Malaj, zapravo mălai, je prvobitno proso, biljka iz "starog" sveta. Kad je kukuruz bio uveden u ovim krajevima njegovo brašno je podsećalo na brašno od prosa.
Полутачно,
затошто кукурузно брашно није "подсећало" него је буквално заменило просено брашно!
Истражујући традиционалну исхрану код Влаха Горњег Пореча, наишао сам на несумњиву етнографску потврду да су се "vr-odată malaiu şî turta" спремали од просеног брашна. Чак сам у Танди забележио сећање да су у набавку проса за исхрану "ai noştri ai batrîń" ишли "la Ćimoc". Истинитост ове чињенице се лако да доказати и терминолошком анализом.
У основи је лат. реч
mille која, према Дивковићем речнику, значи „хиљада, врло много, небројено“, а која је код Влаха сачувана у облику речи „miie« са непромењеним значењем. С друге стране је биљка
просо која се од праисторије па све до касног средњег века, (тачније: до појаве кукуруза), користила за хлебно брашно, и као таква добила латински назив
panicum milleaceum. Реч „panicum“ је латински назив за просо, а настала је од облика
panis чији је етимолшка основа
pascor „хранећи“. Због тога на латинском језику „panis« истовремено значи и „хлеб“, код Влаха je ова реч сачувана у облику „pîńe“. (Нисам сигуран да ли код свих Влаха, јер знам да Буфани у Мајданпеку, који су старином Олтенци, хлеб зову »pitǎ«).
Од „miia« (<mille) меси(o) се „malai“ који је са доласком кукуруза (лат. назив
Zea mays) заменио само „супстанцу“, али је задржао име. Погача од кукурузног брашна код нас се спрема(ла) на два начина, и то када се журило, када није било довољно времена, брашно се месило са хладном водом, и тада се добијала „turta“, а када се брашно месило „cu apa fiartǎ“ и уз мали додатак пшеничног браша као импрегнатива – добијао се „malai“! (Дакле, Виргил није у праву када поистовећује "проју" и "кољашу", али о овој посластици ћемо, ако бог да, егленисати другом приликом!)
Потпуно је иста „историја“ и код Срба. Од проса се меси
проја (вл. malai) и
пројара (вл. turta).
Реч „turta“ је опет интересантна на свој начин. Прикупљајући грађу о обредним хлебовима уочио сам да наше жене према облику јасно разликују два типа: а) дугуљасте, и б) округле колаче. Дугуљасте зову „ľimba“ а округле зову „turta“. Реч је, наравно, латинског порекла и настала је од придева
tortus »завојит, кривуљаст“, који је партицип од
torqueo, torsi, torsum »вити, обртати, окретати«, сачуван код нас у речима
tuorsu „предење“ и
întuorsu „враћање, окретање“. Из овога следи да су наша „турта“, српска „торта“ и шпанска „тортиља“ близак језички род!
*
Као допуну, цитирам један одломак из књиге Victora Kernbacha, UNIVERSUL MITIC AL ROMANILOR, који потврђује оно што сам горе написао.
"Înainte de a căuta similitudini lingvistice, se cuvine să poposim asupra unui fenomen etnografic elocvent. Ştim că dacii mâncau mămăligă pe care o făceau din mei măcinat, exact aşa cum o fac azi românii din mălai (făină de porumb). Într-o anumită zonă italică se consumă un fel de terci, ca o mămăligă pripită (polenta), ce pare un aliment moştenit de la etrusci. De milenii, în Georgia oamenii mănâncă ghomi - în prezent însemnând „mămăligă", dar care la origine însemnase „mei" (mii d'Italie); se mai mănâncă şi hinkili - „terci"; ambele feluri se prepară din făină de porumb, aşa cum până în sec. XVI fuseseră preparate din făină de mei."
На слици су зрна проса (ситна, прос-ута), односно "miia" који наши људи сликовито описују да је "као жива" ("miiu ie facut marunt, marunt, şî fuźe ca arźintol viu").
