ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: ЦРНОМАСНИЦА (1)

[Volcae]

               Др. Петар Пауновић, Црномасница – Истине и Легенде, Годишњак Историјског архива у Неготину "Баштиник'' бр.12, Неготин, 2009, стр. 193-200

Увод

              Истраживања о селу, становништву и народном животу у овом селу извршена су у пролеће 1972. Године. Село Црномасница има око 180 кућа са око 600 становника, од којих су неки на привременом раду у иностранству. Село се налази на десној обали Тимока, на једној тераси изнад реке, удаљено од ње око 200 m. Село је збијеног типа. У селу постоји школа и здравствена амбуланта. Повезано је железницом, али се до црномасничке железничке постаје, која је далеко око 1,5 km од села, стиже сплавом преко Тимока. Село се налази на живописном, питомом месту, окренуто према западу. Када се иде путем од Зајечара према селу, чим се прође Брусник укаже се према истоку село Црномасница, са црвеним крововима својих кућа, као птичије гнездо у недрима брежуљака огранака Старе планине.
              У селу живе лепи мушкарци и жене. Црномасничани су поносни на лепоту свога села и људи који у њему живе и кажу за своје село да је Мали Париз. Село је удаљено од суседних села Злокућа и Браћевца око 3 km, а од Рајца око 4 km.

Постанак села

              Не зна се тачно како је постало село. Мутна је његова прошлост, као и зашто се зове Црномасница. Сигурно је да су се први становници села доселили у дилувијалну терасу где се сада налази село средином XVII века. Прво је било у рајачком атару негде где се сада налази железничка станица Рајац. Одатле их је узео неки Турчин који је имао велики виноград и чардак и населио их је као своје раднике на месту где се сада налазе. Турско имање је било између два потока, па када је он отишао Црномасничани поделише земљу између себе, како би онемогућили да неко од његових потомака дође и земљу запоседне. Како су тада заузели поједине делове земље, такав је и сада распоред куће и имања појединих породица у селу.[стр. 193]
              Према неким причама, то место је била доста плодно, некаква ,,црна масна земља", по којој је село добило име – Црномасница. И поред тога што су се нашли на плодној земљи, стари Црномасничани су се бавили гајењем свиња и од тога живели. Свиње су пуштали у шуме које су припадале неком Турчину. Када је требало свиње прикупити и продати, они би хватали прасе довели би га до ивице шуме и ту га држали неко време. Чим би оно почело да скичи, свиње би дотрчале. Тада би их окупили и потерали на пазар.
              Први се населио на то место неки Филип са женом Јорданом. Неко време су тако живели, али дођоше Турци и одведоше их у ропство. После неког времена врати се из ропства Филип у Видин и тамо сретне неку Думитру, коју узме за жену и доведе је у Црномасницу. Са њом је изродио три ћерке. Касније се у Црномасницу врати и прва жена Јордана из Турског ропства. У тешким временима и у још тежој животној ситуацији Филип врати и прву жену па наставише да живе сви слупа – утроје. Али са две жене у кући било је живети још теже, дошло је до свађе међу женама, па Думитра оде, а Филип настави даље да живи са својом првом женом Јорданом. Живећи тако, изродише потомке Драгу и Ристу. Риста је имао сина Испаса, Флору и Динула, који по њему добише име Христићи, како се и сада презивају. Потомци Драге су Јован, Петар и Флора, од којих данас воде порекло Димитријевићи (Драгићи). Драга је имала три ћерке, од којих је једна удата у Ковилово у кућу Борвићановића. Потомци Петра су Петар, Цвртко, Милош и Љубица.
              И за ,,а лу имин" се каже да су први дошли на место данашњег села. Њихови потомци сада су Белићи и Митровићи. Прича се да су ,,они дошли да направе село" на месту које је било пусто и ненасељено.
              Досељеници су и Болђе – из Румуније. Из Румуније потичу и Петковићи, који су потомци једне жене из Румуније која се удала за Стана Петковића.
              Постоји још једна прича, да су село први засновали Крајњани, Бечу, Мушат и Динул ал Маре са својим породицама. Од Динула ал Маре, који је дошао из Велике Јасикове, воде порекло Динулешти. Могуће је да су се и Крајњани доселили из Велике Јасикове.
              Неки потомци Крајњана сада живе у другим селима. У Вељково је удата Босиљка а у Злокуће је удата Љубица. Остале су по домаћинствима у селу: Јордана је удата за Цветка Анђеловића, Анђелина за Николу Филиповића и Флора за Фалору Буцовића. Крајњан је први направио кућу у Црномасници и покрио је ћерамидом, до потока на месту к'мпу Бечу, где је сада утрина.
              Када је реч о Бечу, његови потомци су Јон Бечовић и Првул, који живи у Ракитници у Бугарској. Петрија Бечовић, ћерка Јона Бечовића, удата је за Петра Драгића. Из свега што је речено, очигледно је да је тешко утврдити када је село настало и које су се породице прве населиле на месту данашњег села. Такву ситуацију могуће је објаснити и постојањем великог турског имања на том месту, чији је власник са становницима села у то време поступао као са слугама које је могао према потреби померати и на друге своје поседе или поседе других богатих Турака.[стр. 194]

