ВЛАОЉИЦА— Љ. Б. KИЋИ
ВЛАОЉИЦА
трєбє сй шћије – уому карје врја сй скрије.
У фонту Roman Cyrillic већ постоје сва слова која се примењују у влахољици, преостаје једино да их прихватимо и користимо. Међутим, ако нећемо, показаће се да то није први пут да Власи пропуштају воз чекајући да им неко нареди укрцавање.
Супротно тврдњи да Власи без прихватања рoмâнског алфабета не могу у писменој форми изражавати свој говор, влахољица ће показати да Власи не морају постати Рoмâни, како би тек онда научили читати и писати на свом матерњем језику.
ПОРЕКЛО РЕЧИ
Већина европских говорних језика има своје порекло у заједничкој основи индо-европске групе језика, а уз то, како је дошло и до међусобног утицаја савремених језика на појединим подручјима, не треба да изненађује чињеница да се у многим језицима јављају речи са истим значењем. Лингвистима је познато да има речи које се појављују у више говорних језика и то са истим или сродним значењем, тако да је тешко дефинисати из ког језика потичу. Међутим, дубљом анализом и разматрањем ширег спектра народних говора, ипак је могуће доћи до изворног порекла већине речи. На основу тога може се сматрати да речи циркулишу међу народима, трпе извесне говорне промене, а у неким случајевима се као измењене поново враћају матичном народу. Мешање речи најинтензивније је било на просторима где су се народи мешали услед ратних освајања, колонизација или трговине. На европским просторима најизраженије се прожимао утицај: грчког, латинског, арапског, турског, немачког, италијанског, француског, енглеског па и шпанског језика. На Балканском полуострву на језик домицилних народа, поред грчког и латинског, највећи утицај је имао турски језик, преко кога су допрле речи из персијског и арапског језика. Ослобођењем од турске власти и орјентацијом на Запаноевропске земље ојачан је продор речи из немачког, италијанског, француског, енглеског и преко интернационализама, из латинског и грчког језика. То се посебно уочава у областима науке и технике, саобраћају и комуникацијама, банкарству и трговини. Међу балканским народима има пуно речи које су заједничке за те народе, а раније их је било и много више него данас, тако да су оне олакшавале комуникацију међу разним етничким групама за време владавине турског, византијског или римског царства. Међутим, са ослобађањем и развојем националних лингвистика, тенденциозно и плански су се занемаривале заједничке речи а инсистирало на коришћењу речи са ужих националних подручија, како би се оформио и истакао национални карактер неког језика. С обзиром да влашки језик није био записан у писменој - књижевној форми, њиме се није могло манипулисати па зато је у њему остало доста речи из претходних периода у виду архаизама.
Међу језицима балканских народа, народа који су били сведоци и присилни учесници многобројних најезди и миграција становништва, задржао се огроман фонд речи из других језика а има примера да заосталих речи има чак из келтског језика. На таквом простору где су се вековима таложили људски и језички амалгами, у дугом историјском раздобљу од преко хиљаду година суживота словенског и романског становништва, развили су се српски и влашки језик, који су се формирали на истом географском простору паралелно један поред другог, уз прожимање и међусобни утицај, што је имало за последицу појаву великог броја речи истог облика и значења које се употребљавају у оба језика, а исто тако и речи које су исте форме али различитог значења. Такав равноправан развој ова два језика постојао је све до краја XIX века, односно до онда докле је међу људима углавном постојала усмена комуникација. Међутим, у XX веку, са продором писане речи преко новина и књига, а крајем века преко радија и телевизије емитовањем говора и песама само на српском језику, влашки језик оставши и даље само у усменој форми, а уз то и административним мерама злонамерно потискиван из употребе, губи равноправни статус, потпада у подређени положај у односу на српски језик и бива потиснут из употребе код Влаха. С друге стране, непостојање и непримењивање азбуке – алфабета са којом би се записивало усмено народно стваралаштво и речи народног говора, услед незаписивања, довело је до губљења и нестанка речи за појмове делатности и предмета који су се некада употребљавали, а који су током времена изашли из употребе, па због престанка њиховог коришћења падају у заборав, тако да младе генерације више нису свесне њиховог постојања, што је условило осиромашење језичког фонда влашког говора. Поред тога, оргиналност и фонд речи влашког језика посебно је угрожен у XX веку под утицајем школства и црквеног и чиновничког апарата, а нарочито жесток удар на влашки језик у задњих тридесетак година XX века учинили су електронски медији који су допрли до сваке забити и продрли у сваку кућу загађујући влашке обичаје и језик.
