RUMÂŃÎ dîn Sârbie or VLASIONJI???

[dPasujoni]

Ne g-dine Vlad, jer u slučaju Vlaha će pre biti da je posredi formiranje novog etničkog amalgama koji se samo dograđivao tim pretapanjem..i to ne samo kada su u pitanju doseljenici sa juga iz vremena pre i posle 1690.godine, ili pak upliv doseljenika iz Ugarske iz vremena posle 1719.godine, jer govorimo o periodu pre francuske buržoaske revolucije iz 1789.godine i početka formiranja nacija i nacionalnih država. Kao što znate, tada još nije bilo razvijene nacionalne svesti, pa shodno tome mi još uvek ne možemo govoriti o Srbima i Rumunima u nacionalnom smislu već samo u etničkom, i to uslovno rečeno, jer nemojmo zaboraviti da je na ovim prostorima još od ranije živeo etnički sloj Slovena i srednjevekovnih Vlaha (to Vam uostalom mogu potvrditi turski defteri-vidinski, braničevski, smederevski i dr; povelje vladara i despota o darovima za manastire Ravanica, Ždrelo(Gornjak), Drenča, Tismena i mnogih drugih; a jedna od najupečatljivijih povelja kojom se definitivno potvrđuje prisustvo Vlaha na ove prostore jeste i povelja o vlastelinstvu velikog čelnika Radiča Postupovića iz 1428.godine, kojom mu despot Đurađ potvrđuje posede dobijene još od despota Stevana na kojima su živeli Vlasi Radivoevci i Vlasi Košarna; kučevska oblast je od 1476-7. godine konačno našla svoje mesto na turskim političkim kartama, i to kao deo smederevskog sandžaka, a imala je čak preko 120 naseljenih mesta!).

Eto zašto se ,,ne bi smo vratili kao pobednička strana"! Ne možemo olako odbaciti sve ovo!

A ja baš mislio da niko ne shvata suštinu! Bravoo!!!

Na ove činjenice sam mislio kada sam naveo:

Bez obzira kako ih nazivao (Vlasi, Srpski Rumuni, arhaični Rumuni, ili kad hoćemo da se "proseravamo" na ovu temu: Vlaškenjorci, Vlasijonji), ostaju sledeće činjenice:
1. Vlasi nikad nisu bili deo moderne Rumunske države
2. Vlasi nikad nisu bili integralni deo Rumunske nacije
3. Vlasi nikad nisu pisali na Rumunskom književnom jeziku
4. Vlasi poslednjih 300 godina imaju nezavisan razvoj i posebnu etnogenezu u odnosu na Rumune.
5. Vlasi danas imaju potpuno drugačije ciljeve i potrebe u odnosu na Rumune.
dPasujoni

G-dine Sigma, pogodili ste u centar, svo vreme pokušavam da naglasim činjenicu da su Rumuni u današnjem nacionalnom i etničkom smislu nešto što se formira tek u zadnjih 170 godina, i da i jedna i druga grupa ima nezavisan i odvojen razvoj.
Svedočanstvo o ovim promenama i odvojenom razvoju leži u onih 45% neologizama uglavnom latinskih i francuskih u Rumunskom književnom jeziku, koje su strane za ovdašnje Vlahe. Sa druge strane i naš Vlaški jezik iako u osnovi "arhaični Rumunski", pretrpeo je mnoge izmene koje ga udaljuju od Rumunskog.

onom mom popisu bih mogao dodam još dve stavke:

6. Dva veka zajedništva sa Srbima sa kojima gradimo zajedničku državu i delimo slične izazove.

7. Prethodnih šest činjenica dovode do osećanja posebne etničke pripadnosti, odnosno vlaške samobitnosti.

S poštovanjem
                         dPasujoni   

[dorian]

Dali vam je mozda poznat slucaj Svajcarskih Romana (ne mislim na Retroromance vec na takozvane Francuze iz zapadne svajcarske).
Romanima se sami nazivaju,a germansko stanovnistvo ih zove "Velshe", koja paralela sa nama!
ipak zamislite njihov maternji jezi je Francuski. Dali su oni pametniji ili gluplji od nas ? procenite sami !

[dPasujoni]

Dali vam je mozda poznat slucaj Svajcarskih Romana (ne mislim na Retroromance vec na takozvane Francuze iz zapadne svajcarske).
Romanima se sami nazivaju,a germansko stanovnistvo ih zove "Velshe", koja paralela sa nama!
ipak zamislite njihov maternji jezi je Francuski. Dali su oni pametniji ili gluplji od nas ? procenite sami !

Domnu Dorian,
pošto je više puta istican primer Švajcarske na ovom Forumu i to smislu primera za jezik, da analiziramo njihov slučaj. Ako sam dobro shvatio, suština je u tome da se  u francuskim kantonima govori francuski (Ženeva, Bazel...), u nemačkim se govori nemački (Graubinden, Apencel, Šafhauzen, San Galen...), a u italijanskim italijanski (Tesin...). To je naravno tačno, u šta sam se i lično uverio, ali se zaboravlja nešto drugo za šta je Švajcarska takođe primer. Naime, iako govore nemački, stanovnici nemačkih kantona nikad  sebe neće svrstati u Nemce, već će jasno istaći da su Švajcarci! Šta to pokazuje? Ništa spektakularno, već samo odavno poznatu činjenicu da jezik kao etnička odrednica ne mora da definiše osećaj etničke pripadnosti, odnosno osećaj etničke osobenosti.
Švajcarska je baš sjajan primer kako se od različitih etničkih grupa zajedničkim bivstovanjem na istom prostoru stvara novi etnički identitet.

Dorian,
ne znam zašto pobornici teze da su Vlasi Rumuni (u savremenom smislu pojma Rumun) tako uporno ističu primer Švajcarske, a ona je baš primer da Vlasi nisu Rumuni, kao što Retoromani, nisu ni italijani iako govore romanskim jezikom, niti nemci, iako žive okruženi nemcima u Graubindenu (okolina Sen Morica) već su jednostavno Retoromani, imaju svoj jezik koji jedan od četiri zvanična u Švajcarskoj (doduše nije u rangu nemačkog, francuskog i italijanskog). Prilikom svoje poslednje posete Švajcarskoj, bio sam u ovom kraju, ali na žalost nisam uspeo da upoznam neke Retoromane, ali to nije ni bitno za činjenicu da položaj i status Retoromana u Švajcarskoj u velikoj meri koincidira sa položajem Vlaha koji iako govore romanskim jezikom nisu Rumuni, a iako žive u Srbiji nisu Srbi.
Takođe se spominju i Austrijanci koji takođe govore nemački jezik, ali sebe  posmatraju izričito kao Austrijance.
Ima širom planete manje ili više sličnih primera, utoliko pre mislim da je trenutni saziv Nacionalnog Saveta Vlaha olako doneo odluku koju je doneo. Naravno, to neće značajno promeniti stanje na terenu, već će samo značiti da će i dalje vlast drumom, a Vlasi šumom!!! :)
dPasujoni

[sergiuf]

RUMÂŃÎ dîn Sârbie or VLASIONJI or Moldoveni??

[Vlad]

Ne g-dine Vlad, jer u slučaju Vlaha će pre biti da je posredi formiranje novog etničkog amalgama koji se samo dograđivao tim pretapanjem..

Морам Вам признати, господине sigma, да сам помало разочаран Вашим одговорима.
Не зато што се са највећим делом онога што износите не слажем, већ зато што сам очекивао убедљивије аргументе.

Не знам зашто упорно потенцирате термин ,,етнички амалгам" када су Власи у питању?
Да разјаснимо најпре појам ,,етнички амалгам" и шта под тиме подразумевамо.

Сигуран сам даће те се сложити да не постоје ,,чисти" народи.
Власи у североисточној Србији су у истој мери ,,амалгам" Романа и Словена као и Румуни у Румунији, односно ,,Власи" северно од Дунава.
У чему је ту разлика?

Али, шта је са Србима? Јесу ли они чисти Словени? Да ли је могуће да се нису мешали са другим народима који су живели у њиховом непосредном/блиском окружењу? Шта је са ,,Правом прве брачне ноћи", односно ,,ius primae noctis" на које су Турци вековима полагали право?  Шта је са Власима, односно Румунима, који су се временом асимиловали у Србе о чијем нам присуству и постојању у средњем веку говоре имена река, планина, села и градова у крајевима где су обитовали?
О томе је академик Павле Ивић, један од највећих, ако не и највећи ауторитет из области лингвистике кога је Србија икад имала написао:
,,[...]Словени нису затекли Балканско полуострво ненасељено, а нису могли ни истребити староседеоце без остатка. Искуство не само тих најстаријих времена него и много новијих, потврђује да се у случајевима велике колективне опасности свет слива у збегове, и то двојаке: или иза тврђавских зидова, или у неприступачне шуме и гудуре. На там странама треба да тражимо континуитет егзистенције наших предсловенских предака, чији је удео у нашем биолошком пореклу врло знатан, можда чак и већи од словенског[...].

Дакле, из овога можемо да закључимо да су Срби у истој мери етнички амалгам различитих народа (Словена, Турака и Влаха)  као и Власи који су амалгам (Романа и Словена).
Не видим онда потребу да се упорно потенцира на Власима као ,,етничком амалгаму" свега и свачега када видимо да и сами Срби нису уопште у бољм положају, али се о њима не говори као о ,,амалгаму различитих народа". 

Када су у питању сами Румуни, односно ,,Власи северно од реке Дунав", сигурно Вам је познато да је удео Словена у њиховој етногенези далеко већи него када је реч о средњевековним Власима који се помињу на простору јужно од Дунава.
О судбини средњевековних Влаха биће речи у неком од наредних пасуса.