[Volcae]

Становништво

              Село има 183 куће у којима живи 613 становника. У селу се говори влашким језиком. У свакој кући живи по једна породица. Од 1920 г. у село су се призетили са стране око 40-ак мушкараца и дошло око 80-ак снаја из других места. 1921. г.  у Бугарску се отселило око 20-ак породица, када је Црномасница припала Југославији. Те породице живе у Дилејни ,Раброву, Тијановцима, затим у Видину и у Магури. Неки од њих који имају рођаке с ове стране бугарске границе, долазе у посету, а и Црномасничани иду код њих , посебно када се ради о свадбама, сахранама или неким другим породичним свечаностима и обичајима. До исељавања ових породица дошло је јер је после после повлачења југословенско-бугарске границе 1919. г. остало 2/3 имања ових породица у Бугарској. То је био главни разлог њиховог пресељавања у Бугарску. Од 1945. г. није се у село нити уселила, нити из њега иселила ни једна породица.
              На основу непотпуних података сакупљених у селу, испитано је 20 родова са око 85 фамилија, становништво је подељено у две велике групе, ону за коју се мисли да су староседеоци и на групу досељених.

Преглед података о родовима и фамилијама прикупљених у селу

Родови из села:

1.   Гогуљешћи, 12 кућа, сл. св. Арханђела
Гоговић Душан
Гоговић Митар

2.   Њагујешћи, 6 кућа, славе Петковицу
Њагојевић Јован
Њагојевић Будимир
Њагојевић Момчило
Њагојевић Анђелина

3.   Болдешћи, 5 кућа, славе Митровдан и
Петковицу
Болдескић Милан
Болдескић Сима

4.   Лабешћи, 7 кућа, славе св. Николу

5.   Васиљешћи, 7 кућа, славе св. Николу
Васиљевић Стан
Васиљевић Станко
Васиљевић Митар
Васиљевић Никола

6.   Чушуљешћи, 5 кућа, славе св. Николу
Чушовић Стојан
Чушовић Георгина
Чушовић Иван
Чушовић Никола
Чушовић Митар

7.   Катраницешћи, 11 кућа, с. Петковица
Катраницовић Јован
Катраницовић Драгомир
Катраницовић Борка
Катраницовић Флора
Катраницовић Анђел
Катраницовић Цветко
Катраницовић Борис
Катраницовић Првул
Катраницовић Станко
Катраницовић Миле
Катраницовић Зарко

8.   Динулешћи, 23 куће, славе Петковицу
Динуловић Јован

9.   Пуцуљешћи (,,Михајливци"), 10 кућа,
славе Петковицу
Михајловић  Д Флора
Михајловић Никола
Михајловић Динул
Михајловић Младен
[str. 195]

