ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: СТАМНИЦА

[Volcae]

          Јовановић, Љубомир. Млава, СЕЗ V, НИПС 2, СКА, Београд, 1903, стр. 391-395.

Стамница.

         Положај села. - Онде, где се река Стамница ослобођава крша и тесних клисура и улази у равније земљиште, налазе се, на обема странама поменуте реке, начичкане куће горњег села.
         Куће су сеоске саграђене по странама речне долине, али су ипак толико издигнуте, да их ни највећа поплава не може да поплави.
         Ограђено брдима, ово село има доста тајанствен изглед. У њему се сучељавају терени разне старости и пропустљивости за воду, те је с тога у њему пуно извора. Од ових најбогатији су водом они, шти излазе из кречњака, као што су извор испод виса Кукуја, онај испод Бреста и онај у Ботањи. Слабији су извори на додиру кречњака и црвеног пешчара, а на терцијерном земљишту извори уступају место бунарима - ђермовима. Осим извора и бунара велике услуге пољској и домаћој економији чини река, која носи назив као и село. Вода јој се одликује својом бистрином.
         Земље и шуме. - Земља за обрађивање сва је изван села. Највише и најроднијих њива налази се на местима: Скорушу, Ра-

- 391 -

дуловцу, Дебељаку, Никопољу, Кривцу, Пржољу, од којих је последњи за читав сат хода од села, удаљен. Земљиште је по родности другог реда, а засејано је пшеницом и кукурузом.
         Пашњаци су већином по планини. Шуме су покриле сва брда што су у атару овога села, као: Кукуј, Врањ, Бурван, Крумпир. Оне су обично од листопадног дрвећа, као: границе, букве, граба, крушара и т. д. У овим шумама сељаци секу грађу за куће, коју продају.
         Општинске шуме има до 30h, а она је у планини код Погане Пећине, изнад које се налази вртачаста удољина, која такође припада општини.
         
         Тип села. -Село је збијено и подељено на крајеве, који имају нарочита имена. Ти су крајеви: Ботања са 115 кућа, Валенце са 80 и Радуловац са 125. Ови су крајеви близу један до другога. Растављају их само сеоски путови. У целом селу има 320 кућа са 449 пореских глава. Куће су већином поред пута, те село изгледа ушорено.
         Кроза средину његову води један сокак - улица, која иде упоредо са реком, с тога исто тако, као и река кривуда. Од ове улице одвајају се споредни сокаци, који се пењу уза стране речне долине. Много више кућа има на левој страни Стамничке Реке но на десној, с тога су и споредни сокаци на овој страни и чешћи и дужи. На десној страни реке находе се махом куће, доцније досељених породица.
         Узрок овом распореду кућа у селу, као што га горе изложисмо, лежи у самој природи земљишта. Засновано на странама речне долине, оно се ширило поглавито у дужину поред реке и тек, кад су се поједине породице умножиле и почеле раздељивати, село је се почело ширити и то тако, да је скоро свака породица задржавала своје место.
         Задруга је у селу било, али су се готово све сада распале.
         Обичај је да се браћа деле чим се ожене.

         Приче и тумачења о имену села. - О имену села нема неких нарочитих прича. Сељаци веле да је овде била велика шума где су се крили од Турака, па како је ту била велика помрчина, називали су га горњим именом. Неки, пак, кажу да је село добило име по некој тамници, где су Турци затварали Србе. Где је ова била и кад је то било нико не зна. Ну, и ако се посигурно не зна од куда је селу име Стамница, зна се то да је оно

- 392 -

састављено из два стара села. Та су села носила називе, које сада крајеви носе: Ботања и Радуловац. Кад су се ова сјединила, не умеју да кажу, али се ово може извести према њихову казивању, што ће се у следећем одељку представити.

         Оснивање села, ранија насеља и њихови трагови. - У повељи Кнеза Лазара, коју је дао манастиру Горњаку, поред осталих села помиње се село Ставница, што значи да је у ово време већ постојало једно село са горњим именом. Међутим, у извештају Максима егзарха од 1733. год. нема помена о овоме селу. Изгледа као да га је за то време нестало. А ево шта о постанку села причају старији људи у Стамници.
         На данашњем пољу што носи назив Радуловац, на пола сата испод села, било је од прилике на 160 година раније, село истога имена. Оснивач овог села био је неки из породице Радулешће, по коме је и село добило назив Радуловац. Одакле је и кад ова поодица дошла не зна се. После ње дошли су на ово место прадедови Голубоња (Дрндара), Дунешоња, Станисавоња и Владоња.
         Село је бројало 20 кућа и живело мирно, занимајући се земљорадњом. У исто време развијало се и друго село мало даље од овога, на ¾ сата далеко од реке, на левој обали њеној. То је била Ботања. Њу основаше прадедови породице Дурноњи, који дођоше из Алмажа. За овима дођоше и остале породице из Алмажа, као: Шкопоњи, Миклићи и Микуљевићи. Сви су ово били богати људи, те су често сељаци из Радуловца долазили код ових и служили.
         У то време на садашњој Стамничкој Реци, баш на излазу њену из клисуре, налажаше се воденица неког богатог сељака из Ботање. Неки Радојко, прадед породице Радојкоња из Радуловца, одметну се у хајдуке, дође код овога газде и убије га, па сам уђе у воденицу и постане њен газда.
         У то време почну Турци да киње оне у Радуловцу и Ботањи и они напусте своја места и побегну овде у шуму код реке, близу те воденице, који су крај због тога, што беху овде воденице и ваљевице назвали Ваљенце.
         Они из Радуловца основаше крај с једне и с друге стране реке и задржаше му исто име. Они, пак, из Ботање помакоше се само даље у шуму, али ипак се задржаше само на левој обали Стамничке Реке. Мешавином, пак, од ових двају села створи се ново село са садањим именом Стамница, при крају XVIII столећа. На ово место долазе сад оне породице из Крајине, затим из Црне