Толико о ,,етничком амалгаму" Влаха као  главном аргументу да се не ради о етничким Румунима већ о једном сасвим другом народу ,,сличном Румунима".

jer nemojmo zaboraviti da je na ovim prostorima još od ranije živeo etnički sloj Slovena i srednjevekovnih Vlaha (to Vam uostalom mogu potvrditi turski defteri-vidinski, braničevski, smederevski i dr; povelje vladara i despota o darovima za manastire Ravanica, Ždrelo(Gornjak), Drenča, Tismena i mnogih drugih; a jedna od najupečatljivijih povelja kojom se definitivno potvrđuje prisustvo Vlaha na ove prostore jeste i povelja o vlastelinstvu velikog čelnika Radiča Postupovića iz 1428.godine, kojom mu despot Đurađ potvrđuje posede dobijene još od despota Stevana na kojima su živeli Vlasi Radivoevci i Vlasi Košarna;

Тачно је да су овде, на простору данашње североисточне Србије, али и на целокупном простору некадашње СФРЈ у средњем веку, једни поред других, живели средњевековни Власи и Словени међу које убрајамо и Србе.

Поставља се, међутим, питање ко су били ти средњевековни Власи?
Да ли се ради о истом народу који је живео и на простору данашње Румуније или су Власи, који се помињу у средњевековним повељама српских владара, били нешто друго у односу на претке данашњих Румуна из Румуније.

Пођимо редом
Изнећу најпре гледиште које, између осталих деле односно заступају: Franz Ritter von Miklosich-а (Die slavischen Elemente im Rumunische) R. Roessler, Romaenische Studien, Leipzig, и G. Weigand, Ethnographie von Makedonien, Leipzig 1924 Константин Јиричек и многи други.

Након повлачења Аурелијана и римског елемента на десну обалу Дунава, наступа један дужи временски период обавијен тамом што се тиче података о римском и романизованом становништву северно од Дунава  Они полазе са гледишта да је језгро данашњега румунскога народа створено сасвим дубоко на Балкану, у данашњој северној Грчкој и у Македонији, и да је та маса кренула на север негде у Х11 веку и настанила се у данашњу Румунију.

Насупрот њима, чувени Холандски лингвиста и слависта светског гласа, N. van Wijk, Taalkundige en historiese gegevens betreffende de ondste betrekkingen tussen Serven en Bulgaren, Amsterdam, 1923, академик Павле Ивић, Srpski narod i njegov jezik, Beograd, SKZ, 1986;као и проф. Др Ал. Лома, Jezička peošlost jugoistočne Srbije u svetlu toponomastike, Govori Prizrensko-timočke oblasti i susednih dijalekata (Zbornik radova sa naučnog skupa Niška Banja, juna 1992), Niš, 1994, сматрају  да је језгро румунскога народа настало на простору Тимок – Осогово – Шар планина, и да се оно налазило између источне и западне групе јужних Словена све до краја X и почетка XИ века, што се може пратити изоглосама, да би се током XИ века северни део румунског језгра прелио преко Дунава у данашњу Румунију, а јужни повукао на простору данашњег Косова, западне Македоније, доње Албаније, Тесалије и све до средње Грчке.

Најитересантније по нас је свакако мишљење академика Павла Ивића, који у Srpski narod i njegov jezik, Beograd, SKZ, 1986, на страни 30  пише:
,,Ако је тачно све што смо овде претпоставили, доцнији развој је морао комбиновати два три процеса: постепену емиграцију румунског и албанског живља из простора о којем је реч, продирање у тај простор словенских насељеника, и то оних западне гране, и асимилацију остатака затеченог становништва (с изузетком дела Румуна у североисточној Србији и дела Албанаца у метохијској области)."

Потврду овога што смо имали приле да прочитамо, добијамо од једног од најпознатијих византијских историчара средњег века, Laonikos Halkokondiles (Laonici Chalcocondylae) који у свом делу историјска излагања (Historiarum demonstrationes ) у првој половини 15. века пише следеће :

,,Као и народ који живи од Дакије све до Пинда и који се простире у Тесалију, Власи се називају и једни и други. И не бих могао да објасним и да кажем који је од ових код којег дошао , па наставља: ,,Пеонија почиње од Вијене, града Германа и, идући заједно са Истром према истоку, протеже се до Дачана и до Трибала, опет ка северу до Бохема, који су названи Чеси... Једни верују да су ови били од вајкада Гети и да су живели под планином Хемус и, пошто су били нападнути од Скита, кренули су ка овој земљи у којој живе и сада. Други још кажу да су они били Дачани. Ја сам не бих могао рећи тако лако шта је на почетку био овај народ"

Када говоримо о Власима који се помињу у средњевековним повељама, врло је интересантно мишљење Константина Јиричека (. Vlasi i Mavrovlasi u dubrovačkim spomenicima) који анализирајући значење термина Влах у српским средњевековним повељама каже:" Да је друго значење било засновано на румунској народности сточара, доказују многобројна, несумњиво румунска имена тих сточара" , па набраја ,,имена Влаха из повеље о оснивању манастира Жиче (1222-1228) где се јављају ,,Бун (бонус), Сингур (сингулус), Букор (пулхер)", као и у повељи о оснивању цркве св. Аранђела  у Призрену (1348) где је забележено ,,мноштво влашких имена са румунским суфиксом ул: Сурдул (сурдус), Урсул (урсус), Драгул, Рајул итд" као и ,,један Марко Фечор (фециор рум. филиус), један Дражул Мрчина (мрьчина, рум. цратаегус) и један Драгослав Дрочиња (мрум.  арбутус унедо)"

Овде је интересантно и мишљење Александра Ломе, шефа катедре за Индоевропеистику и неспорно данас највећег стручњака за ономастику који говорећи о бројним топонимима са румунском основом на простору источне Србије и северозападне Бугарске закључује да они ,,несумњиво доказују
некадашње бројно присуство Румуна у овим пределима"

О томе да су средњевековни Власи јужно од Дунава исто што и средњевековни Власи северно од Дунава, потврду добијамо од Петра Скока, свакако једног од највећих ауторитета у области лингвистике у послератној Југославији.
Ево шта он у Прегледу литературе, на страни 294. пише покушавајући да одгонетне због чега су босански фрањевци 1373. године тражили дозволу од папе Гргура 11-ог да саграде цркве око Карасанбеша у Румунији:
,,Kako to da baš bosanski franjevci idu među ove Vlahe šizmatike, koji su daleko od Bosne... zacelo zato, što su ... i ovi Vlasi kao i svi ostali bili dvojezični (bilingues). Govorili su srp.-hrv. i rumunski, pa su se bosanski franjevci mogli lako s njima sporazumeti"

Када смо већ код Скока, ево још нечег интересантног што, свакако иде у прилог тези да Власи у средњевековним српским повељама нису били ,,слични" Власима северно од Дунава који су потомци данашњих Румуна, већ да се ради о једном те истом народу.
Наиме, М. Филиповић  (Struktura i organizacija srednjovekovnih katuna, Simpozijum o srednjovekovnom katunu) је признајући да ,,међу обичним сељацима који се у споменицима зову Србљима, било ... с романским именима, истим као код влаха: Букур, Шарул, Бун, Дрокун, Дминко, Руђа", износи и мишљење П. Скока, који је ,,веровао да се онде где се ради о чисто румунским именима са поузданошћу може закључити о прецима румунске народности, а где су имена словенска, онде се мора закључити да су власи с таквим именима већ пословењени или да су у саобраћају двојезични..." .


У вези са овим, врло интересантно је и мишљење Митра пешикана (Zetsko-humsko-raška imena) који каже да ,,...да имена румунске основе налазимо и у старосрпским пописима (и то не само у катунима који се именују као влашки, него и у ратарским селима"

Као што видимо, доказа да  Власи из средњевековних повеља нису нешто друго у односу на Влахе северно од Дунава, претке савремених Румуна. Из тога следи закључак да потомци неасимилованих Влаха из средњевековних манастирских повеља (ако таквих уопште има) такође морају бити Румуни и да не представљају посебан "етнички амалгам" у односу на Румуне досељене након Пожаревачког мира.

[Vlad]

a jedna od najupečatljivijih povelja kojom se definitivno potvrđuje prisustvo Vlaha na ove prostore jeste i povelja o vlastelinstvu velikog čelnika Radiča Postupovića iz 1428.godine, kojom mu despot Đurađ potvrđuje posede dobijene još od despota Stevana na kojima su živeli Vlasi Radivoevci i Vlasi Košarna; kučevska oblast je od 1476-7. godine konačno našla svoje mesto na turskim političkim kartama, i to kao deo smederevskog sandžaka, a imala je čak preko 120 naseljenih mesta!

У мом претходном посту, доказао сам да Власи који се помињу у старим српским средњевековним повељама не представљају посебан народ у односу на оне Влахе који живе северно од Дунава.

Оно што је овде јако битно јесте теорија континуитета. Да ли је реално сматрати да су Власи, који се помињу у кучевској области 1476. године

   
        - Успели да одоле асимилацији и претапању у већинске Словене
        - Остали на овим просторима упркос њиховом номадском начину живота који је подразумевао честе сеобе, најчешће у потрази за пашњацима
   - Заиста директни преци оним Власима за које се верује да су простор североисточне Србије населили након потписивања Пожаревачког мира



Историјски извори нам потврђују присуство Влаха на готово целокупном подручију бивше СФРЈ. Идући за својим стадима, Власи су стигли чак до Истарског полуострва, а писани документи нам потврђују њихово присуство и у деловима данашње Словеније.
Оно што је најинтересантније, нигде, осим у Истри, Власи нису успели да сачувају свој језик, па су се, напуштајући двојезичје, претапали у словенско окружење постајући Срби, Хрвати, Црногорци, Македонци, Бошњаци, Словенци, Бугари...

