- Dobro došli na Florum VLAHA ISTOČNE SRBIJE.
Florum FLAHA ISTOČNE SRBIJE
Tîrgu lu Rumîńi đin:dăn Sîrbiĭe răsărićană
Stapînu kășî: Paun Es Durlić, dipl. etnolog
Vesti:
SKANDAL U NACIONALNOM SAVETU VLAHA:
ODLUKA O "STANDARDIZACIJI" DONETA NA TEŠKOJ OBMANI ČLANOVA,
JER SU IZJAVE DVOJICE UGLEDNIH NAUČNIKA O VLAŠKOM JEZIKU - IZMIŠLJENE!
http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=2080.msg8881;topicseen#msg8881
Skorašnje poruke
#51
Етногенеза и идентитет * Etnogeneza şi identitatea / Romania, 1605 - den Ragusa (Du...
Poslednja poruka Ion - 22.01.2021. 12:53"La Valachia e posta di la dal Danubio, fra la Transilvania, Moldauia e il Danubio verso i Triballi, piena di vene d'oro, masse di sale, la cera a guisa di bitume scaturisce di sotto terra, ha animali grossi e minuti con i quali ne nutrisce tutta la Romania; la gente segue le cerimonie de'Greci [= rit Ortodox] e parla la lingua latina corrotta ed alterata da' vocaboli forestieri. Fu fatta da Trajano Imperatore provincia del popolo Romano e vi mando molte colonie de 'suoi, i quali cacciato il parlare de'Goti introdussero il latino che i barbari domandano Vlaco, onde nacque il nome alla provincia"
publicat de Giacomo di Pietro Luccari, istoric din Ragusa (Dubrovnik), în anul 1605, în lucrarea sa "Copioso ristretto de gli Annali di Ragusa "
Sursa: http://ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=1377&p=0105&e=t&w=922&h=600
http://ubsm.bg.ac.rs/engleski/dokument/1377/copioso-ristretto-degli-annali-di-ragusa-libri-quattro-dedicati-alleccelso-senatio-di-ragusa-di-giacomo-di-pietro-luccari
Libro Secondo, pagina 83 în ediția prezentată mai sus.
publicat de Giacomo di Pietro Luccari, istoric din Ragusa (Dubrovnik), în anul 1605, în lucrarea sa "Copioso ristretto de gli Annali di Ragusa "
Sursa: http://ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=1377&p=0105&e=t&w=922&h=600
http://ubsm.bg.ac.rs/engleski/dokument/1377/copioso-ristretto-degli-annali-di-ragusa-libri-quattro-dedicati-alleccelso-senatio-di-ragusa-di-giacomo-di-pietro-luccari
Libro Secondo, pagina 83 în ediția prezentată mai sus.
#52
Етногенеза и идентитет * Etnogeneza şi identitatea / Одг: Român, românesc, România ...
Poslednja poruka Ion - 22.01.2021. 12:31Citat: Volcae poslato 07.11.2014. 19:40
Biblia de la București (1688)
...den aleagerea a toatei Ţări Rumâneşti, pre dumnealui l-au coronat cu domnia şi stăpânirea a toată Ţara Ungrovlahiei.
sursa:
https://tiparituriromanesti.wordpress.com/2011/10/28/biblia-de-la-bucuresti-1688/
https://tiparituriromanesti.wordpress.com/roman-romanesc-romania-inainte-de-1859/
Clarificare: Țara UngroVlahiei însemna tot Țara Românească, însemna pentru patriarul ortodox bizantin "Vlahia dinspre Ungaria". Iar Moldova era numită și MoldoVlahia sau RussoVlahia, adică "Vlahia dinspre Rusini". Rusinii sau rutenii sunt parte a Ukrainenilor, nu rușii de azi (care erau numiți moscali în vechime).
Iar denumirea de Țară Românească apare și în Scrisoarea lui Neacșu din 1521:
https://ro.wikipedia.org/wiki/Scrisoarea_lui_Neac%C8%99u
"Scrisoarea lui Neacșu din Câmpulung (1521) este cel mai vechi document păstrat, scris în limba română. Ea a fost descoperită în 1894[1] de Friedrich Stenner în Arhivele Naționale ale județului Brașov, unde se păstrează și astăzi. Documentul original pe hârtie, cu pecete aplicată pe verso, se referă la mișcările militare ale Otomanilor la Dunăre și trecerea lui Mohammed-Beg prin Țara Românească.
...
Istoric
Scrisoarea lui Neacșu din Câmpulung către judele Brașovului Hanăș Begner (Hans Benkner) a fost redactată probabil în 29 - 30 iunie 1521 la Dlăgopole (numele slav al orașului Câmpulung-Muscel). În scrisoare nu este menționată data, stabilirea acesteia făcându-se pe baza evenimentelor istorice descrise și a persoanelor implicate. Din acea vreme mai există și alte documente istorice privind campania de cucerire a Ungariei a sultanului Soliman I.
Scrisoarea se încadrează în ansamblul istoric al relațiilor foarte strânse dintre negustorii sași din Brașov și cei din orașele din Moldova și Țara Românească. Numele lui Neacșu Lupu este menționat deja într-un document din anii 1510 -1512 în legătură cu un proces de datorii pe care îl avea cu negustorii brașoveni. Hans Benkner este cunoscut ca jude sau primar al Brașovului din 1511. Numele care apare în epilogul Tetraevanghelului din 1561 al lui Coresi, este cel al fiului său Johann Benkner care este prezentat ca sprijinitor al scrierilor în limba română : ...mai bine a grăi cinci cuvinte cu înțeles decât 10 mie de cuvinte neînțelese în limbâ striinâ....
Conținut
Scrisoarea lui Neacșu este cel mai vechi document descoperit, scris în limba română
Textul a fost scris cu litere chirilice și se compune din trei părți:
O adresare în slavă a cărei traducere este:
Înțeleptului și de bun neam și cinstitului și de Dumnezeu dăruitului, dumisale Hanăș Begner din Brașov, multă sănătate de la Necșul din Câmpulung.
Conținutul scrisorii în limba română.
Formula finală în slavă a cărei traducere este: Și Dumnezeu să te bucure, amin
Explicații lingvistice
De remarcat este faptul că forma limbii române folosite în scrisoare este foarte asemănătoare celei folosite în prezent. Aurel Nicolescu arată în observațiile sale lexicale asupra textului, că nu mai puțin de 175 din totalul de 190 de cuvinte românești folosite în text au origine latină, excluzând cuvintele repetate și substantivele proprii. Unele din formele incorecte se datorează scrierii cu litere chirilice, care are probleme cu notarea unor sunete românești ca î și ă.
...
Textul scrisorii
Transliterație din alfabet chirilic
mudromu i plemenitomu i čistitomu i b(o)gωm darovannomu župan hanĭš begner ot brašov mnog(o)
zdravie ot někšul ot dlŭgopole i pak dau štire domnïetale za lukrul turčilor kum amĭ
auzit èu kŭ ĩpŭratul au èšit den sofïę ši aimintrě nue ši sěu dus ĩ sus
pre dunŭre i pak sŭ štïi domnïjata kŭ au venit un ωm de la nikopoe de mïe měu
spus kŭ au vŭzut ku ωkïi loi kŭ au trekut čěle korabïi če štïi ši domnïjata prè
dunŭre ĩ sus i pak sŭ štïi kŭ bagŭ den tote ωrašele kŭte [50] de ωmin sŭ ę
fïe ĩn ažutor ĩ korabïi i pak sŭ štïi kumu sěu prinsŭ nešte meššter den c[a]ri
grad kum vorĭ trěče ačěle korabïi la lokul čela strimtul če šttïi ši domnïjata
i pak spui domnïetale de lukrul lu mahamet beg kumu amĭ auzit de boęri če sŭntĭ medžïjaš
ši de dženere mïu negre kumu ęu dat ĩpŭratul slobozïe lu mahamet beg pre iu iωi va
fi voę pren cěra rumŭněskŭ jarŭ èlĭ sŭ trěkŭ i pak sŭ štïi domnïjata kŭ are
frikŭ mare ši bŭsŭrab de ačel lotru de mahamet beg mai vŭrtos de domnïele vostre
i pak spui domnïetale ka mai marele mïu de če amĭ ĩceles šïeu eu spui domnïetale jarŭ
domnïjata ešti ĩceleptĭ ši ačěste kuvinte sŭ cïi domnïjata la tine sŭ nu štïe
umin mulci ši domnïele vostre sŭ vŭ pŭzici kum štici mai bine i b(og)ĭ te ves(e)lit amïnŭ
Transcripție interpretativă după normele ortografice actuale
"Mudromu I plemenitomu, I cistitomu I B(o)gom darovannomu zupan Hanăș Begner ot Brașov mnog(o) zdravie ot Nécșul ot Dlugopole. ( = Înțeleptului și nobilului și cinstitului și de Dumnezeu dăruitului jupan Johannes Benkner din Brașov, multă sănătate de la Neacșul din Câmpulung).
I pak (= și iarăși / de asemenea) dau știre domnietale za (= despre) lucrul turcilor, cum am auzit eu că împăratul (se referă la Sultanul Suleiman I Magnificul) au ieșit den Sofiia și aimintrea nu e. Și se-au dus în sus pre Dunăre.
I pak să știi domniia-ta că au venit un om de la Nicopoe (= Nicopole) de mie mi-au spus că au văzut cu ochii lui că au trecut ceale corăbii ce știi și domniia-ta pre Dunăre în sus.
I pak să știi că bagă den toate orașele câte 50 de oamini să fie în ajutor în corăbii.
I pak să știi cumu se-au prins nește meșteri den Țarigrad (= Istanbul) cum vor treace aceale corabii la locul cela strimtul ce știi și domniia ta.
I pak spui domnietale de lucrul lu Mahamet-Beg, cum am auzit de boiari ce sânt megiiaș(i) și de genere-miu Negre, cumu i-au dat împăratul slobozie lui Mahamet-Beg, pre io-i (unde-i) va fi voia pren Țeara Rumânească (cea mai veche atestare documentară cunoscută a numelui țării), iară el să treacă.
I pak să știi domniia ta că are frică mare și Băsărab (= Neagoe Basarab) de acel lotru de Mahamet-Beg, mai vârtos de domniele voastre.
I pak spui domnietale ca mai-marele miu de ce am înțeles și eu. Eu spui domnietale, iară domniia ta ești înțelept și aceaste cuvinte să ții domniiata la tine, să nu știe oamini mulți și domniele vostre să vă păziți cum știți mai bine.
I B(og)i te ves(e)lit, Aminu.( = Și Dumnezeu să te slăvească, Amin)""
Citită pe youtube: https://www.youtube.com/watch?v=6uGtoWwDflE
#53
У жижи збивања * În focarul evenimentelor / Одг: NASELJA ISTOCNE SRBIJE - ...
Poslednja poruka Ion - 21.01.2021. 22:28Citat: nebojsa poslato 27.01.2020. 12:49Kako su Nijemci postojali prije 19. vijeka (kada je stvorena Njemačka)?
Posto sam nasao ovu temu i lepo procitao hteo bih da pitam samo ove clanove koju smatraju da su Rumunu.
Kako ti sebe nazivas Rumunom kad je Rumunija storena 1859 na koji nacim meni stvrano nije jasno da je stvarno Rumunija i Rumun nebi se do tada ta oblast zvala Vlaska i Transilvanija vec bi bila rumunija odavno.
Drugo pitanje je kako ste vi romanskog porekla ako ste bili odvojeni od romanskih naroda 1500 godina ?
Jednostavno neke svari se ne poklapaju i koliko god vi tvrdili da ste Rumuni i sve ostalo jednostavno niste jer Rumunija je vestacki stvorena drzava posredovanjem Austro Ugarske da se Rusiji spreci izlazak na topla mora.
I zapamti rumun je Rimski vojnik,A Rumunija zemlja rimskih vojnika koja je stvorena 1859 godine ne za vreme ili odmah posle rimskog carstva VEC 1859 godine evo objasnu meni ti to lepo i ja ci da prihvatim da ste rumuni
Kako je Dante Alighieri napisao Divina Commedia na talijanskom jeziku (14. vijek), budući da je Italija stvorena tek u 19. vijeku?
Kako to da kurdi postoje, jer ne postoji država koja se zove Kurdia?
Etnogeneza Rumuna dogodila se između 3. i 9. vijeka (uključujući značajan utjecaj slovenstva, 6-8 vijeka).
Činjenica da su u srednjem vijeku živjeli u 3 glavne kneževine slična je kao i Nijemci koji su živjeli u mnogim manjim državama; Talijani koji žive u mnogim državama itd.
Ime Vlah daju stranci. Samooznaka je uvijek bila rumunska.
Kancelarstvo je bilo starocrkveno slavensko zbog pravoslavnog utjecaja. U Mađarskoj je katolički jezik bio latinski zbog katoličkog utjecaja. Verujte mi, Rumuni nisu govorili slovenski, a Mađari latinski.
U tekstu napisanom na slovenskim jezicima ime države i naroda bilo je slovensko (Vlah ili slično). U rumunskim tekstovima, ime države i naroda bilo je ,,Români" (ili slično - Rumani itd.).
Potražite pismo Neacșu 1521. godine - u kojem se spominju Turci koji planiraju doći u ,,Ceara Rumuneaskă" (10. red, ćirilicom, rumunski jezik):
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B0%D1%88%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D0 % BF% D0% B8% D1% 81% D0% BC% D0% BE
#54
Власи у историјским изворима и литератури * Rumânii (valahii) în izvoarele istorice şi literatură / FILOZOFSKO UČENJE O ČOVEKU KRO...
Poslednja poruka Paun - 27.11.2020. 14:28 #55
Власи у историјским изворима и литератури * Rumânii (valahii) în izvoarele istorice şi literatură / АРХЕОЛОГИЈА О КЕЛТИМА, ПИКЕНЗИ...
Poslednja poruka Paun - 13.11.2020. 19:45 Александар Јовановић
БОР И ОКОЛИНА У АНТИЧКОМ ПЕРИОДУ
"Бор и околина", Бор-Београд, 2004, стр. 165-230
Бројне тешкоће сустижу истраживаче античке прошлости Бора и његове околине, услед недовољне археолошке истражености тог дела Горње Мезије, али и због извесног нејединства ове територије у етничком и административном погледу током римског периода. Одлучујући значај у првој фази античке историје борске области имају продор римског војсковође Скрибонија Куриона на Дунав, после рата против Дарданаца (75 - 73. године пре н.е.) и успешни поход Марка Краса (29 - 28. године пре н.е.) против Бастарна, када су покорени Мези, а већ веома ослабљени Трибали и Дарданци коначно потпали под римску власт. У периоду који је претходио успостављању римске провинције Мезије, на почетку Тиберијеве владавине, Римљани су стабилизовали своје војно присуство не само у унутрашњости будуће провинције већ и на Дунаву. У време Августа успостављена је гранична линија која је касније постала постојани лимес и чврста одбрана Царства (Mirković М., 1968, 21 - 36; Петровић П., 1997). Поделом провинције Мезије на Горњу и Доњу 86. године североисточна Србија припала је Горњој Мезији. После губитка провинције Дакије, око 272. године, извршена је реорганизација балканских провинција, тако да је долина Пека припала провинцији Првој Мезији, док су области у околини Бора са сливом Тимока постале део новоосноване провинције Приобалне Дакије. Таква административна организација задржала се до краја антике, односно до почека VII века, када је ромејска управа на овом простору уништена упадима Авара и Словена. [Стр. 167] [...]
О становништву провинције Мезије у освит римских освајања (крај I в. пре н.е. -1 в. н.е.) најпотпуније обавештавају Плиније и Птолемеј (Papazoglu F., 1969, 308, 323, 328). Плиније наводи да су у Мезији живели Дарданци, Целегери, Трибали, Тимахи, Мези итд (Plin., III, 149). По географу Птолемеју, у провинцији Горњој Мезији живели су Трикорнензи, Мези, Пикензи и Дарданци (Ptol., III, 9, 2). Претпоставља се да су Тимахи живели у долини реке Тимок, а Пикензи у долини реке Пек (Pincus). Док се у Тимахима насАућују остаци Меза или Трибала, за Пикензе има више претпоставки: да су део келтских Скордиска, затим да су део старије трибалске, односно мезијске популације, или да су новонасељени Дачани (Papazoglu F., 1978, 431 - 437; M6csy А., 1959, 283 - 290). У овако нејасним околностима одлучујућа помоћ може бити археолошка граћа, али она, за сада, није довољна за поуздан закључак да су у I веку пре н.е. у долини Тимока живели Келти (Мали Скордисци), односно да су Тимахи у основи келтског порекла. Етничку слику овог простора додатно компликују подаци да су Дарданци живели у земљи Трибала који су некада настањивали североисточну Србију, да се област око Равне (Timacum Minus) и слив Црног Тимока повезују са Дарданијом, као и то да Пек извире у земљи Дарданаца. Може се, ипак, претпоставити да су у околини Бора током римске доминације живеле две главне етничке групације - у северном делу Пикензи и Тимахи, који су у основи Келти или Мези, и Дарданци у јужном делу. Они су, уз бројне досељенике привучене рудним богатством, били основни етнички супстрат на овом простору у античком периоду. [Стр. 169] [...]
Сложено је и питање административне организације борске области у доба Римљана, јер није било већих урбаних агломерација и значајних центара са муниципијалним или колонијалним статусом, између којих би ова територија могла бити подељена у административном смислу. Рударство је била основна привредна делатност и окосница административне организације од краја I века до сутона антике (Душанић С, 1980). Бројни рудници, међутим, нису били у склопу територијално-административног уређења, мада су били на територији царског поседа и, вероватно, под легијским надзором. Рудници у сливовима Пека и Млаве означавани су као Metalla Aeliana Pincensia. Најважнији рудници овог значајног ревира били су: Мајданпек (бакар, гвожђе, злато), Кучајна (злато, бакар, сребро), Витовница (олово, сребро, гвожђе), Бродица (злато, бакар, гвожђе). Њихов административни и дистрибутивни центар био је Pincum (Велико Градиште). Потврде о Metalla Aeliana Pincensia пружа нам руднички новац (nummi metallorum) с натписом Aeliana Pincensia из времена Хадријана, као и један царски рескрипт из 386. године, у коме се Metalla Pincensia повезује са провинцијом Првом Мезијом (Dušanić S., 1995a). Рудници у централном и јужном делу борског региона, посебно у сливу Црног Тимока (Луково - Валакоња), а можда и рудници у околини Злота и Бора повезују се, међутим, са metalli Aureliani, а у административном погледу са vicus metalli у Равни (Timacum Minus), односно са дарданским рудницима. Рудници означени као metalli Aureliani посведочени су такође рудничким [стр. 171] [...] новцима са легендом Metal(la) Aurelianis. Мада недостаје царска гентилиција, овај новац припада царском ковању. Са metalli Aureliani може се повезати и оловни слитак са печатом Metallo Caesaris Augusti, нађен у Јасеновику (Dušanić S., 1977,166). Ова два велика рударска дистрикта вероватно су била подељена на мање јединице (territoria) са комплементарним административним и религиозним седиштем. Такав закључак проистиче из плурала territoriae у Новели XI из 535. године, који одражава административну, а вероватно и географску разуђеност овог простора (Душанић С, 1980, 34; Mocsy А., 1974a).
Тумачењу административно-организационог устројства шире околине Бора у античком периоду, заснованом на историјским изворима и аналогијама, посебно из оближње провинције Дакије, неопходна је, међутим, подршка археолошке грађе која се своди само на резултате истраживања Старог гробља у Кривељу и утврђења Краку лу Јордан (Bartel В., Kondić V., Werner М. R., 1979; Werner М. R., 1985; Tomović M., 1987). Ca друге стране, величина и карактер [Стр. 173] [...] античких насеља на овом простору могу да послуже за проучавање административно-организационог устројства, али закључке треба преузимати са опрезом. У борској области нису посведочена племенска средишта civitates, мада у долини Тимока треба очекивати седиште Тимаха. Према откривеној и публикованој грађи, чини се да је највеће насеље;било у Рготини. Ту су установљена два утврђења која су штитила путеве ка рудницима у околини Бора, као и оне који су водили према Доњем Милановцу (Taliata) и Прахову (Aquae). Утврђење на Рготинском камену пружило је археолошки материјал који се датује у V или VI век. На оближњем локалитету Страженалази се фортификација хексагоналног облика, са пет полукружних кула и капијом на јужној страни, која је вероватно обновљена у касноантичком периоду (Petrović Р., 1995,140 - 143, n° 126 - 131). У Рготини, такође, откривена је и истражена касноантичка меморија са две гробнице из друге половине IV века: Одатле потичу бројни археолошки, нумизматички и епиграфски налази настали у раздобљу од II века до рановизантијског периода (Лаловић А., Јовановић С, 1981). Може се претпоставити да је то био мали град који је у касноантичком периоду, вероватно и раније, био зависан од Аква, или пак село (vicus metalla) које је, као и Timacum Minus, било седиште рудничке територије (Petrović Р., 1995, n° 31; Dušanić S., 1990). На то указују присуство досељеника из рударске области провинције Далмације и извесна официјелност откривених споменика (Мирковић М., 1966, 391 - 392). Може се, такође, претпоставити да су на овом значајном комуникационом чворишту и, вероватно, управном седишту постојали хореум, терме и базилике да би опслуживали околна рударска насеља у сливовима Црне, Кривељске, Слатинске и Равне реке (Бор, Тилва рош, Кривељ, Слатина, Лука, Доња Бела Река, итд.). Већина уистраживача повела се за мишљењем Н. Вулића да у околини Рготине треба тражити антички Argentares, мада нису потврђени рудници сребра (M6csy А., 1970, 114-115; Кондић В., 1973,47 - 48). Осим садашњег имена, у коме се могу наћи хомонимични трагови претходног назива, на ту могућност указује и култ Хекате заштитнице рудника сребра (Лаловић А., 1988, 87; Petrović Р., 1995, n° 128). У стручној литератури, међутим, присутно је и мишљење да Argentares треба лоцирати негде у сливу Црног Тимока, на потезу Луково - Валакоње, где су познати рудници сребра (Mirković М., 1968, 94). Тај простор није археолошки испитан; евидентирани су значајнији фортификациони остаци у Лукову и код Савинца, затим прибежиште на Градишту у селу Оснић, итд. У доњем току ове реке, код села Костола, А. Мочи је лоцирао municipium Aurelianum (Mócsy А., 1970,114). Ту је откривено мање правоугаоно утврђење са кружним кулама на угловима, чији унутрашњи распоред просторија, са централним триклинијумом, [стр. 175] [...] упућује на то да је реч о центунаријуму или касноантичкој вили са угаоним ризалитима. Овај објекат, о коме ће у даљем тексту бити више речи, обновљен је у Јустинијановом периоду, о чему сведочи Прокопије. Остаје, мећутим, отворено питање да ли је то municipium Aurelianum и да ли је Аурелијана административни центар metalla Aureliana? Чини се да би то пре могло бити седиште прокуратора рудника или салтус неког високог магистрата настао на царском поседу. Поменута Аурелијана наведена је код Прокопија у попису обновљених кастела у области Аква (regio Aquensis) - града који нема муниципијални статус (Византијски извори I, 1955, 64 - 65). Мада је Аурелијана могла изгубити значај у касноантичком периоду, чини се да би било нарушено начело административне субординације ако би град са муниципијалним статусом био подређен немуниципијалној урбаној агломерацији. Зато је вероватније да се municipium Aurelianum не може тражити код [Стр. 177] [...] Костола. Коначно решење овог проблема отежава и оближња Ромулијана. која је, након царскег резиденције и меморијалног комплекса, вероватно постала економско, црквено, а можда и административно средиште уже територије (Срејовић Д., 1985; исти, 1986a).
Рудници у сливу Пека и Млаве припадали су metalla Aeliana Pincensia и били су повезани са административним седиштем и луком у Пинкуму. Реално је, међутим, очекивати да је овај значајни и разуђени ревир имао један или више центара подређених административном пункту у Пинкуму. Изгледа да су овде биле у питању мање рудничке територије (territoria metalli) са својим : средиштима. Простор на левој обали Пека чини се да је у ужем административном погледу гравитирао ка Кучајни, док је на десној обали било неколико значајних насеља који су могли преузети овакву улогу. То су: Волуја, Шевица, Краку лу Јордан и Мајданпек, где су нађени остава денара с краја I века и бронзана статуа Сатира из II - III века (Mimik I. А., 1981, 51, n° 108; Гарашанин М., Гарашанин Д., 1951,193). На локалитету Кљанц у Мајданпеку евидентирано је значајно касноантичко насеље у коме је откривен и старији материјал, из II - III века, па се може претпоставити да је ту био vicus metalla (Ружић М., 1995).
Борском региону припада и простор око горњег тока Поречке реке и њених притока Шашке реке и Црнајке. Својим положајем, на путу и на граници касноантичких провинција Приобалне Дакије и Прве Мезије, истиче се Рудна глава, у којој је потврђена жива рударска активност и током античког периода (Кондић В., 1982, 106). Уњеној околини делимично су истражени утврђени топионичарско-металуршки пунктови на Буковој глави и Челопеку, као и вила са необичном фунерарном конституцијом и прибежиште у Горњану (Кондић В., 1973, 48 - 49; Kondić V., 1995,192). Наведени локалитети припадају касноантичком периоду и сведоче о активнијем коришћењу рудних ресурса након губитка провинције Дакије крајем III века.
Као што је већ назначено, етничка слика борске области у античком периоду била је хетерогена. Историјски извори и обиман археолошки материјал потврђују постојање келтске популације, односно Малих Скордиска у подунавском делу (Поповић П., 1991). Остаје отворено питање етничке припадности Пикенза и Тимаха, код којих осим келтског елемента, треба очекивати и старији трибалски и мезијски супстрат. На јужном ободу овог региона може се рачунати са дарданским елементом. На ту могућност, осим податка из писаних извора да Дарданци живе у земљи Трибала и да Пек (Pincus) извире у земљи Дарданаца, указује и присуство кохорте II Aurelia Dardanorum [стр. 179] [...] у Timacum minus-y, као и блиска типолошка веза надгробних споменика из овог места са дарданским стелама (Petrović Р., 1995, 33 - 34; Dušanić S., 1978; Papazoglu F., 1969, 155 - 158). Реално je на овом простору претпоставити и дачко присуство, и то у два хронолошка сегмента: старијем, с краја I века пре н.е., када трагове њихове материјалне и духовне културе налазимо на десној обали Дунава, а можда и у долини Тимока, и млађем, који се може повезати са њиховим насељавањем после губитка провинције Дакије крајем III века (Jovanović А., 1985). У малобројним епиграфским сведочанствима са овог простора помињу се досељеници из рудничких рбЈпасти провинције Далмације, а у репертоару бронзане пластике препознају се из*6ерни малоазијски елементи који указују на присуство досељеника из тих области (Мирковић М., 1966, 391 - 392; Петровић П., 1997, 122).
