Evo spiska reči kojih ima kod Ungurjana:
Ово је типична грешка у коју се упада када се полази од лоше дефиниције језика.
А када се омане у дефиницији језика, то вам је као када умирућем пацијенту дајемо погрешну дијагнозу,
па уместо да га спасимо, ми га урнишемо до краја!
А када се омане и у стратегији очувања језика са "нетачном дијагнозом",
онда језик доживи фрас, претвори се у наказу коју је мрско гледати,
па онда имате стање као у оном примеру из Мајданпека где се човеку толико смучило
да је припретио да ће бомбом ућутати локални радио, буду ли га и даље вређали таквим сурогатом од језика
јер језик као што је влашки може живети само ако га људи воле, и ако се радо буду служили њиме ...
Шта писац хоће да каже?
Ако се влашки језик дефинише онако како једино може - као дијалекат
(не морамо помињати којег језика, ако је некима мрско, важно је знати да дијалекат нужно иде уз неки језик),
онда ћемо схватити шта недостаје овој реченици:
Evo spiska reči kojih ima kod Ungurjana:па као што ћемо уз тачну дијагнозу додати прави лек -
овде ћемо додати
тачно одредиште у свету Унгурјана где је записивач те речи чуо!
рецимо:
Evo spiska reči kojih ima kod Ungurjana: У ЗВИЖДУ!али и то уз ВЕЕЕЕЕЕЕЛИКУ ВЕЛИКУ меру опреза, нарочито уколико је аутор овакве реченице аматер, или не познаје терен довољно добро!
Јер не мора да значи да се све те речи чују у целом Звижду!
Можда се у понечем разликују и тамо идући од села до села?
У дијалектима је сачувана археологија једнога језика, она је често бољи водич кроз историју народа, него класична историја која се ослања на писане изворе. Што је већи број различитих артефаката, и што је прецизније место где се они ископавају, све је јаснија слика прошлости тога народа, а онда је јасније ко је, какав је и зашто такав је!
Е, сад замислимо како на то стање делује идеја о стандардизацији?
Струка ископа локалитет, а локалитет крцат различитим предметима, давно заборављеним на другим странама, све сам бисер до бисера ... Чудо од богатства!
Али, наиђе "стандардизатор" па кад виде то огромно шареноло, намршти се ко небо пред олују, забаци мало главу у страну, заузме позу коју замишља да ће имати на споменику који ће му подићи усред престонице, па онако с висине, рече:
- Не може! Ово шаренило је неподношљиво! Мотка у руке, и да се разлупају сви ови предмети, уникати, који не личе ни на који други!
Ха, а који су предмети остали јер испаде да личе један на други?
Ех, беху то неки балони од пластике, неке сломљене дечје играчке са бувљака код Кинеза, читава гомила крша из неког аутосервиса, екрани телевизора ...
И од тога направише језик, и dPasujoni беше силно обрадован!
//У наставку приче Бог пушта кишу, киша пада 40 дана и ноћи и цео се такав свет удави у Потопу ...
Аша в-а спуње Ноје ал востру!
У Панчеву, на путу за Банат!
