Тимочка дивизија I позива имала је задатак да брани Пирот и спречи наступање нишавском долином, где је водила борбе са променљивим резултатима.
Петар Радовановић у свом дневнику каже: “Увече 24. јуна одређена је наша 4. чета I бат. 20. пука на тај поло-жај. Увече се војници разишли по кућама и почели да набављају храну и пиће. Али и поред свега тога морао је сваки будним оком бити опрезан. Целе ноћи није се ништа десило. Када је било изјутро око 3 сата у зору, чуо се јак глас Бугара – ура, – ура. Неколико пута поновише, а наши отворише брзу паљбу и тек одмах чу се команда од наших официра – назад, – уступај. Наши почеше у нереду да отступају. Бегало се кроз кишу куршума и шрапнела, газило се један преко другога. Све што је сла-бије пало је у ропство бугарске коњице. Наша је војска бегалa 1 сат и опет на старом положају код Бубњака.
Отпоче са обе стране жестока борба. Али Бугари без обзира на нашу јаку ватру почеше напредовати. Њина је артиљерија тукла наше утврђене положаје на Бубњаку и то тако страшно да су наши морали напустити положај. Много наших изгинуше и чу се команда – назад. Сви рањеници остали су на положају, остала је и једна кара и разапети шатори једне чете и казани и друге ствари. ........Тек после свих крвавих трагедија настаде примирје. За то време састали смо се са Бугарима и братски се питали о здрављу. Надали смо се да ће настати трајни мир и да ће наши власници постићи споразум кад год. Али није помогло. Јула месеца настаде поново напад на Бубњак, хоће наши да заузму тај положај и наша се војска крену у сигурну смрт. Али баш кад се војска наша развила за борбу престаде све и чу се у нашим редовима поново да је настало примирје.“
Али највеће борбено изненађење извели су трећепозивци тимочке војске, у чијем је саставу био и XIII пук трећег позива и Неготински одред. Након победе над бугарском војском код Вратарнице, чиме су приморани Бугари да напусте Књажевац, Крајинци и Тимочани су кренули према Кули и 6. јула је заузели. Након тродневних борби уз помоћ Трећег батаљона Трећег прекобројног пука, који им је стигао у помоћ, заузели су Белограчик. Кренуло се у опкољавању Види-на, али даље борбе су прекинуте због завршетка рата.
Други балкански рат, након примирја од 31. јула, завршен је потписивањем мира у Букурешту 10. августа 1913.године.
Септембра месеца 1913. године Тимочка дивизија I позива опет је у покрету, због побуне Албанаца према граници са Албанијом, послата је у Скопље.
ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
Избијањем I светског рата, због Сарајевског атентата који је империјалистичким силама послужио као повод за рат, у строју су и Тимочани и Крајинци I, II, III позива и последња одбрана. Аустроугарска је објавила ратт Србији 28.јула 1914.године.
Тимочка дивизија I позива на чело са XIII пуком била је послата на ратиште у области Цера, где је стигла 5. августа увече. Сутрадан XIII и XX пуку наређено је да крену према Текеришу, а увече тог дана XIII пук је стављен под команду Коњичке дивизије. Пук је наступао у две колоне.
„...Десно крило је чак заробило три топа и 11 кара.36) Командир прве чете капетан Драгољуб Петровић прославио се са својом четом, пробијајући се храбро кроз непријатељске редове.
Гоњење непријатеља вршено је уз највеће напоре без обзира на жртве и замор. У редовима XIII пука било је рањено 10 официра и 189 војника. Погинуо је само један подофицир и 25 војника. у борби је заплењено 6 хаубица, 24 топа, много кара, а погинуло је 150 непри-јатељских војника и 104 заробљено.3)“(2, стр.216.)
После ових борби Пук је стављен под команду Моравске дивизије, одакле је после краћег предаха добио наређење да се упути према Сави у циљу преласка преко реке код ЧЕВРНТИЈЕ. На аустријску страну прешао је XIII пук Тимочке дивизије I позива, без једне чете која је остала у обезбеђењу штаба, и део XV пука (седам чета), као и делови коњице, болничари и једна батерија артиљерије.
