ВЛАШКИ ЈЕЗИК У СТВАРНОСТИ
Неки говоре да влашки језик не постоји и да су влашки и ромâнски један те исти језик па зато и не треба радити на његовом афирмисању, односно записивању речи и коришћењу аутентичног влашког говора. Па и да прихватимо да су овакве тврдње базиране на лингвистичким параметрима, ипак треба константовати да је то било у даљој прошлости пре отприлике око 150 година, када је отпочела диференцијација и постепено удаљавање ова два говора тако да у садашње време они представљају говоре са видним разликама.
Познато је да чак и између два суседна села постоје извесне па макар и најминималније разлике у говору. Постоје бар десетак речи које су различите или се различито изговарају, што показује да ако на локалу постоје разлике у говору онда је разумљиво да у много већем опсегу оне постоје између појединих области, покрајина, регија а још већма између језика нација из истородних група нароада. Према томе, влашки језик као локални дијалекат ромâнског језика поседује велике разлике (а и сличности) у односу на званични књижевни језик у Ромâнији, првенствено зато што није принудним методама државне администрације у себи апсорбовао речи које намеће званични књижевни језик, тако да је он очувао више аутентичности ранијег народног говора. Ипак, мада теоријама које тврде за влашки и ромâнски да су један и јединствен језик не можемо оспорити да та два језика имају заједничке корене и да су се људи са сеоских подручја могли међусобно споразумевати, можемо предочити да је то било у прошлости пре међусобног удаљавања ова два говора које је настало због примењивања модификоване латинице у ромâнски књижевни језик и увођења страних речи првенствено из италијанског и француског, чиме је савремени ромâнски узнапредовао на завидном месту у лествици франкофонских језика.
Ако се жедном човеку ускрати вода он ће из очаја покушати да нађе спас макар пијући и загађену воду. Тако и они којима се не говори истина лако могу поверовати у заблуду, веровати да је лаж истинита. Слично и Власи којима је говорено да немају речи за свој језик, да немају азбуку са којом би писали на свом језику и да је некултурно у јавности говорити својим матерњим језиком, када су спознали да се у стварности сличним језиком говори и пише у Ромâнији, а они који су тамо и путовали и у свом окружењу слушали њима близак говор, и при том доживевши личну сатисфакцију да не морају да се стиде што су Власи, некритички су поверовали да је ромâнски језик права ствар и да је то оно што су одувек желели. Међутим, да ли је тако? Да није случајно или намерно једна лаж замењена са другом полуистином? Они који тврде да између влашког и романског језика не постоје никакве разлике таквим својим ставом негирају да су у Ромâнији 1864. године законом о упуствима постављени темељи моерног образовања на чијим основама је у периоду од око 28 година ћирилица замењена латиницом и извршено тако звано осавремењавање језика. Испада да они омаловажавају целокупне напоре и улагања од стране администрације у држави Ромâнији и оспоравају да је нешто постигнуто на том пољу, јер по њиховом уверењу и тврдњама ромâнски и влашки језик су и даље исти и јединствени. Међутим, ако чињенице показују да ово није тачно, онда се показује да они Влахе гурају у амбис временске дистанце од око 150 година, у којој се ромâнски језик мењао а влашки узевши у целини –незнатно претрпео промене, тј. гурају Влахе у временски амбис да се утопе у језик који је стваран и надограђиван читавих 150 година. Па зар је онда чудно што Власи не могу да прпознају и прихвате да је то њихов језик.
Очување влашког језика нема за циљ одлазак у Европу, као што неки тврде да се са ромâнским језиком приближавамо европским вредностима, већ напротив сврха влашког језика била би да се његовом употребом сачувају локалне етничке карактеристике и традиција Влаха. За приступ европским вредностима, а у целини узевши и светским, у савремено доба најпотребније је познавање енглеског језика, па је зато неуверљиво пледирање на прихватање ромâнског у те сврхе, јер би се његовим прихватањем уместо влашког локалног говора добила замена са једним мање локалним језиком.
