Mislite na Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina? Odkud Vam to da im taj zakon daje takvo pravo? Navedite mi odredbu Zakona koja na to upućuje...tj. da Nacionalni saveti određuju i utvrđuju kojim jezikom će se data nacionalna manjina koristiti i kojim će pismom pisati!
Nacionalni saveti nacionalnih manjina učestvuju u odlučivanju o načinu predstavljanja kulturno-istorijskog nasleđa svoje zajednice, o ostvarivanju prava na samoupravu u oblasti jezika i pisma i predstavljaju nacionalnu manjinu u oblasti upotrebe jezika, a ne usvajaju književni jezik i pismo zajednice koja već ima svoj Nacionalni savet (dakle limba româna).
A kada smo već kod ovog zakona, dozvolićete mi da Vas podsetim šta propisuje čl.5 st.2 u delu koji govori o slobodi nacionalnog opredeljivanja i izražavanja:
Zabranjena je svaka registracija pripadnika nacionalnih manjina koja ih protivno njihovoj volji obavezuje da se izjasne o svojoj nacionalnoj pripadnosti.
>>Nacionalni saveti nacionalnih manjina učestvuju u odlučivanju o načinu predstavljanja kulturno-istorijskog nasleđa svoje zajednice, o ostvarivanju prava na samoupravu u oblasti jezika i pisma i predstavljaju nacionalnu manjinu u oblasti upotrebe jezika<<
На ово сам мислио, али сам се неспретно изразио.
Дакле, као што видимо, задатак савета је да представља влашку националну мањину у области језика.
Ако мене питате, мислим да је Савет, пре него што се одлучио да озваничи румунски књижевни језик, као језик којим би официјелно требало да се служе Власи североисточне Србије,
морао да организује научни скуп како би се управо избегле шпекулације на тему да ли је румунски књижевни језик, заправо, право решење за Влахе.
Да су они то урадили, не би било потребе да нико од нас лаика о томе овде расправља.
Што се тиче примедбе да Национални савет влашке националне мањине направио прекршај тиме што је узео као официјелни језик заједнице која већ има свој национални савет, покушајмо да тај проблем разјаснимо на следећи начин.
Пођимо хипотетички од претпоставке да у Србији живе аустријска и немачка национална мањина.
Уколико би Немци најпре основали савет и свој језик дефинисали као "Deutsche Sprache", да ли би Аустријанци који живе у Србији, а такође би полагали право на свој Савет, могли да за језик којим се служе изаберу " Deutsche Sprache" јер, сложићете се самном, и једни и други говоре тим језиком.
Чак више, Аустријанци за себе
никада неће рећи да су "Deutsche" него "Österreicher". Сличан пример би се могао извести на релацији Швајцарци- Немци ,Мексиканци-Шпанци или Италијани-Швајцарци.
Не оправдавам Савет влашке мањине за потпуну незаинтересованост или, како год - неажурност- у погледу сазивања једног научног скупа о језику. Али, нападати их за превару пошто су се, је л' те, определили за језик који већ користи једна национална мањина, то је већ претерано, да не кажем сулудо.
Ne treba da se plašimo toga šta će narod reći! Ili možda postoji razlog za to? Slažem se da to nije pitanje za referendum, ali jeste za javnu raspravu. A ne čini li Vam se da je upravo Nacionalni savet Vlaha, opredelivši se za rumunsku književnu varijantu jezika i pisma, dao sebi prevelika ovlašćenja i slobodu u tom pogledu, jer kako znam niko od njih nije lingvista po struci.
Šta više, u tom nakaradnom Savetu stoje i ljudi koji ni svoju decu nisu učili vlaški da govore, a ovamo nam posipaju priče o potrebi Vlaha za rumunskom književnom varijantom jezika i pisma jer “једина може помоћи Власима у међусобном општењу и бољем разумевању“.
Slažem se sa Vama da je porebno organizovati naučne skupove. I to ne jedan već više njih, na nivou koji je potreban za reševanje ne samo jezičkih pitanja već i svih ostalih problema sa kojima se suočavamo na datu temu.
Ма, није проблем у страху од тога шта ће народ рећи.
Проблем је више у томе ко би имао права да у томе учествује? Имају ли право да о томе нешто кажу Царани из Кладова који се изјашњавају као Срби? И, има ли уопште неко ко се
изјашњава као припадник већинског народа права да говори у име оних који се изјашњавају као припадници влашке националне мањине.
