21
Власи у историјским изворима и литератури * Rumânii (valahii) în izvoarele istorice şi literatură / Одг: Spriječio formiranje posebne "vlaške oblasti"
« Последња порука Balcan послато 02.03.2024. 18:10 »Ema Mirković u najboljoj tradiciji falsifikovanja istorije, nastavlja rad svojih slavnih prethodnika.
Naime u svojoj knjizi o Nešoviću iznosi niz izmišljotina koje nisu ni faktički tačne
Za sudbinu Rumuna u istočnoj Srbiji su ključni igrači Tito i Petru Groza i Sveslovenski Kongres koji nikada nije ni održan a planiran je za 9.maj 1945.
Eugen Boia u članku Apple of discord iznosi niz činjenica baziranih na podacima iz Sovjetskih arhiva.
Sveslovenski kongres nije trebalo da bude bilo nikakvo mirno okupljanje manjine koja traži kulturna prava, već je na tom kongresu trebalo da se proglasi otcepljenje celog Banata Jugoslaviji.
Vraćamo se na 1944. I 1945. Godinu i dešavanja koja se događaju u Rumunskom Banatu. Ovo je pitanje koje srpska istoriografija uporno stavlja pod tepih, čak i lažno predstavlja događaje.
Naime, nakon proterivanja Nemaca iz Beograda, partizani prelaze Dunav i kreće se u oslobađanje Banata. Kako navode rumunski istoričari, Andrija Hebrang, 9.1.1945. odlazi na sastanak sa Staljinom, gde između ostalog iznosi želju novih vlasti da anektiraju teritorije: Banata (Timiš i Karan-Sebeš) i deo Oltenije (deo okruga Mehedinci, Romanica i Gorž). Na ovo Staljin postavlja pitanje, da li su to objavili javno, na šta dobija negativan odgovor. Staljin zatim predlaže da se Srbi iz Banata organizuju i zatraže priključenje Jugoslaviji. Ovo opravda razlogom da će pitanje da bude rešavano na mirovnoj konferenciji, i da Jugoslavija ako želi da postavi ovo pitanje, mora da ima neke argumente za aneksiju.
Naime, nakon proterivanja Nemaca iz Beograda, partizani prelaze Dunav i kreće se u oslobađanje Banata. Kako navode rumunski istoričari, Andrija Hebrang, 9.1.1945. odlazi na sastanak sa Staljinom, gde između ostalog iznosi želju novih vlasti da anektiraju teritorije: Banata (Timiš i Karan-Sebeš) i deo Oltenije (deo okruga Mehedinci, Romanica i Gorž). Na ovo Staljin postavlja pitanje, da li su to objavili javno, na šta dobija negativan odgovor. Staljin zatim predlaže da se Srbi iz Banata organizuju i zatraže priključenje Jugoslaviji. Ovo opravda razlogom da će pitanje da bude rešavano na mirovnoj konferenciji, i da Jugoslavija ako želi da postavi ovo pitanje, mora da ima neke argumente za aneksiju.
U ovu svrhu partizani sa 200 zarobljenih tenkova vrše stalne manevre na granici i otvoreno govore da vežbaju okupaciju Banata. Partizanske jedinice su već prilikom proterivanja nemačke vojske krenule da ulaze duboko u teritoriju Rumunije. Tom prilikom se regrutuju i Srbi iz Rumunije, koji se uključuju u partizanske jedinica i šalju na Sremski front. Drugi deo Srba koji je na to pristao naoružava se. Partizani čak ulaze u grupama od po nekoliko ljudi i u sam Temišvar. Vlada sveopšti haos. U ovim okolnostima kreće se u organizovanje Sveslovenskog Kongresa u Temušvaru koji treba da proglasi otcepljenje od Rumunije.
U to vreme, 6. marta 1945. godine, dolazi do promene vlasti u Rumuniji i na čelo vlade dolazi Petru Groza, predsednik do tada minorne stranke.