У блиској вези са становништвом је и карактер насеља. У борској области нису познате урбане агломерације са статусом муниципија или [стр. 181] [...] колоније. Непозната су и племенска civitas или oppidum-v\, мада их је вероватно билр. Највећа насеобина налазила се у Рготини, али се она тешко може оквалификовати као градић, јер такав статус имају Акве. Насеље у Рготини било је центар рудничке територије и, вероватно, vicus metalli. Такви викуси можда су постојали у Лукову, Кучајни, Волуји и Мајданпеку. Тим у суштини сеоским насељима гра'витирала су раштркана рударска насеља која су била непосредно повезана са експлоатацијом руде (Mangin М., et al., 1992, 190 -193). Нажалост нису позната имена тих викуса. Можда је један од њих Argentares, који се лоцира у Рготини или у долини Црног Тимока (Луково ?). Са друге стране, мања рударска насеља, повезана са експлоатацијом руде на терену, условно би могла бити vici metalli. Њих је вероватно било више, а између Бора и Рготине, евидентирано је око 20 таквих налазишта, као што су она у Брестовцу, Слатини, Доњој Белој Реци итд. Слична ситуација била је и на јужним обронцима Великог крша, где су регистроване сличне насеобине (у Липи, Кривељу, Поповом Потоку, Дулкановој чуки) које гравитирају већем насељу у Бору или оном на Тилви рош. Можда потпунији модел организације насељавања овог карактера у микросредини пружа рудничко насеље у. Валакоњи, са утврђењем у Савинцу, мањим насељима са прибежиштима у Подгорцу и Оснићу, и вилама у Сумраковцу и Бољевцу. [Стр. 183] [...] царског култа, него што су директне потврде поштовања ових божанстава. Индикативнији су, мећутим, камени вотивни споменици. Регистрована је једна недовршена скулптура Херакла из Рготине, рађена по Лисиповом узору, о којој ће бити више речи у одељку о археолошком материјалу. Херакле је овде могао бити поштован као заштитник путева, који су се сустицали у Рготини, или оближњих топлих извора (можда у Николичеву ?). У Рготини је постојало и светилиште посвећено Јупитеру Кохорталу, о чему сведоче посвете том божанству од стране досељеника из провинције Далмације (Мирковић М., 1966, 391 - 392; Петровић П., 1997,122). Сатог најзначајнијег налазишта у овој регији потиче и вотивна плоча са приказом Хекате (Лаловић А., 1988, 87; Petrović Р., 1995, n° 128). Дедикант је Aurelius Batao, можда досељеник из Далмације илирског порекла. Присуство ове богиње у Рготини може се тумачити њеном везом са Дијаном, заштитницом среброносних рудника. Из Сумраковца потиче квалитетна гема са представом Диоскура, која можда асоцира на дијархију (Марко Аурелије - Луције Вер), два млада августа (Каракала и Гета) или деификацију Антиноја.
Пажњу заслужује и необична сакрална конституција из Шарбановца. Ф. Каниц, наиме, наводи да је у близини топлог извора видео стрелице, оруђе и римски новац (Гарашанин М., Гарашанин Д., 1951, 133). Могућно је да су култни прилози уз топле изворе обележавали сакрална средишта ијатричког карактера. Новац је често налажен у оваквим контекстима, а стрелице су можда својеврсни монетарни дублет (Црнобрња Н., 1987; Димитров Б., 1975, 43 - 53; Герасимов Т., 1959, 85; исти, 1939, 424). Необична је, међутим, појава оруђа у овом култном амбијенту. Ако је реч о рударском оруђу, може се успоставити паралела са рударским слицима који су постављани у темеље грађевина као профилактички елемент. Можда се овде сусрећемо са местом поштовања локалног култа ијатричког карактера повезаног са топлим изворима, који је вероватно interpretatio romana култа Аполона или Артемиде (?)
О начину сахрањивања у околини Бора сведочи неколико гробова са инхумираним покојницима из касноантичког периода. У Рготини је истражена меморија са две засвођене гробнице из друге половине IV века (Лаловић А., Јовановић С, 1981). Такве гробнице из истог периода познате су у оквиру вила из Железника и Монтане (Симић 3., 1992, 59; Александров Г., 1984). Објекат из Рготине, мада пљачкан и девастиран, пружа извесне податке о сепулкралном култу. Видљиви су трагови фунерарне даће над гробовима, као и елементи култа Венере Фунерарије. Чини се да ти гробови немају одлике раног хришћанства, већ указују на конзервативност и јаку паганску традицију [стр. 193] [...] у периоду око средине или друге половине IV века. Необична је гробница из Горњана саграђена од великих камених блокова (Гарашанин М., Гарашанин Д., 1951, 133). Чини се да је насличнија трачким зиданим гробницама изграђеним у хеленистичком маниру (Delev D., 1984, 160 - 167). Претпоставља се да је гробница из Горњана припадала власнику вила, који је био трачког порекла. За гроб са богатим прилозима из Бора недостају основни подаци о начину сахрањивања и гробној форми. Може се само закључити да је реч о инхумацији (можда у саркофагу) и да припада III веку. Мали број бронзаних статуета откривених у широј околини Бора дозвољава запажања само о питањима која ова занимљива грађа поставља. Статуете из ове области представљају Јупитера, Меркура и Венеру, божанства која се најчешће појављују у сакралном репертоару на подручју Горње Мезије, што указује на извесну официјелност средина у којима су налажене. Одступања од узора на некима од њих последица су не само ограничених могућности радионице, већ и извесних специфичности које имају објашњење. [Стр. 195]
Изводе сачино: П. Дурлић
БОР И ОКОЛИНА У АНТИЧКОМ ПЕРИОДУ
"Бор и околина", Бор-Београд, 2004, стр. 165-230
Бројне тешкоће сустижу истраживаче античке прошлости Бора и његове околине, услед недовољне археолошке истражености тог дела Горње Мезије, али и због извесног нејединства ове територије у етничком и административном погледу током римског периода. Одлучујући значај у првој фази античке историје борске области имају продор римског војсковође Скрибонија Куриона на Дунав, после рата против Дарданаца (75 - 73. године пре н.е.) и успешни поход Марка Краса (29 - 28. године пре н.е.) против Бастарна, када су покорени Мези, а већ веома ослабљени Трибали и Дарданци коначно потпали под римску власт. У периоду који је претходио успостављању римске провинције Мезије, на почетку Тиберијеве владавине, Римљани су стабилизовали своје војно присуство не само у унутрашњости будуће провинције већ и на Дунаву. У време Августа успостављена је гранична линија која је касније постала постојани лимес и чврста одбрана Царства (Mirković М., 1968, 21 - 36; Петровић П., 1997). Поделом провинције Мезије на Горњу и Доњу 86. године североисточна Србија припала је Горњој Мезији. После губитка провинције Дакије, око 272. године, извршена је реорганизација балканских провинција, тако да је долина Пека припала провинцији Првој Мезији, док су области у околини Бора са сливом Тимока постале део новоосноване провинције Приобалне Дакије. Таква административна организација задржала се до краја антике, односно до почека VII века, када је ромејска управа на овом простору уништена упадима Авара и Словена. [Стр. 167] [...]
О становништву провинције Мезије у освит римских освајања (крај I в. пре н.е. -1 в. н.е.) најпотпуније обавештавају Плиније и Птолемеј (Papazoglu F., 1969, 308, 323, 328). Плиније наводи да су у Мезији живели Дарданци, Целегери, Трибали, Тимахи, Мези итд (Plin., III, 149). По географу Птолемеју, у провинцији Горњој Мезији живели су Трикорнензи, Мези, Пикензи и Дарданци (Ptol., III, 9, 2). Претпоставља се да су Тимахи живели у долини реке Тимок, а Пикензи у долини реке Пек (Pincus). Док се у Тимахима насАућују остаци Меза или Трибала, за Пикензе има више претпоставки: да су део келтских Скордиска, затим да су део старије трибалске, односно мезијске популације, или да су новонасељени Дачани (Papazoglu F., 1978, 431 - 437; M6csy А., 1959, 283 - 290). У овако нејасним околностима одлучујућа помоћ може бити археолошка граћа, али она, за сада, није довољна за поуздан закључак да су у I веку пре н.е. у долини Тимока живели Келти (Мали Скордисци), односно да су Тимахи у основи келтског порекла. Етничку слику овог простора додатно компликују подаци да су Дарданци живели у земљи Трибала који су некада настањивали североисточну Србију, да се област око Равне (Timacum Minus) и слив Црног Тимока повезују са Дарданијом, као и то да Пек извире у земљи Дарданаца. Може се, ипак, претпоставити да су у околини Бора током римске доминације живеле две главне етничке групације - у северном делу Пикензи и Тимахи, који су у основи Келти или Мези, и Дарданци у јужном делу. Они су, уз бројне досељенике привучене рудним богатством, били основни етнички супстрат на овом простору у античком периоду. [Стр. 169] [...]
Сложено је и питање административне организације борске области у доба Римљана, јер није било већих урбаних агломерација и значајних центара са муниципијалним или колонијалним статусом, између којих би ова територија могла бити подељена у административном смислу. Рударство је била основна привредна делатност и окосница административне организације од краја I века до сутона антике (Душанић С, 1980). Бројни рудници, међутим, нису били у склопу територијално-административног уређења, мада су били на територији царског поседа и, вероватно, под легијским надзором. Рудници у сливовима Пека и Млаве означавани су као Metalla Aeliana Pincensia. Најважнији рудници овог значајног ревира били су: Мајданпек (бакар, гвожђе, злато), Кучајна (злато, бакар, сребро), Витовница (олово, сребро, гвожђе), Бродица (злато, бакар, гвожђе). Њихов административни и дистрибутивни центар био је Pincum (Велико Градиште). Потврде о Metalla Aeliana Pincensia пружа нам руднички новац (nummi metallorum) с натписом Aeliana Pincensia из времена Хадријана, као и један царски рескрипт из 386. године, у коме се Metalla Pincensia повезује са провинцијом Првом Мезијом (Dušanić S., 1995a). Рудници у централном и јужном делу борског региона, посебно у сливу Црног Тимока (Луково - Валакоња), а можда и рудници у околини Злота и Бора повезују се, међутим, са metalli Aureliani, а у административном погледу са vicus metalli у Равни (Timacum Minus), односно са дарданским рудницима. Рудници означени као metalli Aureliani посведочени су такође рудничким [стр. 171] [...] новцима са легендом Metal(la) Aurelianis. Мада недостаје царска гентилиција, овај новац припада царском ковању. Са metalli Aureliani може се повезати и оловни слитак са печатом Metallo Caesaris Augusti, нађен у Јасеновику (Dušanić S., 1977,166). Ова два велика рударска дистрикта вероватно су била подељена на мање јединице (territoria) са комплементарним административним и религиозним седиштем. Такав закључак проистиче из плурала territoriae у Новели XI из 535. године, који одражава административну, а вероватно и географску разуђеност овог простора (Душанић С, 1980, 34; Mocsy А., 1974a).
Тумачењу административно-организационог устројства шире околине Бора у античком периоду, заснованом на историјским изворима и аналогијама, посебно из оближње провинције Дакије, неопходна је, међутим, подршка археолошке грађе која се своди само на резултате истраживања Старог гробља у Кривељу и утврђења Краку лу Јордан (Bartel В., Kondić V., Werner М. R., 1979; Werner М. R., 1985; Tomović M., 1987). Ca друге стране, величина и карактер [Стр. 173] [...] античких насеља на овом простору могу да послуже за проучавање административно-организационог устројства, али закључке треба преузимати са опрезом. У борској области нису посведочена племенска средишта civitates, мада у долини Тимока треба очекивати седиште Тимаха. Према откривеној и публикованој грађи, чини се да је највеће насеље;било у Рготини. Ту су установљена два утврђења која су штитила путеве ка рудницима у околини Бора, као и оне који су водили према Доњем Милановцу (Taliata) и Прахову (Aquae). Утврђење на Рготинском камену пружило је археолошки материјал који се датује у V или VI век. На оближњем локалитету Страженалази се фортификација хексагоналног облика, са пет полукружних кула и капијом на јужној страни, која је вероватно обновљена у касноантичком периоду (Petrović Р., 1995,140 - 143, n° 126 - 131). У Рготини, такође, откривена је и истражена касноантичка меморија са две гробнице из друге половине IV века: Одатле потичу бројни археолошки, нумизматички и епиграфски налази настали у раздобљу од II века до рановизантијског периода (Лаловић А., Јовановић С, 1981). Може се претпоставити да је то био мали град који је у касноантичком периоду, вероватно и раније, био зависан од Аква, или пак село (vicus metalla) које је, као и Timacum Minus, било седиште рудничке територије (Petrović Р., 1995, n° 31; Dušanić S., 1990). На то указују присуство досељеника из рударске области провинције Далмације и извесна официјелност откривених споменика (Мирковић М., 1966, 391 - 392). Може се, такође, претпоставити да су на овом значајном комуникационом чворишту и, вероватно, управном седишту постојали хореум, терме и базилике да би опслуживали околна рударска насеља у сливовима Црне, Кривељске, Слатинске и Равне реке (Бор, Тилва рош, Кривељ, Слатина, Лука, Доња Бела Река, итд.). Већина уистраживача повела се за мишљењем Н. Вулића да у околини Рготине треба тражити антички Argentares, мада нису потврђени рудници сребра (M6csy А., 1970, 114-115; Кондић В., 1973,47 - 48). Осим садашњег имена, у коме се могу наћи хомонимични трагови претходног назива, на ту могућност указује и култ Хекате заштитнице рудника сребра (Лаловић А., 1988, 87; Petrović Р., 1995, n° 128). У стручној литератури, међутим, присутно је и мишљење да Argentares треба лоцирати негде у сливу Црног Тимока, на потезу Луково - Валакоње, где су познати рудници сребра (Mirković М., 1968, 94). Тај простор није археолошки испитан; евидентирани су значајнији фортификациони остаци у Лукову и код Савинца, затим прибежиште на Градишту у селу Оснић, итд. У доњем току ове реке, код села Костола, А. Мочи је лоцирао municipium Aurelianum (Mócsy А., 1970,114). Ту је откривено мање правоугаоно утврђење са кружним кулама на угловима, чији унутрашњи распоред просторија, са централним триклинијумом, [стр. 175] [...] упућује на то да је реч о центунаријуму или касноантичкој вили са угаоним ризалитима. Овај објекат, о коме ће у даљем тексту бити више речи, обновљен је у Јустинијановом периоду, о чему сведочи Прокопије. Остаје, мећутим, отворено питање да ли је то municipium Aurelianum и да ли је Аурелијана административни центар metalla Aureliana? Чини се да би то пре могло бити седиште прокуратора рудника или салтус неког високог магистрата настао на царском поседу. Поменута Аурелијана наведена је код Прокопија у попису обновљених кастела у области Аква (regio Aquensis) - града који нема муниципијални статус (Византијски извори I, 1955, 64 - 65). Мада је Аурелијана могла изгубити значај у касноантичком периоду, чини се да би било нарушено начело административне субординације ако би град са муниципијалним статусом био подређен немуниципијалној урбаној агломерацији. Зато је вероватније да се municipium Aurelianum не може тражити код [Стр. 177] [...] Костола. Коначно решење овог проблема отежава и оближња Ромулијана. која је, након царскег резиденције и меморијалног комплекса, вероватно постала економско, црквено, а можда и административно средиште уже територије (Срејовић Д., 1985; исти, 1986a).
Рудници у сливу Пека и Млаве припадали су metalla Aeliana Pincensia и били су повезани са административним седиштем и луком у Пинкуму. Реално је, међутим, очекивати да је овај значајни и разуђени ревир имао један или више центара подређених административном пункту у Пинкуму. Изгледа да су овде биле у питању мање рудничке територије (territoria metalli) са својим : средиштима. Простор на левој обали Пека чини се да је у ужем административном погледу гравитирао ка Кучајни, док је на десној обали било неколико значајних насеља који су могли преузети овакву улогу. То су: Волуја, Шевица, Краку лу Јордан и Мајданпек, где су нађени остава денара с краја I века и бронзана статуа Сатира из II - III века (Mimik I. А., 1981, 51, n° 108; Гарашанин М., Гарашанин Д., 1951,193). На локалитету Кљанц у Мајданпеку евидентирано је значајно касноантичко насеље у коме је откривен и старији материјал, из II - III века, па се може претпоставити да је ту био vicus metalla (Ружић М., 1995).
Борском региону припада и простор око горњег тока Поречке реке и њених притока Шашке реке и Црнајке. Својим положајем, на путу и на граници касноантичких провинција Приобалне Дакије и Прве Мезије, истиче се Рудна глава, у којој је потврђена жива рударска активност и током античког периода (Кондић В., 1982, 106). Уњеној околини делимично су истражени утврђени топионичарско-металуршки пунктови на Буковој глави и Челопеку, као и вила са необичном фунерарном конституцијом и прибежиште у Горњану (Кондић В., 1973, 48 - 49; Kondić V., 1995,192). Наведени локалитети припадају касноантичком периоду и сведоче о активнијем коришћењу рудних ресурса након губитка провинције Дакије крајем III века.
Као што је већ назначено, етничка слика борске области у античком периоду била је хетерогена. Историјски извори и обиман археолошки материјал потврђују постојање келтске популације, односно Малих Скордиска у подунавском делу (Поповић П., 1991). Остаје отворено питање етничке припадности Пикенза и Тимаха, код којих осим келтског елемента, треба очекивати и старији трибалски и мезијски супстрат. На јужном ободу овог региона може се рачунати са дарданским елементом. На ту могућност, осим податка из писаних извора да Дарданци живе у земљи Трибала и да Пек (Pincus) извире у земљи Дарданаца, указује и присуство кохорте II Aurelia Dardanorum [стр. 179] [...] у Timacum minus-y, као и блиска типолошка веза надгробних споменика из овог места са дарданским стелама (Petrović Р., 1995, 33 - 34; Dušanić S., 1978; Papazoglu F., 1969, 155 - 158). Реално je на овом простору претпоставити и дачко присуство, и то у два хронолошка сегмента: старијем, с краја I века пре н.е., када трагове њихове материјалне и духовне културе налазимо на десној обали Дунава, а можда и у долини Тимока, и млађем, који се може повезати са њиховим насељавањем после губитка провинције Дакије крајем III века (Jovanović А., 1985). У малобројним епиграфским сведочанствима са овог простора помињу се досељеници из рудничких рбЈпасти провинције Далмације, а у репертоару бронзане пластике препознају се из*6ерни малоазијски елементи који указују на присуство досељеника из тих области (Мирковић М., 1966, 391 - 392; Петровић П., 1997, 122).
У блиској вези са становништвом је и карактер насеља. У борској области нису познате урбане агломерације са статусом муниципија или [стр. 181] [...] колоније. Непозната су и племенска civitas или oppidum-v\, мада их је вероватно билр. Највећа насеобина налазила се у Рготини, али се она тешко може оквалификовати као градић, јер такав статус имају Акве. Насеље у Рготини било је центар рудничке територије и, вероватно, vicus metalli. Такви викуси можда су постојали у Лукову, Кучајни, Волуји и Мајданпеку. Тим у суштини сеоским насељима гра'витирала су раштркана рударска насеља која су била непосредно повезана са експлоатацијом руде (Mangin М., et al., 1992, 190 -193). Нажалост нису позната имена тих викуса. Можда је један од њих Argentares, који се лоцира у Рготини или у долини Црног Тимока (Луково ?). Са друге стране, мања рударска насеља, повезана са експлоатацијом руде на терену, условно би могла бити vici metalli. Њих је вероватно било више, а између Бора и Рготине, евидентирано је око 20 таквих налазишта, као што су она у Брестовцу, Слатини, Доњој Белој Реци итд. Слична ситуација била је и на јужним обронцима Великог крша, где су регистроване сличне насеобине (у Липи, Кривељу, Поповом Потоку, Дулкановој чуки) које гравитирају већем насељу у Бору или оном на Тилви рош. Можда потпунији модел организације насељавања овог карактера у микросредини пружа рудничко насеље у. Валакоњи, са утврђењем у Савинцу, мањим насељима са прибежиштима у Подгорцу и Оснићу, и вилама у Сумраковцу и Бољевцу. [Стр. 183] [...] царског култа, него што су директне потврде поштовања ових божанстава. Индикативнији су, мећутим, камени вотивни споменици. Регистрована је једна недовршена скулптура Херакла из Рготине, рађена по Лисиповом узору, о којој ће бити више речи у одељку о археолошком материјалу. Херакле је овде могао бити поштован као заштитник путева, који су се сустицали у Рготини, или оближњих топлих извора (можда у Николичеву ?). У Рготини је постојало и светилиште посвећено Јупитеру Кохорталу, о чему сведоче посвете том божанству од стране досељеника из провинције Далмације (Мирковић М., 1966, 391 - 392; Петровић П., 1997,122). Сатог најзначајнијег налазишта у овој регији потиче и вотивна плоча са приказом Хекате (Лаловић А., 1988, 87; Petrović Р., 1995, n° 128). Дедикант је Aurelius Batao, можда досељеник из Далмације илирског порекла. Присуство ове богиње у Рготини може се тумачити њеном везом са Дијаном, заштитницом среброносних рудника. Из Сумраковца потиче квалитетна гема са представом Диоскура, која можда асоцира на дијархију (Марко Аурелије - Луције Вер), два млада августа (Каракала и Гета) или деификацију Антиноја.
Пажњу заслужује и необична сакрална конституција из Шарбановца. Ф. Каниц, наиме, наводи да је у близини топлог извора видео стрелице, оруђе и римски новац (Гарашанин М., Гарашанин Д., 1951, 133). Могућно је да су култни прилози уз топле изворе обележавали сакрална средишта ијатричког карактера. Новац је често налажен у оваквим контекстима, а стрелице су можда својеврсни монетарни дублет (Црнобрња Н., 1987; Димитров Б., 1975, 43 - 53; Герасимов Т., 1959, 85; исти, 1939, 424). Необична је, међутим, појава оруђа у овом култном амбијенту. Ако је реч о рударском оруђу, може се успоставити паралела са рударским слицима који су постављани у темеље грађевина као профилактички елемент. Можда се овде сусрећемо са местом поштовања локалног култа ијатричког карактера повезаног са топлим изворима, који је вероватно interpretatio romana култа Аполона или Артемиде (?)
О начину сахрањивања у околини Бора сведочи неколико гробова са инхумираним покојницима из касноантичког периода. У Рготини је истражена меморија са две засвођене гробнице из друге половине IV века (Лаловић А., Јовановић С, 1981). Такве гробнице из истог периода познате су у оквиру вила из Железника и Монтане (Симић 3., 1992, 59; Александров Г., 1984). Објекат из Рготине, мада пљачкан и девастиран, пружа извесне податке о сепулкралном култу. Видљиви су трагови фунерарне даће над гробовима, као и елементи култа Венере Фунерарије. Чини се да ти гробови немају одлике раног хришћанства, већ указују на конзервативност и јаку паганску традицију [стр. 193] [...] у периоду око средине или друге половине IV века. Необична је гробница из Горњана саграђена од великих камених блокова (Гарашанин М., Гарашанин Д., 1951, 133). Чини се да је насличнија трачким зиданим гробницама изграђеним у хеленистичком маниру (Delev D., 1984, 160 - 167). Претпоставља се да је гробница из Горњана припадала власнику вила, који је био трачког порекла. За гроб са богатим прилозима из Бора недостају основни подаци о начину сахрањивања и гробној форми. Може се само закључити да је реч о инхумацији (можда у саркофагу) и да припада III веку. Мали број бронзаних статуета откривених у широј околини Бора дозвољава запажања само о питањима која ова занимљива грађа поставља. Статуете из ове области представљају Јупитера, Меркура и Венеру, божанства која се најчешће појављују у сакралном репертоару на подручју Горње Мезије, што указује на извесну официјелност средина у којима су налажене. Одступања од узора на некима од њих последица су не само ограничених могућности радионице, већ и извесних специфичности које имају објашњење. [Стр. 195]
Изводе сачино: П. Дурлић
#56
Обичаји * Obiceiuri / Одг: LAPOT
Poslednja poruka Paun - 16.04.2020. 19:24LAPOT JE NAUČNI MIT, DRUGIM REČIMA, ONA VRSTA IZMIŠLJOTINE NA KOJU NASEDAJU POJEDINI NAUČNICI, ZA NJIMA SE POTOM POVODE DRUGI, PA TO DOHVATE LAICI I TAKO U KRUG ...
I kao što to već biva, znatan deo srpskih naučnika ne preza da takve laži pripisuje - kome drugom - nego našim Vlasima. Perjanica takvih nazovi naučnika bio je marksista Dragoljub Petrović. Zbog toga sam osetio obavezu da u svojoj novoj knjizi "Kad je znanje vlaškog spašavalo glavu", ovom autoru posvetim jedan pasus, koji ovde donosim u celini.