Уколико би постојао модалитет који би омогућио да о влашком језику расправљају
искључиво они који су се тако изјаснили на попису, веома бих драге воље подржао то решење.
Овако, сматрам да је крајње безобразно да они који су се већ асимиловали добију право да асимилују оне којима је стало до свок културног идентитета.
Јавна расправа би неминовно у расправу увукла и дневну политику, а дневна политика и наука никако не иду заједно, то ваљда сви знамо.
Управо из разлога што људи који седе у Савету нису компетентни у области лингвистике, али и због врло осетљивог питања увођења матерњег језика у школе што до сада није био случај са Власима, мислим да је Национални савет морао да организује научни скуп чији би закључци били обавезујући за све, па и са десничарске кругове у Србији, СПЦ али и за оне Влахе који би да су све друго само не Румуни.
Да су били мало прагматичнији, људи који седе у Савету би схватили да, по питању језика, на једном научном скупу лингвиста и романиста из Србије, Румуније, Шпаније, Бугарске, немачке, Русије, Молдавије... не би имали шта да изгубе јер нико не жели свој научни углед да каља због дневно-политичких околности у Србији.
То што поједини чланови савета са својом децом не говоре влашки, представља једну велику бруку и срамоту за све нас.
Још је већа срамота што се на седницама Савета општи на српском а не на влашком.
У таквим околностима је потпуно неморално инсистирати на румунском књижевном језику, и ту се са Вама потпуно слажем.
Што се тиче научних скупова, лепо је да се бар у нечем можемо сложити
Naravno da u Srbiji ima Rumuna...pa to niko ne spori. Ima ih i u istočnoj Srbiji, a to potvrđuje upravo zvanična statistika izvedena iz poslednjeg popisa stanovništva Srbije iz 2002.godine.
Njihovo prisustvo u etničkom smislu je kao supstrat u velikoj meri postojano i u okviru vlaškog etničkog bića. Nakon Požarevačkog mira 1719.godine, veliki broj rumunskih doseljenika je uzeo učešče u vlaški etnički amalgam, ali ne zaboravimo, samo 30-tak godina ranije (period nakon „fatalne“ 1690.godine), na taj isti prostor su masovnije dolazili i Srbi (pre svih oni sa Kosova), a koji su takođe doneli svoje kulturne osobenosti i novi etnički potencijal, koji je stvorio uslove za nova kulturna prožimanja i mešanje stanovništva različitih etničkih struktura. Pitanje asimilacija sam postavio kao važno jer se i tu puno toga mistifikuje.
Ono što bih ovde još dodao jesu i reči Dr.Mladene Prelić iz Etnografskog instituta SANU, a kao deo recenzije rukopisa koga vrlo dobro znate:
„...I na kraju bih iznela i jedan načelni stav u vezi ove problematike, a to je da je pitanje porekla i osećanje etničke i nacionalne pripadnosti ne moraju biti u direktnoj vezi – niko ne bi trebalo nikome da negira pravo na slobodno izjašnjavanje o pripadnosti, takođe i na negovanje sopstvene kulture – poreklo, etnička samosvest i nacionalna pripadnost u načelu su različite kategorije. Stvarno ili navodno poreklo često je predmet manipulacija i esencijalizacija „etnosa“, ali upravo zbog toga to ne znači da (etničku) istoriju pojedinih naroda ne treba rasvetljavati. Javna i otvorena rasprava i razgovor korišćenjem argumenata i bez izbegavanja neprijatnih istina, bez odbrane “svog“ po svaku cenu je dobrodošla o ovom problemu...“
Što se tiče Tiće Đorđevića, kao jednog od velikana srpske etnologije, ni ja se ne bih usudio da dovedem u pitanje čitav njegov naučni opus, ali kada su u pitanju Vlasi...tu mi već gubi na kredibilitetu!
Ako je neko sposoban da piše tekstove „za posebne namene“ (Mirovnu konferenciju u Parizu iz 1919.godine), pa da se onda „predgovorno“ izvinjava, uz izlive korigovane savesti i pored „velike bojazni i straha za svoj život i dalji naučni angažman“, onda taj gubi na autoritetu i verodostojnosti kako prethodnog tako i naknadnog.