„Чеврнтија је било одређено место за прелазак преко Саве. XIII пук је стављен на чело колоне и стигао је у Чеврнтију 24.августа у 1,30 часова.Одмах се постројио у „дубоки смакнути поредак“, спреман за акцију. Према усменом наређењу, Пук је требало први да пређе Саву, а затим да образује мостобран уз помоћ једне при-додате бригаде и да држи друм Митровица — Japaк.
Када је први понтон спуштен у воду, погинуо је један војник, а десетак је било рањено. Црна слутња је већ тада обузела војнике, јер су Аустријанци са саме леве обале Саве отворили жестоку ватру. Под заштитом наше пешадијске ватре, војници су некако успели да се укрцају на понтоне. Првих осам понтона је прешло Саву у 7,20 часова, друга група у 7,40, а сви остали до 9,50 часова. Борба која је почела на десном крилу завршила се успешно и непријатељ је био потиснут ка Јарку, али је ту задржао јуриш српских војника.Све снажнија борба се развијала према Шашинцима, али се одмах видело да је однос снага неравноправан; са само три топа фронт се није могао држати. Уз то, непријатељ је довлачио нова појачања, а артиљеријом засипао сваки педаљ земље.
Што се фронт ширио у дубину све је било теже за нападаче, а наређења су стизала да се положаји нипо-што не напуштају. Катастрофа је била неизбежна.
Војници ХIII пука су издражали шест узастопних јуриша, али више нису могли. И десно и лево крило су почели да попуштају и да се повлаче. Аустријанци су користили своју надмоћност и када је центар почео да се повија, засули су жестоком ватром главнину. Код српских војника је наступила паника и отказ послу-шности команди. Рањеници су беспомоћно гледали у мост кога су понтоњери градили, али који није био готов. Разбијене јединице појуриле су на недовршени мост, који се заљуљао и уз прасак потонуо у Саву. Људи су се давили у Саву, други су гинули на мосту који је тонуо. Прави пакао се отварао пред преживелим и срећним који се још нису били утопили. Официри су јурили под кишом шрапнела лево, десно да би сачували присебност живих, али ни с пиштољем у руци ни они нису могли да обуздају стихију. У тим тешким тренуцима, командант пука је затражио добровољца, доброг пливача који је требало да спасе пуковску заставу. Неготинац, М. Петровић је пренео заставу на десну обалу Саве. 38)
У борби код Чеврнтије XIII пук је изгубио 46 официра, 159 подофицира и 3.611 војника, укупно 3.816 људи. Непријатељ је имао 1.500 мртвих и већи број рањених војника.
Преживели војници ХIII пука су прикупљени на десној обали Саве скоро голи и боси, без одела и оружја. Тако десеткован Пук је упућен 26.августа у Богатић на бивак.
После неколико дана ХIII пук је стављен под команду Северно-мачаванског одреда са задатком да обезбе-ђује линију фронта Шабац - Засавица. Крећући се по киши и хладном времену, Пук је морао да застаје у току ноћи ради сушења одеће и загрејавања војника. У Шапцу је формиран нови XIII пук са додатком три нова батаљона наоружаних руским пушкама.“(2, стр.217)
Стеван Јаковљевић у Српској трилогији, као артиљеријски поднаредник у 5. пољској батерији Тимо-чке дивизије I позива, присутан на десној обали Саве, дао је најтачнији опис трагедије код Чеврнтије.
Због катастрофе код Чеврнтије команданту Тимочке дивизије генералу Владимиру Кондићу одузета је команда и 1915. стављен под војни суд. На лични захтев пензионисан је исте године. Био је и осуђен на годину дана, али на поновљеном процесу октобра месеца 1920. године бива ослобођен свих оптужби, опроштено му је издржавање затворске казне и потпуно је рехабилитован. Преведен је у резерву унапређењем у виши чин 26. августа 1930. године.
Да ли грешком или намерно, историчари и хроничари после рата нису повезивали страдање ХIII пука код Чеврнтије са успешним преласком српске I армије преко Саве код Дебрца и Новог Села и продора у Срем и Земун. Ипак, са стратешке тачке гледишта, види се да је то била комплементарна акција где је маневром споредног десанта и жртвовањем ХIII пука скренута пажња са главног правца напада I армије. Аустроугари су главнину својих трупа концентрисали на том прост-ору где је био ХIII пук и смањили своје присуство у пра-вцу деловања I српске армије, чиме је олакшано њено наступње. То је била једна од највећих жртава која је свесно поднета за наш народ и српске савезнике.