Јако леп опис овог процеса даје нам чувени чешки историчар и слависта Константин Јиричек, у својој ,,Историји Срба". На страни 88, Јиричек пише :
,,Како су Власи у Србији, Босни и Хрватској били становништво расејано и без икакве везе, нису могли дуго времена одржати свој језик..
Пошто се дуго времено говорила оба језика, преовладао је, најзад, словенски. То су односи који подсећају на опадање Романа у немачким алпским земљама. Још у XVI веку говорили су Власи, по сведочанству Нигрија, у планинским деловима приморске Хрватске, језиком са изопаченим латинским речима. Турске провале потиснуле су их одатле на северозапад, на кварнерска острава и у Истру. Потомци Влаха који су се између 1450-1480 преселили на Крк, говорили су, у селу Пољице, још у доба Наполеона, румунски. Други, опет, према језичким огледима фра Иринеја де ла Корче, седели су, око 1619. године у неколико села око Трста. Последњи још живи остатак јесте језик Румуна у неколико места на истоку истарског полуоства."

Да ли је могуће да су Власи, којих је било у кучевском крају 1466-7 избегли овај процес.
Ако погледамо њихову номенклатуру, у селима Нересница, Церово, Шевица, Божане, Крушевица, у најији Звижд, затим у селима, Кривац, Јашиковица, Радуловац, Новац, Кушљево и Новац други у нахији Ждрело, у којима 1457. живе Власи, од 221 антропонима само 13 или 5.88% спадају у групу романско-влашких антропонима (Бачуј , Данчул, Дрман  примићур, Кулмаг , Мачурат , Маринко, Мургаш , Оливер 4x, Шерун влах и Шојан)
61 или 27% антропоним припада српско-влашкој групи (Махом словенска основа са румунским суфиксима ул, ој, ое, ан... или румунска основа са словенским суфиксима мир, слав, на...) док остатак припада календарским односно антропонимима са чисто словенском основом.
Не говори ли ово да су ови Власи већ били добрим делом посрловењени, односно посрбљени?

Други јако интересантан податак доијамо од Бенедикта Курипешића, који у свом ,,Путпоису кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију" 1530. године пише:

,,...у поменутој краљевини Босни нашли смо три нације... Прво су старосједиоци Босанци (Wossner)... Друго су Срби (Surffen), који они зову Власима (Wallachen), а ми их зовемо Зиген (Ćići, Čiči) или мартолозима... Дошли су из места Смедерева (Smedraw) и грчког Београда (griechisch Weussenburg) ... Трећа нација су прави Турци."

Не ради ли се овде, заправо, о Власима који се у кучевском крају помињу 1456? Не заборавимо да је кучевска област, као и велики део североисточне Србије у то време припадао Смедеревском санџаку.

О поодмаклом стадијуму асимилације средњевековних Влаха интересантно мишљење даје Иван Божић (Uloga i organizacija ratničkih družina)
,,И када би се нека скупина Влаха доселила у Зету, околини је било јасно да су то Власи и за Которане и за Млечане су ратници који су помогли Стефаници  (Стефану) Црнојевићу да 1452. угуши грбаљску буну били Морлацхи, који су се са Сандаљевог подручја 1423. доселили на которску територију". Очигледно је било да су се ти људи разликовали од околног становништва не само по начину живота већ и по језику којим су се између себе служили, као што је и данас случај с Власима у североисточној Србији, без обзира на то што су им имена и презимена иста као и код њихових српских суседа".

Сам етноним ,,Влах" је након асимилације средњевековних Влаха имао различита значења.
Ево шта нам о томе пише Васа Чубриловић у једној својој дискусији са научног скупа о појму Влах (V. Čubrilović (Diskusija), Radovi, knj. LXXIII, Odeljenje druсtvenih nauka, knj. 22, Sarajevo, 1983,)
,,...и у средњем и у новом веку био различит, као што је то и данас. Тако, на пример, Приморци у Хрватској власима називају све Загорце, у Босни и Херцеговини тим именом зову Србе, а у Србији тако називају Румуне"

Да сад пређемо на простор, на коме сада живе Власи Царани.
Јако је битно нагласити да се, између осталих, простор Тимочке крајине, по мишљењу многих лингвиста и историчара, може сматрати колевком у којој је формиран румунски народ.
Сасвим је вероватно да на овом подручију, за разлику од Браничева, постоји континуитет када су у питању Власи. То потврђују и бројни ојконими које је обрадио Славољуб Гацовић у својој ,,Етимологији несловенских основа...".
Међутим, поставља се питање како је тај континуитет успео да се одржи?
Један од могућих одговора је, свакако прилив, Влаха северно од Дунава.
Ево шта нам о томе износи Богумил Храбак (Vlasi starinci i doseljenici )који цитирајући два документа османске централне власти издата 28.10.1605. године пише да су
,,Многи јањичари и други припдници владареве стајаће војске привукли су их на своје чифлуке, те је Влашка остала празна".

Није ли ово био пресудан фактор у континуитету романске, односно румунске популације у Тимочкој зони?
То што су Власима имена у средњем веку била пословењена у знатној мери, не значи да су у њиховој етногенези, у средњем веку, по сваку цену,  учествовали Срби, тако да је илузорно говорити о некаквом ,,етничком амалгаму" који би био само ,,освежаван" румунским елементом из Влашке или са југа Балканског полуострва!

Али, да се сада вратимо Унгуреанима. Као што смо из путописа Бенедикта Курипешића могли да закључимо, теза о средњевековним Власима као директним прецима Влаха који данас живе у bраничевском крају је неодржива.

Дефинитивну потврду за то, добијамо из једног документа  који датира из 1721. године. Наиме, операцијом досељавања Влаха на опустело подручије североисточне Србије, након потписивања Пожаревачког мира, руководио је генерал Мерсије.
У писму упућеном Евгенију Савојском, у коме га овај извештава о успеху операције пресељавања становништва читамо:

,,Ima dva dana kako sam ovde [u Oršavi], po povratku sa obilaženja granica Timoka i Kučajne. Tamo sam sve našao u dobrom stanju i uspeh odredbi (dispozicija) preduzetih prošlog leta mi je pričinio zadovoljstvo pošto sada taj kraj počinje da se naseljava: u njemu ima sada više od 2400 porodica dok prošle godine tu nije bilo više od 800; svi urođenici su u glavnom bili oko mene i garantovali mi da će privući (dovesti) svoje rođake"
  http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=247.msg713#msg713

Ако узмемо у обзир да је једно село на почетку осамнаестог века бројало између 15-20 домова, долазимо до цифре од 120-150 влашких села директно досељених након потписивања пожаревачког мира.
То опет доводи до закључка да су се Унгуреани, у 95% случајева доселили на ове просторе из данашње Румуније тек након потписивања пожаревачког мира.
Пођимо од тога да Унгуреани, у условној подели Влаха североисточне Србије на Унгуреане и Царане, чине око 75% од укупног броја Влаха, па још ако узмемо у обзир да је највећи део Царана такође досељен из Влашке, добијамо цифру од близу 90% Влаха чије је румунско порекло неспорно, чак и ако узмемо у обзир неодрживу тезу о различитости средњевековних Влаха са простора Србије и оних из данашње Румуније.

О каквој се апсурдности ради при покушају да се тезом о тобожњој различитости у етногентеском и културолошком погледу између Влаха североисточне Србије и Румуна из Румуније, најсликовитије говори пример назива за кукуруз, биљку која је у Европу стигла из Јужне Америке и која је глади спасила многе народе, па и саме Влахе.


http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=416.0

Izvor:

Njagu Đuvara, Kratka istorija Rumuna za mlade (O scurtă istorie a rumănilor, povestită celor tineri de Neagu Djuvara), Bucureşti 2002 , prevod na srpski Florin Ursulescu - Novi Sad 2004, 142-143.

[...] Za vreme, takođe, Šerbana Kantakuzina počinje i jedna poljoprivredna i prehrambena revolucija: kod nas se prvi put gaji kukuruz, biljka koju su otkrili Španci u Meksiku vek i po unazad. Rumun konstatuje da je brašno koje se dobija od zrna kukuruza istovetno sa projom od prosa, od koga se spremao kačamak još u doba Rimljana (to je dokazano dokumentima), a možda čak i ranije. Proso je vekovima ostalo omiljena žitarica Rumuna, mislim da je tako bilo i zbog toga što je to žitarica koja naj brže niče i razvija se: ako se seje 1. maja, 15. juna može se požnjeti. U jednoj zemlji u kojoj haraju divljačke racije i ratovi, ako se ima sreće da u tih šest nedelja bude mirno, mogla bi osnovna hrana da se stavi na čuvanje na godinu dana. Ako napadaju Turci ili Tatari, natrpaju se džakovi i deca u seljačka kola i beži se u planine. Međutim, kukuruz je odjednom bio višestruko koristan: učinak na jednoj parceli zemlje veći je, ukus proje je bolji, a zrna više odgovaraju kao hrana za konje i živinu - tuluzina se može upotrebljavati za loženje vatre, a čak kada je suva, njom se mogu hraniti volovi tokom čitave zime. Zbog toga se postepeno u čitavom XVIII veku gajenje kukuruza širi na celu zemlju i ono postaje, iz godine u godinu, osnovna kultura kako u Erdelju tako i s ove strane Karpata, jer kod jednog naroda u velikoj meri se ustaljuju običaj i vezani za ishranu. U Vlaškoj će biljka biti nazvana porumb (zbog sličnosti klipa kukuruza sa golubom!), u Moldaviji papušoj, a u Erdelju ima nemačko ime - kukuruz.
Neki autori smatraju da je uvođenje gajenja kukuruza jedan od razloga porasta broja stanovnika u kneževinama u XVIII veku, uprkos surovosti tog perioda. [...]