Petrović je za života radio u beogradskom Institutu za savremeni radnički pokret, ali je verovatno zbog istočno-srbijanskog porekla (rođen u Knjaževcu) posvetio nekoliko svojih radova vlaškoj tematici kao kurentnoj naučnoj ,,robi", što ga je u vreme ,,embarga" devedesetih godina preporučilo za redovnog sagovornika režimskih novina, koje su ga predstavljale kao nespornog eksperta za svakojaka vlaška pitanja. Ali, uprkos svemu tome, nepristrastan poznavalac ove oblaste ne može se oteti utisku da Petrović nije mnogo mario za zamke stereotipa o Vlasima koji su još u XIX veku formirali srpski pisci, oštreći svoje još nesviklo kritičko pero upravo na Vlasima, koji su u ondašnjoj Srbiji bili jedina respektabilna manjima, samo bez ikakvih manjinskih prava. A taj stereotip je nalagao da se Vlasi prikažu kao atavistička i primitivna etnička skupina, u kojoj je ,,Vlah (samo) među Ciganima car", pa se Petrović nije mogao uzdržati ni od čistih izmišljotina, samo da bi tome stereotipu dao svoj zapaženi prilog. Tako je, na primer, u svome radu ,,Власи североисточне Србије као етнички ентитет" (v. Petrović D. 1966b) ustvrdio da se običaj svečanog ubijanja ostarelih roditelja, takozvani ,,lapot", zadržao kod Vlaha u ,,zabačenim planinskim selima" sve do XX veka!!! [sic!] Na stranu to što je u međuvremenu etnološka nauka dokazala da je ,,lapot" čist proizvod seoskog folklora sa izrazitom pedagoškom funkcijom, i da je reč o ,,naučnom mitu", (up. Jovanović B. 1999), neshvatljivo je da se jedan doktor istorijskih nauka ne zapita zašto nema arhivskih dokaza o jednom tako varvarskom kriminalnom činu koji se događa u Srbiji XX veka, kome prisustvuje celo selo, i gde svi uz opšte veselje gledaju kako sin motkom ubija oca, a zatim ga kukom vuče kao kakvu mrcinu do obližnje provalije? – A nema ni arhivskog, niti bilo kakvog drugog traga, ni u policijskim, ni u sudskim, ni u bilo kojim drugim državnim spisima, iz prostog razloga što takvog opskurnog običaja nikada nije bilo, ni kod Vlaha, niti kod ijednog drugog balkanskog naroda! Štaviše, odnos Vlaha prema ostarelim roditeljima dirljiv je kao retko gde, i kod njih je i dan-danas sačuvan običaj danonoćnog bdenja kraj postelje umirućeg čoveka, jer se ovde umiranje bez sveće u ruci smatra teškim grehom koji pada ,,na sedam kuća u okolini"! Lapota nije bilo ni kod transhumantnih Vlaha na Pindu, gde bi se on jedino i mogao očekivati, jer polunomadi nemaju svoja stalna naselja ni svoja groblja, i žive u ritmu sezonskih kretanja na duge relacije. Kako ovi Vlasi sahranjuju svoje mrtve, vidi: Antonijević 1982: 133. Stereotip o Vlasima, skupa sa silnim predrasudama koje su se zahvaljujući ovakvoj ,,nauci" duboko ukorenile u svest srpskoga naroda, treba čitalac ove studije da ima u vidu sve dok je ne iščita do poslednjeg retka.
Izvor: Paun Es Durlić, Kad je znanje vlaškog spašavalo glavu, etnološki ogled (knjiga u rukopisu)
Pomenuta literatura:
- Petrović D. 1966b: Драгољуб Петровић, ,,Власи североисточне Србије као етнички ентитет" (зборник Балканолошког института САНУ ,,Положај мањина у Савезној републици Југославији", LXXXIV, Београд 1996
- Jovanović B. 1999: Бојан Јовановић, Тајна Лапота, Балканолошки институт САНУ, Београд 1999.
- Antonijević 1982: Драгослав Антонијевић, Обреди и обичаји балканских сточара, Београд 1982
I kao što to već biva, znatan deo srpskih naučnika ne preza da takve laži pripisuje - kome drugom - nego našim Vlasima. Perjanica takvih nazovi naučnika bio je marksista Dragoljub Petrović. Zbog toga sam osetio obavezu da u svojoj novoj knjizi "Kad je znanje vlaškog spašavalo glavu", ovom autoru posvetim jedan pasus, koji ovde donosim u celini.
Petrović je za života radio u beogradskom Institutu za savremeni radnički pokret, ali je verovatno zbog istočno-srbijanskog porekla (rođen u Knjaževcu) posvetio nekoliko svojih radova vlaškoj tematici kao kurentnoj naučnoj ,,robi", što ga je u vreme ,,embarga" devedesetih godina preporučilo za redovnog sagovornika režimskih novina, koje su ga predstavljale kao nespornog eksperta za svakojaka vlaška pitanja. Ali, uprkos svemu tome, nepristrastan poznavalac ove oblaste ne može se oteti utisku da Petrović nije mnogo mario za zamke stereotipa o Vlasima koji su još u XIX veku formirali srpski pisci, oštreći svoje još nesviklo kritičko pero upravo na Vlasima, koji su u ondašnjoj Srbiji bili jedina respektabilna manjima, samo bez ikakvih manjinskih prava. A taj stereotip je nalagao da se Vlasi prikažu kao atavistička i primitivna etnička skupina, u kojoj je ,,Vlah (samo) među Ciganima car", pa se Petrović nije mogao uzdržati ni od čistih izmišljotina, samo da bi tome stereotipu dao svoj zapaženi prilog. Tako je, na primer, u svome radu ,,Власи североисточне Србије као етнички ентитет" (v. Petrović D. 1966b) ustvrdio da se običaj svečanog ubijanja ostarelih roditelja, takozvani ,,lapot", zadržao kod Vlaha u ,,zabačenim planinskim selima" sve do XX veka!!! [sic!] Na stranu to što je u međuvremenu etnološka nauka dokazala da je ,,lapot" čist proizvod seoskog folklora sa izrazitom pedagoškom funkcijom, i da je reč o ,,naučnom mitu", (up. Jovanović B. 1999), neshvatljivo je da se jedan doktor istorijskih nauka ne zapita zašto nema arhivskih dokaza o jednom tako varvarskom kriminalnom činu koji se događa u Srbiji XX veka, kome prisustvuje celo selo, i gde svi uz opšte veselje gledaju kako sin motkom ubija oca, a zatim ga kukom vuče kao kakvu mrcinu do obližnje provalije? – A nema ni arhivskog, niti bilo kakvog drugog traga, ni u policijskim, ni u sudskim, ni u bilo kojim drugim državnim spisima, iz prostog razloga što takvog opskurnog običaja nikada nije bilo, ni kod Vlaha, niti kod ijednog drugog balkanskog naroda! Štaviše, odnos Vlaha prema ostarelim roditeljima dirljiv je kao retko gde, i kod njih je i dan-danas sačuvan običaj danonoćnog bdenja kraj postelje umirućeg čoveka, jer se ovde umiranje bez sveće u ruci smatra teškim grehom koji pada ,,na sedam kuća u okolini"! Lapota nije bilo ni kod transhumantnih Vlaha na Pindu, gde bi se on jedino i mogao očekivati, jer polunomadi nemaju svoja stalna naselja ni svoja groblja, i žive u ritmu sezonskih kretanja na duge relacije. Kako ovi Vlasi sahranjuju svoje mrtve, vidi: Antonijević 1982: 133. Stereotip o Vlasima, skupa sa silnim predrasudama koje su se zahvaljujući ovakvoj ,,nauci" duboko ukorenile u svest srpskoga naroda, treba čitalac ove studije da ima u vidu sve dok je ne iščita do poslednjeg retka.
Izvor: Paun Es Durlić, Kad je znanje vlaškog spašavalo glavu, etnološki ogled (knjiga u rukopisu)
Pomenuta literatura:
- Petrović D. 1966b: Драгољуб Петровић, ,,Власи североисточне Србије као етнички ентитет" (зборник Балканолошког института САНУ ,,Положај мањина у Савезној републици Југославији", LXXXIV, Београд 1996
- Jovanović B. 1999: Бојан Јовановић, Тајна Лапота, Балканолошки институт САНУ, Београд 1999.
- Antonijević 1982: Драгослав Антонијевић, Обреди и обичаји балканских сточара, Београд 1982
#57
Обичаји * Obiceiuri / LAPOT
Poslednja poruka ljubisa.b.kici - 16.04.2020. 18:21L A P O T
Nekad –i sad
Osamdesetih godina XX veka u Japanu je snimljen film o lapotu. Film je izazvao interesovanje, nevericu, čuđenje i zaprepašćenje. O njemu se komentarisalo u javnosti i pisalo u štampi u svetu i kod nas. Na osnovu takvog pisanja i komentarisanja proširilo se saznanje da je lapota kroz istoriju bilo i kod nas, i ne samo kod nas, već i na Blkanu, Evropi i širom sveta.
Postoje više kazivanja o načinu na koji se lapot izvršavao, surovih i manje surovih. Odnosno, LAPOT je predstavlljao običaj ubijanja starih članova porodice, kada oni više nisu mogli da rade i svojim radom doprinesu u ekonomiji domaćinstva, ili u nerodnim godinama kada se teško prehranjivala porodica.
Do današnjih dana još uvek su se zadržale priče o trgovimia lapota, koje nemaju dodira sa stvarnim događajima, ali su poprimile edukativni, poučni karakter o moralnom pristupu prema roditeljima. Odnosno, da sve u životu biva prema onoj narodnoj izreci: kako seješ, tako žanješ.
Kazivanja o načinu na koji se izvršavao lapot postoje u više varijanti. Ubijanje motkom, sekirom ili na drugi način odvijao se uz izvesne rituale kojima se opravdavao lapot i umirivala savest počinioca. Praktikovalo se da se na glavu žrtve stavi hleb ili proja i preko nje udari maljem uz opravdanje: ,,Ne ubijamo te mi, nego ovaj hleb." Pri čemu se dešavalo da roditelj –otac blagosilja sina (ili pre bi se reklo, baca prokletstvo) da i sin proživi dug život i dočeka da ga njegov sin na sličan način otera u smrt.
I u poučnim kazivanjima ima više verzija. Prema jednoj otac i sin su starca koji je zaudarao na smrad i jedva hodao, uzeli i zakačili drvenim kukama, dugim štapovima sa kukom, i odvukli ga u potok i tamo ostavili. Pri povratku otac je bacio a sin zadržao svoj štap i kada je stigao kući zakačio ispod strehe. Na očevo pitanje zašto zakačinje štap i zašto ga nije bacio, sin je odgovorio da će sačuvati štap, jer će mu biti potreban kad bude on svog oca odvlačio u potok. Na takve reči i odgovor otac je porazmislio i uvideo da to šta su uradili sa starcem nije uredu i da će tako nešto i njega čekati u budućnosti, zato je predložio sinu da vrate starca iz potoka kući i da ga ostave da proživi sa njima. Vratili su starca nazad.
Po drugoj varijanti stare ljude su odvodili u planine i tamo ih ostavljali na milost i nemilost planine, hladnoći, gladi i zverima. Elem, u toj priči kada je sin natovario starca na volovska kola i s njim otišao i odvezao ga u planinu i kada je stigao na mesto gde je procenio da ga treba ostaviti, starac je progovrio i rekao: ,,Vozi i teraj zapregu još malo napred, nemoj ovde da me ostaviš, jer ovde sam ja ostavio svog oca i tu učinio veliki greh." Sin je zaustavio kola. Promislio da će i on jednog dana biti star i da ga čeka ista sudbina. Vratio je kola i starca kući. Ovo kazivanje nije za neverovati, jer u srednjem veku često se pominju isposnici koji su živeli po pećinama blizu puteva i preživljavali od oskudne hrane iz prirode i samilosti putnika i naroda. One koji bi uz Božiju pomoć i molitve proživeli više godina, proglašavali bi za čudotvorce.
Narodno pamćenje o lapotu oblikovano je i u bajci o zlatnom kondiru, gde nadobudni car uviđajući da stari, zbog straha da se ne razotkkrije njegovo starenje i da se ne umanji njegova vlast, odlučuje i naređuje da se stari ljudi ubuijaju. Međutim, ispostavlja se da stari ljudi poseduju mudrost i car ukida takvu naredbu.
Pretpostavlja se da sa jačanjem državnosti i uspostavljanja zakonitosti i uz uvećani uticaj hrišćanske crkve i njenih kanona, da je lapot prestao da se izvodi u surovom obliku. Takođe uspostavom katastra i vlasništva nad nepokretnostima, stari ljudi svoje izdržavanje su obezbeđivali testamentom, kojim bi se naslednik obavezivao na izdržavanje. Ipak, poznato je da se starenjem umanjuju ljudske fizičke i umne sposobnosti i da ljudima opada uticaj na društvenoj lestvici herarhije u porodici i van nje. Starima se dešava ono što savremenim jezikom zovu MOBING. Izloženi su poruzi, ignorisanju, zanemarivanju njihove ishrane, higijene, odevanja, uslova stanovanja i grejanja zimi. U takvim okolnostima starima ostaje beznađe i verovanje da će u zagrobnom životu naći spas.
Lapot kroz istoriju poprima različite vidljive i nevidljive oblike. Sa inustrijalizacijom, kada je bilo moguće da se egzistencija obezbedi radom u fabrici ili uslugama u gradu ili na rad u inostranstvo, a ne isključivo od obrađivanja zemlje, mlade generacije napuštaju sela i odlaze u gradove. Apsurdno jeste, ali i to je vid novog lapota. Stare ne izvode i ne ostavljaju ih u planine. Već obrnuto. Bekstvom mladih u gadove, stari bivaju ostavljeni sami u svojim kućama da dotrajavaju život kao TIHI LAPOT.
Protokom vremena i mlade generacije, koje su pretežno sačinjavale stanovništvo gradova, postaju stare. Njihova generacija koja je penzionisana, postaje neproduktivna. Postaje teret za penzione fondove i opterećenje za državne budžete. Vlastodršci rešenja pronalaze u produženju radnog staža za odalzak u peziju, smanjenju penzija i umanjenju prava penzionera na lečenje i besplatne lekove, što u neku ruku prestavlja PRIKRIVENI LAPOT. U nekim državama započete su i rasprave o eutanaziji –MEDICINSKI LAPOT. Takođe je indikativno da je u nekim evropskim državama, nakon dvehiljaditih godina, došlo do velikih požara u stračkim domovima, pri čemu je bilo na stotine stradalih. Možemo samo nagađati da li je to išlo u korist penzionih fondova ili izdržavaoca ostarelih. O motivima nekih sumanutih medicinskih radnika, o čijim se masovnim ubistvima koje su činili u zdravstvenim ustanovama povremeno piše u svetskim medijima kao o velikim skandalima, takođe se može nagađati.
U godini 2019. u Francuskoj se zbog predloga zakona o produženju radnog staža naišlo na jak otpor stanovništva, na štrajkove i demonstracije, tako da se odustalo od tih zakona. Međutim, ne smemo izgubiti iz vida da se pandemija korona virusa može iskoristiti za NOVI LAPOT. Umesto produženja radnog staža, penzionim fondovima bi odgovaralo skraćenje života penzionera.
Da li je slučajnost što korona virus prvenstveno eliminiše stare osobe, ili je to posledica genetski modifikovanog virusa, o čemu postoje indicije u naučnoj javnosti. Odbacimo li ovakvu sumnju, uz uverenje da je virus dat od Boga, pojavljuju se činjenice da su u velikom broju slučajeva pacijenti lečeni takvim koktelima i dozama lekova koje su ubrzavale smrt pacijenata. Uporedo sa time dešavalo se u Italiji i Španiji, a možda i još negde, da je u nekim staračkim domovima prodrla epidemija korona virusa, pa se zbog toga osoblje razbežalo i domovi postajali mrtvačnice. Da li penzioni fondovi imaju štete od toga?!
Postavlja se pitanje kako će na životni vek penzionera uticati brige i mere koje se preduzimaju navodno radi očuvanja njihovih života, ako im se pri tome zabranjuje izlazak iz kuće (kućni pritvor) što ih onemogućava u snabdevanju životnim namirnicama, fizičkim aktivnostima –šetnji, koja je odobrena za kućne ljubimce –pse a starim ljudima nije dozvoljena. Za zdrastvene tegobe preporučuje se virtuelno lečenje preko telefona a odlazak kod lekara je otežan zbog nedefinisanog pristupa zdravstvenim ustanovama i reduciranog javnog saobraćaja. Starim ljudima koji žive usamljeni u predgrađima ili na selo odlazak u trgovinske radnje ili kod lekara je praktično onemogućen, jer nisu svi oni vozači ili sposobni da voze, ili pak da imaju svoja vozila koja bi koristili u nedostaku javnog prevoza. Navedene mere zaštite ne obaziru se na štetne posledice koje imaju na ljudski organizam: stres, osećaj izolovanosti –slično zatvorskoj ćeliji, fizička neaktivnost, o čemu su lekari ranije govorili kao o štetnoj neaktivnosti, ali sada ćute.
Sezonski grip a takođe i korona virus javljaju se najčešće u zimskom i prolećnom periodu zbog uslova koji im pogoduju, a to su: hladno i suvo vreme, višečasovni boravak ljudi u zatvorenim porstorijama, nizak nivo ultraljubičastog zračenja i slabljenje imuniteta organizma zbog manjka vitamina De usled nedovoljnog sunčanja. Umesto da se starim ljudima omogući da u proleće obnove svoj imunitet, šetnjom na svežem vazduhu i suncu, branjem kopriva ili slobodnim odlaskom na pijacu gde bi se snabdevali potrbštinama, čini se sve SUPROTNO. Zabranjuje im se izlazak i primoravaju na čamotinju u zatvorenim prostorijama.
Onima koji misle da su penzioneri beskorisni i balast penzionim fondovima, stići će opomena. Zbog neaktivnosti penzionera –pčelara mnoga će pčelinja društva stradati u prolećnom periodu. Umišljeni ekolozi o tome sada ćute. Takođe ima penzionera koji imaju svoje bašte i voćnjake.
Prema Branku Milosavljeviću: ,,stare ne udaraju maljem po glavi, nego zakonom i socijalnom degradacijom".
Nekad –i sad
Osamdesetih godina XX veka u Japanu je snimljen film o lapotu. Film je izazvao interesovanje, nevericu, čuđenje i zaprepašćenje. O njemu se komentarisalo u javnosti i pisalo u štampi u svetu i kod nas. Na osnovu takvog pisanja i komentarisanja proširilo se saznanje da je lapota kroz istoriju bilo i kod nas, i ne samo kod nas, već i na Blkanu, Evropi i širom sveta.
Postoje više kazivanja o načinu na koji se lapot izvršavao, surovih i manje surovih. Odnosno, LAPOT je predstavlljao običaj ubijanja starih članova porodice, kada oni više nisu mogli da rade i svojim radom doprinesu u ekonomiji domaćinstva, ili u nerodnim godinama kada se teško prehranjivala porodica.
Do današnjih dana još uvek su se zadržale priče o trgovimia lapota, koje nemaju dodira sa stvarnim događajima, ali su poprimile edukativni, poučni karakter o moralnom pristupu prema roditeljima. Odnosno, da sve u životu biva prema onoj narodnoj izreci: kako seješ, tako žanješ.
Kazivanja o načinu na koji se izvršavao lapot postoje u više varijanti. Ubijanje motkom, sekirom ili na drugi način odvijao se uz izvesne rituale kojima se opravdavao lapot i umirivala savest počinioca. Praktikovalo se da se na glavu žrtve stavi hleb ili proja i preko nje udari maljem uz opravdanje: ,,Ne ubijamo te mi, nego ovaj hleb." Pri čemu se dešavalo da roditelj –otac blagosilja sina (ili pre bi se reklo, baca prokletstvo) da i sin proživi dug život i dočeka da ga njegov sin na sličan način otera u smrt.
I u poučnim kazivanjima ima više verzija. Prema jednoj otac i sin su starca koji je zaudarao na smrad i jedva hodao, uzeli i zakačili drvenim kukama, dugim štapovima sa kukom, i odvukli ga u potok i tamo ostavili. Pri povratku otac je bacio a sin zadržao svoj štap i kada je stigao kući zakačio ispod strehe. Na očevo pitanje zašto zakačinje štap i zašto ga nije bacio, sin je odgovorio da će sačuvati štap, jer će mu biti potreban kad bude on svog oca odvlačio u potok. Na takve reči i odgovor otac je porazmislio i uvideo da to šta su uradili sa starcem nije uredu i da će tako nešto i njega čekati u budućnosti, zato je predložio sinu da vrate starca iz potoka kući i da ga ostave da proživi sa njima. Vratili su starca nazad.
Po drugoj varijanti stare ljude su odvodili u planine i tamo ih ostavljali na milost i nemilost planine, hladnoći, gladi i zverima. Elem, u toj priči kada je sin natovario starca na volovska kola i s njim otišao i odvezao ga u planinu i kada je stigao na mesto gde je procenio da ga treba ostaviti, starac je progovrio i rekao: ,,Vozi i teraj zapregu još malo napred, nemoj ovde da me ostaviš, jer ovde sam ja ostavio svog oca i tu učinio veliki greh." Sin je zaustavio kola. Promislio da će i on jednog dana biti star i da ga čeka ista sudbina. Vratio je kola i starca kući. Ovo kazivanje nije za neverovati, jer u srednjem veku često se pominju isposnici koji su živeli po pećinama blizu puteva i preživljavali od oskudne hrane iz prirode i samilosti putnika i naroda. One koji bi uz Božiju pomoć i molitve proživeli više godina, proglašavali bi za čudotvorce.
Narodno pamćenje o lapotu oblikovano je i u bajci o zlatnom kondiru, gde nadobudni car uviđajući da stari, zbog straha da se ne razotkkrije njegovo starenje i da se ne umanji njegova vlast, odlučuje i naređuje da se stari ljudi ubuijaju. Međutim, ispostavlja se da stari ljudi poseduju mudrost i car ukida takvu naredbu.
Pretpostavlja se da sa jačanjem državnosti i uspostavljanja zakonitosti i uz uvećani uticaj hrišćanske crkve i njenih kanona, da je lapot prestao da se izvodi u surovom obliku. Takođe uspostavom katastra i vlasništva nad nepokretnostima, stari ljudi svoje izdržavanje su obezbeđivali testamentom, kojim bi se naslednik obavezivao na izdržavanje. Ipak, poznato je da se starenjem umanjuju ljudske fizičke i umne sposobnosti i da ljudima opada uticaj na društvenoj lestvici herarhije u porodici i van nje. Starima se dešava ono što savremenim jezikom zovu MOBING. Izloženi su poruzi, ignorisanju, zanemarivanju njihove ishrane, higijene, odevanja, uslova stanovanja i grejanja zimi. U takvim okolnostima starima ostaje beznađe i verovanje da će u zagrobnom životu naći spas.
Lapot kroz istoriju poprima različite vidljive i nevidljive oblike. Sa inustrijalizacijom, kada je bilo moguće da se egzistencija obezbedi radom u fabrici ili uslugama u gradu ili na rad u inostranstvo, a ne isključivo od obrađivanja zemlje, mlade generacije napuštaju sela i odlaze u gradove. Apsurdno jeste, ali i to je vid novog lapota. Stare ne izvode i ne ostavljaju ih u planine. Već obrnuto. Bekstvom mladih u gadove, stari bivaju ostavljeni sami u svojim kućama da dotrajavaju život kao TIHI LAPOT.
Protokom vremena i mlade generacije, koje su pretežno sačinjavale stanovništvo gradova, postaju stare. Njihova generacija koja je penzionisana, postaje neproduktivna. Postaje teret za penzione fondove i opterećenje za državne budžete. Vlastodršci rešenja pronalaze u produženju radnog staža za odalzak u peziju, smanjenju penzija i umanjenju prava penzionera na lečenje i besplatne lekove, što u neku ruku prestavlja PRIKRIVENI LAPOT. U nekim državama započete su i rasprave o eutanaziji –MEDICINSKI LAPOT. Takođe je indikativno da je u nekim evropskim državama, nakon dvehiljaditih godina, došlo do velikih požara u stračkim domovima, pri čemu je bilo na stotine stradalih. Možemo samo nagađati da li je to išlo u korist penzionih fondova ili izdržavaoca ostarelih. O motivima nekih sumanutih medicinskih radnika, o čijim se masovnim ubistvima koje su činili u zdravstvenim ustanovama povremeno piše u svetskim medijima kao o velikim skandalima, takođe se može nagađati.
U godini 2019. u Francuskoj se zbog predloga zakona o produženju radnog staža naišlo na jak otpor stanovništva, na štrajkove i demonstracije, tako da se odustalo od tih zakona. Međutim, ne smemo izgubiti iz vida da se pandemija korona virusa može iskoristiti za NOVI LAPOT. Umesto produženja radnog staža, penzionim fondovima bi odgovaralo skraćenje života penzionera.
Da li je slučajnost što korona virus prvenstveno eliminiše stare osobe, ili je to posledica genetski modifikovanog virusa, o čemu postoje indicije u naučnoj javnosti. Odbacimo li ovakvu sumnju, uz uverenje da je virus dat od Boga, pojavljuju se činjenice da su u velikom broju slučajeva pacijenti lečeni takvim koktelima i dozama lekova koje su ubrzavale smrt pacijenata. Uporedo sa time dešavalo se u Italiji i Španiji, a možda i još negde, da je u nekim staračkim domovima prodrla epidemija korona virusa, pa se zbog toga osoblje razbežalo i domovi postajali mrtvačnice. Da li penzioni fondovi imaju štete od toga?!
Postavlja se pitanje kako će na životni vek penzionera uticati brige i mere koje se preduzimaju navodno radi očuvanja njihovih života, ako im se pri tome zabranjuje izlazak iz kuće (kućni pritvor) što ih onemogućava u snabdevanju životnim namirnicama, fizičkim aktivnostima –šetnji, koja je odobrena za kućne ljubimce –pse a starim ljudima nije dozvoljena. Za zdrastvene tegobe preporučuje se virtuelno lečenje preko telefona a odlazak kod lekara je otežan zbog nedefinisanog pristupa zdravstvenim ustanovama i reduciranog javnog saobraćaja. Starim ljudima koji žive usamljeni u predgrađima ili na selo odlazak u trgovinske radnje ili kod lekara je praktično onemogućen, jer nisu svi oni vozači ili sposobni da voze, ili pak da imaju svoja vozila koja bi koristili u nedostaku javnog prevoza. Navedene mere zaštite ne obaziru se na štetne posledice koje imaju na ljudski organizam: stres, osećaj izolovanosti –slično zatvorskoj ćeliji, fizička neaktivnost, o čemu su lekari ranije govorili kao o štetnoj neaktivnosti, ali sada ćute.
Sezonski grip a takođe i korona virus javljaju se najčešće u zimskom i prolećnom periodu zbog uslova koji im pogoduju, a to su: hladno i suvo vreme, višečasovni boravak ljudi u zatvorenim porstorijama, nizak nivo ultraljubičastog zračenja i slabljenje imuniteta organizma zbog manjka vitamina De usled nedovoljnog sunčanja. Umesto da se starim ljudima omogući da u proleće obnove svoj imunitet, šetnjom na svežem vazduhu i suncu, branjem kopriva ili slobodnim odlaskom na pijacu gde bi se snabdevali potrbštinama, čini se sve SUPROTNO. Zabranjuje im se izlazak i primoravaju na čamotinju u zatvorenim prostorijama.