- 393 -

Реке и оне се настањују, како је којој било најзгодније за живот. Досељавање је било у кратком року, а досељавале су се породице свака за се. Они су заузели већином крајеве села, само они што дођоше у Ваљенце, заузеше средину овога краја. С тога се у овоме селу огледа правилност у досељавању, јер осниваоци крајева, које напред поменусмо заузимају и средину њихову, а остали су око њих.
         Ред, пак, долажења појединих породица, не уме ниједан сељак да исприча. Дошавши на ово место, досељеници су се из разних крајева изједначили по говору и обичајима. Они из Ердеља својим богатством и умешношћу, придобили су досељенике из осталих крајева села, те сад међу њима нема никакве разлике ни у ношњи, ни у језику, ни у обичајима.
         У селу су ове породице:
         Гогоњи (15) досељеници из Црне Реке, а пореклом су из Алмажа. Славе Митров-дан.
         Микуљешће (10) досељеници из Црне Реке. Славе Митров-дан. Рођаци са Гогоњима по женској линији.
         Шкопоњи (20) дошли из Алмажа у Ердељу, славе Митров-дан.
         Дурноњи (30) такође из Алмажа, славе Св. Петку.
         Миклићи (8.) из Алмажа, славе Св. Алимпија.
         Гајиноњи (5) дошли из Доброг Поља у Крајини, а старином су такође из Алмажа. Славе Св. Алимпија.
         Првуловићи (5) из Црне Реке, славе Св. Аранђела.
         Новаћиловићи (5) из Крајине, славе Петковицу.
         Флорани (2) из Крајине, славе Петковицу.
         Маринкоњи (5) из Шљивовца у Морави, славе Св. Николу.
         Крајинци (8.) из Крајине, славе Велику Госпођу.
         Стојњешће (2) из Алмажа, славе Св. Николу.
         Све су довде побројане породице у крају Ботањи.
         Додолањи (30) у Ваљенцу, из Крајине, славе Малу Госпођу.
         Журжоњи (30) у Ваљенцу, из Алмажа, славе Св. Алимпија.
         Радојкоњи (10) у Ваљенцу, из Шумадије, славе Св. Јована.
         Гресеићи (10) у Ваљенцу, из Шумадије, славе Св. Јована.
         Бронзани (30) у Радуловцу, као и све доње породице. Досељеници из Црне Реке, славе Св. Аранђела.
         Стојкешће (9) из Крајине, славе Ђурђиц.
         Ромањи (16) из Ердеља, славе Петковицу.
         Радулешће (16) из Крајине, славе Св. Јована.
         Голубоњи или Дрндари (9) из Ђурђева у Влашкој, славе Св. Брачеве.

- 394 -

         Бужуроњи (8.) из Ердеља, славе Петковицу.
         Чолакоњи (8.) из Крајине, славе Митров-дан.
         Дунешоњи (6) из Шумадије, славе Св. Јована.
         Вражетори (8.) из Црне Реке, славе Св. Аранђела.
         Белошоњи (5) из Ердеља, славе Петковицу.
         Станисавоњи (6) из Копривнице, славе Св. Николу.
         Владоњи (4) из Осанице, славе Св. Петку.
         Они сви говоре влашки, а ношња им је као и оних сељака из Витовнице и Мелнице - влашка. Разлика, пак, између овога села и блиског му села Бистрице врло је велика. Јер докле је овде елемент, који влашки говори, дотле је у Бистрици чисто српски.

         Старине, селишта, гробља и др. - На местима, где су била ова два стара селишта, сада су Стамнички салаши. Трагови од тих селишта познају се још на Радуловцу, а у Ботањи их нема. Остаци старих гробаља, налазе се на три места. У крају Ваљенце, на гробљу има надгобних каменова са натписима, који су већ искварени. Један од тих каменова имао је скоро 2 m.у дужину. Још се налазе остаци старог гробља на местима Кривцу и ушћу Црвеног Потока у Стамничку Реку, само што су ово из новијег доба.
         Траг од неког старог пута познаје се и сад у атару овога села. Он води од с.-с.-з. ка ј.-ј.-и. и прелази преко места Кривца и Пржоља, па води на Дебељак у атар бистрички.
         Заветина је у селу о Спасов-дану велика, а о Петров-дану мала.

         Занимање становништва. - Поред земљорадње и сточарства сељаци се баве и воћарством, справљањем креча и дрводељством. Најглавнији им је производ креч, који обично извозе у Петровац на пијацу. Где који пак, дрва и креч довозе чак у Пожаревац. Осим тога продају доста и рогату марву, коју прилично негују.
         У крају Ваљенце има 4 куће Цигана, они су старији. Имају и својих кућа и земље. По занимању су ковачи, али раде и земљу. У Радуловцу их има 3 куће. Ови су се доселили пре 50-60 година. И ови су ковачи и баве се земљорадњом.

- 395 -