Приврженици ромâнске латинице и правописа прво су се потрудили да упознају ромâнску граматику па тек онда су се окренули влашком језику и хоће да га угурају у калупе ромâнског језика. Уместо да су обрнуто поступили, да су ослушнули и записали како народ Влаха говори па да су на такав говор применили лигвистичка и граматичка правила и тек након тога било би исправно приступити упоређивању сличности и разлика са ромâнским. Међутим, њима је лакше било да прихвате готова решења ромâнског језика у који сматрају да треба да се утопи влашки језик. Поступили су слично ромâнским лингвистима из XIX века којима је било тешко да се ломатају по планинама Карпата где би допрли до корена свог језика, него који су се драговољно и усхићено шетали улицама Париза, на Монмартру и Пигалу и отуда увезли франкофонију у народни језик, желећи да га приближе Европи или утопе у Европу. Слично данас, влашки љубитељи франкофоније опчињени сјајем Букурешта и Темишвара где им се одаје и част и уважавање, желе слично да поступе и са влашким језиком. Желе да препишу отуда лингвистичка правила и да их прешавши преко Дунава наметну за апсолутну истину и беспоговорну употребу код Влаха. То им је лако чинити а и ореолом себе окитити. Ореолом знања и доброчинства али под знаком питања у чијем интересу?
Због игнорисања и непознавања народног говора они су стали на слично становиште као и неки српски истраживачи и тврде да Власи немају речи за свој језик. Интересантно је да се заступање сасвим супротних интереса врши са истим измишљеним аргументима. Тиме излази на видело да њихова конфронтација не произилази из стварне жеље да се Власи еманципују већ из тежње да се Власи искористе за остваривање туђих инереса.
Мрзитељи ћирилице заступају дух инквизиције показујући да више воле да Власи пропадну и да их нема, односно остану и даље неписмени за свој матерњи језик, него ли да се описмене коришћењем ћирилице коју познају и свакодневно користе у јавној употреби. Ако се не прихвати њихова догма да је латиница универзално писмо, за њих је оправдано да стање остане такво какво јесте. Да Власи оду у заборав. Да их асимилују, претопе, нестану. Да у етно туризму за који неки кажу да је перспектива, Влахе са влашким шубарама на глави замене Кинези, који ће гостима послуживати пића у пластичним чашама. Да ли смо свесни да нашој деци остављамо такву будућност?!
ФОНЕТСКИ ПРАВОПИС
Зашто фонетски правопис?
Зато.
Власи већ познају фонетски правопис. Једино њега и знају јер се фонетски правопис учи у школском систему Србије.
Фонетски правопис је лак за коришћење јер нема посебних правила за читање појединих слова у посебним случајевима.
Ако се прихвати фонетски правопис онда је нормално да Власи прихвате ћирилицу за своје писмо, допуњено са додатна само 2 (два) слова за царанску варијанту говора и 5 (пет) за поречко-хомољску верзију.
Власи ћирилицу знају.
Уколико се одбаци ћирилица и фонетски правопис а усвоји ромâнска латиница, биће онда потребно да се уз њу прихвати и одговарајући начин писања који није фонетски а који подразумева познавање посбних правила за изговор
-по четири за латинично c и четири за латинично g
Ge, ge изговара се као Ђе, ђе
Gi, gi - = - Ђи, ђи
Ghe, ghe - = - Ге, ге
Ghi, ghi - = - Ги, ги
Ce, ce - = - Ће, ће
Ci, ci - = - Ћи, ћи
Che, che - = - Ке, ке
Chi, chi - = - Ки, ки
У односу на југословенску латиницу коју Власи такође знају, постоји различито обележавање слова за пооједине гласове
C, c изговара се као = К, к
J, j - = - = Ж, ж
Ş, ş - = - = Ш, ш
Ț, ț - = - = Ц, ц
X, x (iks) замењује слогове кс, кз
I, i има два гласовна значења
као ( i ) испред и између сугласника
као ( j ) испред и иза самогласника
E, e као ( е ) , понекада = је
K, k користи се као = К, к ( у уобичајеним речима страног порекла)
Â, â = Î, î имају исту гласовну вредност и постоје посебна правила њихове употребе.
Q, q ; Y, y ; W, w; употребљавају се у страним речима.
Такође у ромâнској латиници која је у званичној употреби не постоје слова за гласове који се користе у влашким говорима и народним наречјима дакорумунског дијалекта, а то су:
Љ, љ; Њ, њ; Дз, дз; Жј, жј; Шј, шј;
За разјашњење сложености писања по APHI конвенцији потребно је више простора и стручности, па је зато најбоље погледати њен табелерни прказ.