10.   Буцуљешћи, 3 куће, славе Петковицу
Буцовић Милан
Буцовић Арсенија
Буцовић Флора

11.   Патруљешћи, 5 кућа, сл. св. Николу
Петровић Петар
Петровић Митар

12.   Стојкешћи, 6 кућа, славе Петковицу
Стојковић Миодраг
Стојковић Р. Јован

13.   Имињешћи, 3 куће, славе св. Николу

14.   Алексешћи, 7 кућа, славе Петковицу
Алексић Даница
Алексић Љубинка

15.   Цекешћи, 5 кућа, славе Петковицу
Цекић Дамјан
Цекић Јован

16.   Здрункуљешћи, 8 кућа, с. Петковицу
Здрунковић Павле
Здрунковић С. Душан
Здрунковић Ј. Душан
Здрунковић Јонча
Здрунковић Митра
Здрунковић Митра
Здрунковић Сава
Здрунковић Првул


Родови досељеника:

17.   Мерчешћи, 9 кућа, славе св. Николу
Христић Флора
Христић С. Флора
Христић Марин
Христић Стојан

18.   Антонешћи (,,Антоновици"), 4 куће,
славе Петковицу
Антоновић Флора
Антоновић М. Ђ. Риста
Антоновић Јеленко
Антоновић Петар

19.   Исиновешћи, 4 куће, сл. св. Николу
Исиновљановић Антоније,
,,остала само једна кућа"

20.   Мутуљешћи, 2 куће, сл. Петковицу
Мутуловић Душко
Мутуловић Драгољуб

21.   Корњешћи (,,а лу корњи "), 2 куће,
славе Петковицу
Мариновић Анђел
Мариновић Митар

22.   Батињани, 6 кућа, славе Петковицу

23.   Анкуцешћи, 4 куће, славе Митровдан
Анкуцовић Ђорђе
Анкуцовић Митар
Анкуцовић Божа

24.   Белега-Стефанешћи, 2 куће, славе
св. Арханђела
Стефановић Борис

25.   Аловјанешћи, 7 кућа, сл. Петковицу
Аловјановић Флора
Аловјановић Будимир
Аловјановић Антанас
Аловјановић Милан

26.   Никољешћи, 2 куће, сл. Митровдан
Николић Илија
Николић Паско

27.   Кољешћи, 2 куће, славе Петковицу

28.   Трокањешћи, 1 кућа, сл. Петковицу
Трокановић Илија
-Напомена:  Катраницовић Ф. Флора је
зет  код Трокановића

29.   Јоникешћи, 2 куће, славе Петковицу

30.   Лаутаревци, 6 кућа,
Лаутаревић Антанас
Лаутаревић Петар
Лаутаревић Првул
Лаутаревић Милан
Лаутаревић Адам
Лаутаревић Миливоје
[стр. 196]

[Volcae]

Структура становништва

              Из једног пописа становништва села Црномаснице старијих од 14 година, из 1972. Године, види се да се око 80% мушкараца и жена у Црномасници бави пољопривредом а око 15% су радници. Из следећег прегледа може се прецизније видети структура занимања становништва у селу. Један број мештана радио је у иностранству, али како су они тамо одлазили и враћали се, није се могле тачно установити колико је таквих радника било у селу.

Преглед занимања становништва у Црномасници

Занимање                           Број                       %
Земљорадници                    425                        76,9
Земљораднице                       6                          1,9
Радници                                64                        11,6
Раднице                                14                          2,5
Домаћице                              15                          2,7
Ученици                                  5                          0,9
Ученице                                  3                          0,5
Инвалиди рада                       3                           0,5
Инвалидски пензионери          3                           0,5
Пружни радници                      3                          0,5
Пензионери                             3                           0,5
Аутомеханичари                      2                           0,3
Учитељ                                    2                          0,3
Механичар                               1                          0,2
Ковач                                       1                          0,2
Трговац                                    1                          0,2
Поткивач                                  1                          0,2
Укупно                                  553                       100
       

              Када се ради о стално запосленима из села, 1967. г. било их је укупно 49. Од тога, 6 жена је радило у Бору, у Неготину је било 19 запослених, у Зајечару 9, у Рајцу 6, у Костолцу 1, у Љубљани 6, у Копру 2, у Новом Саду 4 и у Штубику 1.