Присуство туђица, које не ретко представљају и архаизме, веома је уoчљиво у влашком језику који се због непостојања одговарајућег писма, до данашњег дана сачувао у усменом, говорном језику. Међутим, мада са мањим фондом речи и са туђицама, влашки је ипак очувао своју оргиналност за коју се може рећи да је на вишем нивоу од оргиналности румунског или српског књижевног језика. Потврду о оргиналности, самобитности и архаичности у влашком језику делимично поткрепљује занимљивост да су се до караја XIX века међу Власима могла још увек наћи архаична имена чије постојање сеже у далеку прошлост у времену од преко две хиљаде година. Мушко име Киркë идентично је женском имену чаробнице Кирке записаном у Хомеровом епу о Одисеју. Такође за име Панкë може се претпоставити да води порекло од имена грчког бога Пана.
У садашњем времену, времену наглог технолошког развоја и свестраних комуникација преко медија у којима је велика употреба интернационализама, за оне речи којих нема у влашком језику а савремени начин комуницирања условљава њихово коришћење, потребно је да се термини првенствено преузму из изворних језика одакле потичу, да би потом, ако има потребе, били прилагођени влашком изговору. При томе треба се орјентисати на речи које формом и изговором највише одговарају влашком говору.
ВЛАШКИ ЈЕЗИК
На влашком језику не постоји израз за реч Влах, јер та реч углавном са пежоративним значењем користи се у језицима народа који контактирају са Власима. Назив Влах никада се не користи на влашком језику, већ Влах за себе увек ће рећи да је Румйн, што означава да је то човек који говори румйнским језиком а никако да је то држављанин Ромâније. Власима је то сасвим јасно али другима није, па зато различити пропагандисти, у времену када се већина ствари настоји исполитизовати, настоје да реч Румйн формулишу као ознаку за припадника ромâнске нације, а не да се ради о Власима, односно, нашим Румйнима (Румйњи ај ноштри) са подручја Североисточне Србије.
Влашки језик представља дијалекат ромâнског језика који се развио под утицајем турског и српског језика и чије се разлике са ромâнским огледају не толико у самом речнику колико у својствима палатализације гласова. Примера ради такве сличне палатализације постоје у српском језику и могу послужити за компарцију: реч деда код Црногораца се изговара као –ђед, а код Херцеговаца –дјед; девојка, –ђевојка, –дјевојка.
Као што се у српском језику преко школског система, штампе, електронских медија, књижевних дела и других средстава настоји да се искорене локални говори и унифицира језик на целој државној територији, мада се величају језик старог Врања и Ниша у хвалоспевним приликама; слично и ромâнска званична лингвистика не признаје постојање специфичности влашког језика и са неверицом негодује што народ не прихвата коришћење ромâнског језика и алфабета у приликама када му се нуди. Не могу да појме да оно што је њима прирасло за срце, код Влаха не изазива никакве ефекте.
Влашки језик подједнако је угрожен и од стране српског и од стране ромâнског језика. Најбоља одбрана од српског језика јесте употреба и неговање влашког говора; а од ромâнизације чврста одбрана и гаранција биће употреба ћирилице – влахољице. Тада ће влашки језик остварити свој циљ – избориће себи опстанак.
ПРЕДГОВОР ЗА ВЛАШКИ РЕЧНИК
У српско-влашком речнику уврштене су и савремене речи са назнаком њиховог порекла, како би се показало да су то опште прихваћене речи које потичу из језика других народа; речи које су коришћењем у многим језицима постале добробит целог човечанства, па је стога оправдано да се равноправно користе и у влашком језику.
Такође, у овом речнику не треба се чудити што у оба језика има група речи исте форме и са истоветним или различитим значењем, јер оне могу потицати или од заједничког корена индоевропских језика, што се потврђује постојањем истоветних речи у многим европским језицима; или су настале као последица прожимања језика влашке и српске популације, с обзиром да ова два народа углавном нису имала опречне историјске интересе, па су зато коперативно живела на овим пространствима што се манифестовало међусобним утицајем језика, мелоса, митологије… У језику то је видљиво постојањем архаизама (боље рећи влаизама) у српском и србизма у влашком језику; или су то наслеђени турцизми.