Ако су Власи различити од Румуна, зашто Унгуреани и Царани немају оригиналан назив за ову биљку? Због чега би Унгуреани преузели израз који се користио у Трансилванији и Банату, а Царани ,,Порумб" који је настао у Влашкој?

Eto zašto se ,,ne bi smo vratili kao pobednička strana"! Ne možemo olako odbaciti sve ovo!

Разумете ли Ви сада због чега сам убеђен да смо, како год да се погледа, победничка страна?

[Vlad]

  Mislite na Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina? Odkud Vam to da im taj zakon daje takvo pravo? Navedite mi odredbu Zakona koja na to upućuje...tj. da Nacionalni saveti određuju i utvrđuju kojim jezikom će se data nacionalna manjina koristiti i kojim će pismom pisati! 
  Nacionalni saveti nacionalnih manjina učestvuju u odlučivanju o načinu predstavljanja kulturno-istorijskog nasleđa svoje zajednice, o ostvarivanju prava na samoupravu u oblasti jezika i pisma i predstavljaju nacionalnu manjinu u oblasti upotrebe jezika, a ne usvajaju književni jezik i pismo zajednice koja već ima svoj Nacionalni savet (dakle limba româna).
A kada smo već kod ovog zakona, dozvolićete mi da Vas podsetim šta propisuje čl.5 st.2 u delu koji govori o slobodi nacionalnog opredeljivanja i izražavanja:
Zabranjena je svaka registracija pripadnika nacionalnih manjina koja ih protivno njihovoj volji obavezuje da se izjasne o svojoj nacionalnoj pripadnosti.

>>Nacionalni saveti nacionalnih manjina učestvuju u odlučivanju o načinu predstavljanja kulturno-istorijskog nasleđa svoje zajednice, o ostvarivanju prava na samoupravu u oblasti jezika i pisma i predstavljaju nacionalnu manjinu u oblasti upotrebe jezika<<

На ово сам мислио, али сам се неспретно изразио.
Дакле, као што видимо, задатак савета је да представља влашку националну мањину у области језика.
Ако мене питате, мислим да је Савет, пре него што се одлучио да озваничи румунски књижевни језик, као језик којим би официјелно требало да се служе Власи североисточне Србије, морао да организује научни скуп како би се управо избегле шпекулације на тему да ли је румунски књижевни језик, заправо, право решење за Влахе.

Да су они то урадили, не би било потребе да нико од нас лаика о томе овде расправља.

Што се тиче примедбе да Национални савет влашке националне мањине направио прекршај тиме што је узео као официјелни језик заједнице која већ има свој национални савет, покушајмо да тај проблем разјаснимо на следећи начин.

Пођимо хипотетички од претпоставке да у Србији живе аустријска и немачка национална мањина.

Уколико би Немци најпре основали савет и свој језик дефинисали као "Deutsche Sprache", да ли би Аустријанци који живе у Србији, а такође би полагали право на свој Савет, могли да за језик којим се служе изаберу " Deutsche Sprache" јер, сложићете се самном, и једни и други говоре тим језиком.
Чак више, Аустријанци за себе никада неће рећи да су "Deutsche" него "Österreicher". Сличан пример би се могао извести на релацији Швајцарци- Немци ,Мексиканци-Шпанци или Италијани-Швајцарци.

Не оправдавам Савет влашке мањине за потпуну незаинтересованост или, како год - неажурност- у погледу сазивања једног научног скупа о језику. Али, нападати их за превару пошто су се, је л' те, определили за језик који већ користи једна национална мањина, то је већ претерано, да не кажем сулудо.

Ne treba da se plašimo toga šta će narod reći! Ili možda postoji razlog za to? Slažem se da to nije pitanje za referendum, ali jeste za javnu raspravu. A ne čini li Vam se da je upravo Nacionalni savet Vlaha, opredelivši se za rumunsku književnu varijantu jezika i pisma, dao sebi prevelika ovlašćenja i slobodu u tom pogledu, jer kako znam niko od njih nije lingvista po struci.
Šta više, u tom nakaradnom Savetu stoje i ljudi koji ni svoju decu nisu učili vlaški da govore, a ovamo nam posipaju priče o potrebi Vlaha za rumunskom književnom varijantom jezika i pisma jer "једина може помоћи Власима у међусобном општењу и бољем разумевању".                                 
Slažem se sa Vama da je porebno organizovati naučne skupove. I to ne jedan već više njih, na nivou koji je potreban za reševanje ne samo jezičkih pitanja već i svih ostalih problema sa kojima se suočavamo na datu temu.

Ма, није проблем у страху од тога шта ће народ рећи.
Проблем је више у томе ко би имао права да у томе учествује? Имају ли право да о томе нешто кажу Царани из Кладова  који се изјашњавају као Срби? И, има ли уопште неко ко се изјашњава као припадник већинског народа права да говори у име оних који се изјашњавају као припадници влашке националне мањине.

Уколико би постојао модалитет који би омогућио да о влашком језику расправљају искључиво они који су се тако изјаснили на попису, веома бих драге воље подржао то решење.
Овако, сматрам да је крајње безобразно да они који су се већ асимиловали добију право да асимилују оне којима је стало до свок културног идентитета.

Јавна расправа би неминовно у расправу увукла и дневну политику, а дневна политика и наука никако не иду заједно, то ваљда сви знамо.

Управо из разлога што људи који седе у Савету нису компетентни у области лингвистике, али и због врло осетљивог питања увођења матерњег језика у школе што до сада није био случај са Власима, мислим да је Национални савет морао да организује научни скуп чији би закључци били обавезујући за све, па и са десничарске кругове у Србији, СПЦ али и за оне Влахе који би да су све друго само не Румуни.

Да су били мало прагматичнији, људи који седе у Савету би схватили да, по питању језика, на једном научном скупу лингвиста и романиста из Србије, Румуније, Шпаније, Бугарске, немачке, Русије, Молдавије... не би имали шта да изгубе јер нико не жели свој научни углед да каља због дневно-политичких околности у Србији.

То што поједини чланови савета са својом децом не говоре влашки, представља једну велику бруку и срамоту за све нас.
Још је већа срамота што се на седницама Савета општи на српском а не на влашком.
У таквим околностима је потпуно неморално инсистирати на румунском књижевном језику, и ту се са Вама потпуно слажем.

Што се тиче научних скупова, лепо је да се бар у нечем можемо сложити  ;D

Naravno da u Srbiji ima Rumuna...pa to niko ne spori. Ima ih i u istočnoj Srbiji, a to potvrđuje upravo zvanična statistika izvedena iz poslednjeg popisa stanovništva Srbije iz 2002.godine.
Njihovo prisustvo u etničkom smislu je kao supstrat u velikoj meri postojano i u okviru vlaškog etničkog bića. Nakon Požarevačkog mira 1719.godine, veliki broj rumunskih doseljenika je uzeo učešče u vlaški etnički amalgam, ali ne zaboravimo, samo 30-tak godina ranije (period nakon ,,fatalne" 1690.godine), na taj isti prostor su masovnije dolazili i Srbi (pre svih oni sa Kosova), a koji su takođe doneli svoje kulturne osobenosti i novi etnički potencijal, koji je stvorio uslove za nova kulturna prožimanja i mešanje stanovništva različitih etničkih struktura. Pitanje asimilacija sam postavio kao važno jer se i tu puno toga mistifikuje.
Ono što bih ovde još dodao jesu i reči Dr.Mladene Prelić iz Etnografskog instituta SANU, a kao deo recenzije rukopisa koga vrlo dobro znate:
,,...I na kraju bih iznela i jedan načelni stav u vezi ove problematike, a to je da je pitanje porekla i osećanje etničke i nacionalne pripadnosti ne moraju biti u direktnoj vezi – niko ne bi trebalo nikome da negira pravo na slobodno izjašnjavanje o pripadnosti, takođe i na negovanje sopstvene kulture – poreklo, etnička samosvest i nacionalna pripadnost u načelu su različite kategorije. Stvarno ili navodno poreklo često je predmet manipulacija i esencijalizacija ,,etnosa", ali upravo zbog toga to ne znači da (etničku) istoriju pojedinih naroda ne treba rasvetljavati. Javna i otvorena rasprava i razgovor korišćenjem argumenata i bez izbegavanja neprijatnih istina, bez odbrane "svog" po svaku cenu je dobrodošla o ovom problemu..."

  Što se tiče Tiće Đorđevića, kao jednog od velikana srpske etnologije, ni ja se ne bih usudio da dovedem u pitanje čitav njegov naučni opus, ali kada su u pitanju Vlasi...tu mi već gubi na kredibilitetu!
  Ako je neko sposoban da piše tekstove ,,za posebne namene" (Mirovnu konferenciju u Parizu iz 1919.godine), pa da se onda ,,predgovorno" izvinjava, uz izlive korigovane savesti i pored ,,velike bojazni i straha za svoj život i dalji naučni angažman", onda taj gubi na autoritetu i verodostojnosti kako prethodnog tako i naknadnog.