Za to vreme rumunska obaveštajna služba prati šta se dešava i u potpunosti je upoznata sa namerama Jugoslavije.
Najavljeni Sveslovenski Kongres za 8.maj 1945.godine, se ipak ne održava, jer su rumunske vlasti u dogovoru sa sovjetskim, zabranili održavanje kongresa. Ipak nekoliko hiljada Srba iz rumunskog Banata, zajedno sa Srbima iz Beograda, sela u srpskom Banatu, 200 Srba iz Zrenjanina naoružanih puškama i revolverims, ipak dolazi u Temišvar i u zgradi srpske episkopije u Temišvaru održava pripremne radnje za kongres. Istovremeno održavaju demonstracije u Temišvaru gde predstavnici Srba i Srbi iz Jugoslavije, traže od Savezničke kontrolne komisije, dozvolu za održavanje kongresa za 22.maj 1945. godine, koji ipak nije održan.
Kao posledica prekinutog Sveslovenskog Kongresa i nastavka jugoslovenske propagande za aneksiju rumunskog Banata dolazi do tajnog sastanka između Petru
Groze i Josipa Broza Tita. Kada se ovaj sastanak dogodio i šta se tokom ovog susreta razgovaralo teško je utvrditi s obzirom na to da još uvek nedostaju konkretniji podaci iz arhiva u Bukureštu i Beograd. Međutim, trenutačno dostupna dokumentacija ukazuje na to da je postignut neki dogovor. Ono što sada znamo o sastanku je prilično šturo, ali ipak vrlo informativan.
Šest nedelja na nakon incidenta s Temišvaru, 27. Juna 1945., prilikom završnog govora na Kongresu partije Front orača (Frontul
Plugarilor), Petru Groza je izjavio da Banat više nije predmet rasprave jer „ostaje kao što je bio, naš.”
Da bi Groza mogao da da tako kategoričnu izjavu samo nas navodi na pretpostavku da je neki
Oblik sporazuma postignut.
Iako nije jasno što se točno dogodilo iza kulisa pre Kongresa Fronta Orača, više svetla bacaju arhivski izvori
Nakon ovog kongresa. Groza se sastao s Titom negde početkom jula. Rumunska arhivska građa je prilično nejasna o ovome. Međutim fransuska agencija AFP u svom izveštaju sa izbornog skupa u Lugoju, 6.novembra 1945.godine, navodi izjavu Groze da je pitanje „postojeće granice između Rumunije i
Jugoslavije jesu i ostaju definitivne”.
Ali izveštaj je doneo i zapanjujuće otkriće. Rumunski premijer tom prilikom izjavio da je pre nekog vremena imao sastanak s maršalom Titom
Koja se do sada držala u tajnosti i koja je trajala nekoliko dana i
Noći. Svrha ovih razgovora bila je stati na kraj agitaciju srpskog elemenata iz rumunskog Banata, koji su hteli da pripoje pokrajinu Jugoslaviji. Navodno je Tito formalno obećao Grozi da će to učiniti sve kako bi se ova agitacija okončala, zaključio je AFP izvještaj.
Drugo spominjanje tajnog sastanka Groza-Tito otkriveno je u rumunskom arhivu gde se nalazi u beleškama sa sastanaka
Veća ministara. Tokom rasprave o rumunsko-jugoslovenskoj granici na zasedanju u Bukureštu od 13. Februara 1948., Groza je naglasio da se pre nekog vremena sastao s Titom po pitanju Banata. On je tom prilikom rekao
„. . . Lično sam razgovarao o problemu reguliranje toka graničnih voda s maršalom Titom pre dve i po godine, nakon što smo postigli spprazum grosso
Modo o banatskim granicama. Dakle, prema Grozinoj nejasnoj referenci,
Njegov susret s Titom dogodio se negde u leto 1945.