Србизми у влашком језику посебно су продрли преко школског система и чиновничког апарата, а у задње време преко радија и посебно телевизије, што је имало за последицу најпогубнији удар на влашки језик. С друге стране у српском језику има доста речи из језика Влаха Цинцара, који су по чаршијама били трговачки слој, из чијег речника је прихваћено много речи, такозваних архаизама. Такође из њихове средине су изникли и познати српски великани: Стерија, Нушић, Текелија и други, који су својим књижевним делима утицали на српски језик. Влаизми, такође, потичу од Влаха који су напустили планине и своја села и преселили се у градове, где су са собом повели своје речи и децу, децу која су радо заборавила своје порекло и порекло речи са којима су се и даље служили за појмове које нису знали на туђем језику (српском, бугарском, грчком). А понели су и своја презимена. Презимена која су остала док им траје потомство, да указују на корене који су их изнедрили а којима се нису одужили. Корени који опомињу да су олако и неоправдано заборављени, и да на пространству речи лебде попут брода уклетог Холанђанина.
Ако међу Србима има оних који се стиде да исписују своје влашко порекло, то не значи да Власи због тога треба да се стиде што од њиховог корена има најбољих Срба.
ВЛАШКО ПИСМО
Већ одавно међу Власима и онима који контактирају са њима постоји расправа са тематиком да Власи немају сопствено писмо и да се влашки језик не може изражавати у писменој форми, па ето зато и није дато право Власима да се образују на свом матерњем језику и да влашки језик користе у свакодневној употреби. Да ли је то плод незнања, или лицемерство? Вероватно и једно и друго.
У послератном периоду штампане су и постојале су новине на влашком језику. Такође, Јанко Симеуновић издао је у Зајечару 1946. године збирку влашких песама писану ћирилицом. Исто тако ћирилицом су штампане и влашке песме у књизи: Народна музика Црноречја од аутора др. Драгослава Девића 1990. године. Значи, очигледно је да се влашки језик може и писао се ћирилицом. Међутим, Резолуција Информбироа била је добар повод да се влашки језик протера из јавне употребе, при чему је то правдано наводним жалопојкама да Власи немају довољно речи за свој језик, уз тврдње неких неувиђавних истраживача да влашки језик поседује само око тристотине речи. Бесмислене тврдње које не могу да објасне како то Власи разговарају, ако већ нису глувонеми? У данашње време пропагира се друга бесмислица, прихвата се да влашки језик може да се изражава у писменој форми али да то мора бити искључиво писано ромâнском латиницом. Ромâнско званично писмо –(латиница која је у званичној употреби у држави Ромâнији) се идеализује као мерило европских вредности, ствара се идолопоклонство према њему а не увиђа да таква латиница постаје средство за елиминацију влашког језика. Прихватањем ромâнске латинице биће нормално да се прихвата и ромâнски правопис, граматика, синтакса и тако редом. С обзиром да у досадашњем пероиду има мало остварења написаних на влашком језику, то значи да за употребу влашког језика у школском систему треба увозити уџбенике и литературу из Букурешта, односно прихватити нов правописни начин писања, лексичке творбе, нову функцију појединих слова; све то различито у односу на оно знање које су Власи стекли образовањем у школском систему Србије. То истовремено захтева и одрицање од идеалног Вуковог правописа, врхунског достигнућа у фонетском правопису, достигнућа које је примењено и у есперанто језику. Уз све то, за осавремењавање влашког језика користио би се ромâнски лингвистички речник који је пун туђица у облику германизама и франкофонских израза. С обзиром да не постоји систем за образовање Влаха на влашком језику, а уз то је и немогуће организовати за одрасле особе описмењавање на влашком, матерњем језику, то би значило да се таквим приступом (прихватањем ромâнске латинице) одбацује целокупна влашка популација која још увек зна и говори аутентичним влашким језиком, односно, та популација била би онемогућена у коришћењу језика у писменој форми тј. текст написан таквом латиницом не би умели да прочитају. Када се то деси, намерно или ненамерно, онда може бити умесно питање: шта је то влашки језик? Лако ће онда бити да се да одговор – нема га, постоји само ромâнски језик. Ако се то оствари, резултати су неизвесни – у сваком погледу.
Влашки језик налази се данас, почетком 21. века на истом ступњу развоја и у сличној ситуацији као што је то био српски језик у Вуково време пре две стотине година и апсолутно важи Вукова мисао у којој уместо српског треба уметнути реч за влашки језик.
Та мисао гласи: “Који човјек жели доказати да Србљи (ВЛАСИ) немају другога језика осим славенскога (РОМÂНСКОГА), не само што по њима свака српска (ВЛАШКА) граматика мора учити наопако, него, да како може, он би и Србље (ВЛАХЕ) све у једну врећу стрпао па завезао, или у тикву саћерао па затиснуо, да не чује свјет како они говоре, него да се њему све мора вјеровати.”