Прво, Ђорђевић није могао да говори о попису из 2002. године већ о пописима до 1905. године када је настао путопис.
Румуна, дакле, има у Србији и то у великом броју све до 1921. године када је одлучено да је боље да нестану као пописна категорија.
Разлог овакве одлуке је свакако политичке природе и нема никакве везе са осећањима етничке припадности, културним прожимањима и другим флоскулама, већ са покушајем потпуне асимилације Влаха.

Да је тако, можемо закључити из уводног дела Ђорђевићевог путописа у коме он јасно каже да у Србији живе Румуни чије присуство се покушава сакрити.
Уосталом, зашто би Црква потезала за прокламацијом којом се свештенству налаже да се новорођенчади дају искључиво српска имена?

"У Злоту сам забележио још и неколико румунских имена мушких и женских.
Мушка су: Првул, Јон, Трука (Петар), Траило, Голуб, Драгуљ, Јован, Јанкул,
Лападат, Василија, Мартин, Мијало, Мијај, Радул, Страин, Журка, Симијон,
Флора, Алекса, Новак, Ђорђе. А женска су: Флорика, Ана, Стана, Петра,
Анђелија, Брндуша, Станка, Ружа, Марија, Думитра.
Настојавањем цркве данас се више оваква имена не дају, већ свештеници
гледају да им дају чисто српска имена. Но и поред таквих српских имена Власи
се и даље у кући и међу собом називају својим именима који сами надевају."

Овде што је овде још битније, јесте чињеница да Власи користе "својим именима који сами надевају". Није ли ово у контрадикторности са тезом о "осећању припадности српској нацији" која се данас потеже као главни аргумент прикривања асимилационог процеса?

Још је сликовитији овај приказ "осећања припадности српској нацији Влаха североисточне Србије":

"Интересантан се случај десио у Бољевцу пре неколико година око дечјих имена.
Срески је лекар калемио децу против великих богиња. Између осталих и једна
Влајња из среза бољевачког беше донела ради калемљења своје близнаке. Кад
дође ред да се њена деца калеме, упита је лекар како јој се зову деца, како би
им имена могао потражити у списку деце за калемљење и завести их у списак
калемљених. — Јон ши Јанкул, одговори Влајња. Лекар стаде тражити по списку,
али тих имена не беше. Он је понова упита, а она одговори као и први пут. Тада
се лекар досети и упита је каква им је имена дао кум кад их је крстио. На то
Влајња почне да циуче: циу, циу и ништа даље. Деци су међу тим била имена
једноме Грујица другоме Вујица, што она није могла, нити се трудила да
запамти. Толико јој та имена беху страна."

Што се тиче квалитета самог Тихомира Ђорђевића, ја не желим да дајем суд о његовој стручности из области етнологије.
Оно што је овде јако битно јесу његове путописне белешке, и опис целокупне климе и расположења тадашње државе према Власима и обрнуто. Пред оним што овде износи и дефинитивно падају у воду приче о томе да су се Власи одувек осећали Србима и да никада ништа заједничког нису имали са Румунима.

Заокрет у његовим ставовима и књижица која је уследила на Мировној конференцији само је показатељ да је објективност и непристрасност, какву је покушавао да задржи на почетку свог истраживања о Власима, попустила пред "одбраном српских националних интереса" који су му у то време били пречи.

Оно што сам код Вас, г-дине, Сигма приметио, јесте да Ђорђевићу замерате на недоследности, па према томе то користите као главни аргумент довођења у сумњу онога што је славни етнолог објавио у својим путописним белешкама 1906. године.
Интересантно је да Вам та превртљивост у ставовима нимало не смета када је Драгић у питању. Губи ли Драгић на ауторитету када од заклетог Румуна прелази на сасвим другу крајност негирајући било какву везу Влаха и Румуна?

А, што се тиче Младене Прелић, посебно бих Вас замолио да обратите пажњу на следеће:
"pitanje porekla i osećanje etničke i nacionalne pripadnosti ne moraju biti u direktnoj vezi"
Не значи ли ово да то што се данас, услед асимилационог процеса, велика већина Влаха не сматра Румунима, не значи да Власи нису Румуни?
Прочитајте пажљивије целу рецензију Младене Прелић, видећете да Вам та рецензија уопште не иде у прилог.

[Vlad]

Mislim da sam bio poprilično jasan i ne vidim razlog za nervozu... Svaka diskusija, pretvorila se ona u polemiku ili ne, zdrava je ako nudi konstruktivna rešenja.
Kako se sećam, nisam opredelio pravac uplitanja, jer svedoci smo da ona dolaze sa svih mogućih strana. Sukobi različitih nacionalnih interesa su upravo doveli Vlahe tu gde su sada.
Međutim, da neke stvari ipak pojasnimo... Na etničkoj mapi Srbije se Vlasi ipak javljaju kao posebna etnička zajednica i niko Vlahe ne tera da se izjasne drugačije. A kako nas to Rumunija sa nama srodnim narodom tretira? Šta ono kažu.. "Români" si punctu!

Нема овде никакве нервозе, г-дине Сигма! Само сам констатовао да упадљиво нападате румунску, а да о српској  страни, у Вашим коментарима, нема ни слова критике.
Слажем се са Вама да су "Sukobi različitih nacionalnih interesa su upravo doveli Vlahe tu gde su sada" Међутим, ако говоримо о "различитим" странама, онда не можемо кривити само румунску страну.

Власи се на етничкој мапи североисточне Србије као посебна целина јављају тек након 1921. године. Пре тога је цео свет знао за постојање Румуна у североисточној Србији.

Погледајте, уосталом, етничку карту европе из 1905. године, која се подудара са Ђорђевићевим путописом кроз североисточну србију.



Што се тиче Румуније, постоји ту више од сродности.

Не заборавимо да  око 90% нас  вуче порекло баш из Румуније, што се, уосталом, могло закључити из писма генерала Мерсија Еугену Савојском, али и из турских докумената који само потврђују масован прилив Влаха северно од Дунава у ове наше , тада, опустеле крајеве.

Dakle... ,,Iako je u vreme popisa stanovništva bilo izvesnih problema na terenu, ne može se tvrditi da je neko popisano lice sprečeno da se nacionalno izjašnjava po sopstvenoj volji i izboru, ili da se uopšte ne izjašnjava...
Što se tiče Rumuna u Jugoslaviji i Srbiji, oni su oduvek figurirali na popisima kao rumunska nacionalna manjina. Da su Vlasi hteli da se identifikuju tim imenom, to su mogli da čine, ali se to nije dogodilo. Zaslužuje analizu činjenica da su to neki od njih ipak učinili na popisu 2002. godine. Da koriste takvu opciju, odlučilo se samo 2.333 savremenih Rumuna u istočnoj Srbiji.( FKV)".
Dalje... ,,Novi republički organi vlasti posle promena 2000. godine, generalno uzev, napustii su ranije politike predrasuda, stereotipa i klišea prošlosti prema Vlasima. Zato se pomenuti mali broj konstatovanih Rumuna ne može stavljati u kontekst nekih zabrana. Pre će biti da je ta pojava posledica jedne propagandističke misije unete sa strane. Tu počinje problem koji nije do kraja rasvetlio Izveštaj. To je pitanje etno-psihološkog stava Vlaha prema naciji i nacionalnom, koji Vlasi nikako ne vezuju za Rumuniju i Rumune, niti ga tumače kroz ,,slični ili isti jezik" i neke druge odrednice istorijske nomenklature, slične ili iste za zajedničke ili srodne pretke (FKV).

Тражио сам Драгићево саопштење које је, у име Форума, издао тек након Пописа 2002. године у коме Драгић износи сасвим другачије гледиште.
Но, није битно. Чим га будем нашао, поставићу га на форум да се уверимо да није било баш тако како Драгић сада жели да прикаже.
Оно што је овде важно, јесте атмосфера уочи самог пописа.
Сви знамо за чувени чланак у Недељном телеграфу, за текстове Бране Филиповића и Стојана Тодоровића у дневној штампи који су, да парадокс буде већи, као главног кривца за  покушај "румунизације Влаха" на попису 2002. године оптуживали најчешће  Драгића.

Најзанимљивије је, међутим, шта је на ову тему написао сам Драгић уочи самог Пописа становништва Републике Србије 2002. године:

"Izlaz iz ove igre skrivanja je da se za Vlahe i Rumune već kod narednog popisa koristi ista rubrika; možda, čak, da se Vlasi istočne Srbije, između Morave, Dunava i Timoka, popisuju pod međunarodnim nadzorom.
Asimilacija nije izbor sa kojom su svi Vlasi, odnosno Rumuni istočne Srbije, saglasni!
Marginalizacija ili "poništavanje" ove veoma brojne populacije u istočnoj Srbiji, koje prema nedovoljno pouzdanim procenama ima oko 300.000, je mera nečiste savesti prethodnih režima. Rešenje "vlaškog pitanja" mora da sadrži slobodan popis stanovništva među Vlasima, uz normativnu i praktičnu jednakost etnonima Vlah (Rumân) i Rumun (Român, Rumân) i istu zbirnu kolonu, Rumuni i/ili Vlasi, prilikom zbirnog prikaza govornika rumunskog jezika.

Ком Драгићу веровати?
Оном из 2002. године или овом из 2008?
И, како, као што сте већ написали, веровати човеку који у року од само 6 година заступа драстично дијаметралне ставове?