Pronađena arhivska dokumentacija
U Public Record Officeu, Kew, London, podržava ovaj zaključak. Na temelju diplomatskih izveštaja iz Bukurešta i Beograda u julu 1945., vidimo da su o ovome strani diplomati saznali u roku od nekoliko dana o tajnom sastanku Groza-Tito. U izveštaju se ne navodi jesu li postigli dogovor o
Pitanju Banata, samo što se napominje da se „Groza vratio sa sastanka u stanju
depresije”.
Naime odgovor na sadržinu tajnog sastanka koji je trajao nekoliko dana i noći, je lako da se izvuče ako se zna koji su se događaji izdešavali nakon ovoga. Pitanje šta je toliko bitno Petru Groza da preda u ruke Jugoslovena, da bi oni odustali od gotove stvari tj. Aneksije Banata i delova Oltenije. Zašto bi Jugosloveni tek tako odustali bez ikakve nadoknade za ovo. Naime u odnosima dve zemlje se ništa nije promenilo, niti je Rumunija morala da plati novac Jugoslaviji, niti je Jugoslavija dobila bilo kakve privelegije u rumunskoj privredi.
Naime sasvim lako se zaključuje, da je po drugi put za redom, zbog potrebe da Rumunija sačuva Banat, Rumunija trgovala Rumunima u Srbiji. Na sastanku je očigledno dogovoreno da se Rumuni u Srbiji po prvi put u istoriji više ne povezuju sa Rumunijom i iz ovih razloga je odlučeno da se stvori nova vlaška nacionalna manjina. U ovoj trgovini stradaju i Arumuni iz Makedonije koji se po prvi put nalaze u istoj grupi sa Rumunima iz Srbije. Ono što može da se pretpostavi iz ovoga je da plan bio da se putem manipulisanja istorijom stvori neka veza između Rumuna u centralnoj Srbiji i Arumuna u Makedoniji koji bi onda sačinjavali jednu manjinu.
Kao prvi korak u ovome, već 6.7.1945. u Borbi izlazi kratka vest da je u Zaječaru počeo da izlazi list na vlaškom jeziku (iako je ovo manipulacija, jer list Vorba Noastra, nikad ne pominje nikakve Vlahe, već svo vreme koristi izraz „român”). Nakon ovoga dolazi 6. Oktobra 1945. Godine, do prvog i jedinog susreta delegacije Rumuna sa nekim šefom jugoslovenske države (u pogledu srpske države teško da može da se ovo tvrdi jer je bar jedan Rumun bio na čelu srpske vlade. Naime, general Jovan Mišković (1844-1908), presednik Akademije Nauka, načelnik generelštaba, je bio Rumun iz sela Samarinovca, Negotin i u jedom periodu krajem 19. Veka vršio dužnost premijer, a takođe je bio i član Krunskog Saveta, koji je upravljao zemljom u ime maloletnog Aleksandra Obrenovića), u ovom slučaju sa Titom, pri čemu se za njih po prvi put koristi naziv Vlasi. Ovo može da se nazove danom rođenja nove vlaške nacije, te stoga predlažem svima koji se osećaju Vlasi da slave ovaj praznik kao dan rođenja svog naroda.
Ovde je potrebno dodati nekoliko napomena. Manjinska kolektivna prava su praktično bila prepuštena svakoj državi da odlučuje o tome da li će da prizna ova prava ili ne, tokom cele istorije pa sve do 1975., odnosno Helsinškog Završnog Akta, kada su države doduše samo politički preuzele obavezu da poštuju prava manjina. Pre toga zaštita se sprovodila samo putem bilateralnih sporazuma, te je tako postojao različiti pravni režim za svaku manjinu koje žive u istoj zemlji. U Jugoslaviji je došlo do priznanja ovih prava svim manjinama (osim za tri manjine – Nemci posle 1945, Rumuni iz Centralne Srbije i Arumuni iz Makedonije) tek sa komunističkom vlašću.
