НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У ОЧИМА СРПСКЕ ЕЛИТЕ 1918–1941. Др Зоран Јањетовић (1)

[Volcae]

НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У ОЧИМА
СРПСКЕ ЕЛИТЕ 1918–1941.

Др Зоран Јањетовић



Апстракт: Рад анализира писање српских историчара, публициста, по-
ли тичара и етнолога о народима који су после Првог светског рата
постали националне мањине у Југославији. Аутор се бави како "сликом
другог" тако и разлозима који су доприносили да поједини народи у одре-
ђеним тренуцима буду представљени на одређени начин. При том је
обраћена пажња на разлике у описивању појединих народа пре и после
Првог светског рата.
Кључне речи: Краљевина СХС/Југославија, Србија, националне мањине

         
          Виђење "другога" може бити последица непосредног искуства (до-
дира) или сажимање представа које о другој нацији, етничкој, расној или
верској групи већ постоје код групе којој аутор припада. Исто тако, та
представа може бити и великим или највећим делом измишљена ради поли-
тичких потреба. Неки аутори инсистирају на овом последњем,1 чак и кад
исправно указују на то да група људи која ствара националне стереотипе
може бити хетерогена и потпуно неповезана. У овом раду ћемо покушати
да, свакако непотпуно, осветлимо то како су неки представници српске по-
литичке и интелектуалне елите видели народе који су у Југославији посата-
ли националне мањине. Даћемо прво кратак осврт на виђење тих народа у
периоду пре стварања Југославије, да би се потом окренули главним делима
у којима се стварала представа о националним мањинама.2 Где то буде мо-

____________________
1 Olivera Milosavljević, U tradiciji nacionalizma, ili stereotipi srpskih intelektualaca XX veka o
"nama" i "drugima", Beograd, 2002, str. 22–24.
2 Iz ovog rada će biti izostavljeni udžbenici istorije koji su i te kako važni za kreiranje istorijske
slike o "drugima". Njihovo prikazivanje ovde spomenutih narodnosti je s jedne strane bilo vrlo
šturo, a s druge je odražavalo stavove većine autora koje smo obradili u ovom članku. (Up.
Zoran Janjetović, "National Minorities and Non-Slav Neighbours in Serbian Textbooks", Internationale
Schulbuchforschung, XXIII, 2, 2001, str. 201–213).

118


гуће, трудићемо се да проникнемо у разлоге који су утицали да поједини
аутори виде неке мањине на одређени начин, односно разлоге који су
утицали да их тако представљају домаћој или светској јавности.

119

[Volcae]

         У Банату су Срби уз Мађаре имали за суседе и Румуне, а током
XIX века дошло је и до усељавања приличног броја Румуна у северо-
источну Србију. Обе ове чињенице су нашле одраза у српској публицисти-
ци. Са Румунима у Банату односи нису били иделани још од краја XVIII
века када је почело румунско национално буђење, које је због српске до-
ми на ције у православној цркви имало јасну антисловенску и антисрпску
тенденцију.17 Првих шест деценија XIX века је протекло у борби Румуна
за издва јање из црквене заједнице са Србима. Када је до њега најзад до-
шло 1864,18 оно је додуше уклонило неке спорове, али је произвело нове
– посебно веза не за поделу црквене имовине. Тим питањем се бави бро-
шура Светислава Бра дваревића у којој је аутор изнео и неке своје погледе
на Румуне и на српско-румунске односе.19 Аутор се жали да Румуни, који
су "на много нижем ступњу развитка", потискују Србе захваљујући бољој
организацији и великој "асимилативној моћи".20 О наводној "асимилацио-
ној моћи" Ру муна (Влаха) у источној Србији писао је и Тихомир Ђорђевић
почетком XX века,21 баш као и о њиховој отпорности на асимилацију.22 Он

____________________
17 Keith Hitchins, The Rumanian National Movement in Transylvania 1780–1849, Cambridge,
Mass. 1969, str. IX.
18 I. D. Suciu, Gr. Popiti, "Relations serbo-roumaines dans l'empire autrichien entre 1780 et
1850", Revue roumaine d'histoire, IX, 2, 1970; Nikola Gavrilović, "Jurisdikcija Karlovačke
mitropolije nad pravoslavnim Rumunima u Banatu, Krišani i Erdelju", Srbi i Rumuni. Srpskorumunske
veze kroz vekove, Beograd, Novi Sad, 1998; Keith Hitchins, Orthodoxy and Nationality.
Andreiu Saguna and the Romanians of Transylvania 1846–1873, Harvard, 1977; Isti,
"Andreiu Şaguna and the Restoration of the Rumanian Orthodox Metropolis in Transylvania
1846–1868", Balkan Studies, VI, 1, 1965, str. 16–18.
19 Svetislav Bradvarević, Naše hijerarhijsko-deobne parnice sa Rumunima u vršačkoj i te mišvarskoj
eparhiji, Novi Sad, 1913.
20 Isto, str. 7, 20.
21 Tihomir R. Đorđević, Kroz naše Rumune. Putopisne beleške, Beograd, 1906, str. 65.
22 Isto, 66.