О гробљу

              Гробље није одувек било на месту где се сада налази. Прво гробље било је на месту задружног воћњака где се налази трансорматор. Од 1910. г. почели су закопавати умрле у садашње гробље. До тога је дошло јер је простор на коме је било старо гробље попуњен. Када је 1928. г. грађена школа, за темељ су употребљени споменици са старог гробља. Касније, на том месту је израстао багрем, а на крају, ту је 1954. г. посађен задружни воћњак.стр. [197]

О цркви и школи

              Село нема цркву. 1921. г. у школском дворишту је направљен зворник. Направио га је Цветко Драгић, који је тада био председник у селу.
              Као што је поменуто, 1928. г. је изграђена школа, коју и данас похађају ђаци до четвртог разреда.

О мосту на Тимоку

              Село Црномасница је до 1918. г. припадало Бугарској, а онда Југославији. Од тада па све до II светског рата она је била усмерена на саобраћај са местима на левој обали Тимока. Ради разних потреба становника, од набавке соли и гаса трговине и лечења код лекара у Неготину и Зајечару, било је потребно прећи Тимок. Иако Тимок на први поглед личи на мирну равничарску реку, он има све карактеристике бујичарске реке, нарочито у пролеће када надође после топљења снега на великим планинама у горњем току његовог слива или после обилних киша, а зими када је ниска температура лед га потпуно прекрије и учини опасним за оне који морају са десне прећи на леву обалу и обрнуто. Током пет деценија узео је десетак људских живота, зато је стално постајала жеља код Црномасничана да на Тимоку саграде мост.
              Пре изградње моста, преко Тимока се прелазило чамцем и сплавом, који је могао да превезе и воловска кола. Крајем 60-тих година после топљења снега и леда Тимок је набујао и велика вода и лед однели су га до у Дунав. Сплав су ухватили негде у Бугарској. То је био велики подстицај да се нађу могућности за изградњу моста на Тимоку. 13. Марта 1970. г. Месна заједница у Црномасници и Скупштина општине Неготин направили су прве кораке у вези са изградњом армирано-бетонског моста на Тимоку. Главни пројекат је изградила Фабрика за бетонске елементе ,,Карпош" из Скопља, који је допуњен елементима Здруженог општег водопривредног предузећа ,,Тимок" и Установе за урбанизацију и комуналну изградњу у Неготину. Према поменутом пројекту, мост је требало да кошта 310 милиона динара. Велику улогу у свему томе одиграли су Станоје Васиљевић, референт месне канцеларије у Црномасници, и његови најближи сарадници, који су даноноћно бринули о изградњи моста и обилазили многобројне организације и појединце, како би обезбедили њихову наклоност и новац за изградњу моста на Тимоку. Месна заједница у селу завела је месни самодопринос у радној снази и у вредности од око 800 000 динара у новцу, за изградњу моста на Тимоку. Септембра 1971. г. једна инжењерска јединица ЈНА започела је радове на мосту преко Тимока на стотинак до 150 метара далеко од железничке постаје Црномасница, на прузи Ниш-Прахово пристаниште. 13. Јануара 1972. г. мост дужине 60 метара, ширине 4 и носивости око 30 тона пуштен је у саобраћај. Тако је Црномасница спојена са Србијом, а Тимок је неколико година касније поново показао своју ћуд  и снагу, када је набујао и покушао да сруши нови мост, али је успео само толико да учини, да се уз леву обалу поломи и слегне.[стр. 198]

[Volcae]

Водоснабдевање

              Црномасница оскудева у води за пиће, па је село хтело да то важно питање живота и здравља реши изградњом водовода, између два рата. 1928. г. у потезу ,,а лу корње", где постоји извор, узета је вода за водовод, са кога се снабдевају 4 чесме у селу. Тако је на хигијенски начин решено питање водоснабдевања и донекле су ублажене последице снабдевања водом за пиће из нехигијенских бунара. Остало је да се снабдевање водом за пиће реши касније на бољи начин.

