Пошто сам делимично одговоран за (не)знање чланова Флорума, особито, његових уредника, ево, стављам у наставку горњег топика један извадак из "Историје румунског народа", и то на језику који цео свет разуме, да бисмо се обавестили у најкраћим цртама о настанку Влашке.
Андреј Оцетеа, уредник
ИСТОРИЈА РУМУНСКОГ НАРОДА
Нови Сад, 1979
ОСНИВАЊЕ ВЛАШКЕ У XIV ВЕКУ
Краjем XIII и почетком XIV века, унутрашњи развоj и низ промена у међународноj ситуациjи омогућили су румунским вођама са jуга Карпата да оснуjу сопствену самосталну државу.Криза коjа jе избила у Татарскоj Империjи након смрти хана Ногаjа, и немири коjи су избили у Мађарскоj после нестанка арпадске династиjе учинили су да се власници феудалци са jуга Карпата окупе око воjводе из арђешких краjева, Басараба кога су изабрали за великог воjводу и владара (1317-1352. године). У околностима коjе нам нису довољно познате, Басараб jе уjединио териториjу између Карпата и Дунава и тако постао оснивач Влашке. Он jе успео да своjоj земљи обезбеди важну улогу на jугоистоку Европе. На молбу бугарског цара Михаjла Шишмана, он jе интервенисао у борбама на Балканском полуострву, изазваним слабљењем Византиjске Империjе. 1323. године, Басараб jе пружио помоћ бугарском цару Шишману у борби против Византиjе, 1325-1328. године, он jе постигао низ победа у борбама против Татара, успевши да прошири ауторитет ка истоку, скоро до Килиjе. Северни краj ушћа Дунава, коjи jе Басараб уjединио са Влашком, сачувао jе његово име. 1330. године, Басараб jе поново подржавао бугарског цара Михаjла Шишмана; овога пута jе оваj био на страни Византиjе, против Стефана Уроша III. Савезничка воjска jе, међутим , претрпела велик пораз у Велбуџу (Ћустендилу). Системом матримониjалних и политичких односа, Басараб се, у дефанзивном напору пред мађарском експанзиjом, повезао са бугарском и српском династиjом.
Окупациjа jедног дела северинског Баната од Басараба показала jе да се на jедном од главних праваца мађарског напредовања поjавио неприjатељски фактор кога jе требало елиминисати. Кампања уjесен 1330. године jе имала за циљ ликвидирање резултата коjе су локалне снаге постигле у афирмисању своjе аутономиjе и поновном покоравању румунских политичких формациjа круни св. Стефана. Мађарски краљ Карло Роберт Анжуjски организовао jе експедициjу у Влашку, "како би надокнадио границе Краљевине, коjима jе Басараб неоправдано владао". Експедициjа jе завршена великим неуспехом, и Басараб jе (9-12. новембра) у Посади постигао сjаjну победу против свог бившег сизерена.
Басарабова победа jе санкционисала независност Влашке и фаворизовала развоj земље. Државни живот jе добио у кохезиjи и стабилности. Влашка jе ушла у период просперитета, коjи jоj jе осигурао повећање броjа становништва и робне размене. Повољни друштвено-економски услови фаворизовали су развоj уметности. Под владавином Басараба отпочело jе зидање владарске цркве у Куртеа де Арђешу, изванредног споменика наше средњовековне културе.
Басарабов син и наследник, Николаjе Александру (1352-1364) наставио jе напоре свога оца, - те jе везама коjе jе одржавао са суседним владарима са коjима jе био у сродству (jедна његова ћерка била jе удата за бугарског цара из Видина, Страцимира, друга за српског кнеза Стефана Уроша, а трећа, за воjводу Владислава од [стр. 113] Опелна, палатина Мађарске) успео да учврсти политички положаj Влашке, а истодобно и владарску институциjу. Победоносним борбама коjе jе водио уз Мађарског краља Лудвига Анжуjског, против Татара, он jе довршио дело свог претка, ослобађаjући нове териториjе испод татарске доминациjе.
С одобрењем патриjарха у Константинопољу, Николаjе Александру jе 1359. године основао у Куртеа де Арђешу прву митрополиjу Влашке, и тиме поставио основе организациjе цркве, коjа jе постала jака подршка владавине. За првог митрополита "читаве Унгро-Влахиjе" наименован jе Јакинт, бивши митрополит у Вичини. Митрополит Влашке jе временом добио и jурисдикциjу над Румунима из Мађарске Краљевине, са звањем "егзарха краjева".
Николаjе Александру jе наставио свога оца и у погледу ктиторства. Током његове владавине завршена jе владарска црква манастира у Камплунгу,где му се налази и гроб. Натпис на надгробном камену назива га "великим и jединим владаром Господином Ио Николаjем Александром, сином Великог Воjводе Басараба".
Наследник Николаjа Александруа, Владислав-Влаjку (1364-1377. године), потпомагао jе организациjу земље, развоj трговине, штитио и подстицао културни живот; он jе настоjао да кочи центрифугалне тенденциjе боjарства. Да би олакшао развоj трговине, ковао jе први румунски сребрни новац са легендом на латинском jезику. 20. jануара 1368. године, он jе Брашовљанима, jедном дипломом на латинском jезику, потврдио старе трговачке привилегиjе коjе су им дате у Влашкоj. Просперитет земље и пораст становништва учинили су да он захтева од Патриjаршиjе у Константинопољу и синодским актом од октобра 1370. године постигне оснивање друге митрополиjе Влашке, са седиштем у Северину (седиште прве митрополиjе Влашке, са седиштем у Северину (седиште прве митрополиjе било jе у Ардешу). Религиозни живот био jе оjачан и увођењем монахизма од калуђера коjи jе дошао из Србиjе, наиме Никодима, коjи jе основао манастир Водицу. Наjстариjи сачувани унутрашњи документ (1374. г.) односи се на дарове коjе jе владар дао овом манастиру. По угледу на свога оца, Владислав jе опремио и манастире у Атосу. За католике у Влашкоj, као и за оне из прекопланинских краjева коjима jе владао, основао jе бискупиjу са столицом у Арђешу, где се jош увек чуваjу рушевине старе католичке цркве, "Sîn-Nicoară" (Св. Никола).
Владислав jе последње године владавине провео у борбама са Мађарском, током коjих jе нашао и смрт. Ове су борбе настављене и под владавином његових наследника, Радуа I и Дана I. По традициjи, Радуу jе дато име Раду Негру,1) сматраjући га за "оснивача" земље. [Стр. 114]
Друга румунска самостална држава - Молдавија - основано је источно од Карпата, слично као и Влашка уједињавањем постојећих политичких организација у овој провинцији. Важну улогу су одиграли румунски елементи који су сишли из Марамуреша. [Стр. 115]
1) Црни, - прим, прев.