121


је Власима приписивао и "урођену мржњу према другим народима, па и
Србима".23

____________________
23 Srbi su pak prema Rumunima navodno osećali samo izvesno nipodaštavanje koje su izražavali
šalama i vicevima (Isto, str. 67).

122


Што се других народности тиче, њихово постојање није порицано као такво,
али су им ускраћена мањинска права.33 Ово се односило пре свега на Влахе
североисточне Србије и на малобројне Цинцаре у Македонији.
          О Власима (Румунима) у Србији је и даље владало мишљење да
су не само отпорни на асимилацију, већ да и они асимилују околне Србе
ширећи распрострањеност своје етничке групе.34 Из политичких разлога им

____________________
33 Zoran Janjetović, Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslaviji 1918–
1941, Beograd, 2005, str. 18.
34 "Mi i Rumuni", Narodna odbrana, 27, od 5. jula 1936. U jednom dopisu Ministarstva unutrašnjih
poslova Ministarstvu prosvete od 30. avgusta 1932. anonimni autor se žali da je od 21 opštine
boljevačkog sreza 12 rumunsko i da se Srbi asimiluju u Vlahe ("Vlahinja udata u srpsku kuću
povlaši celu kuću"), (AJ, 66 (pov.), 71/185). Slično je 1. septembra 1925. tvrdio predsednik
Komisije za razgraničenje pukovnik Nešković koji je za rumunizaciju Srba najviše optuživao
rumunske sveštenike (AJ, 66 (pov.), 71/185). Neuspelu asimilaciju u Homoljskim planinama
konstatuje 24. maja 1938. i Sreten Janić u jednom podužem referatu o Rumunima u Banatu i
severoistočnoj Srbiji (AJ, 38, 109/247).

123


је одрицана румунска национална свест.35 Тихомир Ђорђевић је указивао
да они наводно никад нису тражили школе на свом језику,36 а за потребе
југословенског наступа на мировној конференцији је устврдио и то да многе
румунске породице имају традицију да су српског порекла, да су се давно
иселиле из Србије, а потом у XIX веку румунизоване вратиле. У прилог
овоме је навео да Румуни у Србији славе славу ("празник"), имају легенде
о српским јунацима (Марко Краљевић, Старина Новак) а не и о румунским,
као и да неке породице имају српска презимена.37 Цвијић је проглашавао
Влахе за Србе румунске културе, тврдећи такође да су се они у XIV веку
иселили из Србије, а у XIX у њу вратили. Шеф југословенске делегације
Никола Пашић је ишао најдаље тврдећи да су се Власи потпуно стопили са
Србима.38

____________________
35 Jovan Cvijić, Jovan Radonić, Stanoje Stanojević, Ilarion Zeremski, La question du Banat, de la
Batchka et de la Baranya. Le Banat, Paris, 1919, str. 11.
36 Tihomir Đorđević, The Truth Concerning the Rumanes in Serbia, Paris, 1919, str, 31.
37 Isto, str. 24. Naravno da nije u tom propagandnom spisu ni pretpostavio da su slava i predanja
o srpskim junacima mogli biti preuzeti u Srbiji, kao ni to da srpska prezimena svakako potiču
od mešanja sa Srbima. Što se navodnog davnog srpskog porekla nekih porodica tiče, možda se
radilo o svojevrsnom umiljavanju vlastima.
38 Andrej Mitrović, Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom 1919–1920. Prilog
proučavanju jugoslovenske politike na konferenciji mira u Parizu, Novi Sad, 1975, str. 99.

