Hm! Io ginđesc că sârb. “sud” nuĭe rum. “minte”, numa “vas”; vuorba (cuvântul) “mintea” pi sârbĭaşće ĭe “razum, pamet”;
Da "sud" îĭ "vas", dar puoaće să fiĭe şî "źuđecată". D-aĭa am tradus cu "minće". Crĭed că amânduoauă interpretărĭ îs posibiľe.
Ова пословица је са семантичког становишта више него јасна, заснована је на бинарним опозицијама, односно двочланим супротностима
тиква:суд,
влах:друг. Даље, први члан овог синтагматског ланца је заснован на општенародном искуству са једним природним објектом који се користи у пракси као врста најпримитивнијег, приручног средства за узимање течности, што му даје својство „суда“, „посуђа". Његова вредносна конотација, дакле, излази из дубље бинарне опозиције
природа:култура која сваку ствар која долази из природе у културу вреднује као „примитивно, просто, сирово, дивље“, у социјалном смислу „заостало, мање вредно“. Зато је тиква само условно „суд“, и само понекад; она је то само онда када је својом милошћу такне људска рука, кад је изабере за своје успутне, тренутне потребе. И то не све тикве, него само поједине које имају такву „срећу“. С друге стране, пак, категорија „судова“ од почетка до краја спада у „културу“, у људску творевину са јасном наменом; шта више, она дели интиму човековог дома, којој човек, поред употребне, да је и естетски значај, јер човек је од праисторије украшавао своје судове, мада тај украс нема никакву функционалну вредност. Међу те „кићене“ судове, тиква упада привремено, и то на кратко; кад истраје, када се истроши, када се сломи или поломи, без икакве драме се баца и из природе се узме друга ... Тиква, заправо, чак врло ретко улази у кућу, па и када уђе, то су привремена и груба људска станишта, планинске бачије, савардаке, дубироге и сличне објекте. Ако се и нађе у некој кући, она „смањује“ њен углед јер је јасан знак сиромаштва ...
Једном речју, тиква „силом“ повремене људске потребе, и само у повременим приликама, искорачује из своје „сирове“, „дивље“
природе у
културу, али ту остаје на граници, нема вредносну моћ да продре дубље у њу и заузме одговарајући (бољи) положај у групи „судова“.
Због тога, у изреци, став према тикви је јасан: она није суд са гледишта вишег „социјалног сталежа“ судова, исто као што ни влах (Влах?)
1) не може бити друг у вишем социјалном сталежу који је, као одбрамбени рефлекс, створио ову изреку.
*********
1) Намерно стављам мало "в" испред заграде, а велико "в" у загради с упитником, јер на основу свега што мислим као етнолог о овој изреци готово сам сигуран да се она односи(ла) на "рају", на поробљено становништво Србије у време Турака, и из данашњег угла гледано, некако му дође свеједно је ли у време њенога настанка конкретан повод дао неки рајетин с малим или великим "в". Штетно би било, међутим, допустити јој да данас добије нови животни замах искључиво са великим "в". Пре свега штетно по научну истину, а на њој почивају и све остале истине.
