Др. Петар Пауновић,
Црномасница – Истине и Легенде, Годишњак Историјског архива у Неготину ”Баштиник'' бр.12, Неготин, 2009, стр. 193-200
Увод
Истраживања о селу, становништву и народном животу у овом селу извршена су у пролеће 1972. Године. Село Црномасница има око 180 кућа са око 600 становника, од којих су неки на привременом раду у иностранству. Село се налази на десној обали Тимока, на једној тераси изнад реке, удаљено од ње око 200 m. Село је збијеног типа. У селу постоји школа и здравствена амбуланта. Повезано је железницом, али се до црномасничке железничке постаје, која је далеко око 1,5 km од села, стиже сплавом преко Тимока. Село се налази на живописном, питомом месту, окренуто према западу. Када се иде путем од Зајечара према селу, чим се прође Брусник укаже се према истоку село Црномасница, са црвеним крововима својих кућа, као птичије гнездо у недрима брежуљака огранака Старе планине.
У селу живе лепи мушкарци и жене. Црномасничани су поносни на лепоту свога села и људи који у њему живе и кажу за своје село да је Мали Париз. Село је удаљено од суседних села Злокућа и Браћевца око 3 km, а од Рајца око 4 km.
Постанак села
Не зна се тачно како је постало село. Мутна је његова прошлост, као и зашто се зове Црномасница. Сигурно је да су се први становници села доселили у дилувијалну терасу где се сада налази село средином XVII века. Прво је било у рајачком атару негде где се сада налази железничка станица Рајац. Одатле их је узео неки Турчин који је имао велики виноград и чардак и населио их је као своје раднике на месту где се сада налазе. Турско имање је било између два потока, па када је он отишао Црномасничани поделише земљу између себе, како би онемогућили да неко од његових потомака дође и земљу запоседне. Како су тада заузели поједине делове земље, такав је и сада распоред куће и имања појединих породица у селу.[стр. 193]
Према неким причама, то место је била доста плодно, некаква „црна масна земља“, по којој је село добило име – Црномасница. И поред тога што су се нашли на плодној земљи, стари Црномасничани су се бавили гајењем свиња и од тога живели. Свиње су пуштали у шуме које су припадале неком Турчину. Када је требало свиње прикупити и продати, они би хватали прасе довели би га до ивице шуме и ту га држали неко време. Чим би оно почело да скичи, свиње би дотрчале. Тада би их окупили и потерали на пазар.
Први се населио на то место неки Филип са женом Јорданом. Неко време су тако живели, али дођоше Турци и одведоше их у ропство. После неког времена врати се из ропства Филип у Видин и тамо сретне неку Думитру, коју узме за жену и доведе је у Црномасницу. Са њом је изродио три ћерке. Касније се у Црномасницу врати и прва жена Јордана из Турског ропства. У тешким временима и у још тежој животној ситуацији Филип врати и прву жену па наставише да живе сви слупа – утроје. Али са две жене у кући било је живети још теже, дошло је до свађе међу женама, па Думитра оде, а Филип настави даље да живи са својом првом женом Јорданом. Живећи тако, изродише потомке Драгу и Ристу. Риста је имао сина Испаса, Флору и Динула, који по њему добише име Христићи, како се и сада презивају. Потомци Драге су Јован, Петар и Флора, од којих данас воде порекло Димитријевићи (Драгићи). Драга је имала три ћерке, од којих је једна удата у Ковилово у кућу Борвићановића. Потомци Петра су Петар, Цвртко, Милош и Љубица.
И за „а лу имин“ се каже да су први дошли на место данашњег села. Њихови потомци сада су Белићи и Митровићи. Прича се да су „они дошли да направе село“ на месту које је било пусто и ненасељено.
Досељеници су и Болђе – из Румуније. Из Румуније потичу и Петковићи, који су потомци једне жене из Румуније која се удала за Стана Петковића.
Постоји још једна прича, да су село први засновали Крајњани, Бечу, Мушат и Динул ал Маре са својим породицама. Од Динула ал Маре, који је дошао из Велике Јасикове, воде порекло Динулешти. Могуће је да су се и Крајњани доселили из Велике Јасикове.
Неки потомци Крајњана сада живе у другим селима. У Вељково је удата Босиљка а у Злокуће је удата Љубица. Остале су по домаћинствима у селу: Јордана је удата за Цветка Анђеловића, Анђелина за Николу Филиповића и Флора за Фалору Буцовића. Крајњан је први направио кућу у Црномасници и покрио је ћерамидом, до потока на месту к‘мпу Бечу, где је сада утрина.
Када је реч о Бечу, његови потомци су Јон Бечовић и Првул, који живи у Ракитници у Бугарској. Петрија Бечовић, ћерка Јона Бечовића, удата је за Петра Драгића. Из свега што је речено, очигледно је да је тешко утврдити када је село настало и које су се породице прве населиле на месту данашњег села. Такву ситуацију могуће је објаснити и постојањем великог турског имања на том месту, чији је власник са становницима села у то време поступао као са слугама које је могао према потреби померати и на друге своје поседе или поседе других богатих Турака.[стр. 194]