124

[Volcae]

          Што се Румуна у Банату тиче, они су конвенцијом о заштити мањи-
на коју је Краљевина СХС морала да потпише 5. децембра 1919. у Паризу,
de jure били признати за националну мањину.48 Први талас послератне
публицистике је био посвћен баш њима а на дневни ред је дошао због пита ња
разграничења у Банату који су силе Антанте током рата обећале Руму нији.
Због овог територијалног спора обе стране су развиле знатну пропа гандну
делатност. У њој су са српске стране учествовала највећа научна имена:
Јован Цвијић, Јован Радонић, Станоје Станојевић и Иларион Зеремски. Они
су, уз ослонац на стране научнике и велико присуство словенских речи из
области пољопривреде, државне организације и цркве у румунском језику,
доказивали да су се Румуни настали на Балкану, те да су у Банату (посебно
западном који је Краљевина СХС тражила) били релативно недавни досе-
љеници.49 Иста мисао се развија у једном меморандуму за конференцију

____________________
48 Zoran Janjetović, "Pitanje zaštite nacionalnih manjina u Kraljevini SHS na konferenciji mira u
Parizu 1919–1920", Istorija XX veka, 2, 2000.
49 Cvijić, Radonić, Stanojvić, Zeremski, La question..., Le Banat, str. 11, 25–29.

125


мира који су вероватно саставили исти аутори.50 Јован Цвијић је и у усме-
ним дискусијама истицао да су Румуни дођоши у Банату,51 док је Јован
Радонић био најагилнији пропагатор те тезе.52 Треба рећи да је службена
Србија почела да припрема терен за своје територијалне захтеве још током
Првог светског рата, а у склопу аргументације већ је тада развијана теза
о накндном усељавању Румуна.53 Утолико је занимљивији један анонимни
документ, вероватно од 20. октобра 1916, означен са "само за нас", у коме
се каже да су први становници били Дачани који су романизовани за време
цара Трајана (sic!). По том документу они су се за време инвазије варвара
повукли у Карпате, да би се у равном Банату у већем броју појавили тек од
почетка XVIII века.54 Из овог списа се види да у најбољем случају ни сви
српски експерти нису делили исто мишљење о томе где су се настанили
Румуни и о томе ко су били први становници Баната. У најгорем случају,
он би доказивао да српски пропагандисти нису ни сами веровали у верзију
коју су ширили. У основи, српски аутори су прихватали мађарску тезу о ка-
снијем усељавању Румуна.55
          Треба приметити да у свим споменути списима нема никаквих по-
грдних оцена Румуна. То је утолико занимљивије ако се сетимо како су
све описивани Албанци крајем XIX и почетком XX века, а поготово током
балканских ратова. Чиме ово објаснити? Први разлог је свакако био тај што
српско-румунски односи током историје никад нису били тако лоши као
српско-албански. Други је био то што се Румунија у Првом светском рату
ипак борила на истој страни као Србија. И коначно, упркос позивању на
значај Баната за културну историју Срба,56 Румуне би због општег нивоа
њиховог културног развитка, а посебно њихове елите, тешко било приказати

____________________
50 Delimitation entre les Serbes et les Roumains dans le Banat (AJ, 69, 9/22); Bogdan Krizman,
Bogumil Hrabak (ur.), Zapisnici sa sednica Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji
u Parizu 1919–1920, Beograd, 1960, str. 338–340. Argumentacija jugoslovenske delegacije
je bila samo delom istorijsko-etnografska, dok je drugim delom sadržala strateške, privredne,
političke i kulturne argumente. Rumunska delegacija je odgovorila pozivanjem na ugovor sa
Antantom kojim im je obećan ceo Banat, na činjenicu da Banat sačinjava celinu, da su Rumuni
većinsko i uz to starosedelačko stanovništvo dok su Srbi navodno došli tek u XV veku, a u
većem broju tek od XVIII (Mitrović, Razgraničenje..., str. 58–59).
51 Mitrović, Razgraničenje..., str. 97; Krizman, Hrabak (ur.), n. d., str. 60.
52 Jovan Radonić, The Banat and the Serbian-Romanian Frontier Problem, Paris, 1919, str. 8; Isti,
Histoire des Serbes en Hongrie, Paris, Barcelone, Dublin, 1919, str. VIII, 5–6.
53 Gregoire Yakchich, Le Banat, Paris, 1915, str. 4; Iov[an] Radonitch, "Le droit historique des
Roumains et des Serbes sur le Banat", Revue des Études Historiques, Octobre–Décembre 1916,
str. 7, 10.
54 AJ, F. 336, f. 5.
55 Up. Ladislaus Gáldi, Ladislaus Makkai (Hrsg.), Geschichte der Rumänen, Budapest, 1942, str.
V, 24–60; Paul Hunfalvy, Ethnographie von Ungarn, Budapest, 1877, str. 345.
56 Cvijić, Radonić, Stanojević, Zeremski, La question..., Le Banat, str. 22–23; Bogdan Krizman,
"Pitanje granica Vojvodine na pariškoj mirovnoj konferenciji 1919. godine (diplomatsko-historijska
skica)", Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 24, 1954, str. 43–44.