Очигледна је сложеност ромâнског правописа који би и лингвистима правио потешкоћа а камоли Власима који до сада нису читали и писали на свом матерњем језику, то би за њих представљао прави лавиринт разочарења. Да је добра и ефикасна ромâнска латиница или писање по APHI конвенцији, поставља се оправдано питање зашто присталице и пропагатори таквог начина писања нису нешто већ урадили на њиховој примени међу Власима јер за тако нешто било је на располагању више него довољно времена, око 80 година од доношења APHI конвенције 1928. год. и око 150 година од званичног увођења латинице у ромâнском језику 1864. год. Зар има логике сем ако није каприциозност или таштина, да се не прихати ћирилица у коју би се увела још само два, односно пет слова.
Увођење писмености међу Влахе, односно коришћење влашког језика у писменој форми не би требало да има за циљ припрему ученика за допунско школовање у Ромâнији или увођење франкофоније у влашки језик већ насупрот томе, требало би да има за циљ очување аутохтоности језика и традиције Влаха и омогучавање одраслој популацији која је превазишла доб похађања школе, да без тешкоћа може прочитати текст написан ћирилицом на влашком језику. Влахољица – ћирилица са додатним словима, има за циљ да се тренутно са већ постојећим знањем писмености омогући Власима да употребљавају свој језик у писменој форми.
Да се не би даље наставила полемика око ћириличног или латиничног писма, што некима служи као идеалан повод да се код Влаха ништа не промени, односно остане све по старом: да немају своје писмо и да влашки језик и даље постепено изумире, пожељно је да се одмах почне са применом ћирилице, што не искључује могућност да се упоредо ради на договору о употреби и латинице као паралелног писма. Тиме ће се прекунити јалове дискусије јер ћирилица је већ одавно показала своју применљивост писањем песама Јанка Симеуновића и др. Драгослава Девића, које су Власи са лакоћом читани.
СТАНДАРДИЗАЦИЈА ВЛАШКОГ ЈЕЗИКА
Стардандизација?
Ступидност и ординирана неистина. Где то на свету је постојало да се неки језик прво нормира и да се тек након тога уведе у употреби? Па ваљда су људи прво говорили својим језиком, па се онда описменили, па затим забележе речи свог говора, па их онда класификују по лингвистичким категоријама и подвргну нормама правописа и лексике, граматичком дефинисању. Тек након тога, као један духовни производ упакован у цивилизацијски стандард, излажу пред лице светске јавности и увид језичких наука. Циљ нормирања неког језика јесте да се омогуће академске расправе и компарација језика и дијалеката а никако увођење неког језика у народ.
Мајкама није потребна стандардизација језика илити граматика да би своју децу научила да говоре. То важи за мајке и децу од племенских заједница па до Менхетна, од праисторије па све до данас. Децу не уче прво глаголима и придевима, синтакси и фонетици, него их уче да говоре а тек школовањем у каснијој доби науче граматичка правила. Слично многи истраживачи или полиглоте науче да говоре нестандардизоване језике. Нико им није скренуо пажњу да не могу користити те језике јер нису стандардизовани. Зашто се онда Власима намеће обавеза стандардизације језика као услов да би им се дозволило да свој језик користе у јавној употреби. Зар то није нова мелодија у старом албуму: Да се Власи не досете?
Приче о стандардизацији трају већ годинама тј. деценијама. Па какав резултат имамо? Видимо и сами. Oд употребе језика ништа није било. Препоручује се да се тим путем настави и даље. Докле? У недоглед или неповрат за Валхе.
Неписмени Индијанац Секвоја описменио је свој народ без и најмањег знања о граматици и стандардизацији језика. Такав његов рад изазвао је опште дивљење професионалних лингвиста. Код нас уместо спашавања влашког језика трабуња се о лингвистици и нормирању. О наводној стандардизацији језика за који немају записане речи јер немају озваничено писмо, а писмо немају зато што језик није стандардизован!? Гле чуда! Опробани сејачи обмана диве се својим смицалицама и смеју наивним Власима који им још увек верују.
Сваки језик је већ има своја правила самим својим постојањем и говорном употребом. Њему није потребна лексикографска наука да би постојао јер он може опстати, користити и развијати се без лекскографије. А обрнуто је са лингвистиком, лесикографија не може постојати , сем виртуелно, без постојања језика.