Неки људи који ромâнски језик познају боље него влашки, присвојили су себи право да тврде да је непримерено да се влашки језик пише ћирилицом, себе су прогласили меродавним по том питању иако нису мериторни за ту област. Себе су прогласили за жреце и посреднике између народа и писмености. За чуђење је, зато и треба јавно поставити питање, зашто о овој тематици конструктивно не проговоре и културно-научне установе као што су САНУ, филолошки факултети у Београду и Новом Саду, јер је немогуће да у њима нема признатих лингвистичких стручњака чије би се знање и сазнања примењивало за истраживање влашког језика. Мада се равнодушно, можда и злурадо прати изумирање влашког језика, треба подсетити да то није само губитак Влаха, то је општецивилизацијски губитак и пропадање једног језичког дијалекта или наречја. То је посебно губитак за ромâнистику, јер преовладавањем тежње за унификацијом влашких дијалеката који постоје на Балкану, како би се они преобразили у јединствени ромâнски језик, чини се ненадокнадива штета првенствено самој ромâнистици. Осиромашује се њен језички фонд речи, занемарује се језичко богаство које још увек постоји сачувано у планинским забитима где је савремена цивилизација најспорије продрла. Губитак и непроучавање архаичних говора на Балкану истовремено је и губитак за савремене језике јер се тиме умањује њихово познавање и међусобни утицај народних култура.
У Америци, ради очувања цивилизацијске прошлости, ангажовали су старе људе по индијанским племенима да младе нараштаје подучавају племенским језицима и митовима. Зар међу Власима нема довољно старих (или мудрих) да слично чине?
Влашки језик може се писати ћирилицом уз коришћење ненадмашног Вуковог правописа. Таква ћирилица, из које су изостављена слова за гласове којих нема у влашком језику а додата слова за допунске гласове којих има у влашком (пет за поречку варијанту или само два за царанску варијанту), афирмативно је названа ‘влахољица’ ради популаризације влашког језика.
УПОТРЕБА ЋИРИЛИЦЕ
Распрострањено је мишљење да је ћирилица словенско писмо а неки га према месту настанка називају и балканско писмо. Међутим, ако се свеобухватно посматрају околности настанка ћириллице, може се рећи да је ћирилица хришћанско писмо, односно да је то писмо стварано ради ширења хришћанства и да је на њему ширено православље међу Словенима, Ромâнима и другим народима; о чему најпоузданије податке могу дати хришћански теолози. Као што је познато, хришћански мисионари браћа Ћирило и Методије, Ромеји из области Солуна и Тесалије, која је у то време називана и Велика Влахија *Трајан Стојановић, Балканска цивилизација, Београд 1995. ст.103, створили су посебно писмо које би било подесно за ширење хришћанства међу Словенима. Од тог писма настала је глагољица и ћирилица. Ћирилицу је оформио Климент Охридски, давши јој то име у част свом учитељу – Ћирилу. Нити је Ћирило био антизападњачки настројен, нити га је Запад изопштавао због тога што је ширио хришћанство међу Словенима. Напротив, он је у Риму и свецем проглашен.
Као што је латиница европско писмо (настало на тлу Европе), исто тако је и ћирилица европско писмо али настало у каснијој фази. По форми и облику оба писма се међусобно мало разликују, а чак већина слова има исти облик са истим или различитим гласовним значењима. Ни ћирилица ни латиница нису јединствене (униформне) на подручјима где се примењују, већ зависно од специфичности језика код појединих народа постоје специфична слова за поједине гласове. Ако знамо да су Ромâни преко ћирилице примили хришћанство, да је некада у Ромâнији –Влашкој ћирилица била званично писмо, није онда схватљиво зашто у данашње време има оних који оспоравају Власима право да пишу ћирилицом. Поставља се питање: зашто? Одговор може бити и то да је ово лукава замка. Наводним инсистирањем на европским вредностима латинице Власима се ускраћује могућност да користе оно што имају, оно што познају –ћирилицу. Лукава замка. Слично као што су после Резоолуције Информбироа тврдили да Власи немају речи за свој језик, данас тврде да је недостојно влашки језик писати ћирилицом. Надају се да ће у таквом надмудривању протећи наредних 40 – 50 година, за које ће време тотално одумрети влашки језик, па самим тим биће излишне и расправе о влашкомјезику и Власима.