Ovde upravo i leži razlog za promenu imena Rumuna. Naime, jer pošto je svim nacionalnim manjinama dopušteno da uživaju ova prava posle 1945. Godine, bilo bi apsurdno sprečiti Rumune u Centralnoj Srbiji da uživaju ova prava.
Iz ovog razloga, u dogovoru sa Rumunijom, Rumuni su prešli iz kategorije nacionalnih manjina, u kategoriju etničke zajednice koje nemaju svoju državu, te stoga za ovu manjinu, ova manjinska prava nisu važila. Stoga je bilo potrebno jednostavno preimenovanje Rumuna u Vlahe putem popisa, da bi došlo prebicivanja Rumuna iz kategorije naroda u kategoriju etničke grupe.
Moram ovde da napomenem da je ovaj način menjanja nacionalnog identiteta pripadnika manjina, sankcionisan brojnim međunarodnim dokumentima, i spada u jedan od najtežih oblika kršenja ljudskih prava.
U svakom slučaju ovakve odluke su bile daleko iznad nivoa na kome je ovaj gedžovan iz Draževca kod Obrenovca mogao da donosi bilo kakve odluke.
Vrlo važna napomena: Rumuni i Aromuni su bili možda u najboljoj poziciji u odnosu na sve manjine posle 2. Sv rata. Davorjanka Paunović je bila najbliskiji Titov saradnik, a Koča Popović načelnik generalštaba. Rumuni u Srbiji su bili narod o čijoj je situaciji Tito bio upućeniji više nego bilo koji vladalac još od vremena Pašića, Kralja Aleksandra Obrenovića (3/4 Rumun - baba i majka) i Kralj Milana (1/2 Rumum - majka)
Literature
Eugen Boia, "THE "APPLE OF DISCORD" IN ROMANIAN-YUGOSLAV RELATIONS AT THE END OF THE SECOND WORLD WAR:
BELGRADE'S CLAIMS TO THE ROMANIANA"
Ena Mirković, ODNOS BLAGOJA NEŠKOVIĆA
PREMA NACIONALNOM PITANJU 1944−1952
Naime u svojoj knjizi o Nešoviću iznosi niz izmišljotina koje nisu ni faktički tačne
Za sudbinu Rumuna u istočnoj Srbiji su ključni igrači Tito i Petru Groza i Sveslovenski Kongres koji nikada nije ni održan a planiran je za 9.maj 1945.
Eugen Boia u članku Apple of discord iznosi niz činjenica baziranih na podacima iz Sovjetskih arhiva.
Sveslovenski kongres nije trebalo da bude bilo nikakvo mirno okupljanje manjine koja traži kulturna prava, već je na tom kongresu trebalo da se proglasi otcepljenje celog Banata Jugoslaviji.
Vraćamo se na 1944. I 1945. Godinu i dešavanja koja se događaju u Rumunskom Banatu. Ovo je pitanje koje srpska istoriografija uporno stavlja pod tepih, čak i lažno predstavlja događaje.
Naime, nakon proterivanja Nemaca iz Beograda, partizani prelaze Dunav i kreće se u oslobađanje Banata. Kako navode rumunski istoričari, Andrija Hebrang, 9.1.1945. odlazi na sastanak sa Staljinom, gde između ostalog iznosi želju novih vlasti da anektiraju teritorije: Banata (Timiš i Karan-Sebeš) i deo Oltenije (deo okruga Mehedinci, Romanica i Gorž). Na ovo Staljin postavlja pitanje, da li su to objavili javno, na šta dobija negativan odgovor. Staljin zatim predlaže da se Srbi iz Banata organizuju i zatraže priključenje Jugoslaviji. Ovo opravda razlogom da će pitanje da bude rešavano na mirovnoj konferenciji, i da Jugoslavija ako želi da postavi ovo pitanje, mora da ima neke argumente za aneksiju.