Onima koji misle da su penzioneri beskorisni i balast penzionim fondovima, stići će opomena. Zbog neaktivnosti penzionera –pčelara mnoga će pčelinja društva stradati u prolećnom periodu. Umišljeni ekolozi o tome sada ćute. Takođe ima penzionera koji imaju svoje bašte i voćnjake.
Prema Branku Milosavljeviću: ,,stare ne udaraju maljem po glavi, nego zakonom i socijalnom degradacijom".
#58
Власи у историјским изворима и литератури * Rumânii (valahii) în izvoarele istorice şi literatură / Одг: ВОЈЕВАЊЕ ТИМОЧАНА И КРАЈИ...
Poslednja poruka ljubisa.b.kici - 15.04.2020. 19:28 Почетком 1917. године XIII пук је у саставу десног одсека Тимочке дивизије наставио да ослобађа земљу од окупатора, прешавши грчку границу. Требало је да се непријатељ сатера на терен између река Бестрице и Белице. Непријатељ је држао Кужух планину и са утвр-ђених положаја угрожавао истурене српске положаје. И ту су борбе биле тешке уз обострано велике губитке. Тек крајем априла 1917. године непријатељ је потиснут са положаја; после тога завладало је затишје. И једна и друга страна су се прегруписавале и припремале за коначни обрачун. XIII пук се улогорио на Могили (к. 650) и ту је остао све до краја августа 1918. године."(2, стр.227)
За пробој Солунског фронта извршене су обимне припреме у артиљеријским оруђима, муницији, концентрацији људства, снабдевању храном и опремом. Успостављена је заједничка савезничка команда под командом француског генерала Франш Д' Епереа. На чело штаба Врховне команде српске војске долази војвода Живојин Мишић. Треба имати на уму да читава српска војска није имала никаквих средстава ни за борбу ни за живот и да је све зависило од савезника. Они су је хранили, одевали, снабдевали оружјем и муницијом, и што је главно, подредили је свом командовању и стратегији – да се битке не добијају само бајонетом и бомбама, већ да се за пробој изврши темељна артиљеријска припрема каква до тада на Балкану није виђена. Захваљујући генералима Фраш Д' Епереу и Живојину Мишићу, и заједничком командовању, губици српске војске у борбама, пробоју Солунског фронта и ослобођењу Србије, у целој 1918. години, били су мањи од губитака 1916.године, када је српско командовање било независно. По савету Француза концентрисано је људство. Од три армије са по две дивизије, формиране су две армије са по три дивизије. Расформирани су пукови: XVI, XVII, XVIII; XX и XXIV. Командант I армије је генарал Петар Бојовић, у њен састав су Дринска, Дунавска и Моравска, а II армију чине Шумадијска, Тимочка и Југословенска дивизија и командант војвода Степа Степановић. Ударна линија фронта која је била одређена за српску војску, са 30 километара сужена је на 9 км. ради стицања надмоћности на тачки пробоја. За пробој фронта одређена је српска војска као морално и ратнички најспремнија, и са мотивисаним војницима за што бржи повратак кући.
Армије за пробој биле су распоређене у две групе. Прва група, главна, ударна, чиниле су је II српска армија (Шумадијска, Тимочка, Југословенска дивизија) и две француске дивизије, 17 колонијална и 122 дивизија. Француске дивизије стављене су под кома-нду II српске армије. Друга ударна група јесте I српска армија (Дринска, Дунавска, Моравска дивизија) која је добила помоћну улогу, да након пробоја ударне групе, отпочне бочно ширење у правцу угрожавања неприја-тељске позадине фронта који се није померао на Битољском сектору.
Првог дана, ратни задатак је једино извршила Шумадијска дивизија. Француске дивизије, су након почетног напредовања заустављене, а на појединим местима уз губитке враћене на почетне положаје.
,,Разуме се, обе француске дивизије залагале су се колико су могле, претрпевши осетне губитке: 122. дивизија имала је 461 избачених из строја, а 17. колонијална 216 људи, док је Шумадијска имала свега 38 људи избачених из строја."(23, стр.254)
Да би извршиле дневни ратни задатак, убачене су у борбу дивизије из друге линије, Тимочка и Југослове-нска. Сутрадан Тимочка и Југословенска дивизија су у првој борбеној линији и тако остају у наредних 15 дана, до капитулације Бугарске. Шумадијска дивизија је иза, у другој линији. Од тога дана па све до завршетка рата, XIII пук 'Хајдук Вељко' био је у првим борбеним редовима. Француска 122. дивизија извучена је за операције у Пелагонији, а 17. колонијална придодата је I армији.
Следи извод из хронологије ратовања (11, стр.54–80):
Зором 14.септембра 1918.године ујутро у 6 часова, отпочела је артиљеријска канонада која је трајала 24 часа. Следећег јутра око 6 часова 15.септембра 1918.године, отпочео је пешадијски напад.
15.септембар – По директиви требало је да се ратни циљеви достигну у подне, затим да се пропусти Тимо-чка и Југословенска дивизија ради напада на другу линију непријатељских положаја. Шумадијска дивизија је на време извршила свој задатак, али због застоја код француских дивизија, побочно наступање I армије, које је планирано у 9, отпочето је тек око 15 часова.
С обзиром да су Бугари увођењем нових резервних снага зауставили напредовање француских дивизија и неке делове вратили на почетне положаје, око 16 часова у борбу се уводе делови Тимочке дивизије (XIII пешадијски пук) и Југословенске дивизије. Око 18 часова и 30 минута XIII пук је извршио задатак и заробио 240 Бугара и једну бате-рију. На другом сектору циљ је постигнут око 22 часова. Најдуже се одржао Сокол, кога су заједнички освоили 6.пук Дринске дивизије и 148.пук из 122.дивизије.
16.септембар – У прву линју фронта долазе Тимочка и Југословенска дивизија, у другу је Шумадијска дивизија. Тимочка дивизија је на десном крилу српског сектора. Ове дивизије врше напад на другу линију непријатељских положаја. Тимочка дивизија, преко тешке дубодолине реке Пороја, прилазила је Тополцу, а Југословенска дивизија заузела је предње положаје Козјака. Запоседањем положаја на Тополцу и Козјаку осигуран је пробој Солунског фронта.
Код I армије енергично наступају Дринска и Дунавска дивизија на свом сектору, а Моравска је усмерена на Кучков, камен да помогне Југословенској дивизији. Започело је и деловање француско-грчких дивизија у долини Вардара.
17.септембар – Бугари су давали јак отпор. Тимочка дивизија коначно заузима Тополац, затим Студену Воду и креће према бастиону Блатеца. За њом у десно у ешалону наступа Шумадијска дивизија. Југословенска дивизија уз помоћ Моравске заузима Кучков Камен. Дринска дивизија је иза Моравске, а Дунавска делује на свом сектору.
Овог дана почиње слом бугарске војске. Њихове дивизије које су браниле сектор од српског напада, одступају дивергентно, једна у правцу Вардара, а друга према Црној Реци.
18.септембар – Српска Врховна команда формира два фронта: са II армијом ка Вардару, а са I према Црној Реци.
Наставак борби.Тимочка дивизија се усмерва према Вардару и Демир Капији, а Југословенска према Кавадару. Код I армије дивизије наступају на фронту од 20 километара, а Коњичка дивизија делује у долини Црне Реке. Напредовање Тимочке дивизије постаје ризично, јер се дубоко у њеној позадини још увек одржавао непријатељ.
Француско-грчке дивизије напредују на свом сектору, али су неуспех претрпеле енглеско-грчке снаге на дојранском делу фронта.
19.септембар – Од овог дана Коњичка дивизиија је под командом II армије. Борбе се даље настављају. Бугари довођењем нових снага покушавају да затворе брешу на свом фронту, али безуспешно. Енглеско-грчке снаге на дојранском делу фронта поново нападају, чиме су везивале непријатељске снаге.
20.септембар – Настављају се борбе код Тимочке и Југословенске дивизије. Коњица брзом акцијом зау-зима Кавадар, а све три дивизије I армије су на левој обали Црне Реке. Међутим, борбени клин Тимочке дивизије се увлачио у непријатељски распоред, удаљивши се од почетних положаја за 50 километара, што је угрожавало безбедност и отежало снабдевање. Савезничко наступање још увек није било уочљиво.
21.септембар – Овога дана крунисан је подвиг српс-ких војника, дивизије II армије избијају на обалу Вар-дара од Демир Капије до Градскога и пресецају желез-ничку пругу. Дивизије I армије запоселе су Дренску Планину, угрожавајући одступницу немачкој армији.
22.септембар – Тимочка дивизија прешла је Вардар код Демир Капије, док Југословенска дивизија води борбе око Градскога, а поједини њени делови прешли су на леву обалу Црне Реке. Коњичка дивизија прелази Вардар код Криволака. Кроз Дренску Планину I армија отежано наступа.
Значајно је што овог дана отпочиње офанзива француских трупа, како оних на Вардару, тако и у лакту Црне Реке и код Битоља.
23.септембар –Тимочка дивизија наступа према Серти планини. Југословенска дивизија уз помоћ француске 17 колонијалне, води борбе око Градскога. Шумади-јска дивизија је у резерви. Дивизије I армије спуштају се са Дренске Планине у долину река. Коњичка дивизија је на путу Криволак – Штип.
Из Битољске групе француске војске, Коњичка бригада Гамбете осваја Прилеп. За коњицом улази 22 колони-јална дивизија и хвата везу са I српском армијом. И на другим секторима Французи гоне непријатеља.
24.септембар – Бугарска војска је у расулу. Нема координације са немачком армијом.
Тимочка дивизија залази у Серту планину. Југосло-венска дивизија уз помоћ француске 17 колонијалне, заузима Градско, овладава десном обалом Вардара, а делом прелази и на леву обалу. Шумадијска дивизија је у резерви. Коњичка дивизија, пребачена на леву обалу Вардара, гони Бугаре у правцу Штипа. Дивизије I армије избијају на пут Прилеп – Велес.
Француске трупе на својим секторима гоне непри-јатеља.
25.септембар – Тимочка дивизија заузима гребен Серте планине и спушта се у долину реке Лакавице. Југословенска дивизија са коњичком дивизијом нади-ре правцем Криволак – Штип. Шумадијска дивизија је у резерви иза Југословенске. Цела I армија наступа према Велесу.
Французи упорно гоне непријатеља. Бригада Гамбете стиже у околину Велеса.
26.септембар – Бугарска је побеђена и деморалисана. Почиње тајне преговоре са Командом источне војске у Солуну, иза леђа својих савезника. Преговори се воде и без знања српске Врховне команде. Бугари су у преговорима отезали до 29.септембра у нади да ће се на фронту нешто преокренути, али војници, српски и француски, ношени замахом својих успеха, незад-рживо су напредовали.
Тимочка дивизија спустила се у долину реке Лакавице и усмерила према планини Пљачкавици. Југословенска дивизија са Коњичком дивизијом заузима Штип. Шумадијска дивизија је у резерви позади Југосло-венске. За напад на Велес прикупљена је I армија.
Французи и даље упорно гоне непријатеља.
Генерал Петар Бојовић указом од 26.септембра унапређен је у чин војводе.
27.септембар – Овога дана постигнути су значајни успеси. Моравска дивизија заузела је Велес, Тимочка заузела Радовиште, а Коњичка Кочане. Французи заузели Кичево. Коњичка бригада Гамбете и 22 колонијална дивизија упућене су према Скопљу.
28.септембар – Дивизије I армије у циљу пресецања одступнице бугарској војсци, воде борбе са њеним заштитницама. Тимочка дивизија запосела гребен Пљачкавице. Југословенска дивизија са Коњичком дивизијом крећу према Царевом Селу. Шумадијска дивизија упућена је на Осоговске Планине.
Делови француске војске наступају према Скопљу.
29.септембар – Овога дана Бугари закључују примирје са Командом источне војске у Солуну, са прекидом непријатељства у подне 30. септембра 1918.године.
У међувремену I армија заузела је положаје на Овчем Пољу, Коњичка дивизија освојила Царево Село. Тимочка дивизија била је на Пљачкавици, а Шумади-јска дивизија на Осоговске Планине.
Коњичка бригада Гамбете заузела је Скопље, иза ње кретала се 22 колонијална дивизија.
Енглеско-грчке снаге на дојранском делу фронта, тек овога дана заузимају Беласицу.
30.септембар 1918 –Довршено је опкољавање делова бугарске војске западно од Куманова. Дивизије I армије пресекле су све одступнице на путу Куманово – Крива Паланка. На бугарско-српској граници према долини реке Струме, концентрисана је II армија, спремна за упад у Бугарску.
Остали делови савезничких војски остали су на својим местима.
У подне 30. септембра 1918. године ступило је на снагу примирје са Бугарском. Даље напредовање према Бугарској је заустављено, а бугарске трупе које су се налазиле у околини Скопља биле су разоружане.
Разумно је сматрати да је целокупни исход пробоја Солунског фронта, а потом и капитулација Бугарске, зависио од Тимочке дивизије, Југословенске и Коњи-чке дивизије, односно, највећи терет извршења пао је на њихове пукове. Почевши од послеподневних сати првог дана офанзиве, у сталној борби и на првој линији пробоја налазиле су се ове дивизије. Од почетка офанзиве па до капитулације Бугарске, пуних 15 дана, испред су ишле Тимочка, Југословенска и Коњичка дивизија. Допринос ових дивизија за победу у рату на посредан начин потврдио је и немачки цар Вилхем, који у свом телеграму упућеном бугарском цару, каже да је 62.000 војника одлучило судбину рата. Мада статистички гледано, укупне ангажоване савезничке снаге на Солунском фронту биле су око 650.000 људи, али без пробоја на сектору ових дивизија, не би било ни померања на осталим деловима фронта. У овим дивизијама били су и највећи губици, па би због тога било исправно да се број погинулих и рањених приказују по дивизијама и пуковима, а не у укупном збиру, јер дате жртве нису свуда биле подједнаке.
Након капитулације Бугарске њена војска више се не бори, заостале јединице се разоружавају. Код Куманова I армија разоружава 2. и 4. бугарску диви-зију, а затим хита на север према Нишу и Београду. Њој се супростављају Немци и Аустријанци без Бугара, али и њихов морал је пољуљан. Око Ниша воде се борбе и Ниш бива ослобођен 12.октобра.
Одмах након ослобађања Ниша српски и француски војници настављају протеривање непријатеља. Прва српска армија при даљем ослобађању Србије наишла је на јак отпор Аустријанаца и Немаца на линији Алексинац –Бован –Делиград –Ђунис, одакле су потис-нути на Каленичке и Послонске Планине – Буковик. За освајање ових тешких планинских масива I армија је утрошила седам дана. Отпор Немаца сломљен је 21. октобра и настало је неуредно повлачење.
Наставља се даље напредовање и 1. новембра 1918. Дунавска дивизија улази у Београд.
У међувремену Српска II армија је 5.октобра кренула с бугарске границе према Косову,Краљеву и Ужицу. Са Тимочком дивизијом у претходници, стигла је у Уроше-вац 17. октобра, а у Косовску Митровицу 21. октобра, где је пресекла одступницу деловима аустроугарске војске. У Косовској Митровици остаје Југословенска дивизија за деловање према Црној Гори и северној Албанији,а Тимочка и Шумадијска дивизија настављају наступање долином Ибра. У Краљеву стижу 26.октобра, где излазе на операцијски фронт I армије. Из Краљева претходница II армије, Тимочка дивизија, преко Чачка и Ужица 31. октобра излази на границу Босне према Вишеграду, где је борбом заузела Вардиште и Добрун.
Турска је капитулирала 30. октобра 1918. Аустро-угарсака 4. новембра, а Немачка 11. новембра 1918. године. Тиме је завршен Први светски рат.
После капитулације Аустроугарске војвода Живојин Мишић, као начелник Главног штаба, поделио је читаво војиште на две зоне: зону Прве армије под командом војводе Бојовића северно од Дунава и Саве, и јужну под командом војводе Степановића.
,,Према новој подели војишта, Друга армија је ,,покривала" сав простор од бугарске границе на истоку до Уне на западу, с тим што је Шумадијску дивизију оставила у Србији на располагању Врховној команди као стратегијску резерву.... Тимочки 14. и 15.пук добили су задатак да поседну Босну и Херцеговину, док је 13. пук ,,Хајдук Вељко" подељен у две колоне и упућен у Далмацију; главна колона (командант потпуковник Сто-јан Трнокоповић) кренула је из Сарајева преко Мостара у Метковић, одакле су је 19. новембра, далматински поморци на својим бродовима превезли у Сплит са истакнутим српским заставама на бродским јарболима. Сутрадан су бродови стигли у Сплит у коме је народ бурним овацијама дочекао српске војнике и испратио их до касарне на Грипама. Командант пука је одмах упутио одељења у Каштеле, Трогир и на Брач. Друга пуковска колона (трећи батаљон са артиљеријом и средствима везе) одмаршовао је из Сарајева преко Травника, Бањалуке, Приједора, Петровца и Дрвара у Книн, где су стигли 3. децембра. Општинско веће у Книну приредило је банкет за цео батаљон. У састав батаљона одмах се укључило 500 добровољаца из Книна и околних села. У Книну је задржана једна чета, док су остали делови батаљона упућени у Сиверић и Дрниш..."(22, стр.342,343)
,,Видели смо да је после дугог марша и превожења железничком пругом узаног колосека преко Бањалуке и Дрвара, Трећи батаљон 13. пука, са пуковским пришта-бским деловима, стигао у Книн, где је задржао једну чету, а остале делове разместио у Сиверићу и Дрнишу. Како су готово у исто време италијанске јаке колоне стигле на домак Книна и Сиверића, дошло је до жестоког сукоба. Мада су српска одељења била ојачана са око 500 добровољаца из Книна и околних места, нису се могла одупрети вишеструко надмоћнијим италија-нским трупама, које су подржаване снажном артиљери-јском ватром. Српска одељења су се повукла према Стрмици и Сињу. Обавештена о оружаном инциденту српских и италијанских трупа код Книна, француска влада и маршал Фош упутили су оштар демарш у Београд. Упозорили су да ће свака страна која буде изазивала оружане инциденте између савезничких трупа сносити најтеже последице. У демаршу је затим наглашено да ће се сва спорна питања расправити на Мировној конференцији..."(22, стр.350,351)
,,Губици које је наша војска претрпела у овом рату огромни су. – Према званичним цифрама оне се разлажу овако: погинулих, умрлих од рана или болести
1914.године 69.022
1915. 56.842 (до септембра месеца)
1915. 150.000 (за време повлачења кроз Албанију)
1916. 7.208
1917. 2.270
1918. 7.000
Укупно 292.342
Ако се томе броју дода 77.278 несталих за време повлачења кроз Албанију а који су сигурно мртви, српска војска је у овом рату изгубила 369.818 људи, што чини половину броја мобилисаних.
....Али ти губици представљају само губитке српске воојске; томе треба додати оне које је – по самим аустријским новинама – претрпело становништво које је остало у Србији као и они који су нестали у заробљеничким логорима и логорима интернираца: они се пењу на 630.000. Из тога произилази да је српски народ, само у Србији, дао милион мртвих за победу над заједничким непријатељем."(24, стр.277)
РЕЗУЛТАТИ РАТА
Имају ли Крајинци и Тимочани какве користи од тога што је Краљ Ујединитељ створио Југославију, у којој су Хрвати добили Далмацију која пре тога није била у склопу Хрватске, већ је вековима била у саставу Млетачке Републике, а потом Аустрије? Или што је Хрватска присвојила Дубровник који је кроз историју, од времена пре Немањића па до почетка 19. века, отприлике око хиљаду година, постојао као самостaлан град и као Дубровачка Република?
У ратовима за ослобођење и уједињење, уз пуно патњи, страдања и одрицања много је Тимочана и Крајинаца изгинуло. Онима који нису имали потомство, огњишта су им угашена и дворишта преорана. Од страдања почев од Српско-турских ратова, преко Балканских и Првог светског рата, Крајинци и Тимо-чани никада се нису опоравили, јер им је младост остала на ратиштима и у заробљеништву, а наталитет им је био најмањи у Србији. Тимочка крајина постала је прибежиште за избегле Белогардејце из Русије, рударске колонисте и бирократске чиновнике. ,,..По попису из 1921. године више од половине насеља среза имало је мањи број становника него 20 година раније: Бољевац–81, Врбовац –58, Добрујевац –102, Криви Вир –41, Ласово –121, Луково –18, Мирово –33, Планиница –98, Подгорац –155, Савинац –36 и Сумраковац 16 мање. У осталих десет села број становника се повећао од 10 (Бачевица) до 339 (Злот)_што је делимично тачно, јер у односу на попис од 1910. Злот је имао мање 108 житеља _прим аутора. Сразмерно највеће повећање становника имали су Илино и Боговина, али је то у вези са јачањем рударских колонија рудника која су се налазила у атарима ових села. Повећање броја становника рударских колонија на ,,Ртњу" и у Боговини у вези је са доласком рудара из других крајева земље па и иностранства. Тако је пописом из 1921. године у срезу бољевачком обухваћено 68 Словенаца, 31 Немац, 9 Чеха, пет Италијана, један Мађар и 57 ,,осталих". Нај-већи део ових досељеника био је на ,,Ртњу"."(5,стр.201)
Међутим, на основу пописа од 1910.године, пре почетка рата, и пописа након ратова 1921. добијају се прецизнији али поражавајући подаци о смањењу броја становника: Бачевица –213, Боговина –17, Бољевац–153, Валакоње –276, Врбовац –130, Добро Поље –230, Добрујевац –143, Илино +20, Јабланица –133, Криви Вир –315, Луково –315, Мали Извор –125, Мирово –79, Оснић –281, Подгорац –289, Савинац –14, Сумраковац –236, Рујиште –133. Укупно 3.060 житеља. Ако се том броју дода очекивани прираштај становништва за десетогодишњи период, минимално као из претходне декаде: 2.970 онда ће стварно умањење бити: 6.030 становника. Подаци према табели: (5,стр.273)
,,Званична статистика је забележила да је у Првом светском рату погинуло 1385 бораца из Поречког краја, што износи 80% мобилисаних."(14, стр.47)
Крајинци и Тимочани били су у челним пуковима од којих је зависило разрешење ратних ситуација у мно-гим биткама. У ратовима они су витезови српства, а за време мира, они су запостављене или презрене,,геђе".
Не може се избећи закључак да је XIII пук, унапред планирано, увек ангажован на местима и биткама где су били најтежи услови и где се највише гинуло.
У Првом балканском рату у помоћ Бугарима код Једрена послате су Дунавска и Тимочка дивизија (без XIV пука), али при освајању тврђаве Дунавска дивизија је имала споредну–пасивну улогу. На српском делу фронта, где се нападало на најјаче утврђеним деловима тврђаве и где је извршен пробој, била је Тимочка дивизија, њен XIII и XX пук. При освајању тврђаве највише губитака имао је XIII пук.
У Другом балканском рату, на Брегалници код Криво-лака, где је Тимочка дивизија II позива била стављена у ситуацију да прихвати и издржи главни бугарски удар, били су ангажовани XIII, XIV и XV пук .
На Чеврнтији, где је унапред све било препуштено катастрофи, послат је XIII пук и само два батаљона XV пука. Била је то највећа катастрофа српске војске у једном дану о којој се тек после око 100 година почело више говорити и писати.
Нема објављених података о ангажовању и губицима XIII пука на Солунском фронту и у времену пробоја тог фронта, али и после капитулације Аустроугарске, XIII пук није имао поштеду. У Босну и Далмацију послати су XIII, XIV и XV пук. Уместо одласка кућама, војници су Хрватима обезбеђивали Далмацију и Книн.
Било би часно од наших историчара или војних статистичара, да проуче и објаве податке о укупним губицима XIII пука, као и осталих војних јединица, јер губици нису свуда били подједнаки.
Није на одмет поменути речи које обичан народ не сме говорити, али које је велики генерал Франш д Епере имао право изрећи у својим мемоарима: ,,Провео сам десет дана у Паризу, видео сам много света, све прве људе савезничких држава сем Вилсона, који је хтео да затражим аудијенцију. Одлазим имајући мучан утисак да сви ти политчари мисле само на свој лични интерес. Нико нема свеобухатну перспективу нити представу о будућности."
Арчибалд Рајс у свом делу ,,Чујте Срби! Чувајте се себе" констатује:,,Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци, њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били ,,простаци", добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго."
Да би се у Београду монденско друштво равнало према Европи, неко је марао платити трошкове. Опет су то морали плаћати сељаци и планинци, међу којима су Тимочани и Крајинци, јер као пољопривредници и сточари, увек су били на удару тз.,,маказа цена".
,,...Новостворена Краљевина није донела бољи живот сељацима и радницима. Многе куће су остале без једне или више мушких глава.Тешки пољопривредни послови пали су на терет малолетне деце, жена и стараца. Трговина је била слаба, а неопходни животни артикли (петролеј, со, шећер и сл.) врло скупи. С друге стране, сељачки производи су били врло јефтини. Примера ради, 1m(kubni) дрва продавао се за 2 динара, а цена 1кг шећера у кристалу износила је 12 динара. Године 1935. надница косача износила је 10–12 динара, а дневница рада на њиви 5–6 динара. Цена живог јаг-њета износила је 20–25 динара, а каквог апсурда, цена јагњеће коже 30–35 динара."(14, стр.52)
После 1930.године и Тимочку крајину је захватила општа економска криза. ,,Као пример јефтиноће пољо-привредних производа у то време наводи се, поред осталог, багателна цена јагањаца. Само продата кожа је скоро исплаћивала њихову пијачну цену док је месо остајало скоро бесплатно. По причању мештана то су користиле кафеџије па су уз сваки литар нарученог вина давали бесплатно тањир печења само да би се вино попило. У кафани се тада литар вина продавао по 6 дин. Па је крчмарска рачуница била очигледна."(5, стр.223)
,,Тимочка област, без великих центара, нема ни материјалних ни духовних удобности онолико, колико тога имају неке области наше краљевине. Посејана још у римско доба многобројним градићима и кулама, она је за време турске владавине била разрушена и дочекала ослобођење 1833. године са малим бројем црквица и капела, од насилничког ока склоњеним чатмарама и брвнарама. Остављена дуго времена после ослобо-ђења, без саобраћајних веза са осталим крајевима, она је у светском рату имала једну од најгорих судбина свих наших области. Једино што јој је било остало, после свих недаћа, у данима народног уједињења – то су природне лепоте и богатства њених долина и брда, поштен, вредан и радан народ, који се можда изнад свих наших покрајина одликује својом чуварношћу и смислом за напредак. Једва да има сељака, и у по култури, старим областима и државама толико пријемчивих за културне вредности колико је то сељак Тимока. Све што је добро и од вредности, он брзо усваја, само и једино је потребно да му се та добра покажу.