Власима за коришћење ћирилице у поречкој језичкој варијанти потребно је да уврсте и користе додатних 5(пет) слова а у царанској само 2(два). Зар је то много? Зар Власи не поседују ни толико интелекта да и без додатног школовања могу научити и прихватити та поменута слова?
Својевремено у Америци око 1820. године, у Арканзасу неписмени Чероки Индијанац по имену Секвоја, измислио је слоговно писмо за писање на језику Черокија.
“Секвојино слоговно писмо наилази на опште дивљење професионалних лингвиста јер добро одговара гласовима из чероки језика, а и лако се учи. У веома кратком раздобљу, Чероки Индијанци остварили су готово стопостотну писменост у слоговном писму, купили су штампарску пресу. Секвојине знаке излили су у штампарска слова и почели су да штампају књиге и новине.” **Ђаред Дајмонд: Микроби, пушке и челик, “Досије”, Бгд. 2004. стр. 205.
Ако је неписмени Индијанац – Секвоја измислио слоговно писмо а Чероки Индијанци су га прихватили, зар је Власима тешко да користе ћирилицу коју већ познају?
ПИСАЊЕ ЋИРИЛИЦОМ
Сваком оном који не жели да буде слеп код очију, јасно му је да између ћирилице и латинице у основи нема битних разлика, изузев што се из пропагандних разлога вештачки поставља питање коришћења једног или другог писма. Међутим, права и суштинска разлика састоји се у примени правописа јер је Вуков правопис својом једноставношћу врло ефикасан, па тако онима који не поседују тако нешто и нису у прилици да користе такав правопис смета да виде његово коришћење и употребу код других. Како за отворено атаковање на правопис немају веродостојних аргумената, они заобилазним маневрима ударају на ћирилицу, проглашавајући је застарелом и недостојном западњачке цивилизације савременог глобализма, како би се њеним потискивањем потиснуо и Вуков правопис. Тако нешто није за чуђење јер је то позната метода људског лицемерства – да се негира и ружи оно чега се нема, по принципу лисице: „да је грожђе кисело“. Са друге стране, завојевачи су кроз историју настојали да потчињеним народима униште или преобликују духовне и културне вредности, тако да уз читав низ мера за асимилацију користе и подмуклу методу поруге и потсмеха, како би се понижени етнос сам одрекао своје самобитности. Тако данашњим глобалистима у недостатку других аргумената једино остаје да се подсмевају ћирилици, али при томе и сами увиђају да Вуков правопис има
неоспорних вредности које би и њима биле добродошле у виду Вукових принципа правописа. Међутим, за тако нешто немају одлучности и јединства, мада је таква иницијатива већ одавно покренута у процесу формирања и пропагирања есперанто језика, што је уједно и највећи доказ исправности Вуковог правописа.
Кинезима није важно да ли је мачка црна или бела ако хвата мишеве, зар је битно Власима да ли ће писати латиницом или ћирилицом ако при томе записују свој говор?
Оправдани разлози за писање ћирилицом показују :
да учестано и догматско позивање на APHI конвенцију из 1928. године губи на значењу ако се има у виду да су Цинцари на свом конгресу 1998. г. извршили измене у својој азбуци како би олакшали њену примену;
да би влашка књига на лак начин била прихваћена у народ, потребно је да буде лако читљива на ћириличном писму а да новопридодата слова асоцирају изгледом на слова која имају сличну звучну вредност, како би склопом речи у реченици било олакшано читање;
задржавањем ћирилице коју Власи већ знају, онемогућио би се франкофонски утицај романског језика на говор Влаха, чиме би се очувала аутентичност влашког језика и културе, јер значај Влаха није у њиховој бројности него у аутентичности језика и традиције.
ВЛАСИ НЕМАЈУ ИМЕ
Многи људи тврде да Власи немају ништа а да се при томе већина од њих граби да им одузму или преиначе оно што имају. Задњи хит у албуму:“Да се Власи не досете“ јесте тврдња да Власи немају име за себе на свом језику. Јер ако кажу: „Јеу сйнт Румйн“ то тумаче као да је Румун, што неки пропагирају да је то припадник румунске нације; а да кажу да је Влах, не могу јер у влашком језику не постоји такав израз. Чудна појава која наводи на размишљање о намерама њених актера.
