              15a) J. Šobić, Opanci i opančarski zanat u Srbiji s osvrtom na muzejske zbirke, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu XVIII, Beograd 1953, 21 i dalje
              16) J. Arandjelović-Lazić, Narodne torbe po zbirci Etnografskog muzeja u Beogradu, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu XXI, Beograd 1958, 99 i dalje
              17) S. Zečević, zavetine u severoistočnoj Srbiji, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu 36, Beograd 1973, 46.
              18) S. Zečević, Samrtni ritual i neki oblici kulta mrtvih, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu 30, Beograd 1967, 47-78
              19) S. Mačaj, navedeni rad, str. 150-151.
              20) N. Pantelić, Ženidbeni običaji u okolini Bora, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu, 38, Beograd 1975, 132
              21) S. Zečević, u Glasniku Etnografskog muzeja u Beogradu knj. 36, Beograd, 1973, 45-46
              22) P. Kostić, više radova o običajima u monografijama predela severoistočne Srbije, u Glasniku Etnografskog muzeja u Beogradu
              23) Videti: S. Zečević, Narodne igre istočne Srbije, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu 41, Beograd 1977, str. 141 i dalje
              24) O. Popović, Ispiranje zlata u potocima i rečicama sliva Timoka, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu XVI, Beograd 1953, 195 i dalje
              25) Videti radove N. Pantelića o svadbenim običajima i o domazetstvu u istočnoj Srbiji u Glasniku Etnografskog muzeja u Beogradu
              26) T. Djordjević, iz Srbije kneza Miloša-stanovništvo, Beograd 1924, 112
              27) M. Draškić, Poreklo stanovništva i etnički procesi u selima Negotinske opštine, Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu 31-32, Beograd 1969, 33-34

Dr PETAR VLAHOVIĆ

SOME ETHNIC DETERMINATIONS OF WALLACHS IN NORTH-EAST SERBIA

Summary

At time being one ethnic society called the Wallachs lives on the territory of the north-east Serbia. This population cannot be connected with the Wallachs from the Middle Ages. The population in the north-east Serbia has acquired its name after the migration from the Vlach Region, namely from the present Rumania. However, the Wallachs in the north-east Serbia are different from the Rumanians and Serbs. The differences are remarkable in lanquage, costumes, habits, songs, music and dances, as well as in other forms of living. The further and detailed investigations are of interest for the study the development of this very special ethnic society with the Serbian mind but archaic determinations in material, spiritual and social culture.

[Starosedeoc]

Ljudi glava me zaboli od citanja cas smo jedno cas smo drugo. Dosli smo iz Rumunije nismo Rumuni dosli iz Vlaske nismo Vlasi. Na kraju smo ipak Srbi a i ovaj strucnjak ima vrlo iteresantno prezime.

[Paun]

Petar Vlahović je rođen 28. juna 1927. godine u selu Slatini (kod Brodareva). Osnovnu školu završio u mjestu rođenja, a gimnaziju pohađao u Kolašinu, Beogradu i Vršcu gdje je i ma- turirao. Studije etnologije završio na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1952. godine, gdje je i doktorirao 1958. godine.

Službovao na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1950-1992), gdje je prošao kroz sva univerzitetska zvanja, od asistenta pripravnika do redovnog profesora. Na Fakultetu je utemeljio etničku i istorijsku antropologiju i predavo Etnologiju naroda Jugoslavije.

Antropologiju je specijalizirao na Univerzitetu u Pekingu (1955-1957), zatim u Moskvi, Ljubljani, kao i u Poljskoj (Poznanj, Vroclav, Krakov) i Italiji. Gostovao je kao profesor na svim univerzitetima u Jugoslaviji, zatim Poljskoj, Kini, SSSR (Rusiji), Bjelorusiji, Ukrajini.

Obavljao je dužnost šefa Katedre za etnologiju naroda Jugoslavije i upravika Odjeljenja za etnologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Biran je za prodekana Filozofskog fakulteta u Beogradu (1975- 1977) i direktora Etnografskog institituta SANU (1977-1982). Aktivno je sarađivao sa Etnografskim muzejom Srbije (1951-2001). Osnovao je, rukovodio i učestvovao u realizaciji više naučnoistraživačkih projekata (Etničke i etnološke odlike stanovništva Srbije; Antropološke odlike djece i omladine Jugoslavije; Etnološke odlike Crne Gore; Etnološke odlike Đerdapskog Podunavlja; Tradicionalna narodna kultura Karpata i Balkana i dr). Jedan je od osnivača Jugoslovenskog antropološkog društva (1959) i njegov predsjednik od 1969. naovamo. Predsjednik je Odbora za etnologiju i Odbora za demografiju CANU.