Kada je u pitanju SPC i njen odnos prema ovom pitanju...
Da bi smo došli do odgovora, morali bismo prethodno utvrditi kako Crkva kao institucija deluje u funkcionalnom smislu.
Pogledajmo prethodno šta Zakon o crkvama i verskim zajednicama veli, a čija izrada se prevashodno oslanjala na zakonska rešenja susednih zemalja u ovom pogledu

Да би смо дошли до одговора, морамо најпре да погледамо какав је однос СПЦ према влашком питању наследила из прошлости.

Уколико још једном погледамо шта пише у Путописним белешкама проф.др Тих. Ђорђевића, закључујемо да СПЦ није нимало стајао по страни.

"У Злоту сам забележио још и неколико румунских имена мушких и женских.
Мушка су: Првул, Јон, Трука (Петар), Траило, Голуб, Драгуљ, Јован, Јанкул,
Лападат, Василија, Мартин, Мијало, Мијај, Радул, Страин, Журка, Симијон,
Флора, Алекса, Новак, Ђорђе. А женска су: Флорика, Ана, Стана, Петра,
Анђелија, Брндуша, Станка, Ружа, Марија, Думитра.
Настојавањем цркве данас се више оваква имена не дају, већ свештеници
гледају да им дају чисто српска имена. Но и поред таквих српских имена Власи
се и даље у кући и међу собом називају својим именима који сами надевају."

Јако је интересантан однос СПЦ уочи самог Пописа 2002. године:

SAOPSTENJE ZA JAVNOST SA BRATSKOG SASTANKA SVESTENSTVA PRAVOSLAVNE EPARHIJE TIMOCKE
              Mi, dole potpisani svestenici Eparhije timocke, okupili smo se na svom redovnom godisnjem bratskom sastanku pod
              predsednistvom Njegovog Preosvestenstva Episkopa timockog Gospodina Justina, u sredu trece nedelje Casnog posta u gradu
              Boru.
              Sa posebnom paznjom i odgovornoscu razmotrili smo svoj dosadasnji parohijski rad i prilike u parohiji.
              Uocili smo velike teskoce i probleme kroz koje prolazi nas napaceni narod i drustvo u celini, ali i zelju nove demokratske vlasti da
              se stanje popravi. Sa odusevljenjem pozdravljamo vracanje veronauke u skole i sve bolji odnos predstavnika opstinskih vlasti
              prema crkvenim jedinicama, koje se nalaze na njihovoj teritoriji. Uz njihovu materijalnu pomoc i saradnju sa crkvenim odborima i
              darodavcima, popravljeno je dosta zapustenih i izgradjeno novih hramova, na radost nasih vernika, a u korist Eparhije timocke.
              Zabrinjava nas aktivnost zagovornika teze o ugrozenosti vlaske populacije, koji zarad svojih politickih ambicija vestacki stvaraju
              problem Vlaha u timockoj krajini. U parohijama gde pretezno zive Vlasi dele se pamfleti i agituje sa preporukom da se nasi
              parohijani izjasnjavaju kao Vlasi-Rumuni. Takvim svojim delovanjem, grupe ili pojedinci svesno prenebregavaju istorijske
              cinjenice da su preci danasnjih zitelja Vlaha, zivot svoj dali za otadzbinu Srbiju. Njihova imena zapisana su zlatnim slovima na
              stranicama nase istorije, kao i na spomenicima u gotovo svim crkvenim portama na teritoriji timocke Eparhije.
              Ostro osudjujemo nekanonski upad od strane Episkopa Rumunske Pravoslavne Crkve, koji je bez znanja i blagoslova nadleznog
              Episkopa timockog, 23. februara o.g., ucestvovao u politickom skupu u Slatini kod Bora podgrevajuci poznate stavove koje
              zastupa stranka "Vlaha i Rumuna".
              Protivimo se pojedincima, politickim grupama i sredstvima javnog informisanja koji neobjektivnim i neodgovornim izjavama i
              napisima, izazivaju nespokojstvo zitelja timocke krajine, unoseci podele i razdor medju nasim vernicima koji u ljubavi, nadi i veri
              u Boga na ovim prostorima zive stotinama godina zajedno.
              U dane Svetog i blagoslovenog Posta, kada je veca potreba za pokajanjem, molimo se Pobeditelju greha i smrti da nam svima
              daruje pokajanje i sacuva povereni nam narod od svega stetnog i pagubnog za njegovo spasenje. Izrazavamo nasu
              jedinstvenost i spremnost da prevazidjemo svoje licne slabosti, i upodobimo se nasem Rodonacelniku Svetom Savi, kako bi lakse
              mogli da istrajemo na putu koji vodi u Carstvo Nebesko.

Није ли ово притисак на влашку заједницу уочи самог пописа и, молим Вас, ко је овластио Цркву да уочи Пописа издаје оваква саопштења?
Колико је мени познато, оваква саопштења, уочи Пописа, СПЦ није издавала ни у Црној Гори.

Шта би се рецимо догодило да је Румунска Православна Црква издала слично саопштење Србима који живе у умунији уочи тамошњег пописа становништва?

Што се тиче закона о Црквама, сигурно Вам је позната чињеница да Румунска Православна Црква није уврштена у ред ткз. традиционалних верских заједница.
Ако под традиционалним црквама не можемо убрајати Црногорску и Македонску Православну Цркву, јер нису аутокефалне, шта је спречило законопредлагаче да под традиционалним уврсте РПЦ?

Да се Закон о Црквама и другим верским заједницама може тумачити на различите начине, односно како се властима прохте, најбоље илуструје пример формирања Исламске заједнице Србије, са седиштем у Београду, иако је пре тога постојала Исламска заједница у Новом Пазару а према том закону, Исламска заједница у Новом Пазару је, као традиционална верска заједница, полагала право на својеврстан верски "монопол" за подручије Србије.

Што се тиче одредби Устава СПЦ, оне не би требале да представљају никакав проблем у једној секуларној држави каквом се Србија жели представљати.
Шта би се, рецимо, догодило да Румунска Православна Црква донесе исти устав у коме би се на ченој територији забранио или ограничио рад СПЦ?
Ми, ипак, живимо на почетку трећег миленијума у коме Црквени закони не би требали да дотичу световне законе.
Знате, Римски папа је, такође, Уставом Римокатоличке Цркве проглашен за савршеног, безгрешног, и непогрешивог, али се ипак, иако безгрешан и непогрешив, по оцени Римокатолика, његове заповеди немају обавезујући карактер за шефове држава и влада у државама са католичком већином.

Уосталом, да ли Вам је познат члан 18. Закона о правима човека:

http://www.unhchr.ch/udhr/lang/src3.htm

Član 18.
Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i vere; ovo pravo uključuje slobodu promene vere ili ubedjenja i slobodu da čovek, bilo sam ili u zajednici s drugima, javno ili privatno, upražnjava svoju veru ili ubedjenje putem nastave, vršenja kulta i obavljanja obreda.

Molim Vas g-dine Vlad... ne sumnjam u Vašu razboritost  i očiglednu profesionalnost, ali potrudite se da sa manje emocija i pristrasnosti gledate na ovu stvar, jer samo tako možemo biti objektivni..

Да сам делио ваше мишљење вероватно бих у Вашим очима био објективан и непристрасан. Можда ми неко може пребацити да сам емотиван или пристрасан, али је врло тешко то урадити према чињеницама и аргументима којима браним све што износим.

,, NE GRADI SE KUĆA OD KROVA NEGO OD TEMELJA!"

Апсолутно се слажем.
Зато и кажем, да чињеница да се у Србији на попису 2002. године само неколико хиљада Влаха изјаснило Румунима не значи да се тако нису изјашњавали њихови преци.
А преци су нам темељ док смо ми само кров на нашој виртуалној кући.

[dPasujoni]

Domnu Vlad,

"Vorbă multă, săraśije goală!"

Treba mi vremena samo da pročitam sve ovo što si napisao, a to će me bogme dosta koštati ("Vreme je novac!") :D
Ne zameri za šalu, ima u tolikom pisanju i dobra strana, očigledno je da si dobro informisan i opskrbljen literaturom, koja je za mnoge do sada bila nepoznata. Ovo je prilika da mnogi, pogotovo mlađi članovi Foruma saznaju za mnoge, verujem, nepoznate činjenice o Vlasima kroz istoriju.

No, kao što sam već rekao:
"Ne postoji apsolutna istina, već samo činjenice i njihova interpretacija!"

Kako i sam spadam u pasionirane skupljače svakog pisanog teksta koji kroz istoriju spominje Vlahe na ovaj ili onaj način, mogu reći da nisam uveren da na osnovu njih možemo reći da smo otkrili VELIKU ISTINU O VLASIMA!

Nisam stigao da do kraja pročitam sve što si napisao, ali ne shvatam šta si hteo da dokažeš pričom o kukuruzu, to ama baš ništa ne dokazuje!?  :o
dPasujoni

[Vlad]

Domnu Vlad,

Nisam stigao da do kraja pročitam sve što si napisao, ali ne shvatam šta si hteo da dokažeš pričom o kukuruzu, to ama baš ništa ne dokazuje!?  :o
dPasujoni

Вараш се, домну dPasujoni, то показује много.

"U Vlaškoj će biljka biti nazvana porumb (zbog sličnosti klipa kukuruza sa golubom!), u Moldaviji papušoj, a u Erdelju ima nemačko ime - kukuruz."

Најпре показује да Влахе североисточне Србије чине :
1. Румуни који долазе из Темишварског баната након 1719. године (Власи Унгуреани) и који прихватају немачко име те биљке "кукуруз"
2. Румуни  који највећим делом долазе из Царе Румуњаске (Влашка) са собом доносе и име биљке које настаје у Влашкој међу онима које данас сматрамо Румунима.