Прво, Ђорђевић није могао да говори о попису из 2002. године већ о пописима до 1905. године када је настао путопис.
Румуна, дакле, има у Србији и то у великом броју све до 1921. године када је одлучено да је боље да нестану као пописна категорија.
Разлог овакве одлуке је свакако политичке природе и нема никакве везе са осећањима етничке припадности, културним прожимањима и другим флоскулама, већ са покушајем
потпуне асимилације Влаха.
Да је тако, можемо закључити из уводног дела Ђорђевићевог путописа у коме он јасно каже да у Србији живе Румуни чије присуство се покушава сакрити.
Уосталом, зашто би Црква потезала за прокламацијом којом се свештенству налаже да се новорођенчади дају искључиво српска имена?
"У Злоту сам забележио још и неколико румунских имена мушких и женских.
Мушка су: Првул, Јон, Трука (Петар), Траило, Голуб, Драгуљ, Јован, Јанкул,
Лападат, Василија, Мартин, Мијало, Мијај, Радул, Страин, Журка, Симијон,
Флора, Алекса, Новак, Ђорђе. А женска су: Флорика, Ана, Стана, Петра,
Анђелија, Брндуша, Станка, Ружа, Марија, Думитра.
Настојавањем цркве данас се више оваква имена не дају, већ свештеници
гледају да им дају чисто српска имена. Но и поред таквих српских имена Власи
се и даље у кући и међу собом називају својим именима који сами надевају."
Овде што је овде још битније, јесте чињеница да Власи користе "
својим именима који сами надевају". Није ли ово у контрадикторности са тезом о "осећању припадности српској нацији" која се данас потеже као главни аргумент прикривања асимилационог процеса?
Још је сликовитији овај приказ "осећања припадности српској нацији Влаха североисточне Србије":
"Интересантан се случај десио у Бољевцу пре неколико година око дечјих имена.
Срески је лекар калемио децу против великих богиња. Између осталих и једна
Влајња из среза бољевачког беше донела ради калемљења своје близнаке. Кад
дође ред да се њена деца калеме, упита је лекар како јој се зову деца, како би
им имена могао потражити у списку деце за калемљење и завести их у списак
калемљених. — Јон ши Јанкул, одговори Влајња. Лекар стаде тражити по списку,
али тих имена не беше. Он је понова упита, а она одговори као и први пут. Тада
се лекар досети и упита је каква им је имена дао кум кад их је крстио. На то
Влајња почне да циуче: циу, циу и ништа даље. Деци су међу тим била имена
једноме Грујица другоме Вујица, што она није могла, нити се трудила да
запамти.
Толико јој та имена беху страна."
Што се тиче квалитета самог Тихомира Ђорђевића, ја не желим да дајем суд о његовој стручности из области етнологије.
Оно што је овде јако битно јесу његове путописне белешке, и опис целокупне климе и расположења тадашње државе према Власима и обрнуто. Пред оним што овде износи и дефинитивно падају у воду приче о томе да су се Власи одувек осећали Србима и да никада ништа заједничког нису имали са Румунима.
Заокрет у његовим ставовима и књижица која је уследила на Мировној конференцији само је показатељ да је објективност и непристрасност, какву је покушавао да задржи на почетку свог истраживања о Власима, попустила пред "одбраном српских националних интереса" који су му у то време били пречи.
Оно што сам код Вас, г-дине, Сигма приметио, јесте да Ђорђевићу замерате на недоследности, па према томе то користите као главни аргумент довођења у сумњу онога што је славни етнолог објавио у својим путописним белешкама 1906. године.
Интересантно је да Вам та превртљивост у ставовима нимало не смета када је Драгић у питању. Губи ли Драгић на ауторитету када од заклетог Румуна прелази на сасвим другу крајност негирајући било какву везу Влаха и Румуна?
А, што се тиче Младене Прелић, посебно бих Вас замолио да обратите пажњу на следеће:
"pitanje porekla i osećanje etničke i nacionalne pripadnosti ne moraju biti u direktnoj vezi"
Не значи ли ово да то што се данас, услед асимилационог процеса, велика већина Влаха не сматра Румунима,
не значи да Власи нису Румуни?
Прочитајте пажљивије целу рецензију Младене Прелић, видећете да Вам та рецензија уопште не иде у прилог.
