Историја Слатине
Слатина се налази на 12км асфалтног пута Бор –Зајечар, на обалама Борске рекe. Слатину као насеобину , сасвим је извесно, установили су Срби Косовари. По народном предању то се догодило још у време Косовске битке. По писаним изворима, од којих су најстарији из друге половине 15. века, нарочито из турских пописа становништва, насеобину су нешто ниже од данашњег центра села, уз Слатинску реку, подигли Срби са Косова у време великих сеоба, нарочито под Арсенијем Чарнојевићем IV.
У посебном владарском хасу, који је био образован негде између 1491. и 1530. године , а припадао је мајдану Требућу, помињу се Доња и Горња Слатина.
О пореклу имена нема поузданих података. Најближа истини је, вероватно, предпоставка да се село најпре звало Златинан па је временом овај топоним модификован у Слатина.
Ова предпоставка има основа јер је Слатинска река у то доба била златоносна, па су први становници данашњег села били и испирачи злата. Вековима се, управо, на овим просторима трагало за златном жицом, али озбиљније могућности никада нису потврђене. То у својим записима из Источне Србије констатује и Феликс Каниц, на почетку овог века, безајући своје мишљење за рударска истраживања инжињера Гетинга, који је наслићивао златоносне наносе у атару Слатине, али их није открио. Ни он, ни потоњи истраживачи.
Има реале основе да је Слатина изворно име. Године 1863. кроз овај крај је, са групом својих студената, пролазио професор Белике школе у Београду и славни научник Јосиф Панчић. ''Пут лицејских питомаца'' је књига записа са ове научне екскурзије. Професор и његови студенти су у Слатини били 16. јула. Датира запис да је ''Слатина велико и доста угледно село у коме се, поред цркве са звонаром, налазе и велике дубодолине са обе стране пута. После барона Хердера, 1835. фодине, у ову Слатину је долозио хемик Брајтхаупт, с истом намером да тражи со, али није вајдио колико ни сам Хердер''...
Дакле, Слатина је једнако изазвала пажњу трагача, и за златом, и за сољу. А Слатина је име за слано земњиште. Ако на таквом земњишту, или у његовој непосредној близини никне и насеобина, онда би се таква насеобина могла звати Слатина.
Трагање за златном жицом је, углавном, било – надање. Стварност су била плодна поља, обилни и питоми пашњаци и столетне шуме у подгорини Јужног Кучаја, на простору, на коме се, несумљиво је, множила насеобина Слатина.
Слатињани су се, дакле, од вајкада бавили земљорадњом и сточарством. О насељима у садашњој Борској општини, па и Слатини, до краја 17. века нема других записа.
После такозваног ''Бечког'' рата између Аустрије и Турске, а који је трајао шеснаест година (1683-1699), део Црноречја је припао Аустрији, а подручје данашње борске општине је постало гранично подручје.
У географским картама, које су исцртали аустријски картографи, убележена су скоро сва борска села. Борска села су под Аустријом била око годину дана. Октобра1960. године аустријска војска се повукла ''с доњег Дунава и из Србије'', па су поново Црноречјем, завладали Турци ''жарећи и палећи''. Српско становништво је пред турским тулумима масовно почело да бежи у Влашку и Молдавију.
Док су староседеоци бежали преко Дунава, пределе од Звездана па до ушћа Тимока у Дунав, насељавали су се други Срби, нарочито они покренути великом сеобом под потријархом Арсенијем Чарнојевићем.
У ''опустошене просторе'' упадали су и хајдуци из Алмаша у Ердељу. Било је то доба великих сеоба и расељавања.
Други турско-аустријски рат, од 1716. до 1718. године, завршен је Пожаревачким миром. Турско-азстријска комисија за разграничавање по одредбама овог мира радила је једно враме и у Слатини, која је припадала Турској, што се види и из Епишелвицове карте, из 1718. године.
Подробније записе о борским селима, па и о Слатини, оставио је 1828. године, у ''Даници'', Вук Караџић. Као део Источне Србије данашња борска села ослобођена су од Турака, тек 1833. године.
Те 1833. године Слатина је имала 11 кућа. За само једанаест година, дакле 1844. године, број домаћинстава се повећао чак на 195, а број душа је прешао хиљаду (1016). Од те, 1844. године, ''број душа'' није силазио испод хиљаду, а број кућа се кратао од 283 – 1874. године, до 322 – 1971. године.
Село је у прошлости било насеобина збијеног типа. Потпуно се збило на почетку овог века када је прорадио Борски рудник.
Село чини 6 махала (мала ): Центар, Центар –село, Српска, Циганска, Б рдска и Косовска . Српску малу и Центар су у далекој прошлости установили Срби из Луке, за које се сматра да имају црногорске корене. У Циганској мали данас не живе роми, Косовску малу су засновали Срби Косовари, крајем 18. века.
У току 18. века овде су пристигли и први Власи. Према сведочењу извесног Траила Јовановића (имао је 93 године) за ''Тимочку епархију'', које је записано шездесетих година прошлог века, његов отац памти неког Раду Пешу, који је у Слатину дошао први из Румуније, са своја три сина и касније, постепено множећи се , повлашио читаво село. Поменути Траило каже да је његова мати рођена у Слатини и да је говорила српски.
Међусобним женидбама и удадбама, а нарочито призећивањем, Слатина је постала јединствени етнички амалгам српске националности. Очувани топними, предање и чињеница да је данашње становништво влашко, говоре о живом мешању старог српског и старог романског елемента у овом селу. Влашки језик, а можда је подробније рећи влашки говор, јер је реч само о усменом говору, један је дијалект најближи румунском језику са мноштвом словенских речи. Слатињани су прихватили влашки језик као матерњи а у школи су учили српски и на српском.
IZVOR:
www.slatina-bor.co.sr