126

[Volcae]

као примитивне варваре. Будући да су Румуни били бројнији, као најгора ди-
сквалификација у доба кад је принцип народности већини политичара био
на уснама, навођена је наводна чињеница да су они тек недавни дошљаци.
           Ова тврдња о релативно касном усељавању Румуна је остала стал-
но место код више аутора из међуратног раздобља, поставши нека врста
"службене верзије".57 По Радивоју Симоновићу Румуни се у Банат усељава-
ју тек у XIII веку а по њему више шире после протеривања Турака 1716.58
Слично је тврдио Мита Клицин.59 С позивом на мађарског историчара
Сенткларија (Szentklaru), он је тврдио да су се Румуни пред Турцима по-
вукли у Трансилванију, да би почетком XVIII столећа са Србима били једини
становници Баната.60 По Клицину, веће масе Румуна се усељавају тек од
XVII, и посебно од XVIII века.61 Сличну, иако не тако кохерентну слику дао
је пред почетак Другог светског рата у Југославији и Добривој Николић.
Он је тврдио да су Срби једино аутохтоно становништво у Банату.62 По
њему Румуни су каснији дођоши – углавном после 1718.63 Он је, међутим,
признавао да је Румуна било у Банату и раније. Њихову појаву тамо ставља
у XIII век позивајући се на мађарског етнолога Пала Хунфалвија. Он (као и
већина српских аутора) усваја Хунфалвијеву и уопште мађарску тезу да су
Румуни као народ настали на Балкану и да су се у своју садашњу домовину
уселили тек током средњег века.64 Николић каже и да су у сточном делу
Баната Румуни били старије становништво – не прецизирајући да ли су били
старије становништво у односу на Србе или само да су тамо дуже живели
него у другим деловима покрајине.65
         Јован Ердељановић, иако на једном месту понавља стереотип да су
Срби углавном били склони да науче и са Румунима говоре румунски, док
ови углавном нису могли и хтели да говоре српски,66 поткрепљујући тиме
стереотип о јачој асимилаторској способности Румуна, у свом делу о Србима
у Банату за које је грађу скупљао између 1922. и 1928, наводи примере више
места у којима се асимилација одиграла претежно у корист Срба.67 На тај
начин он је практичним резултатима свог теренског истраживања побио

____________________
57 Up. Vojvodina, I. Od najstarijih vremena do Velike seobe, Novi Sad, 1939, str. 129.
58 Simonović, n. d., str. 22–23.
59 Mita Klicin, Kratka istorija srpskog Elzasa od VI–XX veka, Beograd s. a., str. 9, 11.
60 Isto, str. 16, 20.
61 Isto, str. 33–34.
62 Dobrivoj Nikolić, Srbi u Banatu u prošlosti i sadašnjosti, Novi Sad, 1941, str. I, 142.
63 Isto, str. 132, 141, 152.
64 Isto, str. 151–152. Pal Hunfalvi je bio mađarizovani Nemac i u svom delu iz 1877. je dao karakteristike
svih naroda tadašnje Ugarske – sa naravno vrlo mađarskog stanovišta (Up. Hunfalvy,
n. d.).
65 Isto, str. 50, 143, 151.
66 Jovan Erdeljanović, Srbi u Banatu. Naselja i stanovništvo, Novi Sad, 1992 (2. izd.), str. 59.
67 Isto, str. 71, 85, 95, 130, 242, 290, 334.

127


стереотипна уверења, која је изгледа и сам делио.68 Још више трезвености
у посматрање етничких процеса током историје Војводине унео је Душан
Поповић, који је написао да у тој покрајини до XIV века готово да није ни
било спомена Срба, док их у Барањи није било ни у XV веку.69 Треба при-
метити да ни после повлачења границе у Банату српски аутори углавном
нису, сем асимилационе снаге,70 говорили о карактеристикама Румуна,
већ су се бавили питањем њиховог насељавања и односа са Србима током
историје. Разлог је, уз савезничке односе са Румунијом и династичке везе,
била вероватно сличност како судбине тако и обичаја, културног нивоа, вере
итд., што је отежавало стварање слике о Румунима као заиста "другима".
Изузетак представљају Тоша Искруљев, Илија Пржић, највећи међуратни
југословенски правни стручњак за питања мањина и политичар, касније
сенатор Дака Поповић. Искруљев, уз понављање стереотипа о великој аси-
милационој моћи, тврди да су Румуни лењи и прљави.71 И он је усвојио
мишљење да се Румуни у Банат насељавају (по мало) тек од XIII века.72
Пржић за банатске Румуне каже да, упркос сразмерном богатству по локал-
ним стандардима, живе "примитивно и без хигијене".73 Дака Поповић им је
посведочио високу националну свест која се огледала у чувању језика, вере
и обичаја.74