Osnivač je i urednik edicija: Posebna izdanja Antropološkog društva Jugoslavije (od 1963), Glasnik Antropološkog društva Jugoslavije (od 1964), Etnoantropološki problemi - časopis, Etnoantropološki problemi - monografija. Pored ovoga, uredio je preko 150 svezaka časopisa, zbornika i posebnih izdanja pojedinih institucija iz etnologije i antropologije.
Član je Bjeloruske akademije za ekološku antropologiju (od 1996), Antropološkog društva Jugoslavije od osnivanja (1959), Antropolo- škog društva Evrope (od 1977), Poljskog etnološkog društva (od 1989) i Poljskog antropološkog društva (od 1996).

Dobitnik je više domaćih i međunarodnih priznanja, između ostalih: Povelje Filozofskog fakulteta u Beogradu, Etnografskog instituta SANU, Etnografskog muzeja Srbije, Antropološkog društva Jugoslavije, Antropološkog društva Hrvatske, Antropološkog društva Makedonije, Vukove nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Plakete grada Beograda i drugih. Odlikovan je Ordenom rada sa zlatnim vencem (1980) i Ordenom zasluga za poljsku kulturu (1985). Objavio je preko 350 priloga, članaka i rasprava i preko 20 posebnih izdanja u zemlji i inostranstvu.
Najvažnije objavljene knjige: Brodarevo i njegova okolina, 1968; Običaji, verovanja i praznoverice naroda Jugoslavije, 1972; Život i običaji naroda Kine, 1973; U vrtlogu života, 1978; Narodi i etničke zajednice sveta, 1984; Na životnim raskrsnicama, 1987; Kultura ludonja nj Serbii, Krakov 1991: Čovek u vremenu i prostoru, 1996; Srbija - zemlja, narod, običaji, 1999, 2002) i dr.

Za vanrednog člana Crnogorske akademije nauka i umjetnosti izabran je 28. oktobra 1988, a za redovnog 19. novembra 1993. godine.

Preuzeto sa:
http://www.canu.cg.yu/cms/dr_petar_vlahovi%C4%87/

*

Akademik Vlahović je tvorac neobične ali i danas kurentne etnološke odrednice o Vlasima kao "pripadnicima vlaške govorne grupe", zagovornik je teze da je istraživanje Vlaha delikatno pitanje jer "ne treba od gotovog praviti vereseiju" .... Profesor kod koga sam na drugoj godini polagao etnogenezu balkanskih naroda i s kojim sam se na ispitu oštro sukobio oko porekla reči "pasha": ja sam tvrdio da je reč starohebrejska, a on da je staroslovenska, nakon čega sam ga zamolio da mi da index jer na takvom fakultetu više nemam šta da tražim. Nažvrljao mi je ocenu i bacio indeks!  Kada sam video da mi je dao šesticu, ja sam - hvatajući se kvake - pred zabezeknutim studentima odvalio: "Vi meni šest a ja vama pet!" Pauzirao sam četiri godine, jer mi je toliko trebalo da se povratim od šoka!

[virgil]

Štaviše, posle drugog svetskog rata, kada im je ponudjeno otvaranje škola, izdavanje listova i radio stanica na vlaškom jeziku, oni su to sve odbili kao suvišno i nepotrebno.

Ne znam kada je to bilo ponuđeno, ko je to ponudio, u ime koga je to bilo ponuđeno, kome je to bilo ponuđeno, ko je to odbio i u ime koga je to odbio.

Znam iz razgovora sa Vlasima koji su živeli na vlaškom prostoru u godinama posle drugog svestkog rata da je bilo pritisaka od strane državnih organa da se ne prihvate prenos banatskih rumunskih radio programa iz Novog Sada i pretplaćivanje (od strane privatnika) na banatske rumunske novine Libertatea.

U istom vremenu državni organi su zabranjivali Rumunima banaćanima da javno spominju Vlahe ili vlaško pitanje. To je trajalo sve do kraja Miloševićeve vlasti. Za novine Libertatea, Radio Novi Sad i TV Novi Sad Vlasi Istočne Srbije bili su decenijama sasvim tabu tema.

[Paun]

Vlahović:

Štaviše, posle drugog svetskog rata, kada im je ponudjeno otvaranje škola, izdavanje listova i radio stanica na vlaškom jeziku, oni su to sve odbili kao suvišno i nepotrebno.