Таква средина људи увјек вапије за носиоцима реда и поретка као за покретачима живота напред. Ако икад у њој није што добро и напредно, сигурно је кривица оних који је нису знали или нису хтели упутити на добро"(4, стр.21).
Неготинско поднебље које је изнедрило чувеног композитора Стевана Мокрањца, пореклом из села Мокрања, дало је и ствараоце познате песме: Тамо далеко. То су неготински учитељ–песник Михаило Заставниковић који је написао стихове, и самоуки музичар Ђорђе Маринковић из села Корбова. За Неготин су везани стихови:,,Тамо где Тимок поздравља Вељков град, тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад"... Постоје и други који тврде да су аутори поменуте песме, др Димитрије Марић и Милан Бузин. Мада се као аутори песме могу сматрати и сви војници на Крфу и Солунском фронту, јер сваки је на посебан начин певао или доживљавао ту песму или понешто мењао или додавао, ипак као особа са признатим ауторским правом јесте Ђорђе Маринковић рођен у кладовачком селу Корбову. Музичар који је свирао на свим жичаним инструментима, флаути и хармоници. Био је члан оркестра Краљеве гарде. Након рата живео је и музицирао у Француској. (17,www)
https www scribd Vojevanje Timocana i Krajinaca
За пробој Солунског фронта извршене су обимне припреме у артиљеријским оруђима, муницији, концентрацији људства, снабдевању храном и опремом. Успостављена је заједничка савезничка команда под командом француског генерала Франш Д' Епереа. На чело штаба Врховне команде српске војске долази војвода Живојин Мишић. Треба имати на уму да читава српска војска није имала никаквих средстава ни за борбу ни за живот и да је све зависило од савезника. Они су је хранили, одевали, снабдевали оружјем и муницијом, и што је главно, подредили је свом командовању и стратегији – да се битке не добијају само бајонетом и бомбама, већ да се за пробој изврши темељна артиљеријска припрема каква до тада на Балкану није виђена. Захваљујући генералима Фраш Д' Епереу и Живојину Мишићу, и заједничком командовању, губици српске војске у борбама, пробоју Солунског фронта и ослобођењу Србије, у целој 1918. години, били су мањи од губитака 1916.године, када је српско командовање било независно. По савету Француза концентрисано је људство. Од три армије са по две дивизије, формиране су две армије са по три дивизије. Расформирани су пукови: XVI, XVII, XVIII; XX и XXIV. Командант I армије је генарал Петар Бојовић, у њен састав су Дринска, Дунавска и Моравска, а II армију чине Шумадијска, Тимочка и Југословенска дивизија и командант војвода Степа Степановић. Ударна линија фронта која је била одређена за српску војску, са 30 километара сужена је на 9 км. ради стицања надмоћности на тачки пробоја. За пробој фронта одређена је српска војска као морално и ратнички најспремнија, и са мотивисаним војницима за што бржи повратак кући.
Армије за пробој биле су распоређене у две групе. Прва група, главна, ударна, чиниле су је II српска армија (Шумадијска, Тимочка, Југословенска дивизија) и две француске дивизије, 17 колонијална и 122 дивизија. Француске дивизије стављене су под кома-нду II српске армије. Друга ударна група јесте I српска армија (Дринска, Дунавска, Моравска дивизија) која је добила помоћну улогу, да након пробоја ударне групе, отпочне бочно ширење у правцу угрожавања неприја-тељске позадине фронта који се није померао на Битољском сектору.
Првог дана, ратни задатак је једино извршила Шумадијска дивизија. Француске дивизије, су након почетног напредовања заустављене, а на појединим местима уз губитке враћене на почетне положаје.
,,Разуме се, обе француске дивизије залагале су се колико су могле, претрпевши осетне губитке: 122. дивизија имала је 461 избачених из строја, а 17. колонијална 216 људи, док је Шумадијска имала свега 38 људи избачених из строја."(23, стр.254)
Да би извршиле дневни ратни задатак, убачене су у борбу дивизије из друге линије, Тимочка и Југослове-нска. Сутрадан Тимочка и Југословенска дивизија су у првој борбеној линији и тако остају у наредних 15 дана, до капитулације Бугарске. Шумадијска дивизија је иза, у другој линији. Од тога дана па све до завршетка рата, XIII пук 'Хајдук Вељко' био је у првим борбеним редовима. Француска 122. дивизија извучена је за операције у Пелагонији, а 17. колонијална придодата је I армији.
Следи извод из хронологије ратовања (11, стр.54–80):
Зором 14.септембра 1918.године ујутро у 6 часова, отпочела је артиљеријска канонада која је трајала 24 часа. Следећег јутра око 6 часова 15.септембра 1918.године, отпочео је пешадијски напад.
15.септембар – По директиви требало је да се ратни циљеви достигну у подне, затим да се пропусти Тимо-чка и Југословенска дивизија ради напада на другу линију непријатељских положаја. Шумадијска дивизија је на време извршила свој задатак, али због застоја код француских дивизија, побочно наступање I армије, које је планирано у 9, отпочето је тек око 15 часова.
С обзиром да су Бугари увођењем нових резервних снага зауставили напредовање француских дивизија и неке делове вратили на почетне положаје, око 16 часова у борбу се уводе делови Тимочке дивизије (XIII пешадијски пук) и Југословенске дивизије. Око 18 часова и 30 минута XIII пук је извршио задатак и заробио 240 Бугара и једну бате-рију. На другом сектору циљ је постигнут око 22 часова. Најдуже се одржао Сокол, кога су заједнички освоили 6.пук Дринске дивизије и 148.пук из 122.дивизије.
16.септембар – У прву линју фронта долазе Тимочка и Југословенска дивизија, у другу је Шумадијска дивизија. Тимочка дивизија је на десном крилу српског сектора. Ове дивизије врше напад на другу линију непријатељских положаја. Тимочка дивизија, преко тешке дубодолине реке Пороја, прилазила је Тополцу, а Југословенска дивизија заузела је предње положаје Козјака. Запоседањем положаја на Тополцу и Козјаку осигуран је пробој Солунског фронта.
Код I армије енергично наступају Дринска и Дунавска дивизија на свом сектору, а Моравска је усмерена на Кучков, камен да помогне Југословенској дивизији. Започело је и деловање француско-грчких дивизија у долини Вардара.
17.септембар – Бугари су давали јак отпор. Тимочка дивизија коначно заузима Тополац, затим Студену Воду и креће према бастиону Блатеца. За њом у десно у ешалону наступа Шумадијска дивизија. Југословенска дивизија уз помоћ Моравске заузима Кучков Камен. Дринска дивизија је иза Моравске, а Дунавска делује на свом сектору.
Овог дана почиње слом бугарске војске. Њихове дивизије које су браниле сектор од српског напада, одступају дивергентно, једна у правцу Вардара, а друга према Црној Реци.
18.септембар – Српска Врховна команда формира два фронта: са II армијом ка Вардару, а са I према Црној Реци.
Наставак борби.Тимочка дивизија се усмерва према Вардару и Демир Капији, а Југословенска према Кавадару. Код I армије дивизије наступају на фронту од 20 километара, а Коњичка дивизија делује у долини Црне Реке. Напредовање Тимочке дивизије постаје ризично, јер се дубоко у њеној позадини још увек одржавао непријатељ.
Француско-грчке дивизије напредују на свом сектору, али су неуспех претрпеле енглеско-грчке снаге на дојранском делу фронта.
19.септембар – Од овог дана Коњичка дивизиија је под командом II армије. Борбе се даље настављају. Бугари довођењем нових снага покушавају да затворе брешу на свом фронту, али безуспешно. Енглеско-грчке снаге на дојранском делу фронта поново нападају, чиме су везивале непријатељске снаге.
20.септембар – Настављају се борбе код Тимочке и Југословенске дивизије. Коњица брзом акцијом зау-зима Кавадар, а све три дивизије I армије су на левој обали Црне Реке. Међутим, борбени клин Тимочке дивизије се увлачио у непријатељски распоред, удаљивши се од почетних положаја за 50 километара, што је угрожавало безбедност и отежало снабдевање. Савезничко наступање још увек није било уочљиво.
21.септембар – Овога дана крунисан је подвиг српс-ких војника, дивизије II армије избијају на обалу Вар-дара од Демир Капије до Градскога и пресецају желез-ничку пругу. Дивизије I армије запоселе су Дренску Планину, угрожавајући одступницу немачкој армији.
22.септембар – Тимочка дивизија прешла је Вардар код Демир Капије, док Југословенска дивизија води борбе око Градскога, а поједини њени делови прешли су на леву обалу Црне Реке. Коњичка дивизија прелази Вардар код Криволака. Кроз Дренску Планину I армија отежано наступа.
Значајно је што овог дана отпочиње офанзива француских трупа, како оних на Вардару, тако и у лакту Црне Реке и код Битоља.
23.септембар –Тимочка дивизија наступа према Серти планини. Југословенска дивизија уз помоћ француске 17 колонијалне, води борбе око Градскога. Шумади-јска дивизија је у резерви. Дивизије I армије спуштају се са Дренске Планине у долину река. Коњичка дивизија је на путу Криволак – Штип.
Из Битољске групе француске војске, Коњичка бригада Гамбете осваја Прилеп. За коњицом улази 22 колони-јална дивизија и хвата везу са I српском армијом. И на другим секторима Французи гоне непријатеља.
24.септембар – Бугарска војска је у расулу. Нема координације са немачком армијом.
Тимочка дивизија залази у Серту планину. Југосло-венска дивизија уз помоћ француске 17 колонијалне, заузима Градско, овладава десном обалом Вардара, а делом прелази и на леву обалу. Шумадијска дивизија је у резерви. Коњичка дивизија, пребачена на леву обалу Вардара, гони Бугаре у правцу Штипа. Дивизије I армије избијају на пут Прилеп – Велес.
Француске трупе на својим секторима гоне непри-јатеља.
25.септембар – Тимочка дивизија заузима гребен Серте планине и спушта се у долину реке Лакавице. Југословенска дивизија са коњичком дивизијом нади-ре правцем Криволак – Штип. Шумадијска дивизија је у резерви иза Југословенске. Цела I армија наступа према Велесу.
Французи упорно гоне непријатеља. Бригада Гамбете стиже у околину Велеса.
26.септембар – Бугарска је побеђена и деморалисана. Почиње тајне преговоре са Командом источне војске у Солуну, иза леђа својих савезника. Преговори се воде и без знања српске Врховне команде. Бугари су у преговорима отезали до 29.септембра у нади да ће се на фронту нешто преокренути, али војници, српски и француски, ношени замахом својих успеха, незад-рживо су напредовали.
Тимочка дивизија спустила се у долину реке Лакавице и усмерила према планини Пљачкавици. Југословенска дивизија са Коњичком дивизијом заузима Штип. Шумадијска дивизија је у резерви позади Југосло-венске. За напад на Велес прикупљена је I армија.
Французи и даље упорно гоне непријатеља.
Генерал Петар Бојовић указом од 26.септембра унапређен је у чин војводе.
27.септембар – Овога дана постигнути су значајни успеси. Моравска дивизија заузела је Велес, Тимочка заузела Радовиште, а Коњичка Кочане. Французи заузели Кичево. Коњичка бригада Гамбете и 22 колонијална дивизија упућене су према Скопљу.
28.септембар – Дивизије I армије у циљу пресецања одступнице бугарској војсци, воде борбе са њеним заштитницама. Тимочка дивизија запосела гребен Пљачкавице. Југословенска дивизија са Коњичком дивизијом крећу према Царевом Селу. Шумадијска дивизија упућена је на Осоговске Планине.
Делови француске војске наступају према Скопљу.
29.септембар – Овога дана Бугари закључују примирје са Командом источне војске у Солуну, са прекидом непријатељства у подне 30. септембра 1918.године.
У међувремену I армија заузела је положаје на Овчем Пољу, Коњичка дивизија освојила Царево Село. Тимочка дивизија била је на Пљачкавици, а Шумади-јска дивизија на Осоговске Планине.
Коњичка бригада Гамбете заузела је Скопље, иза ње кретала се 22 колонијална дивизија.
Енглеско-грчке снаге на дојранском делу фронта, тек овога дана заузимају Беласицу.
30.септембар 1918 –Довршено је опкољавање делова бугарске војске западно од Куманова. Дивизије I армије пресекле су све одступнице на путу Куманово – Крива Паланка. На бугарско-српској граници према долини реке Струме, концентрисана је II армија, спремна за упад у Бугарску.
Остали делови савезничких војски остали су на својим местима.
У подне 30. септембра 1918. године ступило је на снагу примирје са Бугарском. Даље напредовање према Бугарској је заустављено, а бугарске трупе које су се налазиле у околини Скопља биле су разоружане.
Разумно је сматрати да је целокупни исход пробоја Солунског фронта, а потом и капитулација Бугарске, зависио од Тимочке дивизије, Југословенске и Коњи-чке дивизије, односно, највећи терет извршења пао је на њихове пукове. Почевши од послеподневних сати првог дана офанзиве, у сталној борби и на првој линији пробоја налазиле су се ове дивизије. Од почетка офанзиве па до капитулације Бугарске, пуних 15 дана, испред су ишле Тимочка, Југословенска и Коњичка дивизија. Допринос ових дивизија за победу у рату на посредан начин потврдио је и немачки цар Вилхем, који у свом телеграму упућеном бугарском цару, каже да је 62.000 војника одлучило судбину рата. Мада статистички гледано, укупне ангажоване савезничке снаге на Солунском фронту биле су око 650.000 људи, али без пробоја на сектору ових дивизија, не би било ни померања на осталим деловима фронта. У овим дивизијама били су и највећи губици, па би због тога било исправно да се број погинулих и рањених приказују по дивизијама и пуковима, а не у укупном збиру, јер дате жртве нису свуда биле подједнаке.
Након капитулације Бугарске њена војска више се не бори, заостале јединице се разоружавају. Код Куманова I армија разоружава 2. и 4. бугарску диви-зију, а затим хита на север према Нишу и Београду. Њој се супростављају Немци и Аустријанци без Бугара, али и њихов морал је пољуљан. Око Ниша воде се борбе и Ниш бива ослобођен 12.октобра.
Одмах након ослобађања Ниша српски и француски војници настављају протеривање непријатеља. Прва српска армија при даљем ослобађању Србије наишла је на јак отпор Аустријанаца и Немаца на линији Алексинац –Бован –Делиград –Ђунис, одакле су потис-нути на Каленичке и Послонске Планине – Буковик. За освајање ових тешких планинских масива I армија је утрошила седам дана. Отпор Немаца сломљен је 21. октобра и настало је неуредно повлачење.
Наставља се даље напредовање и 1. новембра 1918. Дунавска дивизија улази у Београд.
У међувремену Српска II армија је 5.октобра кренула с бугарске границе према Косову,Краљеву и Ужицу. Са Тимочком дивизијом у претходници, стигла је у Уроше-вац 17. октобра, а у Косовску Митровицу 21. октобра, где је пресекла одступницу деловима аустроугарске војске. У Косовској Митровици остаје Југословенска дивизија за деловање према Црној Гори и северној Албанији,а Тимочка и Шумадијска дивизија настављају наступање долином Ибра. У Краљеву стижу 26.октобра, где излазе на операцијски фронт I армије. Из Краљева претходница II армије, Тимочка дивизија, преко Чачка и Ужица 31. октобра излази на границу Босне према Вишеграду, где је борбом заузела Вардиште и Добрун.
Турска је капитулирала 30. октобра 1918. Аустро-угарсака 4. новембра, а Немачка 11. новембра 1918. године. Тиме је завршен Први светски рат.
После капитулације Аустроугарске војвода Живојин Мишић, као начелник Главног штаба, поделио је читаво војиште на две зоне: зону Прве армије под командом војводе Бојовића северно од Дунава и Саве, и јужну под командом војводе Степановића.
,,Према новој подели војишта, Друга армија је ,,покривала" сав простор од бугарске границе на истоку до Уне на западу, с тим што је Шумадијску дивизију оставила у Србији на располагању Врховној команди као стратегијску резерву.... Тимочки 14. и 15.пук добили су задатак да поседну Босну и Херцеговину, док је 13. пук ,,Хајдук Вељко" подељен у две колоне и упућен у Далмацију; главна колона (командант потпуковник Сто-јан Трнокоповић) кренула је из Сарајева преко Мостара у Метковић, одакле су је 19. новембра, далматински поморци на својим бродовима превезли у Сплит са истакнутим српским заставама на бродским јарболима. Сутрадан су бродови стигли у Сплит у коме је народ бурним овацијама дочекао српске војнике и испратио их до касарне на Грипама. Командант пука је одмах упутио одељења у Каштеле, Трогир и на Брач. Друга пуковска колона (трећи батаљон са артиљеријом и средствима везе) одмаршовао је из Сарајева преко Травника, Бањалуке, Приједора, Петровца и Дрвара у Книн, где су стигли 3. децембра. Општинско веће у Книну приредило је банкет за цео батаљон. У састав батаљона одмах се укључило 500 добровољаца из Книна и околних села. У Книну је задржана једна чета, док су остали делови батаљона упућени у Сиверић и Дрниш..."(22, стр.342,343)
,,Видели смо да је после дугог марша и превожења железничком пругом узаног колосека преко Бањалуке и Дрвара, Трећи батаљон 13. пука, са пуковским пришта-бским деловима, стигао у Книн, где је задржао једну чету, а остале делове разместио у Сиверићу и Дрнишу. Како су готово у исто време италијанске јаке колоне стигле на домак Книна и Сиверића, дошло је до жестоког сукоба. Мада су српска одељења била ојачана са око 500 добровољаца из Книна и околних места, нису се могла одупрети вишеструко надмоћнијим италија-нским трупама, које су подржаване снажном артиљери-јском ватром. Српска одељења су се повукла према Стрмици и Сињу. Обавештена о оружаном инциденту српских и италијанских трупа код Книна, француска влада и маршал Фош упутили су оштар демарш у Београд. Упозорили су да ће свака страна која буде изазивала оружане инциденте између савезничких трупа сносити најтеже последице. У демаршу је затим наглашено да ће се сва спорна питања расправити на Мировној конференцији..."(22, стр.350,351)
,,Губици које је наша војска претрпела у овом рату огромни су. – Према званичним цифрама оне се разлажу овако: погинулих, умрлих од рана или болести
1914.године 69.022
1915. 56.842 (до септембра месеца)
1915. 150.000 (за време повлачења кроз Албанију)
1916. 7.208
1917. 2.270
1918. 7.000
Укупно 292.342
Ако се томе броју дода 77.278 несталих за време повлачења кроз Албанију а који су сигурно мртви, српска војска је у овом рату изгубила 369.818 људи, што чини половину броја мобилисаних.
....Али ти губици представљају само губитке српске воојске; томе треба додати оне које је – по самим аустријским новинама – претрпело становништво које је остало у Србији као и они који су нестали у заробљеничким логорима и логорима интернираца: они се пењу на 630.000. Из тога произилази да је српски народ, само у Србији, дао милион мртвих за победу над заједничким непријатељем."(24, стр.277)
РЕЗУЛТАТИ РАТА
Имају ли Крајинци и Тимочани какве користи од тога што је Краљ Ујединитељ створио Југославију, у којој су Хрвати добили Далмацију која пре тога није била у склопу Хрватске, већ је вековима била у саставу Млетачке Републике, а потом Аустрије? Или што је Хрватска присвојила Дубровник који је кроз историју, од времена пре Немањића па до почетка 19. века, отприлике око хиљаду година, постојао као самостaлан град и као Дубровачка Република?
У ратовима за ослобођење и уједињење, уз пуно патњи, страдања и одрицања много је Тимочана и Крајинаца изгинуло. Онима који нису имали потомство, огњишта су им угашена и дворишта преорана. Од страдања почев од Српско-турских ратова, преко Балканских и Првог светског рата, Крајинци и Тимо-чани никада се нису опоравили, јер им је младост остала на ратиштима и у заробљеништву, а наталитет им је био најмањи у Србији. Тимочка крајина постала је прибежиште за избегле Белогардејце из Русије, рударске колонисте и бирократске чиновнике. ,,..По попису из 1921. године више од половине насеља среза имало је мањи број становника него 20 година раније: Бољевац–81, Врбовац –58, Добрујевац –102, Криви Вир –41, Ласово –121, Луково –18, Мирово –33, Планиница –98, Подгорац –155, Савинац –36 и Сумраковац 16 мање. У осталих десет села број становника се повећао од 10 (Бачевица) до 339 (Злот)_што је делимично тачно, јер у односу на попис од 1910. Злот је имао мање 108 житеља _прим аутора. Сразмерно највеће повећање становника имали су Илино и Боговина, али је то у вези са јачањем рударских колонија рудника која су се налазила у атарима ових села. Повећање броја становника рударских колонија на ,,Ртњу" и у Боговини у вези је са доласком рудара из других крајева земље па и иностранства. Тако је пописом из 1921. године у срезу бољевачком обухваћено 68 Словенаца, 31 Немац, 9 Чеха, пет Италијана, један Мађар и 57 ,,осталих". Нај-већи део ових досељеника био је на ,,Ртњу"."(5,стр.201)
Међутим, на основу пописа од 1910.године, пре почетка рата, и пописа након ратова 1921. добијају се прецизнији али поражавајући подаци о смањењу броја становника: Бачевица –213, Боговина –17, Бољевац–153, Валакоње –276, Врбовац –130, Добро Поље –230, Добрујевац –143, Илино +20, Јабланица –133, Криви Вир –315, Луково –315, Мали Извор –125, Мирово –79, Оснић –281, Подгорац –289, Савинац –14, Сумраковац –236, Рујиште –133. Укупно 3.060 житеља. Ако се том броју дода очекивани прираштај становништва за десетогодишњи период, минимално као из претходне декаде: 2.970 онда ће стварно умањење бити: 6.030 становника. Подаци према табели: (5,стр.273)
,,Званична статистика је забележила да је у Првом светском рату погинуло 1385 бораца из Поречког краја, што износи 80% мобилисаних."(14, стр.47)
Крајинци и Тимочани били су у челним пуковима од којих је зависило разрешење ратних ситуација у мно-гим биткама. У ратовима они су витезови српства, а за време мира, они су запостављене или презрене,,геђе".
Не може се избећи закључак да је XIII пук, унапред планирано, увек ангажован на местима и биткама где су били најтежи услови и где се највише гинуло.
У Првом балканском рату у помоћ Бугарима код Једрена послате су Дунавска и Тимочка дивизија (без XIV пука), али при освајању тврђаве Дунавска дивизија је имала споредну–пасивну улогу. На српском делу фронта, где се нападало на најјаче утврђеним деловима тврђаве и где је извршен пробој, била је Тимочка дивизија, њен XIII и XX пук. При освајању тврђаве највише губитака имао је XIII пук.
У Другом балканском рату, на Брегалници код Криво-лака, где је Тимочка дивизија II позива била стављена у ситуацију да прихвати и издржи главни бугарски удар, били су ангажовани XIII, XIV и XV пук .
На Чеврнтији, где је унапред све било препуштено катастрофи, послат је XIII пук и само два батаљона XV пука. Била је то највећа катастрофа српске војске у једном дану о којој се тек после око 100 година почело више говорити и писати.
Нема објављених података о ангажовању и губицима XIII пука на Солунском фронту и у времену пробоја тог фронта, али и после капитулације Аустроугарске, XIII пук није имао поштеду. У Босну и Далмацију послати су XIII, XIV и XV пук. Уместо одласка кућама, војници су Хрватима обезбеђивали Далмацију и Книн.
Било би часно од наших историчара или војних статистичара, да проуче и објаве податке о укупним губицима XIII пука, као и осталих војних јединица, јер губици нису свуда били подједнаки.
Није на одмет поменути речи које обичан народ не сме говорити, али које је велики генерал Франш д Епере имао право изрећи у својим мемоарима: ,,Провео сам десет дана у Паризу, видео сам много света, све прве људе савезничких држава сем Вилсона, који је хтео да затражим аудијенцију. Одлазим имајући мучан утисак да сви ти политчари мисле само на свој лични интерес. Нико нема свеобухатну перспективу нити представу о будућности."
Арчибалд Рајс у свом делу ,,Чујте Срби! Чувајте се себе" констатује:,,Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци, њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били ,,простаци", добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго."
Да би се у Београду монденско друштво равнало према Европи, неко је марао платити трошкове. Опет су то морали плаћати сељаци и планинци, међу којима су Тимочани и Крајинци, јер као пољопривредници и сточари, увек су били на удару тз.,,маказа цена".
,,...Новостворена Краљевина није донела бољи живот сељацима и радницима. Многе куће су остале без једне или више мушких глава.Тешки пољопривредни послови пали су на терет малолетне деце, жена и стараца. Трговина је била слаба, а неопходни животни артикли (петролеј, со, шећер и сл.) врло скупи. С друге стране, сељачки производи су били врло јефтини. Примера ради, 1m(kubni) дрва продавао се за 2 динара, а цена 1кг шећера у кристалу износила је 12 динара. Године 1935. надница косача износила је 10–12 динара, а дневница рада на њиви 5–6 динара. Цена живог јаг-њета износила је 20–25 динара, а каквог апсурда, цена јагњеће коже 30–35 динара."(14, стр.52)
После 1930.године и Тимочку крајину је захватила општа економска криза. ,,Као пример јефтиноће пољо-привредних производа у то време наводи се, поред осталог, багателна цена јагањаца. Само продата кожа је скоро исплаћивала њихову пијачну цену док је месо остајало скоро бесплатно. По причању мештана то су користиле кафеџије па су уз сваки литар нарученог вина давали бесплатно тањир печења само да би се вино попило. У кафани се тада литар вина продавао по 6 дин. Па је крчмарска рачуница била очигледна."(5, стр.223)
,,Тимочка област, без великих центара, нема ни материјалних ни духовних удобности онолико, колико тога имају неке области наше краљевине. Посејана још у римско доба многобројним градићима и кулама, она је за време турске владавине била разрушена и дочекала ослобођење 1833. године са малим бројем црквица и капела, од насилничког ока склоњеним чатмарама и брвнарама. Остављена дуго времена после ослобо-ђења, без саобраћајних веза са осталим крајевима, она је у светском рату имала једну од најгорих судбина свих наших области. Једино што јој је било остало, после свих недаћа, у данима народног уједињења – то су природне лепоте и богатства њених долина и брда, поштен, вредан и радан народ, који се можда изнад свих наших покрајина одликује својом чуварношћу и смислом за напредак. Једва да има сељака, и у по култури, старим областима и државама толико пријемчивих за културне вредности колико је то сељак Тимока. Све што је добро и од вредности, он брзо усваја, само и једино је потребно да му се та добра покажу.