Naime, nakon proterivanja Nemaca iz Beograda, partizani prelaze Dunav i kreće se u oslobađanje Banata. Kako navode rumunski istoričari, Andrija Hebrang, 9.1.1945. odlazi na sastanak sa Staljinom, gde između ostalog iznosi želju novih vlasti da anektiraju teritorije: Banata (Timiš i Karan-Sebeš) i deo Oltenije (deo okruga Mehedinci, Romanica i Gorž). Na ovo Staljin postavlja pitanje, da li su to objavili javno, na šta dobija negativan odgovor. Staljin zatim predlaže da se Srbi iz Banata organizuju i zatraže priključenje Jugoslaviji. Ovo opravda razlogom da će pitanje da bude rešavano na mirovnoj konferenciji, i da Jugoslavija ako želi da postavi ovo pitanje, mora da ima neke argumente za aneksiju.
U ovu svrhu partizani sa 200 zarobljenih tenkova vrše stalne manevre na granici i otvoreno govore da vežbaju okupaciju Banata. Partizanske jedinice su već prilikom proterivanja nemačke vojske krenule da ulaze duboko u teritoriju Rumunije. Tom prilikom se regrutuju i Srbi iz Rumunije, koji se uključuju u partizanske jedinica i šalju na Sremski front. Drugi deo Srba koji je na to pristao naoružava se. Partizani čak ulaze u grupama od po nekoliko ljudi i u sam Temišvar. Vlada sveopšti haos. U ovim okolnostima kreće se u organizovanje Sveslovenskog Kongresa u Temušvaru koji treba da proglasi otcepljenje od Rumunije.
U to vreme, 6. marta 1945. godine, dolazi do promene vlasti u Rumuniji i na čelo vlade dolazi Petru Groza, predsednik do tada minorne stranke.
Za to vreme rumunska obaveštajna služba prati šta se dešava i u potpunosti je upoznata sa namerama Jugoslavije.
Najavljeni Sveslovenski Kongres za 8.maj 1945.godine, se ipak ne održava, jer su rumunske vlasti u dogovoru sa sovjetskim, zabranili održavanje kongresa. Ipak nekoliko hiljada Srba iz rumunskog Banata, zajedno sa Srbima iz Beograda, sela u srpskom Banatu, 200 Srba iz Zrenjanina naoružanih puškama i revolverims, ipak dolazi u Temišvar i u zgradi srpske episkopije u Temišvaru održava pripremne radnje za kongres. Istovremeno održavaju demonstracije u Temišvaru gde predstavnici Srba i Srbi iz Jugoslavije, traže od Savezničke kontrolne komisije, dozvolu za održavanje kongresa za 22.maj 1945. godine, koji ipak nije održan.
Kao posledica prekinutog Sveslovenskog Kongresa i nastavka jugoslovenske propagande za aneksiju rumunskog Banata dolazi do tajnog sastanka između Petru
Groze i Josipa Broza Tita. Kada se ovaj sastanak dogodio i šta se tokom ovog susreta razgovaralo teško je utvrditi s obzirom na to da još uvek nedostaju konkretniji podaci iz arhiva u Bukureštu i Beograd. Međutim, trenutačno dostupna dokumentacija ukazuje na to da je postignut neki dogovor. Ono što sada znamo o sastanku je prilično šturo, ali ipak vrlo informativan.
Šest nedelja na nakon incidenta s Temišvaru, 27. Juna 1945., prilikom završnog govora na Kongresu partije Front orača (Frontul
Plugarilor), Petru Groza je izjavio da Banat više nije predmet rasprave jer „ostaje kao što je bio, naš.”
Da bi Groza mogao da da tako kategoričnu izjavu samo nas navodi na pretpostavku da je neki
Oblik sporazuma postignut.