____________________
68 Stereotip o velikoj asimilacionoj snazi Rumuna je delio još jedan stručnjak za vojvođanska
pitanja, dr Vladimir Margan (AJ, 37, 87/495).
69 Dušan Popović, ,,Naseljavanje Vojvodine", Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu, sv. 35,
knj. XII, sv. 1, Novi Sad, 1939, str. 29, 32.
70 Predsednik komisije za razgraničenje, pukovnik Nešković je 1925. navodio pet sela uz granicu
koja su potpuno porumunjena, kao i sedam sela u kojima navodno do pre 30-40 godina uopšte
nije bilo Rumuna a koja su u njegovo vreme imala dosta rumunskih stanovnika, od kojih su se
neki još uvek prezivali na –ić. On je za rumunizaciju krivio pre svega rumunske sveštenike i
učitelje. I on je tvrdio da Rumuni mrze Srbe (AJ, 66 (pov.), 71/185).
71 Toša Iskruljev, Raspeće srpskog naroda u Sremu 1914. godine i Madžari. Sa madžarske granice.
Bajski trokut. Sent Andrija, Novi Sad, 1936, str. 191–192.
72 Toša Iskruljev, O Vojvodini i njenoj kolonizaciji, Novi Sad, 1925, str. 9.
73 AJ, F. 398, f. 1.
74 Daka Popović, Banat, Bačka i Baranja. Savremeni nacionalni, politički i društveni problemi,
Novi Sad, 1935, str. 26.

128

[Volcae]

          Приказивање народа који су постали националне мањине у Кра-
љевини Југосалвији пре и после њеног настанка било је делом последица
политичких потреба, а делом личних искустава или предрасуда српских
аутора. Најнегативније су обично приказивани Албанци, са којима су исто-
ријски сукоби били најтежи. У слици коју су српски аутори о њима стварали
убедљиво су претезале лоше особине, и то како пре тако и после Првог светског
рата. Слично су прошли и Мађари, иако су њима неки аутори били спремни
да припишу више врлина него Албанцима. О Мађарима се критички више
писало после стварања Југославије. У целини узевши, упркос појединим
светлим моментима, о ова два народа је створена најнегативнија слика –
упркос наводном огромном уделу асимиланата у њима. Код Румуна скоро
сви аутори истичу велику асимилациону снагу, док се њима иначе не баве
превише. Место њихове етногенезе, заједно са великом већином мађарских
аутора, на које се пуно ослањају, стављају на Балкан – јер је југословенској
политици одговарало да Румуне прикаже као (скоре) дошљаке како у Банату,
тако и у североисточној Србији. Цинцарима, којима је службено признање
као националној мањини ускраћено, придаван је само посредан значај,
док су особине које су им приписиване биле колико позитивне толико и
негативне. Немци су уживали врло добар имиџ, али су баш због врлина,
које су им скоро сви аутори приписивали, били доживљавани као економска
опасност за не тако радишне и штедљиве Србе. У том погледу слика Шваба
се није променила у односу на предратно време – делом зато што су српски
аутори посматрали процес релативно дугог трајања. Словаци и Русини су
кићени сличним врлинама као и Немци, али се и од њихове експанзивности
зазирало. Јевреји у Војводини нису гледани најлепше – због антисемитске
традиције, економске експолатације и (можда највише) због подржавања
Мађара. Док су антисемитски (верски и економски) стереотипи наслеђени
из предратних времена, антимађарска компонента је могла да се испољи тек
по нестанку историјске Угарске, са којом су Јевреји у Војводини срасли.
Коначно, припадници свих ових народности су ауторима који су о њима
писали често служили и као огледало у коме су се одржавале (замишљене)
врлине или мане Срба, служећи понекад сопственој нацији као прекор или
подстицај на делање.

142

   

Institut za noviju istoriju Srbije
http://www.inisbgd.co.rs/celo/publikacije.htm


Srbi i Jugoslavija. Država, društvo, politika. Zbornik radova.
Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 2007.
http://www.inisbgd.co.rs/celo/zb_2.pdf