Таква средина људи увјек вапије за носиоцима реда и поретка као за покретачима живота напред. Ако икад у њој није што добро и напредно, сигурно је кривица оних који је нису знали или нису хтели упутити на добро"(4, стр.21).
Неготинско поднебље које је изнедрило чувеног композитора Стевана Мокрањца, пореклом из села Мокрања, дало је и ствараоце познате песме: Тамо далеко. То су неготински учитељ–песник Михаило Заставниковић који је написао стихове, и самоуки музичар Ђорђе Маринковић из села Корбова. За Неготин су везани стихови:,,Тамо где Тимок поздравља Вељков град, тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад"... Постоје и други који тврде да су аутори поменуте песме, др Димитрије Марић и Милан Бузин. Мада се као аутори песме могу сматрати и сви војници на Крфу и Солунском фронту, јер сваки је на посебан начин певао или доживљавао ту песму или понешто мењао или додавао, ипак као особа са признатим ауторским правом јесте Ђорђе Маринковић рођен у кладовачком селу Корбову. Музичар који је свирао на свим жичаним инструментима, флаути и хармоници. Био је члан оркестра Краљеве гарде. Након рата живео је и музицирао у Француској. (17,www)
https www scribd Vojevanje Timocana i Krajinaca
#59
Власи у историјским изворима и литератури * Rumânii (valahii) în izvoarele istorice şi literatură / Одг: ВОЈЕВАЊЕ ТИМОЧАНА И КРАЈИ...
Poslednja poruka ljubisa.b.kici - 15.04.2020. 19:27У јесењој офанзиви Аустроугара, септембра месеца, мада десеткован и морално посустао ХIII пук бива упућен у одбрану Шапца, где се, после жестоких и тешких борби, делови Пука раздвајају и одступају. ,,...Узалуд је Команда тражила да се не одступа, батаљони су се повлачили; Први батаљон се чак у нереду повлачио ка Шапцу. Команда одреда је наредила поново враћање на старе положаје, командант, пуковник Драгутин Ристић извештава да не може да изврши наређење због ,,слабог морала војника". Он лично врши избор јединица за извршење задатка и одржава дисциплину под претњом оружја.
Око 2 часа ноћу стиже драматично наређење: ,,Шабац има да се брани до последњег и сви има да изгину у Шапцу!" командант Првог батаљона јавља ,,да он не може да поврати изгубљене положаје", јер се непријатељ добро утврдио. Команда узвраћа:,,Положај мора да се брани и само преко наших лешева непријатељ може ући у Шабац." Последњи остаци физичке снаге подређени су свести о слободи, која је на прекрeтници. Непријатељ је одбијен и натеран да се повуче до железничког насипа, користећи сада наше бивше ровове."(2, стр.219)
,,У борби за Шабац погинули су: командант Треће чете првог батаљона,капетан Бранислав Валента и командир Првe чете Трећег батаљона, резервни капетан Владета Поповић, поред 115 војника. Рањено је 391 војник, а нестало је 194 борца. Непријатељ је оставио на бојном пољу 200 мртвих и рањених."(2, стр.219)
Након тога ХIII пук I позива је повучен ради прикупљања и сређивања, а наређењем команде Шабачког одреда Пук се враћа у састав Тимочке дивизије I позива. При одступању српске војске испред непријатеља које је отпочело после 7. новембра 1914. године, ХIII пук је мењао командне јединице, али је углавном у резерви.
,,Приликом обиласка Армије, стари краљ Петар у пра-тњи краљевића Ђорђа и војводе Степе Степановића, обишао је и ХIII пук и тада је војницима рекао: ,,Ваша је дужност да се до последњег жртвујете за Отаџбину!" Војници су поздравили краља и госте обећањем да ће заповест Врховног команданта извршити."(2, стр.220)
У саставу Моравске дивизије ХIII пук I позива 21. новембра 1914. године води борбе код Смрдљиковца, где заробљава преко 250 непријатељских војника. Затим до краја новембра, заједно са осталим јединицама Тимочке дивизије I позива, води жестоке борбе код Кошутнице и Малања за Космај.
,,У овим тешким и променљивим борбама погинули су храбро:мајор Франуловић40) и резервни поручник Мла-ден Богдановић, Тешко су рањени п. поручници Петар Димитријевић, Милан Здравковић, Манојло Гавриловић и Владимир Милошевић. Из XIII пука укупно је изгинуло 21 подофицир и 112 војника, а рањено је 39 подофи-цира и 322 војника. Нестало је више од 14 војника.
Непријатељ је оставио на бојном пољу велики број погинулих и рањених, мноштво оружја и муниције и преко 1.000 заробљеника. Била је то пуна рехабилита-ција Пука, који је у истој години доживео славу победе и горчину пораза.
Непријатељ је одступао према Београду, а команда дивизије је тражила да се непријатељ непрекидно гони преко Рипња ка крагујевачком друму и преко Кумо-дража ка Београду.
30. новембра Пук је стигао у Рипањ, а затим у току ноћи појачао положаје XIV пука испод Авале. Међутим, како је XV пук био угрожен код Торлака, то је XIII пук пожурио према Торлаку, где је распоређен у правцу Раковице у садејству са XIV и XV пуком. Ове борбе испред Београда посматрао је лично краљ Петар, врховни командант.
1. децембра почеле су борбе. Око 2,15 часова на непријатељској страни су залепршале беле заставе у знак предаје. Међутим, непријатељ је појачао напад на левом крилу XIII пука на простору: торлачка механа–Јајинци, када се Шумадијска дивизија повукла са коте 209. Батаљон XIII пука супротставио се непријатељу јаком бочном ватром, тако да је овај био заустављен и одбачен на претходне положаје. После заузећа Вратница, враћање српске престонице више није долазило у питање. XIII пук се припремао за улазак у Београд."(2, стр.220)
Уочи нове 1915. године, коју је XIII пук I позива дочекао у Ђуринцима, стигли су нови регрути који ће обуку започети на фронту, уместо у касарни.
О XX пуку
Петар Радовановић казује у свом дневнику, да је XX пук Тимочке дивизије у област Цера стигао у току церске битке и да учествује у протеривању непри-јатеља. После битке XX пук остаје на територију северозападне Србије. Пук учествује у борбама против Аустроугара при њиховом продору на територију Србије у јесењој офанзиви. Он записује:
,,Најзад добили смо везу са нашим батаљоном лево од Првог пука и ту смо остали до 15 октобра 914. год. У јутру поменутог дана добијемо наредбу за отступање. Тако смо и урадили. Повукосмо се преко Прњавора ка Церу. Ту смо се укопали и задржали се три дана. Огромне борбе вођене су око Лознице, Лешнице и на Гучеву, где је погинуо и мој братанац Рајко Радовановић. Ни на Церу нисмо се задржали но смо отступили преко Цера и Текериша.На врху Цера падали су коњи јер је место било исувише стрмнито било. Прошли смо Цер и сишли у долину, а затим смо кренули ка Шапцу. Дошли смо код Варне. Ту су ужасни трагови остали од непријатеља још од раније. Затим дошли смо у село — где смо нашли готове ровове. Дошли смо у додир и са 13. пуком. Затим још одмах ноћу напустили смо те ровове и дошли на Мишар где смо били у одбрани два велика градска топа. Ту смо претрпели велику унакрсну артиљеријску и пушчану ватру, од Аустријанаца. Ту смо се дуго и дуго борили. На дан 26. октобра 1914 год. опaлише неколико топова и убише неколико наших војника. Једне ноћи добисмо наредбу за назад и све остависмо само топови су на време евакуисани. Затим смо кренули и дошли над једно циганско село звано.. ту смо се задржали само једне ноћи, у вече отступисмо опет за Ново Село. Ту смо се брзо укопали и настрешнице средили. Али увече и њих напустисмо и отступисмо ка Убу. На више села... код воденице ту су наши грдне штете нанели сељанима. Затим једне ноћи отступисмо и то за Колубару. Чим смо њу прошли мост је срушен, а ми смо се укопавали на више Лазаревца код места званог Бурово. Ту је наша претстража водила борбу са јачим непријатељским снагама где су наша одељења заро-били 2 митраљеза и око 50 војника. Али за кратко време морали смо и тај положај напустити. Дошли смо позади Бурова на неколико километара. Ту смо се задржали три дана. Затим добисмо наређење да нападнемо на густе колоне непријатеља који су били заузели наше ровове.
Наша је пешадија јурила напред и потисла непријат-еља. Ми смо заузели од Аустријанаца наше некадашње ровове. Њихова је артиљерија и пешадија косила наше редове. Доста је наших изгинуло и рањено. Међу њима погинуо је и наш друг Јован Николе Трујића. Све је то узалуд било, положај смо опет напустили око 8 сати, а ми смо се и повукли назад у старе ровове које су наше задње трупе припремиле. Ни ту не остадосмо. Још исте ноћи отступисмо даље до села Зеока.
Где год смо ишли ми смо пустошили, палили, пљачкали, као да није наша земља била. Најзад стигли смо код штације Даросаве, Србија је тада стрепела, над њом се вио вихор пропасти. Али ту код Даросаве наше трупе добише мало душе, одморише се мало нахра-нише се и наново прочита нам се наредба за напред у борбу за ослобођење изгубљене нам територије. Већ је пола Србије било у њиховим рукама. ..
Кренусмо напред, код Дренка отпоче љута борба. Још у самом почетку код села њихова је артиљерија љуто отпочела своје дејство. Када смо се... развили за борбу њихова граната тешког калибра паде у наше редове и уби 5 војника, међу којима је био и мој кум Петар Жункеу. Затим отпоче љута битка с обе стране. Ми смо кроз кишу куршума корачали напред. Митраљези њихови косили су наше редове, али им се љуто светила и наша артиљерија. Пред вече ми се подвукосмо под њих. Они нису хтели да напусте положај док наши не отступе у густим колонама те бомбама и хладним оружјем извршише јуриш на бајонет. Када је било око 8 сати ми заузесмо положај. Ту су многи наши изгинули међу којима и мој братанац Јован П. Стојко. Али и аустриских мртвака било је пуно по рововима и околини. Али ипак цео је положај био у нашим рукама. Око 12 сати ми напустисмо положај и вратисмо се назад... Поред пута било је пуно мртвих војника, волова и коња. Сишли смо на исти друм којим смо ишли за време мобилизације... затим смо ишли к варошици Сопот. Ту смо ноћили једне ноћи први конак, други у селу... и тада нам јавише да је цео округ београдски у рукама аустријским. Дођосмо пред Космај и ту смо засели били положај. Али нас замени други батаљон, ми смо били одређени преко Космаја идући ка Младеновцу. Још одмах је наша чета била одређена. Ноћу је целе ноћи путовала и стигла у село... где смо уврштени у редове трећепозиваца. Сутра дан отпоче жива и јака борба на Космају. Навали велика снага на Космај и зароби неколико наших чета II бат. Жива акција артиљерије с обе стране. Дође наредба да и сами притрчимо у помоћ... али нисмо знали правац, лутали смо, док нађосмо наш батаљонски штаб. Борба је завршена на нашој страни. Ми смо, цео наш батаљон, сишли под Космај и почели се утврђивати други дан. Ту смо провели ноћ. Надали смо се непријатељу, али он је отступио. Ми смо онда трагом по њих дошли на Царцане. Они су засели положај. Ми се развисмо за борбу, борба отпоче љута. Наши су падали. Кад стигoсмо у правцу села а на два километра под непријатељским рововима, ми се утврдисмо ту.
Када је било око 2 сата сутра дан ми смо добили задатак — за напред. Чим смо се појавили били смо изложени великој непријатељској ватри. Али када је било ујутру положај је био у нашим рукама. Ми смо их гонили и ноћу и дању док најзад стигосмо на Торлак. Ту су се они јако утврдили. Отпоче жива борба. Наши извршише општи јуриш на њихове положаје и што осташе предадоше се колонама нама. Ноћили смо позади тог положаја. Сутрадан гонили смо их даље.
Дођосмо у Београд на Бањицу.Тада смо безброј њихо-вих трупа заробили, топова, коморе и осталога плена, 29. новембра била је Србија очишћена и више се није нашло непријатељског војника у Србији. Ми смо се нас-танили у Београду. 6.децембар провели смо у вароши.
Али 10. добисмо наредбу за покрет... Кренули смо за Младеновац преко села М. Пожаревац, дошли смо у село Шепшин ту смо провели Божић и Нову годину 1915. Затим селисмо се у Доњу Дубону, ту смо проба-вили 9 месеци мирно и без страха а као на одмору.
Имали смо велике и дуге маршеве око половине лета, радили смо код околних сељана, окопавање, жетве, косидбе. Имали смо партиска отсуства од по 7 дана.
Навешћемо и то: у тој Дубони затекао нас је један још страшнији рат који је косио наше редове а то је зараза која се једва завршила маја–јуна. Ту је доста наших војника стрељано који су били као бегунци."
У јесен 1915. године XX пук Тимочке дивизије послат је у одбрану Пирота где после 1. октобра води борбе са Бугарима. Уз сталне борбе одступа се од Пирота према Печењевцу, Бојнику, Лебану, Косову. Из Пећи преко Црне Горе стиже у Скадар и пешке стиже до Валоне. Одатле бродом ,,Краљ Емануел" на Крф стижу 1. фебруара 1916. године.
Код XIII пука првог позива
Пред Аустријско-немачку и бугарску офанзиву у јесен 1915. године, 9. септембра, XIII пук првог позива Тимочке дивизије упућен је у Пирот где се утврђује за одбрану од Бугара, али већ 24. септембра враћен је према Београду, где је код Торлака водио жестоке борбе. Командат XIII пука I позива овако је оценио држање официра и војника: ,,Овде су сву старешинску и човечанску моћ наши официри и војници ставили у службу Отаџбине и једино њима и храбрости војника противу два пута јачег непријатеља, снабдевеног најмодернијим средствима, има се приписати што су положаји код Торлака брањени и задржани 28, 29. и 30. септембра 1915. године".(2, стр.221)
Пред надмоћнијим и боље наоружаним немачким и аустријским трупама, а потом и уласка и Бугарске у рат, српска војска је морала одступати. Са осталим трупама повукао се и XIII пук I позива.
,,Стигавши на обалу Јадранског мора Пук је одмах укр-цан на брод ,,АРМЕНИЕ" у Великом заливу и 1.фебруара 1916. године био искрцан на острву Крфу."(2, стр.221)
XIII пук другог позива
Неготински XIII пук другог позива после мобилиза-ције упућен је у западну Србију.
,,Прву битку XIII пук II позива водио је код Јевремовца близу Шапца. Овде је рањен Михаило Заставниковић и још 172 подофицира и редова, а погинуло је 47 подофи-цира и војника. За време борбе морал је био попустио ,,због већег броја обвезника који дотле нису служили кадар", али је криза брзо савладана, захваљујући старе-шинском командном кадру. Команда је била обавеш-тена да је пук потпуно разбијен, али се касније устано-вило да су ,,погрешно пренете вести Команди",41)
Битка код Јевремовца вођена је 9. августа и ту су погинули резервни поручник Владимир Милошевић са 31 војником, а рањени су Коста Милутиновић, Радоје Панић, Велимир Андрејевић, Станоје Стевановић, Јован Поповић и 265 војника.
Следећих дана борбе су вођене према Шапцу. XIII пук је храбро држао положаје у саставу Мачванског корпуса."(2, стр.222)
Потом је XIII пук другог позива мењао распоред и положаје све док није упућен на Дрину крајем августа. Ту остаје дуже време а 17. октобра бива упућен према Текеришу.
,,Борба код Текериша вођена је 27. октобра 1914. године, али без много успеха. XIII пук је морао да се повуче, а морал војника је све више опадао.
Повлачење XIII пука вршило се према Тамнави уз једва одржавану дисциплину. Успут су сретане групе војника других јединица које су самовољно пљачкале станов-ништво. Да би Прва и Трећа армија могле да пређу Колубару, XIII пук је добио наређење да поседне Чот и држи положаје док се армије не повуку преко Колубаре. Ова заповест је потпуно извршена... "(2, стр.223)
У првој половини новембра месеца 1914. године по хладноћи и снегу XIII пук II позива се повлачи, а потом у току Колубарске битке 20.новембра наређена је општа офанзива. Тимочка дивизија II позива у чијем је сас-таву и XIII пук успешно гоне непријатеља према Дрини.
У јесен 1915. године пред аустро-немачком офанзивом XIII пук другог позива, са другим једини-цама, повлачи се према Нишу, и даље. Због сталних борби и маршева, више се страдало од болести и ратних недаћа него од непријатељске ватре. Наступила је и деморализација у повлачењу. Најтеже одступање било је кроз Црну Гору по великом снегу на завејаним и закрченим путевима, уз недовољно и нередовно снабдевање храном. Из Рожаја XIII пук другог позива је стигао до Берана заједно са војницима I позива, а одатле преко Андријевице и Подгорице на Скадар.
,,..Ту у непосредној близини Скадра, у Борићу, улогорио се и XIII пук. Најзад први хлеб уместо зрневља кукуруза, коре са дрвећа и разних трава, чиме су се прехрањивали у маршу. Чудно је изгледало да је мали број војника тражио лекарску помоћ,иако су скоро сви били болесни.
За време боравка у околини Скадра догађале су се немиле појаве између тамошњих становника и војника избеглица. Комадант XIII пука бележи у свом дневнику ,,да команди сваког дана пристижу жалбе на пљачку, која је узела толиког маха, да приватна имања потпуно уништавају. Чак се и злочини врше", пише даље командант. О свом пуку командант саопштава да нема здравог војника који би био способан да издржи јаче напоре, али да се не јављају за лекарску помоћ. Услед слабе исхране дух и дисциплина су јако опали; стално негодују против највиших државних управљача и приписују им неувићавност што су трупе доведене у овај положај да се не може издржати. Бриге за остављеним незбринутим породицама и очајање пред помисли на отезање рата појачава апатичност према вршењу војничке дужности. Жеља за одмором и кућом изгледа код њих истискује сваку другу.43)
Једна војска без отаџбине, бачена вихором рата на туђе тле, пала је уморна на обале Јадрана као изну-рено јато птица занесено олујом у непознате даљине ...
Из Скадра XIII пук II позива кренуо је за Љеш, а затим за Драч. У Волону је стигао 12. јануара 1916. године, а затим се 20. јануара укрцао у брод ,,Данте Алигиери" са преполовљеним снагама за Крф. И ту је остао до опоравка и реорганизације српске војске.(2, стр.224)
Трећепозивци
Трећи позив XIII пука налазио се у саставу Крајинског одреда који је бранио Крајину. Већих сукоба, осим артиљеријске ватре, није било до почетка неприја-тељске офанзиве у јесен 1915. године, када почињу борбе са Аустријанцима и Бугарима.
О стању трупа 31.новембра 1915. године, Врховну команду извештавају армијски команданти:
,,... морално и материјално стање наших трупа је очајно. Поред свих предузетих мера да се дезертирање спречи, трупе се нагло топе ... пукови броје само по неколико стотина људи. Хране код трупа има највише још за 4 – 5 дана."(13, стр.57)
Слично извештава и командант трупа Одбране Београда: ,,...Предузете су све мере, да се томе стане на пут и жандармеријом и преким судовима, који извршавају пресуде на лицу места, али су користи од тога врло слабе."(13, стр.57)
,,Кроз Црну Гору и Албанију. – Преко Црне Горе отступају I, II и III армија; преко Албаније, правцем: Призрен – Љум Кула – Спас – Пука – Скадар отступају: штаб Врховне команде; трупе нове области (Јужне Србије) и моравска дивизија II позива.
Преко Албаније, од Љум Куле, преко Ороша за Љеш, пробијао се комбиновани одред; преко Бицама – Пишкопеје за Елбасан и Тирану коњичка дивизија, тимочка војска и неки мањи одреди."(11, стр.22)
Прелазили су преко црногорских и албанских планина, али није свима било исто. Онима који су имали новаца или били опремљени, прелазак није био питање живота или смрти. Стране војне и санитетске мисије биле су опремљене и организоване и, углавном, безбедно су прошле. Официри су имали посилне (војнике у статусу слуга), носили су официрски пртљаг, неки су имали коње. Болесног војводу Путника војници су носили у затвореној носиљци. Родитељи који су ишли са својом децом водили су рачуна о њима. О непунолетним регрутима, које је држава позвала да се прикључе војсци, мало је вођено рачуна. Једна група која је ишла према грчкој граници спаса, (због државних интереса?!) отуда је, из Битоља, враћена назад у беспућа Албаније. Одговарности за то није било. На основу Владине одлуке, сматрало се да додатно попуњавање формација проређене српске војске треба извршити новим регрутима, па да је зато неопходно да регрути остану под контролом српских власти. Пашић је био непоколебљив да се за победу мора жртвовати скоро све. Али, насупрот томе, његов син Радомир добио је уверење да је неспособан за војску, на Крфу возикао се аутомобилом, а потом је послат у посланство у Француску. Тамо се посветио стицању пара, шверцом стратешких материјала који су завршавали у немачким фабрикама. www.espreso.rs/vesti/drustvo/237653/najbahatiji-tatin-sin-danasnja-deca...
За време повлачења, они који су имали, себи су приређивали и неке угодности, а они који нису имали, на само стотинак метара даље, скапавали су од мраза, глади и зиме. Мало је било солидарности према онима који су умирали. Неки су говорили: ,,Зашто да им помогнемо, кад ће и онако умрети?"
Од састава српске војске који је у октобру 1915. изно-сио око 400.000 након непријатељске офанзиве, борби и преласка преко планина Црне Горе и Албаније, на обали мора било је око 170.000 исцрпљених војника.
Крф је било Острво спаса, а Видо острво несреће и смрти. Они који нису имали снаге да живе, умирали су и потапани у ,,Плаву гробницу".
Маузолеј–костурница на Крфу изграђена је за време владе Милана Стојадиновића, од 1936 – 1939.године.
У току аустро-немачке и бугарске офанзиве у јесен 1915. године, Врховна команда чинила је стратегијске грешке и није прихватала савете Француза да линије одбране формира дубље на територији Србије. Веро-вала је у нове церске и колубарске битке. Међутим, непријатељску офанзиву није водио генерал Оскар Почорек, који се у Сарајеву није потрудио чак ни да заштити живот наследнику престола, већ је овом приликом команду над офанзивом имао немачки генерал фон Макензен. Наступање непријатеља било је из свих праваца. Уз то Србима није обезбеђена линија снабдевања према Солуну, те је једна бугарска диверзантска група заузела станицу у Ристовцу и прекинула железнички саобраћај. Зар је једна бугарска диверзантска група одредила судбину српске војске у повлачењу?! Продором бугарских трупа у српској позадини у Македонији, прекинуто је снабдевање и помоћ савезника, Француза и Енглеза, који су се већ налазили у Солуну. Такав пропуст допринео је слому, патњи и страдању војника и цивила при повлачењу преко Црне Горе и Албаније.
,,Тек много година касније др. Милан Живановић, истражујући у Архиву француске војске документа која се односе на Први светски рат, открио је да је извор оваквих оптужби био француски војни изасланик у Србији пуковник Фурније. Он је, наиме, 22.новембра/4. децембра 1915.послао француском Генералштабу изве-штај о свим догађајима од почетка непријатељске офа-нзиве и за неуспех оптужио српску Врховну команду, ,,..чије су неспособност и тврдоглавост у одбијању свих савета компетентних страних официра били стварни узрок слома...да би напори око реорганизације... могли бити плодоносни, било би неодложно са француским официрима потпуно узети у руке српску Врховну команду и управу главних служби. Ово решење, које наилази на велике тешкоће због српске екстремне сујете, изгледа ми једино ефикасно." (91г) (13, стр.75)
,,Ипак, историјске истине ради, пуковник Фурније, као очевидац свега, а посебно тешке ситуацује и веома лошег стања у коме се српска војска налазила, у своме извештају оцењује као неприкладну идеју да се реорганизација српске војске изврши на јадранској обали, идеју која је у прво време постојала и у српским и у савезничким круговима, и дословно каже:,,...мени изгледа да овоме треба претпоставити транспорт преко мора остатака српске војске, било на неко острво у Егејском мору, било у Солун, где би била реоргани-зована"(91г) По својој прилици, ово мишљење имало је утицаја при доношењу коначне одлуке о даљој судбини српске војске, уз сличне закључке које је, после увида у реално стање, донео генерал Де Мондезир."(13, стр.76)
Фортијер Џонс у својој књизи наводи разговор са енглеским пуковником о стању у Генералштабу Војске Србије:,,Рекао је да су,,потпуно изгубили главу" и да ,,немају ништа што иоле личи на организовани план борбе". И они и Српска војска су бежали што су брже могли, како он каже. Рекао ми је да су француски војни аташе и он ,,уз подршку обе наше владе предали план борбе Генералштабу Војске Србије и да су до сада ови одбијали да га узму у обзир". То су биле дословце његове рерчи. Потом је, очигледно да би доказао ваљаност свог плана, који су подржале Енглеска и Француска, наставио да излаже тај план мени, потпуном странцу! Укратко, план се састојао од напуштања целе северне Србије сместа, и повлачења ка југу у очајничком покушају да се одржи Источна железница, што је у тренутку кад смо разговарали било немогуће. Никада нисам срео француског аташеа, тако да немам како да проценим да ли је пуковник говорио истину."(18, стр.80)
Властодршци и њихови писци славопојки величају епопеју страдања као врхунац патриотизма, да би прикрили своју одговорност и немарност. Кривицу за своје пропусте пребацивали су на снежне планине, албанске побуњенике и савезнике који им нису приредили дочек на Јадранској обали. Савезници су им на интервенцију Русије помогли, али они нису били ту, требало је времена док се организују, утоваре материјал и стигну. Француска није ,,преко плота", а италијански бродови, иако су били ближе, потапани су од аустроугарских подморница и ратних бродова чија се лука налазила у близини, у Боки Которској.