Virgil:

Ne znam kada je to bilo ponuđeno, ko je to ponudio, u ime koga je to bilo ponuđeno, kome je to bilo ponuđeno, ko je to odbio i u ime koga je to odbio.

Citirana tvrdnja prof. Vlahovića je tačna! Ponuda takve mogućnosti izašla je iz partijske propagande kojom su Vlasi istočne Srbije pozivani u redove partizana tokom NOB. U tom smislu, štampane su određene brošure antifašističkog sadržaja na vlaškom jeziku. Jednu takvu knjižicu imao sam u rukama dok sam radio kao nastavnik osnovne škole u Rudnoj Glavi. Iz nje sam preneo u školski list satirične stihove o Staljinovim tenkovima koja počinje, otprilike ovako (u današnjoj ortografiji): Trĭec tencurľi lu Staľin / la cuscreńi în Berlin«. Pesmicu smo objavili na vlaškom i u prevodu na srpskom u jednom broju »Branka«, kako se zvao list koji sam tada uređivao sa svojim đacima. Na žalost, kada sam prešao u Muzej i od vlasnika brošure zatražio da je preda ili proda Muzeju, ovaj mi je, vidno razočaran, izjavio da su mu je unuci negde bacili i da ne može da je nađe. Uspeo sam, međutim, pre toga da otkrijem autora ove pesmarice, iz koje su se neke pesme već bile »primile« u narodu, i recitovale su se kao antifašističke naronde pesme. Bio je to Janko Simeonović, borac NOB iz Podgorca kod Boljevca. Posle rata je, po partijskom zadatku, pokrenuo i list »Vorba noastra« na vlaškom. Posle nekoliko brojeva list je prestao da izlazi, i to baš zato što nije naišao na očekivani prijem kod Vlaha! Vlasi, dakle, nisu hteli ni list, ni radio, ni škole ni druge slične stvari na svom jeziku, ali on nije znao da mi tačno objasni zbog čega! A možda nije ni bilo vremena za duga objašnjenja, zbog toga što smo se, zapravo, čuli samo jednom, telefonom, i to posle mog prvog rada (sa vlaškim poslovicama) koji sam objavio u zaječarskom »Razvitku«, gde je on gotovo od početka pisao memoarske priloge o svojim ratnim doživljajima. Zvao me je iz redakcije, u koju je navraćao kada bi kao beogradski penzioner posetio svoje rodno selo, da mi čestita i da me ohrabri, a i da se zahvali na lepoj prezentacije njegove partizanske pesmice u mom školskom listu! Tada sam ga spontano uputao zašto nije nastavio sa izdavanjem vlaških novina, na šta mi je on odgovorio, kako sam već rekao, da sami Vlasi nisu hteli da ih čitaju, a zbog čega – nije umeo da objasni, ali je smatrao da uzrok treba tražiti u niskoj prosvećenosti naših ljudi! Tako se u to vreme inače "stručno" objašnjavalo sve što se u prostom svetu nije primalo, bez obzira o kom je narodu bilo reči! 

Prikupljajući geneološku građu na terenu Gornjeg Poreča početkom osadamdesetih godina prošlog veka, raspitivao sam se kod starijih ljudi šta znaju o ovom neobičnom momentu iz naše novije istorije, i dobio na više mesta objašnjenje koje na logičan način sve ovo rasvetljava.

Šta su mi to govorili Vlasi? Prosto, priznavali bi bez ikakve ograde da nisu bili »za novine, radio, škole i tako to« na vlaškom jeziku, i to »iz straha da ih Srbija ne vrati nazad, u Rumuniju«! Sećaju se, govorili su, kako su njihovi daleki preci živeli teško pod bojarima tamo, u Rumuniju, zbog čega su na kraju krajeva odande i pobegli! Zbog toga su reagovali odbojno na svaku pomisao da bi neko mogao sada da ih vrati natrag! Minuli su vekovi, i slika o »bojarskoj« Rumuniji, sa kojom nije bilo gotovo nikakvih kontakata u medjuvremenu, nije se menjala, a slika Srbije – koju su gradili svojim rukama kao svoj dom – menjala se pred njihovim očima, i to na bolje! S druge pak strane, u samom školovanju, opismenjavanju, informisanju i obrazovanju nisu videli nikakve praktične koristi, šta više – sa njihove tadašnje tačke gledišta, to im je samo smanjivao broj radnih ruku, jer im je odvlačio decu od mnogobrojnih seljačkih poslova koje su ovi na imanju radili već od najmlađih dana!