У вишегодишњем периоду, зависно од потреба манипулатора, јављају се расправе у којима се Власиима негирају поједине осебености. У времену Резолуције информбироа негирало им се је да имају речи за свој језик. У неким публикацијама тврдило се да за њихов језик има око тристотине речи или шестотине, па су тиме правдали што се Власима не омогућава употреба матерњег језика у соцјалистичкој Југославији, у којој се посебно истицала национална равноправност. Крајем XX века када је развојем медија комуницирања омогућена расправа о великом броју тема, лансирана је тврдња да Власи треба искључиво да пишу латиницом и то ромâнском, или пак латиницом утврђеном APHI договором. Конвенцијом коју Власи нису ни потписали нити су овлашћени представници учествовали у њеном доношењу, а зна се да конвенције обавезују само оне који су их потписали. Такође у свим временским периодима без обзира да ли су на власти били комунисти или капиталисти, краљ, кнез или књаз, Власима је негирана или преиначена национална припадност тако да се при пописима појављују свакојаке бројке које су имале за циљ да негирају постојање Влаха. Али супротно од тога те бројке показују манипулацију и злу мисао починитеља. Почетком XXI века када се настоји афирмисати влашки језик, вешти интриганти су у јавност убацили нову дилему: Које име употребити за Влахе? Влах, Румун, Влахо-румун, Србо-влах итд. У наводном циљу да се јасно дефинише њихова етничка припадност како би се избегло погрешно тумачење тог појама и евентуално манипулисање у пропагандне сврхе. У први мах изгледа да је то оправдано и да вреди томе посветити пажњу и труд. Међутим, треба застати и уочити да је то велика превара. То је вешто пласирана расправа о непостојећем проблему. Проблему кога зато што га нема требало га је измислити, и измишљен је. А ствари су јасне али их треба редом размотрити а не према потреби извлачити поједине аргументе.
На влашком језику не постоји израз за реч Влах, па га зато и не треба измислити да постоји у влашком говору. Влах на свом матерњм језику за себе ће увек рећи да је Румйн, и он то јесте. Наводни душебрижници ће одмах загаламити да је то име за националност становника Румуније. Али то је највећа заблуда коју они пласирају зато што не увиђају да на тај начин обмањују сами себе и цео свет, јер заправо такав термин о нестварном називу постоји само у српском језику а у реалности Румунија званично се назива România а њени житељи су Români. To je њихов избор и у свету се као такви представљају. Зашто их ми тако не називамо то је друго питање. Они у XIX веку уједињењем својих кнежевина у јединствену државу România одрекли су се имена Румйн, наводно због тога што је румйн име за прост свет односно кметове и усвојили су име Român. Није наше да судимо о томе већ да то прихватимо као чињеницу.
Зар се Американци правдају некоме да нису Енлази јер говоре енглеским језиком? Да ли неко тврди да су Канађани Енглези јер говоре енглески? Или Новозеланђани? Да ли Аустријанци не треба да исписују име своје престонице Wien jeр ми говоримо да је то Беч? Оно што је у цивилизованом свету нормално –да се чињенице не доказују, Власима се то оспорава. Зато што на свом језику кажу:“ Јеу ворбјеск румйњешће“, они морају да докажу да нису Румуни тј. Români (грађани државе Româniе).
Многима у свету па чак и у Европи стварају забуну називи: Словен, Словенац, Словак, Славонац; па ипак нико не захтева нити му пада на памет да тражи од тих националних етнитета да промене име како не би неупућени свет сам себе доводио у забуну. Зашто онда то чине Власима? Зар зато што Власи не могу да се досете па се са њима може лако и често манипулисати, односно да се наведу и ангажују сами Власи да учествују у намицању омче око свог врата. Да се позабве и поделе око расправе о називу свог имена а да сву осталу прблематику која их тишти занемаре и баце у запећак.
Власима се оспоравало, односно тврдило да немају речи за свој језик, затим да не треба да пишу ћирилицом већ латиницом; и на крају задаје им се задатак да се сами одрекну свог имена. А све то правдају наводном бригом за добробит Влаха. Има ли краја таквом лицемерству? Смишљеној подвали која би имала за резултат декларисање Влаха у већи број етничких група и на тај начин убрзало њихову асимилацију и нестајање.
Зато Власи немају потребе ни да размишљају а камоли да промене своје име, јер нигде на Балкану а и на целој земаљској кугли не постоји земља са званичним именом Румунија, већ постоји România чији се држављани зову Români. Сви они који говоре супротно, или су у заблуди или нису добронамерни према Власима. На свом језику Власи имају своје оргинално име: Румйн, Румйњи.