Iako nije jasno što se točno dogodilo iza kulisa pre Kongresa Fronta Orača, više svetla bacaju arhivski izvori
Nakon ovog kongresa. Groza se sastao s Titom negde početkom jula. Rumunska arhivska građa je prilično nejasna o ovome. Međutim fransuska agencija AFP u svom izveštaju sa izbornog skupa u Lugoju, 6.novembra 1945.godine, navodi izjavu Groze da je pitanje „postojeće granice između Rumunije i
Jugoslavije jesu i ostaju definitivne”.
Ali izveštaj je doneo i zapanjujuće otkriće. Rumunski premijer tom prilikom izjavio da je pre nekog vremena imao sastanak s maršalom Titom
Koja se do sada držala u tajnosti i koja je trajala nekoliko dana i
Noći. Svrha ovih razgovora bila je stati na kraj agitaciju srpskog elemenata iz rumunskog Banata, koji su hteli da pripoje pokrajinu Jugoslaviji. Navodno je Tito formalno obećao Grozi da će to učiniti sve kako bi se ova agitacija okončala, zaključio je AFP izvještaj.
Drugo spominjanje tajnog sastanka Groza-Tito otkriveno je u rumunskom arhivu gde se nalazi u beleškama sa sastanaka
Veća ministara. Tokom rasprave o rumunsko-jugoslovenskoj granici na zasedanju u Bukureštu od 13. Februara 1948., Groza je naglasio da se pre nekog vremena sastao s Titom po pitanju Banata. On je tom prilikom rekao
„. . . Lično sam razgovarao o problemu reguliranje toka graničnih voda s maršalom Titom pre dve i po godine, nakon što smo postigli spprazum grosso
Modo o banatskim granicama. Dakle, prema Grozinoj nejasnoj referenci,
Njegov susret s Titom dogodio se negde u leto 1945.
Pronađena arhivska dokumentacija
U Public Record Officeu, Kew, London, podržava ovaj zaključak. Na temelju diplomatskih izveštaja iz Bukurešta i Beograda u julu 1945., vidimo da su o ovome strani diplomati saznali u roku od nekoliko dana o tajnom sastanku Groza-Tito. U izveštaju se ne navodi jesu li postigli dogovor o
Pitanju Banata, samo što se napominje da se „Groza vratio sa sastanka u stanju
depresije”.
Naime odgovor na sadržinu tajnog sastanka koji je trajao nekoliko dana i noći, je lako da se izvuče ako se zna koji su se događaji izdešavali nakon ovoga. Pitanje šta je toliko bitno Petru Groza da preda u ruke Jugoslovena, da bi oni odustali od gotove stvari tj. Aneksije Banata i delova Oltenije. Zašto bi Jugosloveni tek tako odustali bez ikakve nadoknade za ovo. Naime u odnosima dve zemlje se ništa nije promenilo, niti je Rumunija morala da plati novac Jugoslaviji, niti je Jugoslavija dobila bilo kakve privelegije u rumunskoj privredi.
Naime sasvim lako se zaključuje, da je po drugi put za redom, zbog potrebe da Rumunija sačuva Banat, Rumunija trgovala Rumunima u Srbiji. Na sastanku je očigledno dogovoreno da se Rumuni u Srbiji po prvi put u istoriji više ne povezuju sa Rumunijom i iz ovih razloga je odlučeno da se stvori nova vlaška nacionalna manjina. U ovoj trgovini stradaju i Arumuni iz Makedonije koji se po prvi put nalaze u istoj grupi sa Rumunima iz Srbije. Ono što može da se pretpostavi iz ovoga je da plan bio da se putem manipulisanja istorijom stvori neka veza između Rumuna u centralnoj Srbiji i Arumuna u Makedoniji koji bi onda sačinjavali jednu manjinu.