,,...Ускоро смо, међутим, приметили да су по заливу били разбацани димњаци и јарболи који су штрчали око метар изнад воде, а многе олупине су биле расуте по песку. Тај јарко осветљени пароброд био је усидрен усред правог гробља бродова и суве руке олупина су се пружале с његове сваке стране. На белом песку угледали смо огромну цигару како светлуца од воде на месечини, а она је, када смо се јој приближили, постала веома пословни аустријски торпедо. Како није експ-лодирао, био је ту насукан пошто су његови злобни саборци потопили 11 бродова за 20 минута – бродова натоварених храном, од које би сваки килограм спасао по живот. Таква је била судбина последњег товара послатог из Италије пре осам дана. Није ни чудо што бродови нису често долазили, није ни чудо што су стотине болничарки чекале тамо скоро недељу дана не знајући да ли ће други брод икада доћи. На дванаест сати одатле налазио се Бриндизи, италијанска велика поморска база, али на два сата одатле били су Котор и аустријске подморнице."(18, стр.270) (Више о томе у књизи Краљевска морнарица Италије)
Помоћ није била за једну групу људи или хиљаду, већ за евакуацију 170 до 200 хиљада несрећника, војника и цивила. За њихово спашавање било је потребно време. То је тај месец дана гладовања, лутања и уми-рања по расквашеним путевима од Скадра до Валоне. О томе је Врховна команда пропустила да унапред размишља или да бар касније преузме одговорност. Зато су владајуће структуре, оне који би вероватно били спремни да поставе питање одговорности за народну катастрофу, у Солунском процесу осудили на робију или стрељање.
И поред претњи немачких и аустријских подморница, савезници су извршили безбедно пребацивање трупа. Након опоравка и реорганизације, и опремања новим наоружањем, српска војска бродовима савезника већ од априла месеца 1916. године пребацивана је у Солун. Журило се да се војска уврсти међу савезничке трупе и заузме део фронта на Солунском простору.
Маја месеца на Халкидик је било око 150.000 војника, организованих у три армије, укупно шест пешадијских и једна коњичка дивизија. Дивизије и пукови више нису имали ознаке I и II позива, јер су они спојени. Одатле је српска војска јуна месеца 1916. упућена на Солунски фронт.
Убрзо су отпочеле борбе ради заузимања терена на територији Србије. Вођене су жестоке борбе на капији смрти–Кајмакчелану, коју су назвали,,Капија слободе".
,,Но и пре главног напада за пробој солунског фронта који је почео 15. септембра 1918. године, XIII пук је имао да води свакодневне борбе још крајем 1916. године, док непријатељ није потиснут из северне Грчке на линију формирања солунског фронта. То су биле борбе против Бугара на Чеганским положајима (од 10 до 20. августа), на положајима Шумовника, Камен чуке, Голе Косе и Малка Ниџе (30. и 31. августа). Свуда је XIII пук држао иницијативу у својим рукама и приморавао непријатеља да напушта коту за котом, своја добро уграђена утврђења и да при том оставља велики број погинулих војника.48)
У току септембра 1916. године XIII пук је водио жестоке борбе на положајима Севичке косе (кота 1200) и Преседлине. Ту су Бугари пружили жесток отпор, али су и овде били потиснути. После заузимања села Савича и Добровена и 42 дана непрекидне борбе, Пук се утврдио на простору десне обале Црне реке и ту наставио позициони рат. До краја године, по киши, и отежаним условима ратовања, вођени су артиљеријски двобоји на тешком терену.
#60
Власи у историјским изворима и литератури * Rumânii (valahii) în izvoarele istorice şi literatură / Одг: ВОЈЕВАЊЕ ТИМОЧАНА И КРАЈИ...
Poslednja poruka ljubisa.b.kici - 15.04.2020. 19:25 Тимочка дивизија I позива имала је задатак да брани Пирот и спречи наступање нишавском долином, где је водила борбе са променљивим резултатима.
Петар Радовановић у свом дневнику каже: "Увече 24. јуна одређена је наша 4. чета I бат. 20. пука на тај поло-жај. Увече се војници разишли по кућама и почели да набављају храну и пиће. Али и поред свега тога морао је сваки будним оком бити опрезан. Целе ноћи није се ништа десило. Када је било изјутро око 3 сата у зору, чуо се јак глас Бугара – ура, – ура. Неколико пута поновише, а наши отворише брзу паљбу и тек одмах чу се команда од наших официра – назад, – уступај. Наши почеше у нереду да отступају. Бегало се кроз кишу куршума и шрапнела, газило се један преко другога. Све што је сла-бије пало је у ропство бугарске коњице. Наша је војска бегалa 1 сат и опет на старом положају код Бубњака.
Отпоче са обе стране жестока борба. Али Бугари без обзира на нашу јаку ватру почеше напредовати. Њина је артиљерија тукла наше утврђене положаје на Бубњаку и то тако страшно да су наши морали напустити положај. Много наших изгинуше и чу се команда – назад. Сви рањеници остали су на положају, остала је и једна кара и разапети шатори једне чете и казани и друге ствари. ........Тек после свих крвавих трагедија настаде примирје. За то време састали смо се са Бугарима и братски се питали о здрављу. Надали смо се да ће настати трајни мир и да ће наши власници постићи споразум кад год. Али није помогло. Јула месеца настаде поново напад на Бубњак, хоће наши да заузму тај положај и наша се војска крену у сигурну смрт. Али баш кад се војска наша развила за борбу престаде све и чу се у нашим редовима поново да је настало примирје."
Али највеће борбено изненађење извели су трећепозивци тимочке војске, у чијем је саставу био и XIII пук трећег позива и Неготински одред. Након победе над бугарском војском код Вратарнице, чиме су приморани Бугари да напусте Књажевац, Крајинци и Тимочани су кренули према Кули и 6. јула је заузели. Након тродневних борби уз помоћ Трећег батаљона Трећег прекобројног пука, који им је стигао у помоћ, заузели су Белограчик. Кренуло се у опкољавању Види-на, али даље борбе су прекинуте због завршетка рата.
Други балкански рат, након примирја од 31. јула, завршен је потписивањем мира у Букурешту 10. августа 1913.године.
Септембра месеца 1913. године Тимочка дивизија I позива опет је у покрету, због побуне Албанаца према граници са Албанијом, послата је у Скопље.
ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
Избијањем I светског рата, због Сарајевског атентата који је империјалистичким силама послужио као повод за рат, у строју су и Тимочани и Крајинци I, II, III позива и последња одбрана. Аустроугарска је објавила ратт Србији 28.јула 1914.године.
Тимочка дивизија I позива на чело са XIII пуком била је послата на ратиште у области Цера, где је стигла 5. августа увече. Сутрадан XIII и XX пуку наређено је да крену према Текеришу, а увече тог дана XIII пук је стављен под команду Коњичке дивизије. Пук је наступао у две колоне.
,,...Десно крило је чак заробило три топа и 11 кара.36) Командир прве чете капетан Драгољуб Петровић прославио се са својом четом, пробијајући се храбро кроз непријатељске редове.
Гоњење непријатеља вршено је уз највеће напоре без обзира на жртве и замор. У редовима XIII пука било је рањено 10 официра и 189 војника. Погинуо је само један подофицир и 25 војника. у борби је заплењено 6 хаубица, 24 топа, много кара, а погинуло је 150 непри-јатељских војника и 104 заробљено.3)"(2, стр.216.)
После ових борби Пук је стављен под команду Моравске дивизије, одакле је после краћег предаха добио наређење да се упути према Сави у циљу преласка преко реке код ЧЕВРНТИЈЕ. На аустријску страну прешао је XIII пук Тимочке дивизије I позива, без једне чете која је остала у обезбеђењу штаба, и део XV пука (седам чета), као и делови коњице, болничари и једна батерија артиљерије.
,,Чеврнтија је било одређено место за прелазак преко Саве. XIII пук је стављен на чело колоне и стигао је у Чеврнтију 24.августа у 1,30 часова.Одмах се постројио у ,,дубоки смакнути поредак", спреман за акцију. Према усменом наређењу, Пук је требало први да пређе Саву, а затим да образује мостобран уз помоћ једне при-додате бригаде и да држи друм Митровица — Japaк.
Када је први понтон спуштен у воду, погинуо је један војник, а десетак је било рањено. Црна слутња је већ тада обузела војнике, јер су Аустријанци са саме леве обале Саве отворили жестоку ватру. Под заштитом наше пешадијске ватре, војници су некако успели да се укрцају на понтоне. Првих осам понтона је прешло Саву у 7,20 часова, друга група у 7,40, а сви остали до 9,50 часова. Борба која је почела на десном крилу завршила се успешно и непријатељ је био потиснут ка Јарку, али је ту задржао јуриш српских војника.Све снажнија борба се развијала према Шашинцима, али се одмах видело да је однос снага неравноправан; са само три топа фронт се није могао држати. Уз то, непријатељ је довлачио нова појачања, а артиљеријом засипао сваки педаљ земље.
Што се фронт ширио у дубину све је било теже за нападаче, а наређења су стизала да се положаји нипо-што не напуштају. Катастрофа је била неизбежна.
Војници ХIII пука су издражали шест узастопних јуриша, али више нису могли. И десно и лево крило су почели да попуштају и да се повлаче. Аустријанци су користили своју надмоћност и када је центар почео да се повија, засули су жестоком ватром главнину. Код српских војника је наступила паника и отказ послу-шности команди. Рањеници су беспомоћно гледали у мост кога су понтоњери градили, али који није био готов. Разбијене јединице појуриле су на недовршени мост, који се заљуљао и уз прасак потонуо у Саву. Људи су се давили у Саву, други су гинули на мосту који је тонуо. Прави пакао се отварао пред преживелим и срећним који се још нису били утопили. Официри су јурили под кишом шрапнела лево, десно да би сачували присебност живих, али ни с пиштољем у руци ни они нису могли да обуздају стихију. У тим тешким тренуцима, командант пука је затражио добровољца, доброг пливача који је требало да спасе пуковску заставу. Неготинац, М. Петровић је пренео заставу на десну обалу Саве. 38)
У борби код Чеврнтије XIII пук је изгубио 46 официра, 159 подофицира и 3.611 војника, укупно 3.816 људи. Непријатељ је имао 1.500 мртвих и већи број рањених војника.
Преживели војници ХIII пука су прикупљени на десној обали Саве скоро голи и боси, без одела и оружја. Тако десеткован Пук је упућен 26.августа у Богатић на бивак.
После неколико дана ХIII пук је стављен под команду Северно-мачаванског одреда са задатком да обезбе-ђује линију фронта Шабац - Засавица. Крећући се по киши и хладном времену, Пук је морао да застаје у току ноћи ради сушења одеће и загрејавања војника. У Шапцу је формиран нови XIII пук са додатком три нова батаљона наоружаних руским пушкама."(2, стр.217)
Стеван Јаковљевић у Српској трилогији, као артиљеријски поднаредник у 5. пољској батерији Тимо-чке дивизије I позива, присутан на десној обали Саве, дао је најтачнији опис трагедије код Чеврнтије.
Због катастрофе код Чеврнтије команданту Тимочке дивизије генералу Владимиру Кондићу одузета је команда и 1915. стављен под војни суд. На лични захтев пензионисан је исте године. Био је и осуђен на годину дана, али на поновљеном процесу октобра месеца 1920. године бива ослобођен свих оптужби, опроштено му је издржавање затворске казне и потпуно је рехабилитован. Преведен је у резерву унапређењем у виши чин 26. августа 1930. године.
Да ли грешком или намерно, историчари и хроничари после рата нису повезивали страдање ХIII пука код Чеврнтије са успешним преласком српске I армије преко Саве код Дебрца и Новог Села и продора у Срем и Земун. Ипак, са стратешке тачке гледишта, види се да је то била комплементарна акција где је маневром споредног десанта и жртвовањем ХIII пука скренута пажња са главног правца напада I армије. Аустроугари су главнину својих трупа концентрисали на том прост-ору где је био ХIII пук и смањили своје присуство у пра-вцу деловања I српске армије, чиме је олакшано њено наступње. То је била једна од највећих жртава која је свесно поднета за наш народ и српске савезнике.
Војници су погинули, заробљени су или се удавили у Саву приликом бекства, јер су већином били непли-вачи. Један од њих, Маријан а Коањи, из села Танде, на њиви нашао је тикве, везао их преко груди и тако препливао Саву.
О збивањима код Чеврнтије и бици на Легету постоје различити подаци и противуречне изјаве, тако да се барата разним бројкама о погинулима, заробљеним и преживелима, а такође и о узроцима и кривцима за катастрофу.
Радован Срдић у књизи Битка на Легету, даје опис стања при преласку Саве код Чеврнтије.
УПОРЕДНА САТНИЦА ПРЕЛАСКА ПРЕКО РЕКЕ САВЕ ПРВЕ АРМИЈЕ И ТИМОЧКЕ ДИВИЗИЈЕ (19, стр.133-135.)
4.9.1914. Наређење Врховне команде I, II и III армији. Врховна команда се налазила у Ваљеву.
— да Прва армија изврши прелаз ноћу 5/6.9. Штаб Прве армије (војвода Бојовић) био је у селу Владимирци, 15 км. удаљен од реке Саве;
— да Друга армија упути ка Митровици Тимочку дивизију са задатком да покуша и по могућству изврши прелаз преко Саве у околини Митровице, да по евентуалном заузећу Митровице ову добро утврди. Штаб Друге армије (војвода Степа) налазио се у варошици Богатићу, 21 км. удаљеној од реке Саве;
5.9. —наређење команданта Прве армије да, 6.9. у 1 час пређу Саву: Шумадијска, Дунавска и Коњичка дивизија:
— наређење команданта Друге армије да, 6.9. такође у 1 час пређе Саву, Тимочка дивизија првог позива, штаб Тимочке дивизије (генерал В.Кондић) у селу Липолисту, а борачке јединице распоређене у околини села. Удаљеност од Чевритије око 40 км. Мостовни трен био је у селу Коцељеву, 60—70 км. од Чеврнтије;
5.9. у 7ч.—генерал В.Кондић у Богатићу прима заповест;
у 10ч.—В. Кондић се враћа у Липолист и издаје заповест за покрет;
11ч. – почиње покрет трупа Тимочке дивизије ка Сави;
21ч. — В. Кондић у Глушцима (12 км) издаје заповест за прелаз;
6.9. у 1ч. – Прва армија почиње прелаз понтонима код Скела—Купиново;
1ч. – почела изградња моста код Скела—Купиново;
4ч. – завршена изградња моста Скела—Купиново;
7ч. – Прва армија заузима село Купиново у Срему;
8ч.–комплетна Шумадијска дивизија прелази реку Саву;
0ч. – Тимочка дивизија из Салаша Ноћајског врши артиљеријску припрему;
1ч. – требало је отпочети са дизањем моста код Чеврнтија—Легет;
1,30ч. – чело 13.пука стиже на Саву. Пук је на маршу дубок 1ч.;
5ч. — мостовни трен Тимочке дивизије стиже на Саву;
5,15ч. – први понтон се спушта у реку;
7,20ч. – пребачено првих 8 понтона са по 20 војника;
7,45ч. – пребачена је преко реке Саве наредна партија;
9,50ч. – пребачен је цео 13.пук. Мост још није започет;
12ч. – пребачен је на леву обалу Саве, цео 13.пук (без једне чете, која је остала као дивизијска стража), 7 чета 15.пука, 12 митраљеза и 3 топа, са карама;
12,30ч. – отпочела је јача борба према Јарку и Шаши-нцима;
12,30ч. — почиње градња моста и престаје се са прево-зом трупа;
13ч. –развија се жестока борба на целом фронту. Фронт 13.пука развучен 18 км. ;
14,15ч. — непријатељ одбијен на 1.000 - 1.500 метара. Дотле издржано 6 непријатељских јуриша.Српска војска добро држи фронт и има војничку надмоћ;
15,30ч. — наређено да се заузму Шашинци. Јуриш је кренуо, али је наређено да се стане;
17ч. – води се борба са променљивом срећом. Од Шашинаца непријатељски напад се појачава;
17,30ч. – Срби одступају за 1 км.;
18ч. — од Митровице прелеће један авион;
18,25ч. — снажан непријатељски напад од Јарка и Шашинаца на целом фронту. Српска батерија у галопу отступа. Почиње права паника;
до 19,30ч. - траје паника;
20ч. – повраћен ред код моста који је остао недовршен, М. Петровић, Ј. Нелих и пук. Д. Ристић пливањем преко Саве на десну обалу спашавају заставу пука. Затим ватра престаје и на бојишту влада мир;
22,30ч. – поновни јак напад непријатеља. Остаци 4. батаљона и 1. батаљон 15. пука са мостобрана полажу оружје. ДРУГА ПАНИКА И КАТАСТРОФА:
7.9. у 5,30ч. – последњи се предају 1. батаљон и делови 3. батаљона 13. пешадијског пука.
Код Чеврнтије прелазак је отпочет у 5.15 часова. Први је прошао 2. батаљон ХIII пука који је затим наступао према северу и своје лево крило повијао према Сави, а десним крилом стигао до друма Митровица – Јарак. Након тога пребачен је 3. батаљон и упућен у правцу Шашинаца, а 4. батаљон након пребацивања усмерен је на исток према селу Јарак са десним крилом повијеним према Сави. Последњи је пребачен 1. батаљон ХIII пука и усмерен према северу између 2. и 3. батаљона на друму Митровица – Јарак.
До 12.30 часова на леву обалу Саве пребачен је цео ХIII пук (изузев једне чете), два батаљона XV пука (7 или 8 чета), митраљеско одељење са 12 митраљеза, батерија од три топа и према неким подацима пола батаљона Мораваца. Укупно нешто мање од 7.000 војника. Пребацивање је извршено са 11 металних понтона, док су дрвени чамци били расушени и скоро неупотребљиви. После 12.30 понтони су усмерени за градњу понтонског моста, чиме је пребацивање трупа било прекинуто.
У току пребацивања од 8 до 10.20 часова био је присутан војвода Степановић. Он је са генералом Кондићем прелазио и на леву обалу Саве.
У току дана због интензивираних борби, командант ХIII пука, потпуковник Драгутин Ристић, у међупростор убацује неколико чета XV пука. У поподневним сатима борба се појачава у правцу Јарка и Шашинаца, на десном крилу српских линија. Уследили су и удари неп-ријатеља од левог крила према центру српског фронта.
Око 16 часова ХIII пук покушава да освоји Шаши-нац, чиме би се ојачала позиција на фронту. Напад није у потпуности успео и непријатељ уз пристигла поја-чања започиње враћање заузетих позиција. Српске снаге према Шашинцима биле су јачине 6 чета. Први батаљон ХIII пука који је био најистуренији у центру, остао је прикован на положајима до мрака. Осећао се недостатак муниције. Мост још није био завршен и употребљив за дотурање муниције и појачања.
Непријатељ је појачавао нападе на десном крилу српског фронта, на сектору који је држао 4.батаљон, наступајући уз обалу Саве заобишао је и опколио 4.батаљон, чиме су били одсечени од ХIII пука.
Пред мрак, око 18.30 појачан је напад непријатеља из правца Јарка и Шашинаца. Наређено је повлачење за 1 километар уназад, што је узроковало неорганизо-вано одступање српских јединица које нису имале жељу да остану на сремској страни.
На мостобрану паника је настала када су видели приближавање коњаника у облаку прашине, за које се испоставило да потичу од српске батерије која је одступала у галопу. Помисливши да је то непријатељска коњица, командант 3.батаљона наредио је трубни знак ,,коњица". Отворена је ватра према њима, и прекинута је кад је уочена грешка. Међутим, маса војника, лакши рањеници и они који су били близу обале, похрлили су кроз воду до најближих понтона, препунили их, што је изазвало превртање понтона и дављење војника. Крици дављеника су изазвали још већу пометњу. Настала је паника. Према мосту су појурили и војници који су били у непосредном обезбеђењу мостобрана. Маса војника нагрнула је на непотпуно урађен, недо-вољно учвршћен и несразмерно оптерећен мост, који се обрушавао и распао. На Сави се отворио пакао уз крике дављеника који су одјекивали обалама реке.
Официри општу панику нису могли спречити нити умирити ни строгим командама ни са оружјем у рукама.Тек око 19.30 часова успостављен је привидан ред. За непослушност запрећено је војним судом и стрељањем. Формирана је једна јединица која је на удаљености од око 600 метара од обале реке образо-вала заштитни фронт.
Кад су у повлачењу приспеле јединице ХIII пука из правца Шашинаца и Легета, хаос је постао још већи. На десној обали Саве постављене су страже које би спречиле бегунце да се врате у Србију. Наступила је ноћ. Мрачна. Претећа. У таквој неизвесности очекивао се непријатељ. Он је дошао. Он је био ту, около. Када је око 22.30 часова засијала месечина, непријатељ је отворио ватру. Праштање бомби и пуцњаву уз крике рaњених, пратило је скакање у воду, дављење и запомагање. Помоћи није било ниоткуда, једино је артљерија са српске стране давала подршку колико је било могуће. Артиљерију је довукао и непријатељ.
Почела је предаја и заробљавање појединих делова пука. Заробљени су остаци 4. батаљона, затим 1. батаљона XV пука. Ујутру су се предали и делови 1. и 3. батаљона ХIII пука.
Санитетски мајор, лекар 13.пука Миливоје Петровић, праунук Хајдук-Вељковог брата војводе Милутина Петровића, с војником Јаковом Нелихом спашавали су пуковску заставу. Рањен од непријатељске паљбе, Нелих се удавио, док је доктор Петровић, иако рањен, успео да преплива Саву и спасе заставу.
Легетска битка практично је вођена и одлучена у једном дану. Форсирање реке почело је у 5.15 часова. У току дана наступало се и дошло до Шашинаца, а увече око 23 часова био је јасан њен исход. Део трупа је заробљен, део се притајио, а остали су лежали мртви и рањени по околним пољима. Сутрадан настављени су артиљеријски дуели зараћених војски, а трећег дана под заштитом међународног црвеног крста и договора о прекиду ватре, сахрањивани су мртви и вршена евакуација рањеника. Историчари Саво Скоко и Петар Опачић износе податке да је на српској страни из строја избачено 6.366 војника и официра, а код непријатеља око 2.000.
Аустријски подаци говоре да је било 5.000 заробљених и 4.000 погинулих и рањених Срба. Међутим, према извештајима српских војних власти и проце-нама савременика, у заробљеништво је пало око 4.800 војника и официра, на Сави је страдало око 600 бораца, а да је у току борбе погинуло око 1.000 војника и официра, и да се спасило око 600.
Место битке прво су Аустријанци обележили дрве-ним крстом на коме се налазио текст и на немачком и на српском језику: ,,Овде почива 800 непријатељских јунака из битке на Легету 6. 9. 1914. Митровица, 1917". Соколско друштво Сремске Митровице на истом месту подигло је споменик 1923. године.
Заробљеници су одведени на територију Угарске, а потом Аустрије у заробљеничким логорима Нађмеђеру, Нежидеру, Болдогасоњу, Маутхаузену и другим.
Списак заробљеника може се пронаћи:
1) на сајту Међународног комитета Црвеног крста
https://grandeguerre.icrc.org/en/File/Search
2) у дигиталном архиву Српских новина
https://www.nbs.rs/internet/cirilica/10/10_2/10_2_2/pretraga/index.html
Конкретно, спискови Српског Друштва Црвеног Крста могу се пронаћи као додатак издањима Српских новина публикованих по следећим датумима: 28. новембар 1914, 6.децембар 1914, 25.јануар 1915, 29.јануар 1915, 27.фебруар 1915, 28.март 1915, 2.април 1915, 8.април 1915, 17.април 1915, 26.април 1915, 4.мај 1915, 14.октобар 1915.
Не може се избећи помисао да је ХIII пук унапред, и пре него што је прешао Саву, био предодређен за страдање. Јер здравим разумом не може се објаснити поступак команданата да се трупама изда наређење да у року од 12 сати, у пешачком маршу под ратном опремом, пређу 40 км. затим форсирају реку Саву и потом ступе у борбу са непријатељем на његовој територији, а уз то им није обезбеђена довољна логис-тичка подршка након преласка реке.
Након пребацивања ХIII пука и делова XV пука на леву обалу Саве, уместо да настави са прербаци-вањем још два пука Тимочке дивизије, као што је по армијској директиви требало учинити, јер у преласку код Чеврнтије требала је да учествује цела дивизија, генерал Кондић око 13 часова прекида пребацивање војника и муниције и понтоне одређује за градњу моста. Војнике ХIII пука на бојишту усмерава у три различита правца, без обезбеђене позадине са уређеном линијом за прихват војске у одступању. Чете XV пука које су остале да штите мостобран, чиме би се обезбедио и мост, према сведочењу из Српске трило-гије, препустиле су се победничком слављу, свирала је музика, играло се коло и пекле овце. Таквим посту-пком, целокупни задатак предвиђен за целу дивизију пребачен је на само један пук, ХIII пук ,,Хајдук Вељко". Његове снаге су развучене на широком фронту у три различита правца, према Јарку, Сремској Митровици и Шашинцима, без обезбеђене линије снабдевања и извештавања.
Сви они који су узроковали трагедију код Чеврнтије, након битке, а и после рата, настојали су да умање своју одговорност. Врховна команда се правдала политичким разлозима Владе да прихвати захтев Савезника за српском офанзивом преко Саве, како би се ангажовањем аустријских дивизија против Србије растеретили фронтови код Руса и Француза. Коман-данти и генерали правдају се одлукама Врховне команде и наређењима које су добијали из армијског и дивизијског штаба. Такође се правдају тајношћу саме офанзиве, толико тајне да код ХIII пука нису извршене никакве припреме, није проверена исправност чамаца и понтона ни њихов број потребан за премошћавање реке, уз то известан број (21) исправних понтона изузет је из дивизијског састава. И поред упозорења подре-ђених официра да због недовољне припремљености треба обуставити операцију прелажења, генерал Кондић је био изричит да се даље настави. Због тога, тек када је отпочео прелазак видело се да нема довољно исправних чамаца и понтона за превоз трупа и муниције и изградњу понтонског моста. Поврх свега, оружје, односно пушке, којим су војници били наоружани и на које су били навикнути, пре кратког периода замењене су новим типом руских пушака на којима се војници нису привикли. Све је доприносило неизбежном поразу. Па тако и након несрећних околности, када је оштећен незавршени понтонски мост, мало се тога учинило да се војска успешно врати назад преко Саве, о чему командант ХIII пука потпуковник Драгутин Ристић констатује: ,,Нити се трупе пребацују, нити се муниција шаље, нити се мост гради".