Ovaj vanredno važan detalj - prvenstveno socio-psihološkog karaktera - izmakao je pažnji mnogim istraživačima i izučavaocima života Vlaha istočne Srbije, a ostao je, u izvesnom smislu, još uvek duboko usađen u svest naših ljudi! Na ovaj ili onaj način, ta daleka i tamna »bojarska Rumunija« i danas utiče na opredeljenje našeg običnog, seljačkog, sveta! Jer je zatomljenu sliku »bojarske Rumunije« kasnije zamenila slika »Čaušeskove Rumunije«, iz koje se i dalje bežalo ... Kako će na svest našeg seljaka delovati Evropska Rumunija, ostaje da se vidi!   

Vlahović je, dakle, na ovom mestu izneo potpunu istinu!

Virgil:

Znam iz razgovora sa Vlasima koji su živeli na vlaškom prostoru u godinama posle drugog svestkog rata da je bilo pritisaka od strane državnih organa da se ne prihvate prenos banatskih rumunskih radio programa iz Novog Sada ...

U vezi sa radio-programima treba najpre pogledati kada se javljaju materijalne pretpostavke za takve zahteve, dakle: radio-aparati! A »materijalna pretpostavka« za te naprave je – struja! Iz vremena uvodjenja struje u naša sela imam neverovatna sećanja, jer je moj otac bio jedan od onih zanesenjaka koji je lomio, gazio i razbijao petrolejke u eri elektrifikacije, da bi na tom poslu nešto kasnije i poginio ... Polet elektrifikacije je počeo krajem pedesetih i odvijao se tokom šezdesetih godina prošlog veka! Radio je bio veliki luksuz, i retko koja kuća ga je imala. Tamo gde ga je bilo (moj otac ga je kupio početkom šezdesetih!) BEZ IKAKVIH PROBLEMA slušao se Radio Bukurešt!

A evo čega se sećam iz toga vremena, i kako smo mi, seljaci, to doživljavali.

Spiker je govorio: »Aici Bucureşt! Dăm ora egzactă!« -  a mi smo se kikotali od smeha jer smo to razumeli kao da Bukurešt »daje izdato kolo«, jer je ono »ora« u našem dijalektu bilo »uara« - kolo, igra u krug, a ono »egzacta« - budući apsolutno nepoznata reč, mi smo, svakako s dozom humora, tumačili kao »izdato«, odnosno nešto što je posledica izdajstva!

A onda je sledilo: »Ştimaţ ascultatori« što smo mi razumeli kao »prljava poslugo«, jer je »ştimaţ« - takođe jedna od nepoznatih reči, nama ličila na »imaţ« - prljavi, a pošto je »ascultator« naziv za poslugu na svadbama, evo objašnjenja zašto je »prljava posloga«, zamenila »poštovane slušaoce«!

Posle toga je spiker, ozbiljan dubok muški glas, izgovarao »Dăm buletin de ştir!« što nas je dovodilo do prave provale smeha, jer je to nama – opet zbog potpuno nepoznatih reči – zvučalo kao da nam daje štir – vrstu korova  (buĭađe) iz bašte!

Kada na ovo dodam da nam je i rumunska narodna muzika, zasnovana na nama nepoznatom zvuku i ritmu vibrafona, i previše fijukavom »naiu« - delovala strano i tuđe, evo osnova da ni preko te drvene kutije »bojarska« Rumunija nije mogla da probude nikakve emocije. Šta više, nikada neću zaboravaiti kako je snažno i duboko na sve nas delovala - bugarska narodna muzika!!
 
Virgil:

 
... i pretplaćivanje (od strane privatnika) na banatske rumunske novine Libertatea

Ne znam od kada izlazi »Libertatea« niti odakle potiču ovakvi podaci, ali ovde su dnevni listovi bili tako malo zastupljeni, da se ja sada ne mogu setiti nijednog jedinog našeg seljaka koji je primao bilo kakve novine kao pretplatnik, a kamoli ove koje se ovde pominju! Ja sam – ne sećam se više kako – došao do jednog primerka tog lista početkom sedamdestih, i smesta se pretplatio! Primao sam ga veoma veoma dugo bez ikakvih problema, ili smetnji! Kasnije sam upoznao još neke ljude u opštini Majdanpek koji su bili dugogodišnji pretplatnici »Libertatee« i ni od jednog nisam čuo da se žali na bilo šta!