Да су се Власи развијали независно од Румуна, односно да се ради о два "слична" народа, Власи североисточне Србије
1. не би имали два назива за ову биљку који у Румунији важе за регионализме, већ би за ову биљку свакако нашли адекватан назив на свом "влашком".
    2. Мањина која се доселила из Румуније засигурно не би могла да већини, која овде живи свој живот независно од Румуна и Румуније, наметне термин за биљку која у Европу стиже тек у позном средњем веку.

Опет се враћамо на суштину целе приче а она се може сажети у следећем:

Да су Власи посебан народ у односу на Румуне, говорили би један језик а не два наречија која се већ говоре у Румунији и која се, у географском смислу, надовезују на говоре Влаха.

Језик је право чудо, зар не?

[Vlad]

Ипак, доказ над доказима да Власи нису баш репа без корена и да су  се сасвим случајно нашла ту где се сада налазе, представља писмо генерала Мерсија Евгенију Савојском 1722. године.

,,Ima dva dana kako sam ovde [u Oršavi], po povratku sa obilaženja granica Timoka i Kučajne. Tamo sam sve našao u dobrom stanju i uspeh odredbi (dispozicija) preduzetih prošlog leta mi je pričinio zadovoljstvo pošto sada taj kraj počinje da se naseljava: u njemu ima sada više od 2400 porodica dok prošle godine tu nije bilo više od 800; svi urođenici su u glavnom bili oko mene i garantovali mi da će privući (dovesti) svoje rođake"

http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=247.msg713#msg713

2400 породица су око 150 села, па нек неко каже да Власи немају везе са Румунима.

[dPasujoni]

Да ли је могуће да су Власи, којих је било у кучевском крају 1466-7 избегли овај процес.
Ако погледамо њихову номенклатуру, у селима Нересница, Церово, Шевица, Божане, Крушевица, у најији Звижд, затим у селима, Кривац, Јашиковица, Радуловац, Новац, Кушљево и Новац други у нахији Ждрело, у којима 1457. живе Власи, од 221 антропонима само 13 или 5.88% спадају у групу романско-влашких антропонима (Бачуј , Данчул, Дрман  примићур, Кулмаг , Мачурат , Маринко, Мургаш , Оливер 4x, Шерун влах и Шојан)
61 или 27% антропоним припада српско-влашкој групи (Махом словенска основа са румунским суфиксима ул, ој, ое, ан... или румунска основа са словенским суфиксима мир, слав, на...) док остатак припада календарским односно антропонимима са чисто словенском основом.
Не говори ли ово да су ови Власи већ били добрим делом посрловењени, односно посрбљени?

О томе је академик Павле Ивић, један од највећих, ако не и највећи ауторитет из области лингвистике кога је Србија икад имала написао:
⼩>Словени нису затекли Балканско полуострво ненасељено, а нису могли ни истребити староседеоце без остатка. Искуство не само тих најстаријих времена него и много новијих, потврђује да се у случајевима велике колективне опасности свет слива у збегове, и то двојаке: или иза тврђавских зидова, или у неприступачне шуме и гудуре. На там странама треба да тражимо континуитет егзистенције наших предсловенских предака, чији је удео у нашем биолошком пореклу врло знатан, можда чак и већи од словенског[...

Али, да се сада вратимо Унгуреанима. Као што смо из путописа Бенедикта Курипешића могли да закључимо, теза о средњевековним Власима као директним прецима Влаха који данас живе у bраничевском крају је неодржива.

Дефинитивну потврду за то, добијамо из једног документа  који датира из 1721. године. Наиме, операцијом досељавања Влаха на опустело подручије североисточне Србије, након потписивања Пожаревачког мира, руководио је генерал Мерсије.
У писму упућеном Евгенију Савојском, у коме га овај извештава о успеху операције пресељавања становништва читамо:

,,Ima dva dana kako sam ovde [u Oršavi], po povratku sa obilaženja granica Timoka i Kučajne. Tamo sam sve našao u dobrom stanju i uspeh odredbi (dispozicija) preduzetih prošlog leta mi je pričinio zadovoljstvo pošto sada taj kraj počinje da se naseljava: u njemu ima sada više od 2400 porodica dok prošle godine tu nije bilo više od 800; svi urođenici su u glavnom bili oko mene i garantovali mi da će privući (dovesti) svoje rođake"

Dakle, ovo su manje ili više jako poznati istorijski dokumenti, koji ovako upakovani laiku mogu dati sliku kakvu želiš da prikažeš, odnosno ono što bih nazvao "Vladova istina o poreklu Vlaha".
Ali...
Načešće se naiđe na to: ali, koje kao kamenčić žulja vlašku nogu u rumunskoj cipeli.

Kako stoji u Braničevskom tefteru iz 1466-7.godine na teritoriji ondašnjeg Zvižda živeli su nekakvi Vlasi, čas sa malim, čas sa velikim ...(naravno, slovom V na početku). Oni su živeli u Neresnici, Ševici, Kruševici, Cerovu,.... Naravno, živeli su u tom kraju i Srbi, ali oni su bili u Rabrovu, Klenju, Makcu..., a da, Doljašnica se popisuje kao mezra (selište).
Gore pomenuti Vlasi imali su svoja imena (Бачуј , Данчул, Дрман  примићур, Кулмаг , Мачурат , Маринко, Мургаш , Оливер 4x, Шерун влах и Шојан)
Većinu njihovih imena oko 67% čine kalendarska (srpska? zašto ne, biblijska imena), 27% čine mešavina srpsko-vlaških imena....
Prolaze vekovi, ti se Zviški Vlasi pretaču, rastaču  i na kraju gube u vihoru istorije kraja 17.og i početkom 18.og veka. Naravno, mudra opaska akademika Pavla Ivića  (drugi citat) za njih ne važi!!!!

E, sad dolazi ono glavno!
Doseljavanje pod austrijskim patronatom posle Požarevačkog mira (oko 1721.g.) (treći citat). Ma, skoro se cela Rumunija doselila! (Pardon! Rumunije tada nije bilo, ona nastaje, samo 110 godina kasnije). Što se doseljavanja tiče, bilo ga je, ali ko se doselio i gde se doselio austrijske zapisivače nije zanimalo, pa to danas možemo samo da nagađamo.
Šta se dalje događa, na levoj obali Dunava od Vlaške i Moldavije formira se savremena Rumunska država (oko 1860.g.), u toj državi kao i u većini država formira se Rumunska nacija, Rumunski jezik prateći te promene prelazi sa ćiriličnog pisma na latinicu, i obogaćuje se sa oko 45% novih reči, mahom pozajmljenica iz latinskog i francuskog...
Na desnoj obali, navedeni doseljenici čine šestinu stanovništva Kneževine Srbije u čijem formiranju i oslobađanju od Turaka aktivno učestvuju (Paulj Matejić i dr.). Iako, žive na kompaktnoj teritoriji izloženi su neprekidnoj asimilaciji od većinskog srpskog stanovništva, idu u srpske škole, srpsku crkvu, razvijau bilingvizam kao posledicu takvog života, ali sa druge strane uspevaju da očuvaju svoj identitet, svoje osobenosti.

Pogledajmo šta je ostalo na terenu u Zviždu, koji se i danas tako zove, u selima Neresnica, Ševica, Cerovica, Voluja žive Vlasi, samo je Kruševica po odluci države postala opštinski centar Kučevo, u kome pored neprekidnog doseljavanja nevlaškog stanovništva većinu i dalje čine Vlasi. Prošlo je preko 500 godina od Braničevskog teftera, a Srbi i dalje žive u mestima gde su i tada živeli, u Rabrovu, Klenju, Makcu,...

Doljašnica je u međuvremenu naseljena, ali zanimljivo njeni stanovnici iako govore Vlaški, kao i Vlasi u okruženju malo više "vuku" na rumunski (zîrcîľi-okjeare, stîkla-ojaga, pjenđiŕa-firjastra...)

Što se imena tiče, malo su se promenila, ali je interesantan taj procentualni odnos 6%-27%-67%, koji je približan procentu izjašnjavanja u trouglu Rumun-Vlah-Srbin, među vlaškim stanovništvom ovog kraja. To naravno, ništa ne mora da znači.

U selu Duboka, čuvenom po Dubočkim Rusaljama, još živi brojna familija Śojana, a pojedini ogranci ove familije kako je meni poznato dopiru i do Malmea u Švedskoj. Inače, Śojeańi, kao i Rajońi, slave Vidovdan i danas čuvaju sećanja na svoje Kosovsko poreklo.

Da li sam mogao da budem jasniji?

Ko razume, shvatiće!

                                                      dPasujoni

[Vlad]

Dakle, ovo su manje ili više jako poznati istorijski dokumenti, koji ovako upakovani laiku mogu dati sliku kakvu želiš da prikažeš, odnosno ono što bih nazvao "Vladova istina o poreklu Vlaha".
Ali...
Načešće se naiđe na to: ali, koje kao kamenčić žulja vlašku nogu u rumunskoj cipeli.

Kako stoji u Braničevskom tefteru iz 1466-7.godine na teritoriji ondašnjeg Zvižda živeli su nekakvi Vlasi, čas sa malim, čas sa velikim ...(naravno, slovom V na početku). Oni su živeli u Neresnici, Ševici, Kruševici, Cerovu,.... Naravno, živeli su u tom kraju i Srbi, ali oni su bili u Rabrovu, Klenju, Makcu..., a da, Doljašnica se popisuje kao mezra (selište).
Gore pomenuti Vlasi imali su svoja imena (Бачуј , Данчул, Дрман  примићур, Кулмаг , Мачурат , Маринко, Мургаш , Оливер 4x, Шерун влах и Шојан)
Većinu njihovih imena oko 67% čine kalendarska (srpska? zašto ne, biblijska imena), 27% čine mešavina srpsko-vlaških imena....
Prolaze vekovi, ti se Zviški Vlasi pretaču, rastaču  i na kraju gube u vihoru istorije kraja 17.og i početkom 18.og veka. Naravno, mudra opaska akademika Pavla Ivića  (drugi citat) za njih ne važi!!!!