Kao prvi korak u ovome, već 6.7.1945. u Borbi izlazi kratka vest da je u Zaječaru počeo da izlazi list na vlaškom jeziku (iako je ovo manipulacija, jer list Vorba Noastra, nikad ne pominje nikakve Vlahe, već svo vreme koristi izraz „român”). Nakon ovoga dolazi 6. Oktobra 1945. Godine, do prvog i jedinog susreta delegacije Rumuna sa nekim šefom jugoslovenske države (u pogledu srpske države teško da može da se ovo tvrdi jer je bar jedan Rumun bio na čelu srpske vlade. Naime, general Jovan Mišković (1844-1908), presednik Akademije Nauka, načelnik generelštaba, je bio Rumun iz sela Samarinovca, Negotin i u jedom periodu krajem 19. Veka vršio dužnost premijer, a takođe je bio i član Krunskog Saveta, koji je upravljao zemljom u ime maloletnog Aleksandra Obrenovića), u ovom slučaju sa Titom, pri čemu se za njih po prvi put koristi naziv Vlasi. Ovo može da se nazove danom rođenja nove vlaške nacije, te stoga predlažem svima koji se osećaju Vlasi da slave ovaj praznik kao dan rođenja svog naroda.
Ovde je potrebno dodati nekoliko napomena. Manjinska kolektivna prava su praktično bila prepuštena svakoj državi da odlučuje o tome da li će da prizna ova prava ili ne, tokom cele istorije pa sve do 1975., odnosno Helsinškog Završnog Akta, kada su države doduše samo politički preuzele obavezu da poštuju prava manjina. Pre toga zaštita se sprovodila samo putem bilateralnih sporazuma, te je tako postojao različiti pravni režim za svaku manjinu koje žive u istoj zemlji. U Jugoslaviji je došlo do priznanja ovih prava svim manjinama (osim za tri manjine – Nemci posle 1945, Rumuni iz Centralne Srbije i Arumuni iz Makedonije) tek sa komunističkom vlašću.
Ovde upravo i leži razlog za promenu imena Rumuna. Naime, jer pošto je svim nacionalnim manjinama dopušteno da uživaju ova prava posle 1945. Godine, bilo bi apsurdno sprečiti Rumune u Centralnoj Srbiji da uživaju ova prava.
Iz ovog razloga, u dogovoru sa Rumunijom, Rumuni su prešli iz kategorije nacionalnih manjina, u kategoriju etničke zajednice koje nemaju svoju državu, te stoga za ovu manjinu, ova manjinska prava nisu važila. Stoga je bilo potrebno jednostavno preimenovanje Rumuna u Vlahe putem popisa, da bi došlo prebicivanja Rumuna iz kategorije naroda u kategoriju etničke grupe.
Moram ovde da napomenem da je ovaj način menjanja nacionalnog identiteta pripadnika manjina, sankcionisan brojnim međunarodnim dokumentima, i spada u jedan od najtežih oblika kršenja ljudskih prava.
U svakom slučaju ovakve odluke su bile daleko iznad nivoa na kome je ovaj gedžovan iz Draževca kod Obrenovca mogao da donosi bilo kakve odluke.
Vrlo važna napomena: Rumuni i Aromuni su bili možda u najboljoj poziciji u odnosu na sve manjine posle 2. Sv rata. Davorjanka Paunović je bila najbliskiji Titov saradnik, a Koča Popović načelnik generalštaba. Rumuni u Srbiji su bili narod o čijoj je situaciji Tito bio upućeniji više nego bilo koji vladalac još od vremena Pašića, Kralja Aleksandra Obrenovića (3/4 Rumun - baba i majka) i Kralj Milana (1/2 Rumum - majka)
Literature
Eugen Boia, "THE "APPLE OF DISCORD" IN ROMANIAN-YUGOSLAV RELATIONS AT THE END OF THE SECOND WORLD WAR:
BELGRADE'S CLAIMS TO THE ROMANIANA"
Ena Mirković, ODNOS BLAGOJA NEŠKOVIĆA
PREMA NACIONALNOM PITANJU 1944−1952