Prema tome, Vlasi seljaci nikada nisu tražili ni novine, ni škole, ni radio emisije ... A ko god drugi da je tražio u njihovo ime, bez njihove potpore nije u tome mogao da uspe! A zašto je ta potpora izostala, objasnio sam gore! Ti razlozi si, na svoj način, u svesti Vlaha seljaka živi i danas!

[virgil]

Šta su mi to govorili Vlasi? Prosto, priznavali bi bez ikakve ograde da nisu bili »za novine, radio, škole i tako to« na vlaškom jeziku, i to »iz straha da ih Srbija ne vrati nazad, u Rumuniju«! Sećaju se, govorili su, kako su njihovi daleki preci živeli teško pod bojarima tamo, u Rumuniju, zbog čega su na kraju krajeva odande i pobegli! Zbog toga su reagovali odbojno na svaku pomisao da bi neko mogao sada da ih vrati natrag! Minuli su vekovi, i slika o »bojarskoj« Rumuniji, sa kojom nije bilo gotovo nikakvih kontakata u medjuvremenu, nije se menjala, a slika Srbije – koju su gradili svojim rukama kao svoj dom – menjala se pred njihovim očima, i to na bolje! S druge pak strane, u samom školovanju, opismenjavanju, informisanju i obrazovanju nisu videli nikakve praktične koristi, šta više – sa njihove tadašnje tačke gledišta, to im je samo smanjivao broj radnih ruku, jer im je odvlačio decu od mnogobrojnih seljačkih poslova koje su ovi na imanju radili već od najmlađih dana!

Ovaj vanredno važan detalj - prvenstveno socio-psihološkog karaktera - izmakao je pažnji mnogim istraživačima i izučavaocima života Vlaha istočne Srbije, a ostao je, u izvesnom smislu, još uvek duboko usađen u svest naših ljudi! Na ovaj ili onaj način, ta daleka i tamna »bojarska Rumunija« i danas utiče na opredeljenje našeg običnog, seljačkog, sveta! Jer je zatomljenu sliku »bojarske Rumunije« kasnije zamenila slika »Čaušeskove Rumunije«, iz koje se i dalje bežalo ... Kako će na svest našeg seljaka delovati Evropska Rumunija, ostaje da se vidi!   

Vlahović je, dakle, na ovom mestu izneo potpunu istinu!

Hvala za ključno objašnjenje, Paune.

Prihvatam i slažem se da je strah od nepovoljnih posledica (prisiljeno vraćanje Vlaha Rumuniji) bio jedan od presudnih razloga nejavljanja želje za obrazovanje i kulturu na vlaškom jeziku u posleratnim godinama. Pitam se koliko je taj strah još uvek prisutan?  A ako jeste, koliko je dobro obrazložen?

Ne znam od kada izlazi »Libertatea« niti odakle potiču ovakvi podaci, ali ovde su dnevni listovi bili tako malo zastupljeni, da se ja sada ne mogu setiti nijednog jedinog našeg seljaka koji je primao bilo kakve novine kao pretplatnik, a kamoli ove koje se ovde pominju! Ja sam – ne sećam se više kako – došao do jednog primerka tog lista početkom sedamdestih, i smesta se pretplatio! Primao sam ga veoma veoma dugo bez ikakvih problema, ili smetnji! Kasnije sam upoznao još neke ljude u opštini Majdanpek koji su bili dugogodišnji pretplatnici »Libertatee« i ni od jednog nisam čuo da se žali na bilo šta!

»Libertatea« izlazi neprekidno iz 1946., a moji podaci o pritiscima nad Vlasima pojedincima da se ne pretplate su za pedesete godine prošlog veka.

[virgil]

Još je početkom XX veka Tihomir Djordjević, poznati jugoslovenski etnolog, koji je proveo detinjstvo s vlaškom decom (selo Breskovik, naprimer u severoistočnoj Srbiji kasnije utvrdio da Ungurjani neke suglasnike (c, d, l, n, t) izgovaraju drukčije od Rumuna. U rumunskom jeziku reči: rece (reče-hladno), unde (unde-gde), limba (limba-jezik), mine (mine-meni), dute (dute-idi), Ungurjani izgovaraju: reše, undje, ljimba, minje, duće.⁹⁾

Profesor Vlahović pogrešno upoređuje narečni izgovor sa književnim jezikom. Milioni Banaćana (u rumunskom Banatu kao što i u srpskom) upotrebljavaju istovetni izgovor sa Ungurjanima. Ako se ungurjanski ne smatra delom rumunskog jezika, onda ni razna srpska narečja nisu delovi srpskog jezika.