Војници су погинули, заробљени су или се удавили у Саву приликом бекства, јер су већином били непли-вачи. Један од њих, Маријан а Коањи, из села Танде, на њиви нашао је тикве, везао их преко груди и тако препливао Саву.
О збивањима код Чеврнтије и бици на Легету постоје различити подаци и противуречне изјаве, тако да се барата разним бројкама о погинулима, заробљеним и преживелима, а такође и о узроцима и кривцима за катастрофу.
Радован Срдић у књизи Битка на Легету, даје опис стања при преласку Саве код Чеврнтије.
УПОРЕДНА САТНИЦА ПРЕЛАСКА ПРЕКО РЕКЕ САВЕ ПРВЕ АРМИЈЕ И ТИМОЧКЕ ДИВИЗИЈЕ (19, стр.133-135.)
4.9.1914. Наређење Врховне команде I, II и III армији. Врховна команда се налазила у Ваљеву.
— да Прва армија изврши прелаз ноћу 5/6.9. Штаб Прве армије (војвода Бојовић) био је у селу Владимирци, 15 км. удаљен од реке Саве;
— да Друга армија упути ка Митровици Тимочку дивизију са задатком да покуша и по могућству изврши прелаз преко Саве у околини Митровице, да по евентуалном заузећу Митровице ову добро утврди. Штаб Друге армије (војвода Степа) налазио се у варошици Богатићу, 21 км. удаљеној од реке Саве;
5.9. —наређење команданта Прве армије да, 6.9. у 1 час пређу Саву: Шумадијска, Дунавска и Коњичка дивизија:
— наређење команданта Друге армије да, 6.9. такође у 1 час пређе Саву, Тимочка дивизија првог позива, штаб Тимочке дивизије (генерал В.Кондић) у селу Липолисту, а борачке јединице распоређене у околини села. Удаљеност од Чевритије око 40 км. Мостовни трен био је у селу Коцељеву, 60—70 км. од Чеврнтије;
5.9. у 7ч.—генерал В.Кондић у Богатићу прима заповест;
у 10ч.—В. Кондић се враћа у Липолист и издаје заповест за покрет;
11ч. – почиње покрет трупа Тимочке дивизије ка Сави;
21ч. — В. Кондић у Глушцима (12 км) издаје заповест за прелаз;
6.9. у 1ч. – Прва армија почиње прелаз понтонима код Скела—Купиново;
1ч. – почела изградња моста код Скела—Купиново;
4ч. – завршена изградња моста Скела—Купиново;
7ч. – Прва армија заузима село Купиново у Срему;
8ч.–комплетна Шумадијска дивизија прелази реку Саву;
0ч. – Тимочка дивизија из Салаша Ноћајског врши артиљеријску припрему;
1ч. – требало је отпочети са дизањем моста код Чеврнтија—Легет;
1,30ч. – чело 13.пука стиже на Саву. Пук је на маршу дубок 1ч.;
5ч. — мостовни трен Тимочке дивизије стиже на Саву;
5,15ч. – први понтон се спушта у реку;
7,20ч. – пребачено првих 8 понтона са по 20 војника;
7,45ч. – пребачена је преко реке Саве наредна партија;
9,50ч. – пребачен је цео 13.пук. Мост још није започет;
12ч. – пребачен је на леву обалу Саве, цео 13.пук (без једне чете, која је остала као дивизијска стража), 7 чета 15.пука, 12 митраљеза и 3 топа, са карама;
12,30ч. – отпочела је јача борба према Јарку и Шаши-нцима;
12,30ч. — почиње градња моста и престаје се са прево-зом трупа;
13ч. –развија се жестока борба на целом фронту. Фронт 13.пука развучен 18 км. ;
14,15ч. — непријатељ одбијен на 1.000 - 1.500 метара. Дотле издржано 6 непријатељских јуриша.Српска војска добро држи фронт и има војничку надмоћ;
15,30ч. — наређено да се заузму Шашинци. Јуриш је кренуо, али је наређено да се стане;
17ч. – води се борба са променљивом срећом. Од Шашинаца непријатељски напад се појачава;
17,30ч. – Срби одступају за 1 км.;
18ч. — од Митровице прелеће један авион;
18,25ч. — снажан непријатељски напад од Јарка и Шашинаца на целом фронту. Српска батерија у галопу отступа. Почиње права паника;
до 19,30ч. - траје паника;
20ч. – повраћен ред код моста који је остао недовршен, М. Петровић, Ј. Нелих и пук. Д. Ристић пливањем преко Саве на десну обалу спашавају заставу пука. Затим ватра престаје и на бојишту влада мир;
22,30ч. – поновни јак напад непријатеља. Остаци 4. батаљона и 1. батаљон 15. пука са мостобрана полажу оружје. ДРУГА ПАНИКА И КАТАСТРОФА:
7.9. у 5,30ч. – последњи се предају 1. батаљон и делови 3. батаљона 13. пешадијског пука.