Легенде из народног живота

              1.Легенда о злату. Код чесме Ф´н´т´на бађи (Ла Будурој) која се налази северно од села, људи су налазили предмете од злата и сребра. Прича се да је неки Стан Браицовић једном када је био у Румунији сазнао од неког старца чобанина који му је чак понудио и неку књигу у вези с тим, да тамо код чесме, на месту где се налазе два уплетена дрвета, постоји велико благо – ,,Фабрика злата цара Константина".
              Једном приликом када су деца чувала стоку и играла се на том простору, нађоше сребрну посуду. Пошто је горела ватра, они загрејаше посуду на ватри и она се истопи. Неки човек који ту наиђе, узе комад испољеног сребраи однесе кући. Убрзо се о том догађају прочуло по селу, па навали народ из села да заграби благо. Било је, кажу, довољно да се само мало згребе земља и да се дође до драгоцености. Грабећи се око њих, људи су једни друге гурали у поток, грабећи се на овом стрмом терену, где су се жене трудиле да се домогну блага, ,,не водећи рачуна при том, што им сукње ружно стоје". И заиста су налазили златне иконе, посуђе, прибор за јело и друге златне и сребрне предмете.
              Када се о томе прочуло и у другим местима, ,,дошли су бугарски полицајци" и многима одузели драгоцености које су нашли.
              2.Још једна прича о злату.У време Турака, на Батини је било татарско село. Веровало се да његови становници знају где има закопано злато. Неки Станку а лу Ангел, разбојник, са још неколико другова напао је село, надајући се да ће од сељака сазнати где је скривено злато. Они су хватали становнике и сипали им на трбух ,,кувани лој", не би ли изнудили да открију место где се налази злато. Због тога су становници тог села напустили своје село.
              3.Гаура а лу С´тн´га. Према Злокућу у усеку једног потока постоји пећина Стнге хајдука. У њу се улази кроз узан отвор, али се ходник после тридесетак метара шири и постаје пространији. Стнга је остао у сећањима народа као хајдук који је пљачкао и крао, скривајући се у својој пећини од потера. Народ прича да је пећина врло дубока и да има још један излаз с оне стране границе - у  Бугарској.
[стр. 199]

Народна Метеорологија

              У Црномасници дувају следећи ветрови: југ, из правца Шипикова, горњак (северозападни ветар), из правца Тамнича, в´нту р´у (зли ветар), из правца Дилејне у Бугарској и кошава, из правца између Злокућа и Рајца. Када дуне в´нту р´у, ускоро ће се променити време. Ако је киша, биће лепо и обрнуто.
Кошава доноси кишу и снег, а горњак ,,поправља време".
              И посматрањем сунца мештани се упуштају у прогнозирање времена. Када је небо црвено док се сунце рађа и на небу има облака, а један облак попут траке прелази преко њега, поквариће се време. Ако приликом заласка сунца зађе иза облаке, па затим пре него што сасвим нестане иза хоризонта, још једном сине између облака (привешће сорљи н´д´рт = погледа у назад), такође ће се покварити време. Када дува горњак а јужно небо је жуто-црвено, пегаво, наступа ветровито време. Време ће се покварити и када кокошке рано легну и када певци певају увече пре него што падне ноћ.

Извори:

1.   Др. Мирослав Драшкић: Порекло Становништва, ГЕМ 31-32, Београд 1969.
2.   Подаци о селу добијени су од Станоја Васиљевића и Илије Трокановића
3.   Подаци о изградњи моста добијени су од др Јордана Трокановића
4.   Белшке са терена
5.   Становништво-Етнографска грађа комуне Неготин 1969. године
[стр. 200]