Ističe se na primer, kako je jedna Vlahinja, koja se uda u srpsku kuću, u stanju da vlahizira celu porodicu, a da se nikada ne služi jezikom sredine u koju je dosla.¹⁰⁾

Ako je ova tvrdnja profesora Vlahovića tačna, zašto mi ovde okupljeni Vlasi čitamo i pišemo na srpskom jeziku?

Zašto smatramo da je za nas sprski jezik pogodan za ozbiljna razmatranja a naš vlaški jezik za međusobne manje-više nepristojne viceve i šale? 

Kad mi sami držimo sopstveni jezik nedovoljnim, kako će drugi?

[Rosu]

Domnule Păun,

Din ce am citit am înţeles că nu a fost voinţă, nu au vrut rumânii ziare (novine) sau radio şi şcoală în limba românească de frică să nu îi mâne sîrbii înapoi în România... Mie asta nu îmi sună bine deloc.
Am înţeles un pic mai mult despre istoria grupului ăsta românesc din NE Sîrbiei.
Am înţeles un lucru important: că teama a fost un factor important în evoluţia mentalităţii rumâneşti din NE Serbiei. Lucru care se mai vede şi azi la multi...

Iar despre muzica populară românească pe care o dadea Radio Bucureşti acum 40-50 de ani... Nu ştiu cât de autentică era... În România era un regim stalinist sinistru, care nu dadea voie să se manifeste liber toţi...
Eu am ascultat chiar ieri muzică şi hore de pe Valea Timocului si din zona Negotin, de-ale rumânilor, la TVR Timişoara. A fost un documentar, filmări din perioada Paştilor la Mălainiţa, cu părintele Boian şi cu mulţi oameni frumoşi, care erau adunaţi acolo să sărbătorească... Iară cântecele şi jocurile alea eu le-am recunoscut imediat. Sunt ca pe malul ăstalalt al Dunarii, in Mehedinţi si Severin... Unele sunau chiar la fel cu jocuri pe care eu le ştiu de la bunici mei din partea mamei, care sunt din Oltenia...

Cum bine zice virgil: milioane de români vorbesc cu fonetismele pe care le-ai arătat domnia ta din cartea lui Vlahovic. Singurele diferenţe pe care le văd eu sunt doar câteva cuvinte, deci lexicale, care la dumneavoastră sunt împrumutate de la sîrbi. Da astea împrumutate îs atât de puţine că orice român poate înţelege ce vorbeşte domnul Păun în "grai poreşan" .
Eu am înţeles tot ce ziceau rumânii adunaţi la Mălainiţa de Paşti. Şi reporterul din România, din oraşul meu, Timişoara, a înţeles la fel, tot, vorbind cu bătrâni, cu copii, cu toată lumea.

Încă ceva: muzica populară bulgărească din nordul Bulgariei este în mare măsură influenţată de muzica populară românească din sudul României... Asta pentru ca la venirea slavilor în partea aia de loc erau mulţi stră-moşi de-ai noştri.

[Paun]

Влаховић:
Još je početkom XX veka Tihomir Djordjević, poznati jugoslovenski etnolog ... utvrdio da Ungurjani
...
Виргил:
Profesor Vlahović pogrešno upoređuje narečni izgovor sa književnim jezikom.

Треба да будемо мало прецизнији у критичном разматрању текста проф. Влаховића. Он, како видимо, само цитира Тих. Р. Ђорђевића. Али, то га не ослобађа научничке одговорности, напротив. Уместо да, како научна методологија налаже, преиспита чињенице и тврдње претходних аутора на које се позива, он их некритички преузима и тако продужава живот једној неистини. Научна неистина, ма каква била, није безазлена ствар. Она је нешто као притајени вирус који дуго може да спава, ни чинећи никакву штету ...  Неки тако временом изумру, у забораву, али неки се временом пробуде и почну да узимају данак! Инфицирају, шире заразу, праве епидемије ... Тако Шафарици рађају Милојевиће, Милојевићи Пјановиће, Пјановићи Деретиће, Деретићи Јарчевиће, Јарчевићи Zlatko-виће и друге -иће ... Неки од заражених се налазе међу професорима, неки међу  високим научницима свога времена, неки опет међу обичним лаицима. Како је онда могуће да се сви ти тако различити људи инфицирају истим вирусом и на исти начин? Па врло лако, јер је реч о једној врсти људи која је НЕОТПОРНА према менталним вирусима због сниженог нивоа ЗДРАВЕ ЛОГИКЕ! Логика је мисаони имунитет, као што су одређене телесне особине физички имунитет ... и није код свих људи подједнако развијен!