E, sad dolazi ono glavno!
Doseljavanje pod austrijskim patronatom posle Požarevačkog mira (oko 1721.g.) (treći citat). Ma, skoro se cela Rumunija doselila! (Pardon! Rumunije tada nije bilo, ona nastaje, samo 110 godina kasnije). Što se doseljavanja tiče, bilo ga je, ali ko se doselio i gde se doselio austrijske zapisivače nije zanimalo, pa to danas možemo samo da nagađamo.
Šta se dalje događa, na levoj obali Dunava od Vlaške i Moldavije formira se savremena Rumunska država (oko 1860.g.), u toj državi kao i u većini država formira se Rumunska nacija, Rumunski jezik prateći te promene prelazi sa ćiriličnog pisma na latinicu, i obogaćuje se sa oko 45% novih reči, mahom pozajmljenica iz latinskog i francuskog...
Na desnoj obali, navedeni doseljenici čine šestinu stanovništva Kneževine Srbije u čijem formiranju i oslobađanju od Turaka aktivno učestvuju (Paulj Matejić i dr.). Iako, žive na kompaktnoj teritoriji izloženi su neprekidnoj asimilaciji od većinskog srpskog stanovništva, idu u srpske škole, srpsku crkvu, razvijau bilingvizam kao posledicu takvog života, ali sa druge strane uspevaju da očuvaju svoj identitet, svoje osobenosti.

Pogledajmo šta je ostalo na terenu u Zviždu, koji se i danas tako zove, u selima Neresnica, Ševica, Cerovica, Voluja žive Vlasi, samo je Kruševica po odluci države postala opštinski centar Kučevo, u kome pored neprekidnog doseljavanja nevlaškog stanovništva većinu i dalje čine Vlasi. Prošlo je preko 500 godina od Braničevskog teftera, a Srbi i dalje žive u mestima gde su i tada živeli, u Rabrovu, Klenju, Makcu,...

Doljašnica je u međuvremenu naseljena, ali zanimljivo njeni stanovnici iako govore Vlaški, kao i Vlasi u okruženju malo više "vuku" na rumunski (zîrcîľi-okjeare, stîkla-ojaga, pjenđiŕa-firjastra...)

Što se imena tiče, malo su se promenila, ali je interesantan taj procentualni odnos 6%-27%-67%, koji je približan procentu izjašnjavanja u trouglu Rumun-Vlah-Srbin, među vlaškim stanovništvom ovog kraja. To naravno, ništa ne mora da znači.

U selu Duboka, čuvenom po Dubočkim Rusaljama, još živi brojna familija Śojana, a pojedini ogranci ove familije kako je meni poznato dopiru i do Malmea u Švedskoj. Inače, Śojeańi, kao i Rajońi, slave Vidovdan i danas čuvaju sećanja na svoje Kosovsko poreklo.

Da li sam mogao da budem jasniji?

Ko razume, shvatiće!

                                                      dPasujoni

Г-дине  dPasujoni,

Проф. Др. Радивоје Радић, угледни српски византиолог, човек који је научним аргументима покушао да се супротстави српским квази историчарима и патриотама по занимању, једном је приликом рекао:
"Тешко је ономе ко не верује да је земља округла објаснити да је то тако. Јер, чак када би постојала могућност да такви седну у васионски брод и  да из орбите угледају плаву лопту, и даље би тврдили да се пред њиховим очима није указала земља, већ да се ради о покушају преваре која има за циљ да прикрије стварност"

Оно што сам пренео цитати си иза којих стоје доктори наука, професори на универзитетима, академици који уживају велики углед у областима којима се баве.
Ништа, дакле, нисам измислио, а за сваку своју тврдњу сам оставио извор одакле је цитат преузет па лако може да се утврди да ли је то "Владова историја" или су у питању тезе иза којих стоје људи који су читав свој радни век провели у истраживањима.

Не знам да ли сте икада у руци држали "Браничевски дефтер"? Ако нисте, препоручујем Вам да што пре набавите један примерак и да се и сами уверите у резултате до којих је, узгред, дошао један доктор лингвистике - Иван Поповић, србин по националности.
Теза о календарским а не библијским именима такође није мој изум, већ термин који, опет користе лингвисти, историчари... и на који ћете наићи у свакој научној расптави.

Када мудри Павле Ивић, а пре њега још мудрију Ван Вејк , Александар Белић, Александар Лома говоре о прадомовини Румуна у источној Србији, мисле на подручије које се налази нешто ниже од Браничева у коме се налазе сва побројана села.
Уосталом, да сте мало пажљивије читали, могли бисте се и сами у то уверити:

"Имена као Бербатово, Букуровац, Бучум, Валуниш, Корбевац, Маржини, Мерџелат, Сврљиг, Сурдулица, Тумба, Џепа и многа друга румунског су порекла. Досад ни овде није обављено подробно прикупљање и анализа материјала, али је јасно да ће то представљати захвалан задатак за будуће истраживаче. Уосталом и на бугарској страни границе, на пример у софијском крају, знатан је удео румунског елемента у топонимији оличен у именима као Банаиз, Банишора, Бов, Вакарел, Гавнос, Пасарел, Урсул. С друге стране, у многим нашим крајевима, пре свега планинским, има такође румунских трагова у топонимији, али нигде у толикој мери као у источној Србији (овде, наравно, није реч о североисточном углу Србије где се и данас делимично говори влашки, него с долини Јужне Мораве и областима источно одатле)."

Писмо генерала Мерсија је аутентично и оно се и дан-данас чува у једном француском музеју. Превод текста са француског је, за потребе музеја, урадила проф. др Емилија Масон, францускиња српског порекла, па мислим да се у аутентичност превода не може ни у ком случају сумњати.

То што Вам се као Унгуреану не свиђа што су Вам се преци доселили из румуније пре 300 година, то је већ друга ствар. Свако ко губи има право да буде љут, зар не?

Да ли су се из Темишварског баната у то време доселили Власи или Срби, илузорно је расправљати.
Ви сте вероватно први човек који на било који начин доводи у сумњу чињеницу да су се тада у североисточну Србију доселили Румуни "које Срби обично зову Власима".
А, ако и даље останете при ранијој тврдњи, прочитајте под обавезно монографију "Женска оглавља" коју је 2006. године у издању Народног музеја у Пожаревцу издала етнолог Даница Ђокић. Помињу се ту и Дољањница, Чешљева Бара, Лазница, Аљудво и још многа друга Влашка села браничевског краја.

За дивно чудо, Даница Ђокић, говорећи о накиту Влахиња у поменутим селима, закључује да се идентичан накит среће код жена у Темишварском банату, одакле " су се ови Власи досели".

Можда је случајност. Не знам...

Путописи Бенедикта Курипешића су у Србији објављени 2002. године. Доступни су свакоме, па и Вама. Па, ако не верујете да је Курипешић баш то написао, изволите па прочитајте. Биће ми веома драго ако докажете да је све плод моје маште. А, уосталом, уколико успете да докажете да је Курипешић лагао, онда ћете бити први који је то урадио јер до сада никоме то није пало на памет.
Шта знам, увек постоји први пут. ваљда ћете Ви, својим смелим констатацијама, навести друге истраживаче да све ово што сам навео озбиљно доведу у сумњу.

Што се тиче презимена Шојан, односно пољикре "Шојањи" за коју кажете да живе у селу Дубока, јесте ли сигурни да људи са таквом пољикром нема у Румунији. Јесу ли и они са Косова и да ли проф. др Иван Поповић греши када их сврстава у влашко-романску групу?

Ја немам намеру да Вама или било коме другом наметнем румунску националну припадност нити да Вас наведем да се сматрате Румуном, Влахом или Србином.

Како се Ви осећате и декларишете Ваша је ствар. Мене једино занимају историјске чињенице и ништа друго.
Онога момента када неко аргументовано успе да ме убеди да грешим, односно када се буду појавили неки "нови клинци" који ће окренути наглавачке све ово што су написали ови силни академици и професори чије сам радове до сада имао прилику да прочитам, врло радо ћу ревидирати своје ставове.

[dPasujoni]

Што се тиче презимена Шојан, односно пољикре "Шојањи" за коју кажете да живе у селу Дубока, јесте ли сигурни да људи са таквом пољикром нема у Румунији. Јесу ли и они са Косова и да ли проф. др Иван Поповић греши када их сврстава у влашко-романску групу?

Šojani (Šojanovići) i Rajonji (Rajići) su familije koje žive u Duboki, slave Vidovdan i imaju porodično predanje da su sa Kosova.

Ne vidim zašto bi to bilo u suprotnosti sa svrstavanjem istih  u vlaško-romansku grupu od strane dr Ivana Petrovića.

Za Rumuniju neznam, ali ih ima u Italiji, Austriji i Švedskoj!

[Vlad]

RUMÂŃÎ dîn Sârbie or VLASIONJI or Moldoveni??

Cam aşa, domu sergiuf!

Este un fel de povasta forte mult  cunoscutâ  >:(

Salutare pentru toţî fraţî din Romania şi Beserabia/Moldavia