Код Чеврнтије прелазак је отпочет у 5.15 часова. Први је прошао 2. батаљон ХIII пука који је затим наступао према северу и своје лево крило повијао према Сави, а десним крилом стигао до друма Митровица – Јарак. Након тога пребачен је 3. батаљон и упућен у правцу Шашинаца, а 4. батаљон након пребацивања усмерен је на исток према селу Јарак са десним крилом повијеним према Сави. Последњи је пребачен 1. батаљон ХIII пука и усмерен према северу између 2. и 3. батаљона на друму Митровица – Јарак.
До 12.30 часова на леву обалу Саве пребачен је цео ХIII пук (изузев једне чете), два батаљона XV пука (7 или 8 чета), митраљеско одељење са 12 митраљеза, батерија од три топа и према неким подацима пола батаљона Мораваца. Укупно нешто мање од 7.000 војника. Пребацивање је извршено са 11 металних понтона, док су дрвени чамци били расушени и скоро неупотребљиви. После 12.30 понтони су усмерени за градњу понтонског моста, чиме је пребацивање трупа било прекинуто.
У току пребацивања од 8 до 10.20 часова био је присутан војвода Степановић. Он је са генералом Кондићем прелазио и на леву обалу Саве.
У току дана због интензивираних борби, командант ХIII пука, потпуковник Драгутин Ристић, у међупростор убацује неколико чета XV пука. У поподневним сатима борба се појачава у правцу Јарка и Шашинаца, на десном крилу српских линија. Уследили су и удари неп-ријатеља од левог крила према центру српског фронта.
Око 16 часова ХIII пук покушава да освоји Шаши-нац, чиме би се ојачала позиција на фронту. Напад није у потпуности успео и непријатељ уз пристигла поја-чања започиње враћање заузетих позиција. Српске снаге према Шашинцима биле су јачине 6 чета. Први батаљон ХIII пука који је био најистуренији у центру, остао је прикован на положајима до мрака. Осећао се недостатак муниције. Мост још није био завршен и употребљив за дотурање муниције и појачања.
Непријатељ је појачавао нападе на десном крилу српског фронта, на сектору који је држао 4.батаљон, наступајући уз обалу Саве заобишао је и опколио 4.батаљон, чиме су били одсечени од ХIII пука.
Пред мрак, око 18.30 појачан је напад непријатеља из правца Јарка и Шашинаца. Наређено је повлачење за 1 километар уназад, што је узроковало неорганизо-вано одступање српских јединица које нису имале жељу да остану на сремској страни.
На мостобрану паника је настала када су видели приближавање коњаника у облаку прашине, за које се испоставило да потичу од српске батерије која је одступала у галопу. Помисливши да је то непријатељска коњица, командант 3.батаљона наредио је трубни знак „коњица“. Отворена је ватра према њима, и прекинута је кад је уочена грешка. Међутим, маса војника, лакши рањеници и они који су били близу обале, похрлили су кроз воду до најближих понтона, препунили их, што је изазвало превртање понтона и дављење војника. Крици дављеника су изазвали још већу пометњу. Настала је паника. Према мосту су појурили и војници који су били у непосредном обезбеђењу мостобрана. Маса војника нагрнула је на непотпуно урађен, недо-вољно учвршћен и несразмерно оптерећен мост, који се обрушавао и распао. На Сави се отворио пакао уз крике дављеника који су одјекивали обалама реке.