У чему је овде омашка Ђорђевића? За разлику од универзитетског професора Петра Влаховића, коме је то био посао, Виргил је одмах и добро уочио суштину омашке: Ђорђевић је упоредио дијалекат с књижевним језиком, дакле две научне чињенице које не припадају истој класи ствари, побркао је бабе и жабе како би се популарно рекло. Зашто књижевни језик и његови дијалекти нису иста класа ствари објаснио сам у топику http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=8.0

Зашто ваља задржати пажњу на овом детаљу? Из два разлога: 1) Ђорђевић је изнео неистину почетком XX века а Влаховић јој је продужио живот до дана данашњега, 2) таква заблуда се данас може наћи и међу обичним светом, који никада није чуо ни за Ђорђевића ни за Влаховића, на пример кад наш Влах каже да он није Румун зато што његов говор и румунски говор није сличан, а притом упоређује свој дијалекат са књижевним румунским који чује посредством медија. Лаички свет може у тој заблуди ићи и корак даље и корак дубље када узима лексиколошки или фонетски критеријум као принцип компарације, па вели: ми нисмо исто јер ми кажемо slańină а они cľifă, или ми кажемо slańină а они slaină!   

Влаховић:
Ističe se na primer, kako je jedna Vlahinja, koja se uda u srpsku kuću, u stanju da vlahizira celu porodicu, a da se nikada ne služi jezikom sredine u koju je dosla.¹⁰⁾
....
Виргил:
Ako je ova tvrdnja profesora Vlahovića tačna, zašto mi ovde okupljeni Vlasi čitamo i pišemo na srpskom jeziku?

Влаховић се овде, видимо у фусноти 10, позива на Стевана Мачаја (1823-1889), мађарског племића који је дуго боравио као лекар у источној Србији (тачније у Зајечару), и успут се занимао и писао о обичајима Румуна (тако је он у својим рукописима називао Влахе). Тврдња да је једна Влахиња у стању да влахизира целу српку породицу је типична предрасуда чије трагове у литератури можемо пратити до Саве Текелије у XVIII веку! Није искључено да је с њим та масна лаж и ушла у науку. Реч је о предрасуди типа „сви Енглези су хладни“ која се користи као пример силогистичке грешке у закључивању, и савладава се још у гимназијским данима на часовима логике! Предрасуда се, колико сам успео да откријем пратећи литературу, јавља на подручју Темишвара као последица мешовитих бракова насталих у XVIII веку. Она не може имати упориште у источној Србији тога времена јер до интензивније појаве мешовитих бракови долази тек половином XX века!

Виргил:
Zašto smatramo da je za nas srpski jezik pogodan za ozbiljna razmatranja a naš vlaški jezik za međusobne manje-više nepristojne viceve i šale? 

Језик се, као средство комуникације, обликује у оквиру одређеног типа традиционалне културе (земљорадња, сточарство, рибарство, рударство ...) и за потребе те културе, како у њеном друштвено-економском тако и у њеном духовном виду он је развијен онолико колико је тој култури потребно. Сточар има на десетине назива за своје овце, и на стотине појмова за обраду вуне, млека, меса, изградњу и одржавање сточарских и стамбених објеката на бачијама и катунима, а рудар има само основне сточарске појмове колико му је неопходно ради куповине и употребе сточарских производа. Сточар опет једва да има више од једне, основне речи за руду и можда пар речи за оне метале које најчешће користи! Опет колико му је довољно ради свакодневног коришћења тих предмета и трговине.

Често, када ми којекакви шарлатани кваре кафански мир добацивањем да „ми Власи“ немамо реч за ово или оно, узвраћам примером да су Бушмани још гори од нас јер – на срамоту цивилизације – имају тридесетак речи за песак а ниједну за снег, а Ескими пак исто толико за снег а ниједну за песак!

Неправда, па то ти је!

Право језичко умеће свакога народа огледа се у његовој усменој књижевности, зато треба записивати што више народних умотворина, од изрека, пословица, загонетки, бајалица, песама до бајки, митова и легенди!

[Paun]

Am înţeles un lucru important: că teama a fost un factor important în evoluţia mentalităţii rumâneşti din NE Serbiei. Lucru care se mai vede şi azi la multi...

