Најбоље би било када би наш другар Александар могао да скокне до Државног архива, па да скенира "Попис власника коза и оваца" из 1827. године. Мислим да тај попис садржи много тога интересантног како за Хомоље, тако и за цео простор на коме Власи данас живе.
Још би интересантније било када би нашао белешке егзарха Максима Ђорђевића из пве половине XVIII. века.
Што се тиче опирања слања деце у школу, то само доказује већ изнету тврдњу да су Власи - Унгуреани, све до у новије време, на листи својих приоритета, школовање држали на самом дну лествице. Због тога и нема сачуваних писаних извора на влашком језику, што је, рецимо, код Царана итекако случај, где постоје више писаних докумената на румунској редакцији ћирилице, која се у румунским кнежевинама - Влашкој односно Молдавији -, користила до језичке реформе и замене ћирилице латиницом (прва половина 19. века).