Официри општу панику нису могли спречити нити умирити ни строгим командама ни са оружјем у рукама.Тек око 19.30 часова успостављен је привидан ред. За непослушност запрећено је војним судом и стрељањем. Формирана је једна јединица која је на удаљености од око 600 метара од обале реке образо-вала заштитни фронт.
Кад су у повлачењу приспеле јединице ХIII пука из правца Шашинаца и Легета, хаос је постао још већи. На десној обали Саве постављене су страже које би спречиле бегунце да се врате у Србију. Наступила је ноћ. Мрачна. Претећа. У таквој неизвесности очекивао се непријатељ. Он је дошао. Он је био ту, около. Када је око 22.30 часова засијала месечина, непријатељ је отворио ватру. Праштање бомби и пуцњаву уз крике рaњених, пратило је скакање у воду, дављење и запомагање. Помоћи није било ниоткуда, једино је артљерија са српске стране давала подршку колико је било могуће. Артиљерију је довукао и непријатељ.
Почела је предаја и заробљавање појединих делова пука. Заробљени су остаци 4. батаљона, затим 1. батаљона XV пука. Ујутру су се предали и делови 1. и 3. батаљона ХIII пука.
Санитетски мајор, лекар 13.пука Миливоје Петровић, праунук Хајдук-Вељковог брата војводе Милутина Петровића, с војником Јаковом Нелихом спашавали су пуковску заставу. Рањен од непријатељске паљбе, Нелих се удавио, док је доктор Петровић, иако рањен, успео да преплива Саву и спасе заставу.
Легетска битка практично је вођена и одлучена у једном дану. Форсирање реке почело је у 5.15 часова. У току дана наступало се и дошло до Шашинаца, а увече око 23 часова био је јасан њен исход. Део трупа је заробљен, део се притајио, а остали су лежали мртви и рањени по околним пољима. Сутрадан настављени су артиљеријски дуели зараћених војски, а трећег дана под заштитом међународног црвеног крста и договора о прекиду ватре, сахрањивани су мртви и вршена евакуација рањеника. Историчари Саво Скоко и Петар Опачић износе податке да је на српској страни из строја избачено 6.366 војника и официра, а код непријатеља око 2.000.
Аустријски подаци говоре да је било 5.000 заробљених и 4.000 погинулих и рањених Срба. Међутим, према извештајима српских војних власти и проце-нама савременика, у заробљеништво је пало око 4.800 војника и официра, на Сави је страдало око 600 бораца, а да је у току борбе погинуло око 1.000 војника и официра, и да се спасило око 600.
Место битке прво су Аустријанци обележили дрве-ним крстом на коме се налазио текст и на немачком и на српском језику: „Овде почива 800 непријатељских јунака из битке на Легету 6. 9. 1914. Митровица, 1917”. Соколско друштво Сремске Митровице на истом месту подигло је споменик 1923. године.
Заробљеници су одведени на територију Угарске, а потом Аустрије у заробљеничким логорима Нађмеђеру, Нежидеру, Болдогасоњу, Маутхаузену и другим.
Списак заробљеника може се пронаћи:
1) на сајту Међународног комитета Црвеног крста
https://grandeguerre.icrc.org/en/File/Search2) у дигиталном архиву Српских новина
https://www.nbs.rs/internet/cirilica/10/10_2/10_2_2/pretraga/index.htmlКонкретно, спискови Српског Друштва Црвеног Крста могу се пронаћи као додатак издањима Српских новина публикованих по следећим датумима: 28. новембар 1914, 6.децембар 1914, 25.јануар 1915, 29.јануар 1915, 27.фебруар 1915, 28.март 1915, 2.април 1915, 8.април 1915, 17.април 1915, 26.април 1915, 4.мај 1915, 14.октобар 1915.
Не може се избећи помисао да је ХIII пук унапред, и пре него што је прешао Саву, био предодређен за страдање. Јер здравим разумом не може се објаснити поступак команданата да се трупама изда наређење да у року од 12 сати, у пешачком маршу под ратном опремом, пређу 40 км. затим форсирају реку Саву и потом ступе у борбу са непријатељем на његовој територији, а уз то им није обезбеђена довољна логис-тичка подршка након преласка реке.