Закључак може бити: да се желело да аустријски генерали остану и даље у уверењу да је правац главног офанзивног деловања српских дивизија на сектору дејства ХIII пука.
Мада су после рата одговорност за Чеврнтију усмеравали према Врховној команди, што и није било тешко јер је војвода Путник био мртав, главни кривци за катастрофу су војвода Степа Степановић и генерал Кондић. Они су у првој фази преласка, док је све ишло добрим током, ради моралне подршке прешли на леву обалу Саве и војвода Степа Врховној команди шаље извештај о успешности акције и уверењу ,,да ће се Митровица моћи заузети још данас". Међутим, када је све кренуло наопако, мада су једино они могли и требали организовати и послати помоћ трупама преко Саве, од тога ништа није било.
Познато је да су после битке сви генерали, и да је лако критиковати и предлагати најбоља решења која немају везе са стварношћу, па да зато немамо право да осуђујемо и пресуђујемо о историјским личностима и околностима у којима су оне деловале. Јесте да је тако. Међутим, још мање имамо право и моралног оправдања да те личности глорификујемо и њихове одлуке са трагичним и катастрофалним последицама хвалимо и прикажемо као величанствене, мудре и херојске одлуке. Такве хвалоспеве могу исписати само болесни умови салонских ,,патриота" или умови чанколизаца, који ишчекују позиве на дворским баловима или место за трпезом лакеја. Ратни хушкачи уче нас да се радујемо погибијама непријатељских војника, мада су и то људи, а у грађанским ратовима – браћа, и да жалимо и плачемо за нашим погинулим војницима, које су они пропагандом гурнули у рат и погибељ. Они потхрањују рат, а народ га крвљу залива. Ратни хушкачи нису против рата. Они осуђују убијања која чини непријатељ, али не кажу шта чини наша војска. Зар она не убија? Када наша војска убија – то је патриотизам!?
Петар Радовановић у свом дневнику каже: "Увече 24. јуна одређена је наша 4. чета I бат. 20. пука на тај поло-жај. Увече се војници разишли по кућама и почели да набављају храну и пиће. Али и поред свега тога морао је сваки будним оком бити опрезан. Целе ноћи није се ништа десило. Када је било изјутро око 3 сата у зору, чуо се јак глас Бугара – ура, – ура. Неколико пута поновише, а наши отворише брзу паљбу и тек одмах чу се команда од наших официра – назад, – уступај. Наши почеше у нереду да отступају. Бегало се кроз кишу куршума и шрапнела, газило се један преко другога. Све што је сла-бије пало је у ропство бугарске коњице. Наша је војска бегалa 1 сат и опет на старом положају код Бубњака.
Отпоче са обе стране жестока борба. Али Бугари без обзира на нашу јаку ватру почеше напредовати. Њина је артиљерија тукла наше утврђене положаје на Бубњаку и то тако страшно да су наши морали напустити положај. Много наших изгинуше и чу се команда – назад. Сви рањеници остали су на положају, остала је и једна кара и разапети шатори једне чете и казани и друге ствари. ........Тек после свих крвавих трагедија настаде примирје. За то време састали смо се са Бугарима и братски се питали о здрављу. Надали смо се да ће настати трајни мир и да ће наши власници постићи споразум кад год. Али није помогло. Јула месеца настаде поново напад на Бубњак, хоће наши да заузму тај положај и наша се војска крену у сигурну смрт. Али баш кад се војска наша развила за борбу престаде све и чу се у нашим редовима поново да је настало примирје."
Али највеће борбено изненађење извели су трећепозивци тимочке војске, у чијем је саставу био и XIII пук трећег позива и Неготински одред. Након победе над бугарском војском код Вратарнице, чиме су приморани Бугари да напусте Књажевац, Крајинци и Тимочани су кренули према Кули и 6. јула је заузели. Након тродневних борби уз помоћ Трећег батаљона Трећег прекобројног пука, који им је стигао у помоћ, заузели су Белограчик. Кренуло се у опкољавању Види-на, али даље борбе су прекинуте због завршетка рата.
Други балкански рат, након примирја од 31. јула, завршен је потписивањем мира у Букурешту 10. августа 1913.године.
Септембра месеца 1913. године Тимочка дивизија I позива опет је у покрету, због побуне Албанаца према граници са Албанијом, послата је у Скопље.
ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
Избијањем I светског рата, због Сарајевског атентата који је империјалистичким силама послужио као повод за рат, у строју су и Тимочани и Крајинци I, II, III позива и последња одбрана. Аустроугарска је објавила ратт Србији 28.јула 1914.године.
Тимочка дивизија I позива на чело са XIII пуком била је послата на ратиште у области Цера, где је стигла 5. августа увече. Сутрадан XIII и XX пуку наређено је да крену према Текеришу, а увече тог дана XIII пук је стављен под команду Коњичке дивизије. Пук је наступао у две колоне.
,,...Десно крило је чак заробило три топа и 11 кара.36) Командир прве чете капетан Драгољуб Петровић прославио се са својом четом, пробијајући се храбро кроз непријатељске редове.
Гоњење непријатеља вршено је уз највеће напоре без обзира на жртве и замор. У редовима XIII пука било је рањено 10 официра и 189 војника. Погинуо је само један подофицир и 25 војника. у борби је заплењено 6 хаубица, 24 топа, много кара, а погинуло је 150 непри-јатељских војника и 104 заробљено.3)"(2, стр.216.)
После ових борби Пук је стављен под команду Моравске дивизије, одакле је после краћег предаха добио наређење да се упути према Сави у циљу преласка преко реке код ЧЕВРНТИЈЕ. На аустријску страну прешао је XIII пук Тимочке дивизије I позива, без једне чете која је остала у обезбеђењу штаба, и део XV пука (седам чета), као и делови коњице, болничари и једна батерија артиљерије.
,,Чеврнтија је било одређено место за прелазак преко Саве. XIII пук је стављен на чело колоне и стигао је у Чеврнтију 24.августа у 1,30 часова.Одмах се постројио у ,,дубоки смакнути поредак", спреман за акцију. Према усменом наређењу, Пук је требало први да пређе Саву, а затим да образује мостобран уз помоћ једне при-додате бригаде и да држи друм Митровица — Japaк.
Када је први понтон спуштен у воду, погинуо је један војник, а десетак је било рањено. Црна слутња је већ тада обузела војнике, јер су Аустријанци са саме леве обале Саве отворили жестоку ватру. Под заштитом наше пешадијске ватре, војници су некако успели да се укрцају на понтоне. Првих осам понтона је прешло Саву у 7,20 часова, друга група у 7,40, а сви остали до 9,50 часова. Борба која је почела на десном крилу завршила се успешно и непријатељ је био потиснут ка Јарку, али је ту задржао јуриш српских војника.Све снажнија борба се развијала према Шашинцима, али се одмах видело да је однос снага неравноправан; са само три топа фронт се није могао држати. Уз то, непријатељ је довлачио нова појачања, а артиљеријом засипао сваки педаљ земље.
Што се фронт ширио у дубину све је било теже за нападаче, а наређења су стизала да се положаји нипо-што не напуштају. Катастрофа је била неизбежна.
Војници ХIII пука су издражали шест узастопних јуриша, али више нису могли. И десно и лево крило су почели да попуштају и да се повлаче. Аустријанци су користили своју надмоћност и када је центар почео да се повија, засули су жестоком ватром главнину. Код српских војника је наступила паника и отказ послу-шности команди. Рањеници су беспомоћно гледали у мост кога су понтоњери градили, али који није био готов. Разбијене јединице појуриле су на недовршени мост, који се заљуљао и уз прасак потонуо у Саву. Људи су се давили у Саву, други су гинули на мосту који је тонуо. Прави пакао се отварао пред преживелим и срећним који се још нису били утопили. Официри су јурили под кишом шрапнела лево, десно да би сачували присебност живих, али ни с пиштољем у руци ни они нису могли да обуздају стихију. У тим тешким тренуцима, командант пука је затражио добровољца, доброг пливача који је требало да спасе пуковску заставу. Неготинац, М. Петровић је пренео заставу на десну обалу Саве. 38)
У борби код Чеврнтије XIII пук је изгубио 46 официра, 159 подофицира и 3.611 војника, укупно 3.816 људи. Непријатељ је имао 1.500 мртвих и већи број рањених војника.
Преживели војници ХIII пука су прикупљени на десној обали Саве скоро голи и боси, без одела и оружја. Тако десеткован Пук је упућен 26.августа у Богатић на бивак.
После неколико дана ХIII пук је стављен под команду Северно-мачаванског одреда са задатком да обезбе-ђује линију фронта Шабац - Засавица. Крећући се по киши и хладном времену, Пук је морао да застаје у току ноћи ради сушења одеће и загрејавања војника. У Шапцу је формиран нови XIII пук са додатком три нова батаљона наоружаних руским пушкама."(2, стр.217)
Стеван Јаковљевић у Српској трилогији, као артиљеријски поднаредник у 5. пољској батерији Тимо-чке дивизије I позива, присутан на десној обали Саве, дао је најтачнији опис трагедије код Чеврнтије.
Због катастрофе код Чеврнтије команданту Тимочке дивизије генералу Владимиру Кондићу одузета је команда и 1915. стављен под војни суд. На лични захтев пензионисан је исте године. Био је и осуђен на годину дана, али на поновљеном процесу октобра месеца 1920. године бива ослобођен свих оптужби, опроштено му је издржавање затворске казне и потпуно је рехабилитован. Преведен је у резерву унапређењем у виши чин 26. августа 1930. године.
Да ли грешком или намерно, историчари и хроничари после рата нису повезивали страдање ХIII пука код Чеврнтије са успешним преласком српске I армије преко Саве код Дебрца и Новог Села и продора у Срем и Земун. Ипак, са стратешке тачке гледишта, види се да је то била комплементарна акција где је маневром споредног десанта и жртвовањем ХIII пука скренута пажња са главног правца напада I армије. Аустроугари су главнину својих трупа концентрисали на том прост-ору где је био ХIII пук и смањили своје присуство у пра-вцу деловања I српске армије, чиме је олакшано њено наступње. То је била једна од највећих жртава која је свесно поднета за наш народ и српске савезнике.
Војници су погинули, заробљени су или се удавили у Саву приликом бекства, јер су већином били непли-вачи. Један од њих, Маријан а Коањи, из села Танде, на њиви нашао је тикве, везао их преко груди и тако препливао Саву.
О збивањима код Чеврнтије и бици на Легету постоје различити подаци и противуречне изјаве, тако да се барата разним бројкама о погинулима, заробљеним и преживелима, а такође и о узроцима и кривцима за катастрофу.
Радован Срдић у књизи Битка на Легету, даје опис стања при преласку Саве код Чеврнтије.
УПОРЕДНА САТНИЦА ПРЕЛАСКА ПРЕКО РЕКЕ САВЕ ПРВЕ АРМИЈЕ И ТИМОЧКЕ ДИВИЗИЈЕ (19, стр.133-135.)
4.9.1914. Наређење Врховне команде I, II и III армији. Врховна команда се налазила у Ваљеву.
— да Прва армија изврши прелаз ноћу 5/6.9. Штаб Прве армије (војвода Бојовић) био је у селу Владимирци, 15 км. удаљен од реке Саве;
— да Друга армија упути ка Митровици Тимочку дивизију са задатком да покуша и по могућству изврши прелаз преко Саве у околини Митровице, да по евентуалном заузећу Митровице ову добро утврди. Штаб Друге армије (војвода Степа) налазио се у варошици Богатићу, 21 км. удаљеној од реке Саве;
5.9. —наређење команданта Прве армије да, 6.9. у 1 час пређу Саву: Шумадијска, Дунавска и Коњичка дивизија:
— наређење команданта Друге армије да, 6.9. такође у 1 час пређе Саву, Тимочка дивизија првог позива, штаб Тимочке дивизије (генерал В.Кондић) у селу Липолисту, а борачке јединице распоређене у околини села. Удаљеност од Чевритије око 40 км. Мостовни трен био је у селу Коцељеву, 60—70 км. од Чеврнтије;
5.9. у 7ч.—генерал В.Кондић у Богатићу прима заповест;
у 10ч.—В. Кондић се враћа у Липолист и издаје заповест за покрет;
11ч. – почиње покрет трупа Тимочке дивизије ка Сави;
21ч. — В. Кондић у Глушцима (12 км) издаје заповест за прелаз;
6.9. у 1ч. – Прва армија почиње прелаз понтонима код Скела—Купиново;
1ч. – почела изградња моста код Скела—Купиново;
4ч. – завршена изградња моста Скела—Купиново;
7ч. – Прва армија заузима село Купиново у Срему;
8ч.–комплетна Шумадијска дивизија прелази реку Саву;
0ч. – Тимочка дивизија из Салаша Ноћајског врши артиљеријску припрему;
1ч. – требало је отпочети са дизањем моста код Чеврнтија—Легет;
1,30ч. – чело 13.пука стиже на Саву. Пук је на маршу дубок 1ч.;
5ч. — мостовни трен Тимочке дивизије стиже на Саву;
5,15ч. – први понтон се спушта у реку;
7,20ч. – пребачено првих 8 понтона са по 20 војника;
7,45ч. – пребачена је преко реке Саве наредна партија;
9,50ч. – пребачен је цео 13.пук. Мост још није започет;
12ч. – пребачен је на леву обалу Саве, цео 13.пук (без једне чете, која је остала као дивизијска стража), 7 чета 15.пука, 12 митраљеза и 3 топа, са карама;
12,30ч. – отпочела је јача борба према Јарку и Шаши-нцима;
12,30ч. — почиње градња моста и престаје се са прево-зом трупа;
13ч. –развија се жестока борба на целом фронту. Фронт 13.пука развучен 18 км. ;
14,15ч. — непријатељ одбијен на 1.000 - 1.500 метара. Дотле издржано 6 непријатељских јуриша.Српска војска добро држи фронт и има војничку надмоћ;
15,30ч. — наређено да се заузму Шашинци. Јуриш је кренуо, али је наређено да се стане;
17ч. – води се борба са променљивом срећом. Од Шашинаца непријатељски напад се појачава;
17,30ч. – Срби одступају за 1 км.;
18ч. — од Митровице прелеће један авион;
18,25ч. — снажан непријатељски напад од Јарка и Шашинаца на целом фронту. Српска батерија у галопу отступа. Почиње права паника;
до 19,30ч. - траје паника;
20ч. – повраћен ред код моста који је остао недовршен, М. Петровић, Ј. Нелих и пук. Д. Ристић пливањем преко Саве на десну обалу спашавају заставу пука. Затим ватра престаје и на бојишту влада мир;
22,30ч. – поновни јак напад непријатеља. Остаци 4. батаљона и 1. батаљон 15. пука са мостобрана полажу оружје. ДРУГА ПАНИКА И КАТАСТРОФА:
7.9. у 5,30ч. – последњи се предају 1. батаљон и делови 3. батаљона 13. пешадијског пука.
Код Чеврнтије прелазак је отпочет у 5.15 часова. Први је прошао 2. батаљон ХIII пука који је затим наступао према северу и своје лево крило повијао према Сави, а десним крилом стигао до друма Митровица – Јарак. Након тога пребачен је 3. батаљон и упућен у правцу Шашинаца, а 4. батаљон након пребацивања усмерен је на исток према селу Јарак са десним крилом повијеним према Сави. Последњи је пребачен 1. батаљон ХIII пука и усмерен према северу између 2. и 3. батаљона на друму Митровица – Јарак.
До 12.30 часова на леву обалу Саве пребачен је цео ХIII пук (изузев једне чете), два батаљона XV пука (7 или 8 чета), митраљеско одељење са 12 митраљеза, батерија од три топа и према неким подацима пола батаљона Мораваца. Укупно нешто мање од 7.000 војника. Пребацивање је извршено са 11 металних понтона, док су дрвени чамци били расушени и скоро неупотребљиви. После 12.30 понтони су усмерени за градњу понтонског моста, чиме је пребацивање трупа било прекинуто.
У току пребацивања од 8 до 10.20 часова био је присутан војвода Степановић. Он је са генералом Кондићем прелазио и на леву обалу Саве.
У току дана због интензивираних борби, командант ХIII пука, потпуковник Драгутин Ристић, у међупростор убацује неколико чета XV пука. У поподневним сатима борба се појачава у правцу Јарка и Шашинаца, на десном крилу српских линија. Уследили су и удари неп-ријатеља од левог крила према центру српског фронта.
Око 16 часова ХIII пук покушава да освоји Шаши-нац, чиме би се ојачала позиција на фронту. Напад није у потпуности успео и непријатељ уз пристигла поја-чања започиње враћање заузетих позиција. Српске снаге према Шашинцима биле су јачине 6 чета. Први батаљон ХIII пука који је био најистуренији у центру, остао је прикован на положајима до мрака. Осећао се недостатак муниције. Мост још није био завршен и употребљив за дотурање муниције и појачања.
Непријатељ је појачавао нападе на десном крилу српског фронта, на сектору који је држао 4.батаљон, наступајући уз обалу Саве заобишао је и опколио 4.батаљон, чиме су били одсечени од ХIII пука.
Пред мрак, око 18.30 појачан је напад непријатеља из правца Јарка и Шашинаца. Наређено је повлачење за 1 километар уназад, што је узроковало неорганизо-вано одступање српских јединица које нису имале жељу да остану на сремској страни.
На мостобрану паника је настала када су видели приближавање коњаника у облаку прашине, за које се испоставило да потичу од српске батерије која је одступала у галопу. Помисливши да је то непријатељска коњица, командант 3.батаљона наредио је трубни знак ,,коњица". Отворена је ватра према њима, и прекинута је кад је уочена грешка. Међутим, маса војника, лакши рањеници и они који су били близу обале, похрлили су кроз воду до најближих понтона, препунили их, што је изазвало превртање понтона и дављење војника. Крици дављеника су изазвали још већу пометњу. Настала је паника. Према мосту су појурили и војници који су били у непосредном обезбеђењу мостобрана. Маса војника нагрнула је на непотпуно урађен, недо-вољно учвршћен и несразмерно оптерећен мост, који се обрушавао и распао. На Сави се отворио пакао уз крике дављеника који су одјекивали обалама реке.
Официри општу панику нису могли спречити нити умирити ни строгим командама ни са оружјем у рукама.Тек око 19.30 часова успостављен је привидан ред. За непослушност запрећено је војним судом и стрељањем. Формирана је једна јединица која је на удаљености од око 600 метара од обале реке образо-вала заштитни фронт.
Кад су у повлачењу приспеле јединице ХIII пука из правца Шашинаца и Легета, хаос је постао још већи. На десној обали Саве постављене су страже које би спречиле бегунце да се врате у Србију. Наступила је ноћ. Мрачна. Претећа. У таквој неизвесности очекивао се непријатељ. Он је дошао. Он је био ту, около. Када је око 22.30 часова засијала месечина, непријатељ је отворио ватру. Праштање бомби и пуцњаву уз крике рaњених, пратило је скакање у воду, дављење и запомагање. Помоћи није било ниоткуда, једино је артљерија са српске стране давала подршку колико је било могуће. Артиљерију је довукао и непријатељ.
Почела је предаја и заробљавање појединих делова пука. Заробљени су остаци 4. батаљона, затим 1. батаљона XV пука. Ујутру су се предали и делови 1. и 3. батаљона ХIII пука.
Санитетски мајор, лекар 13.пука Миливоје Петровић, праунук Хајдук-Вељковог брата војводе Милутина Петровића, с војником Јаковом Нелихом спашавали су пуковску заставу. Рањен од непријатељске паљбе, Нелих се удавио, док је доктор Петровић, иако рањен, успео да преплива Саву и спасе заставу.
Легетска битка практично је вођена и одлучена у једном дану. Форсирање реке почело је у 5.15 часова. У току дана наступало се и дошло до Шашинаца, а увече око 23 часова био је јасан њен исход. Део трупа је заробљен, део се притајио, а остали су лежали мртви и рањени по околним пољима. Сутрадан настављени су артиљеријски дуели зараћених војски, а трећег дана под заштитом међународног црвеног крста и договора о прекиду ватре, сахрањивани су мртви и вршена евакуација рањеника. Историчари Саво Скоко и Петар Опачић износе податке да је на српској страни из строја избачено 6.366 војника и официра, а код непријатеља око 2.000.
Аустријски подаци говоре да је било 5.000 заробљених и 4.000 погинулих и рањених Срба. Међутим, према извештајима српских војних власти и проце-нама савременика, у заробљеништво је пало око 4.800 војника и официра, на Сави је страдало око 600 бораца, а да је у току борбе погинуло око 1.000 војника и официра, и да се спасило око 600.
Место битке прво су Аустријанци обележили дрве-ним крстом на коме се налазио текст и на немачком и на српском језику: ,,Овде почива 800 непријатељских јунака из битке на Легету 6. 9. 1914. Митровица, 1917". Соколско друштво Сремске Митровице на истом месту подигло је споменик 1923. године.
Заробљеници су одведени на територију Угарске, а потом Аустрије у заробљеничким логорима Нађмеђеру, Нежидеру, Болдогасоњу, Маутхаузену и другим.
Списак заробљеника може се пронаћи:
1) на сајту Међународног комитета Црвеног крста
https://grandeguerre.icrc.org/en/File/Search
2) у дигиталном архиву Српских новина
https://www.nbs.rs/internet/cirilica/10/10_2/10_2_2/pretraga/index.html
Конкретно, спискови Српског Друштва Црвеног Крста могу се пронаћи као додатак издањима Српских новина публикованих по следећим датумима: 28. новембар 1914, 6.децембар 1914, 25.јануар 1915, 29.јануар 1915, 27.фебруар 1915, 28.март 1915, 2.април 1915, 8.април 1915, 17.април 1915, 26.април 1915, 4.мај 1915, 14.октобар 1915.
Не може се избећи помисао да је ХIII пук унапред, и пре него што је прешао Саву, био предодређен за страдање. Јер здравим разумом не може се објаснити поступак команданата да се трупама изда наређење да у року од 12 сати, у пешачком маршу под ратном опремом, пређу 40 км. затим форсирају реку Саву и потом ступе у борбу са непријатељем на његовој територији, а уз то им није обезбеђена довољна логис-тичка подршка након преласка реке.
Након пребацивања ХIII пука и делова XV пука на леву обалу Саве, уместо да настави са прербаци-вањем још два пука Тимочке дивизије, као што је по армијској директиви требало учинити, јер у преласку код Чеврнтије требала је да учествује цела дивизија, генерал Кондић око 13 часова прекида пребацивање војника и муниције и понтоне одређује за градњу моста. Војнике ХIII пука на бојишту усмерава у три различита правца, без обезбеђене позадине са уређеном линијом за прихват војске у одступању. Чете XV пука које су остале да штите мостобран, чиме би се обезбедио и мост, према сведочењу из Српске трило-гије, препустиле су се победничком слављу, свирала је музика, играло се коло и пекле овце. Таквим посту-пком, целокупни задатак предвиђен за целу дивизију пребачен је на само један пук, ХIII пук ,,Хајдук Вељко". Његове снаге су развучене на широком фронту у три различита правца, према Јарку, Сремској Митровици и Шашинцима, без обезбеђене линије снабдевања и извештавања.
Сви они који су узроковали трагедију код Чеврнтије, након битке, а и после рата, настојали су да умање своју одговорност. Врховна команда се правдала политичким разлозима Владе да прихвати захтев Савезника за српском офанзивом преко Саве, како би се ангажовањем аустријских дивизија против Србије растеретили фронтови код Руса и Француза. Коман-данти и генерали правдају се одлукама Врховне команде и наређењима које су добијали из армијског и дивизијског штаба. Такође се правдају тајношћу саме офанзиве, толико тајне да код ХIII пука нису извршене никакве припреме, није проверена исправност чамаца и понтона ни њихов број потребан за премошћавање реке, уз то известан број (21) исправних понтона изузет је из дивизијског састава. И поред упозорења подре-ђених официра да због недовољне припремљености треба обуставити операцију прелажења, генерал Кондић је био изричит да се даље настави. Због тога, тек када је отпочео прелазак видело се да нема довољно исправних чамаца и понтона за превоз трупа и муниције и изградњу понтонског моста. Поврх свега, оружје, односно пушке, којим су војници били наоружани и на које су били навикнути, пре кратког периода замењене су новим типом руских пушака на којима се војници нису привикли. Све је доприносило неизбежном поразу. Па тако и након несрећних околности, када је оштећен незавршени понтонски мост, мало се тога учинило да се војска успешно врати назад преко Саве, о чему командант ХIII пука потпуковник Драгутин Ристић констатује: ,,Нити се трупе пребацују, нити се муниција шаље, нити се мост гради".
Закључак може бити: да се желело да аустријски генерали остану и даље у уверењу да је правац главног офанзивног деловања српских дивизија на сектору дејства ХIII пука.
Мада су после рата одговорност за Чеврнтију усмеравали према Врховној команди, што и није било тешко јер је војвода Путник био мртав, главни кривци за катастрофу су војвода Степа Степановић и генерал Кондић. Они су у првој фази преласка, док је све ишло добрим током, ради моралне подршке прешли на леву обалу Саве и војвода Степа Врховној команди шаље извештај о успешности акције и уверењу ,,да ће се Митровица моћи заузети још данас". Међутим, када је све кренуло наопако, мада су једино они могли и требали организовати и послати помоћ трупама преко Саве, од тога ништа није било.
Познато је да су после битке сви генерали, и да је лако критиковати и предлагати најбоља решења која немају везе са стварношћу, па да зато немамо право да осуђујемо и пресуђујемо о историјским личностима и околностима у којима су оне деловале. Јесте да је тако. Међутим, још мање имамо право и моралног оправдања да те личности глорификујемо и њихове одлуке са трагичним и катастрофалним последицама хвалимо и прикажемо као величанствене, мудре и херојске одлуке. Такве хвалоспеве могу исписати само болесни умови салонских ,,патриота" или умови чанколизаца, који ишчекују позиве на дворским баловима или место за трпезом лакеја. Ратни хушкачи уче нас да се радујемо погибијама непријатељских војника, мада су и то људи, а у грађанским ратовима – браћа, и да жалимо и плачемо за нашим погинулим војницима, које су они пропагандом гурнули у рат и погибељ. Они потхрањују рат, а народ га крвљу залива. Ратни хушкачи нису против рата. Они осуђују убијања која чини непријатељ, али не кажу шта чини наша војска. Зар она не убија? Када наша војска убија – то је патриотизам!?