УВОДНО СЛОВО Поред равноправне употребе више језика и писама, Форум омогућава и примену дијалектолошке ортографије, због потребе за писањем на влашким наречјима.
Суштина Форума јесте у томе да се омогући Власима да пишу на својим дијалектима, јер су дијалекти за Влахе оно што је матерњи језик за друге народе. Истовремено, то је једно од оних малобројних обележја које је Власима преостало, па ваља да се према њему односимо са посебном пажњом. „Боље је изгубити утврђени град него иједну реч из матерњег језика!“ говорио је један средњевековни мудрац своме краљу. Краљ је бранио град мачем витешке војске, а реч је чувао сељак само топлином свога даха. Влашки свет је сељачки свет и готово свуда је матерњи језик сељака неки дијалекат. Ми, када овде и другде причамо о Власима, првенствено мислимо на Влахе сељаке. Јер, они су творци и чувари наше баштине. Не постоје Власи варошани, Власи немају свој грађански слој, ни елиту; све што је одскакало од влашког сељаштва, сливало се у српско грађанско друштво. Влашко друштво је једнослојно. Да је било више класе, питање је каква би нам данас била баштина, обичаји, веровања ... и да ли би све то било вредно посебног труда. Елита гледа да личи на другу елиту, не хаје за своје порекло и најчешће га се стиди!
Многима се ствари у вези са језиком чине замршеним, а нису. Постоје разни начини да се објасне сложене истине. Ову о језику и наречјима, чини се, најбоље објашњава метафора о вишеспратности језика. Она каже да језик једнога народа живи на три спрата. На првом, најнижем, живе они делови језика којима се говори у селима. Они нису свуда исти, већ се разликују по нечему идући од села до села, понегде чак толико да мештани удаљених села не могу међусобно најбоље да се разумеју. Зато се и не зову језиком већ наречјем. О њима нико не брине, сем сељака самих. Уче се ту где су и настали: у кући и окућници, од живе матере.
На другом спрату су варошки говори, настали у варошима као збориштима околних и даљих села, али и свратиштима и стаништима људи из разних крајева белог света. Варошки говор је горд према сељачким говорима из којих је настао, чак их се стиди, и бежећи од њих ствара неки свој засебан вид језика, ни на један налик. Сам за себе је сложен и слојевит; иако има сталешка својства не сматра се ни језиком ни наречјем, већ жаргоном. Учи се на улици, и на другим местима где се варошани срећу, где се скупљају, и где раде.
На трећем спрату станује језик који је држава, током свог рађања и раста, одредила за своје службене потребе, да би све те шарене народне скупине везала у један чврст државни склоп. Овај језик се учи у школи и о њему брину многе службе. Зове се стандардни или књижевни језик. Он не воли језике са доњих спратова, стално је у неком рату са њима, ружи их и гази, настоји да их потисне ... Служе му за подсмех и, као заморче, за сецкање у лабораторији где се изучава језичка историја.
Кад се гледа с врха, с последњег спрата, ови доле, најнижи, изгледају као да имају говорну ману; а људи са маном нису баш здрави, ни толико умни. Зато се тај свет зове: прост свет!
Али, тај прости свет за нас је со земље. И ми ћемо га овде ставити у први план, и дати му снагу да светли пуним сјајем!
КА ДЕФИНИЦИЈИ ВЛАШКОГ ЈЕЗИКА Пре него што пређемо на практичне ствари, да појаснимо још неке битне језичке моменте. Најпре да дамо одговор на питање: шта је то влашки језик? И овде нудимо, као полазну, једну верзију наше дефиниције коју смо поставили на Википедији:
„Влашки језик је популарни српски назив за румунске дијалекте којима, као својим матерњим језиком, говоре Власи источне Србије“. Када стварамо дефиниције, то је исто као када дижемо кров на кући: он мора бити довољно широк да је покрије целу! У овој дефиницији, чини нам се, стало је све што треба да стане као почетни одговор на ово кључно питање.
(О томе како румунска наука дефинише свој језик и његове дијалекте, види овде:
http://ro.wikipedia.org/wiki/Limba_rom%C3%A2n%C4%83)