Након пребацивања ХIII пука и делова XV пука на леву обалу Саве, уместо да настави са прербаци-вањем још два пука Тимочке дивизије, као што је по армијској директиви требало учинити, јер у преласку код Чеврнтије требала је да учествује цела дивизија, генерал Кондић око 13 часова прекида пребацивање војника и муниције и понтоне одређује за градњу моста. Војнике ХIII пука на бојишту усмерава у три различита правца, без обезбеђене позадине са уређеном линијом за прихват војске у одступању. Чете XV пука које су остале да штите мостобран, чиме би се обезбедио и мост, према сведочењу из Српске трило-гије, препустиле су се победничком слављу, свирала је музика, играло се коло и пекле овце. Таквим посту-пком, целокупни задатак предвиђен за целу дивизију пребачен је на само један пук, ХIII пук „Хајдук Вељко“. Његове снаге су развучене на широком фронту у три различита правца, према Јарку, Сремској Митровици и Шашинцима, без обезбеђене линије снабдевања и извештавања.
Сви они који су узроковали трагедију код Чеврнтије, након битке, а и после рата, настојали су да умање своју одговорност. Врховна команда се правдала политичким разлозима Владе да прихвати захтев Савезника за српском офанзивом преко Саве, како би се ангажовањем аустријских дивизија против Србије растеретили фронтови код Руса и Француза. Коман-данти и генерали правдају се одлукама Врховне команде и наређењима које су добијали из армијског и дивизијског штаба. Такође се правдају тајношћу саме офанзиве, толико тајне да код ХIII пука нису извршене никакве припреме, није проверена исправност чамаца и понтона ни њихов број потребан за премошћавање реке, уз то известан број (21) исправних понтона изузет је из дивизијског састава. И поред упозорења подре-ђених официра да због недовољне припремљености треба обуставити операцију прелажења, генерал Кондић је био изричит да се даље настави. Због тога, тек када је отпочео прелазак видело се да нема довољно исправних чамаца и понтона за превоз трупа и муниције и изградњу понтонског моста. Поврх свега, оружје, односно пушке, којим су војници били наоружани и на које су били навикнути, пре кратког периода замењене су новим типом руских пушака на којима се војници нису привикли. Све је доприносило неизбежном поразу. Па тако и након несрећних околности, када је оштећен незавршени понтонски мост, мало се тога учинило да се војска успешно врати назад преко Саве, о чему командант ХIII пука потпуковник Драгутин Ристић констатује: „Нити се трупе пребацују, нити се муниција шаље, нити се мост гради”.
Закључак може бити: да се желело да аустријски генерали остану и даље у уверењу да је правац главног офанзивног деловања српских дивизија на сектору дејства ХIII пука.
Мада су после рата одговорност за Чеврнтију усмеравали према Врховној команди, што и није било тешко јер је војвода Путник био мртав, главни кривци за катастрофу су војвода Степа Степановић и генерал Кондић. Они су у првој фази преласка, док је све ишло добрим током, ради моралне подршке прешли на леву обалу Саве и војвода Степа Врховној команди шаље извештај о успешности акције и уверењу „да ће се Митровица моћи заузети још данас“. Међутим, када је све кренуло наопако, мада су једино они могли и требали организовати и послати помоћ трупама преко Саве, од тога ништа није било.
Познато је да су после битке сви генерали, и да је лако критиковати и предлагати најбоља решења која немају везе са стварношћу, па да зато немамо право да осуђујемо и пресуђујемо о историјским личностима и околностима у којима су оне деловале. Јесте да је тако. Међутим, још мање имамо право и моралног оправдања да те личности глорификујемо и њихове одлуке са трагичним и катастрофалним последицама хвалимо и прикажемо као величанствене, мудре и херојске одлуке. Такве хвалоспеве могу исписати само болесни умови салонских „патриота“ или умови чанколизаца, који ишчекују позиве на дворским баловима или место за трпезом лакеја. Ратни хушкачи уче нас да се радујемо погибијама непријатељских војника, мада су и то људи, а у грађанским ратовима – браћа, и да жалимо и плачемо за нашим погинулим војницима, које су они пропагандом гурнули у рат и погибељ. Они потхрањују рат, а народ га крвљу залива. Ратни хушкачи нису против рата. Они осуђују убијања која чини непријатељ, али не кажу шта чини наша војска. Зар она не убија? Када наша војска убија – то је патриотизам!?
Скорашње поруке