...
Să preţizăm: am scos un fapt care nu ie cunoscut bine, legat de aia cum o tân în minte »valahi« pe »romania boierilor« ... Frica de »ciocoi« a tunat în uasă la poporu sătenesc, şi nu poate se iese lesne! E o teame iraţională, adâncată, şi în zi de astazi pitulată în înima imaginei care se gaseşte când se »sapă« măi adânc în »mentiuna colectivă« (nu ştiu cum am traduce terminul »kolektivno pamćenje« care la creat Iung, dar cred că ştii ce vreu se zic!).

Eu am înţeles tot ce ziceau rumânii adunaţi la Mălainiţa de Paşti. Şi reporterul din România, din oraşul meu, Timişoara, a înţeles la fel, tot, vorbind cu bătrâni, cu copii, cu toată lumea.

Еu când aud lumea care vorbeşte de probleme cum se înţeleg »vlahi« cu »români« le arăt cu mâna la »buvľacuri« unde uni cu alţi vorbesc, se râd, şi cumpără fara »trăducători« intra ei! 

Când doi inş se înţeleg fara traducători, ii vorbesc tot o limbă!

[Rosu]

Am înţeles.
Frica de "ciocoi" am vazut-o şi în România, la oameni de vîrsta bunicilor mei. După 1990, când s-a gătat comunismul, au fost oameni răi care le ziceau ţăranilor că o să vină iar ciocoii, că o să le ia pământurile... Au fost oameni fără multă şcoală care au crezut. Era numai o minciună.

De acuma eu trag nădejde să văd mai des ştiri despre rumânii de dincolo de Dunăre. S-a deşteptat lumea şi la noi (în România) şi la dumneavoastră. Rămâne numai să intre şi Sîrbia în UE, că atunci nu mai e nici o graniţă...
Doamne ajută!

Sănătate la toţi!

[diianu]

Zanimlivo.

Prvi put cujem, da u Srbiju ima vise vrsta vlaha.
Izpada da smo mi bugarski vlasi s ova strana Timoka "ţarani".
Bih hteo da znam, da li ima neko delenje izmedju "ţarani"-ma.
U Bugarskoj smo podeleni na "mokri" (dunareani), "barbati" i "padureni".
Mislim da imase jos edan vid, ali nisam siguran.


Hvala unapred.

[Paun]

  Prvi put cujem, da u Srbiju ima vise vrsta vlaha.

Kako stvari stoje sa Vlasima istočne Srbije, pogledaj ovde:
http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=12.0

i ovde:
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%BB%D0%B0%D1%81%D0%B8_%28%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0%29

  Izpada da smo mi bugarski vlasi s ova strana Timoka "ţarani".

Da! Bugarski Vlasi su, u etnografskom smislu, prirodni nastavak negotinskih Carana, i, kao i ovi, blisku su Oltencima iz priobalnih sela susedne Rumunije! Prema saopstenju Olge NICOVE, prof. rumunskog iz Gâmzove kod Vidina, bugaraski Vlasi se dele na "vălene", "câmpene" i "pădurene"! (LAMURA, Nr. 1-2-3, Craiova, 2006, p. 50)

   Bih hteo da znam, da li ima neko delenje izmedju "ţarani"-ma.

Da, i to po svemu sudeći ista je podela kao i ova koju pominje O. Nicova u Bugarskoj!
Iver ne pada daleko od klade!

PS. Navedene podele treba uzeti s oprezom, jer se nauka još nije ozbiljno pozabavila ovim pitanjem!

[diianu]

Puno Vam hvala g-n Paun.

Sad je slika nesto jasnija.
Dozvolicu sebi da postavim jos nekoliko pitanja:

(1) S obzirom na to, da vecina vlaha nosi trenutno srpske imena/familne imena, bas me zanima kad je pocela ova tendencija kod vas?
(2) U kojoj meri su sahranjeni porodicne imena?
Primer:
U Bugarskoj vlasi isto nosimo bugarski imena. Ali, kad te u selo sreti neka baka pa te pita "Al' cui eşt, ma, fata mea?", ti obavezno otgovoris "Eu sânt nepotu lu <ime deda/bake> a-lu  <ime porodice/'klana'>" ili samo "Eu sânt de alu <ime porodice/'klana'>".
(3) Citao sam negde da u pocetak XX veka vlaske organizacije Bugarske su imali malo-vise kontakte sa ovakvih iz Srbije. Sve to mora da je trajalo do 30-tih, kad ih je bugarska vlada (A. Cankov) zabranila. Nazhalost nista vise o tome nisam nasao. Da li ima neke srpke podatke o saradnju vlasime obe strane Timoka?


Jos jednom hvala.