Димитрије Богдановић
Књига о Косову
Београд, 1986
I ЕТНИЧКЕ ПРИЛИКЕ HА БАЛКАНУ ПРЕ ДОСЕЉАВАЊА СРБА
Балканско полуострво je простор велике етничке нестабилности. Као раскршће неких главних путева између Истока и Запада, Севера и Југа, између Европе и Азије, са свим својим географским предностима које сe нуде сточарима и ратарима, морепловцима, рударима и трговцима, оно je подручје на коме су сe од праисторијских времена кретале и насељавале многе скупине људи разнога језика и порекла. Статична слика Балкана Грка и Римљана, па староседелаца Илира и Трачана и новијих варварских слојева - Келта, Гота, Словена, све више уступа место динамичкој представи о кретању и померању многих, у крајњој линији анонимних етничких група. Tа представа, чијој убедљивости доприносе све плоднија лингвистичка и археолошка истраживања, открива нове садржаје и подлоге у "класичним" историјским етницима Балкана, као што су, на пример, Илири и Трачани. Много важнији чинилац у реконструкцији етничких прилика на Полуострву све до раног средњег века постаје сада културни, цивилизацијски лик простора, његова типолошка разноврсност и слојевитост. Далеко je значајнија историјска чињеница да сe ван сразмерно уских појасева медитеранске цивилизације Грка и Римљана налази огроман простор праисторије, зона цивилизације гвозденог доба али без писма. Такозвани "старобалкански" народи, никада до краја формирани као народ у смислу једнога вишег културног и политичког интегритета, улазе у историју из анонимности праисторије само кроз тај додир са грчко-римском цивилизацијом - макар и кроз судар са њом.
Зато je на питање о пореклу и постанку неких данашњих народа на Балканском полуострву тешко одговарати са сигурношћу. Поготову je тешко реконструисати етничку карту Балкана - чак и у крупним потезима, а камоли у појединостима - за време досељавања Словена [VI-VII век]. Да ли сe тада налазе на Балкану и преци данашњих Албанаца; да ли сe албански народ може сматрати старобалканским, у односу на Словене - староседелачким народом; да ли сe процес етногенезе Албанаца зачиње тек у раздобљу Сеобе, можда чак упоредо са настањивањем Срба, или раније, - све су то питања на која уопште није једноставно одговорити. Тешкоће настају из два разлога: историјски извори не помињу Албанце пре XI века, те је њихов постанак и развој до тога времена - праисторија; а друго, језик Албанаца има у великој породици индоевропских језика изузетан положај - нема му блиских сродника. Питање етногенезе Албанаца зато измиче не само историографским него и лингвистичким методама.
Својим општим европским и средњовековним народним именом Албанци [Арбанаси] сe везују за име илирског племена Албана, које je у II веку н. е., према Птоломеју, настањивало област око Албанополиса [потом Albanum, Arbanum] у данашњој средњој Албанији [град Кроја]. Постоји несумњив континуитет албанског етничког имена на некадашњем илирском, а данашњем албанском тлу, па сe из тога природно извео закључак да постоји и етнички континуитет између илирских и данашњих Албанаца. Отуда уверење да су Албанци потомци старих Илира, те да су "одувек" настањивали крајеве свога данашњег етничког простора, јер je овај, упрошћено речено, подударан са некадашњим илирским етничким простором. "Илирску" теорију формулисао je најпре Ј. Тунман, немачки историчар, 1774. године, да би je кроз читав XIX век даље развијала европска лингвистика, укључујући и таква имена као што су Ф. Миклошич, Г. Мајер и П. Кречмер, за које je албански језик само нова фаза у развоју старог илирског језика. Но, управо je лингвистичка аргументација илирске теорије открила још крајем прошлог века њене озбиљне недостатке: за поузданије истраживање и закључивање о генетичкој вези албанског језика са претпостављеним илирским претком било би потребно знати илирски језик, а о њему има врло мало грађе и знања, само из посредних извора [у грчких аутора и у ономастичком материјалу]. Давно je примећено да илирске речи, тако идентификоване у садашњем албанском језику, могу бити само реликти једнога ранијег илирског слоја [као келтски елементи у француском језику]; а и када сe узму као доказ везе са илирским језиком, не сме сe сметнути с ума да има "бар толико, ако не и више" лексичких елемената који су по сведочанству античких писаца несумњиво трачки.1) Већ je та околност навела неке лингвисте да помишљају на трачко уместо на илирско порекло Албанаца. К. Паули, X. Хирт, па Н. Јокл, а у нас X. Барић, уз веће или мање разлике у поставци тезе и у аргументацији, напуштају илирску теорију и претпостављају да je албански језик трачког или бар трачко-илирског порекла, а да je албански народ потомак старобалканских Трачана, који су настањивали делове Балканског полуострва источно од линије Морава-Нишава-Струма. Самим тим, наравно, ако би сe ова нова теорија показала тачном, јавља сe и питање - како су сe, зашто и када трачки преци данашњих Албанаца преселили са источног у западне просторе Балканског полуострва, са Балканског горја [античког Хемуса] у античку "Албанију", где их око Драча примећују византијски извори у XI веку.
Не улазећи овде у подробну лингвистичку аргументацију трачке теорије и њену полемику са илирском тезом, ваља истаћи да je кључни разлог за одбацивање илирске теорије била околност што je албански језик из групе satеm, док je илирски језик, по свему судећи, припадао групи сеntum.
Насупрот томе, трачки језик je сатемски као и албански. Према томе, албански као сатемски језик није могао потећи од илирског као центумског, већ само од трачког као исто тако сатемског језика. За то би, наводно, говориле и неке друге особине албанског језика, у фонетици, морфологији, деклинацији итд.2) Тиме сe дошло до закључка да je албански језик у ствари "један трачки дијалекат", а да je његов "трачко-илирски" карактер резултат касније трачко-илирске симбиозе. На питање: када je дошло до те симбиозе, у којој трачки Албанци представљају млађи или горњи слој, одговарало сe на разне начине, али je најбоље аргументовано мишљење по коме je досељавање Албанаца у њихову историјску постојбину "сразмерно касно", јер сe "једино тако може објаснити што у њиховом језику нема трага индигеној поморској терминологији и што топономи у историјској арбанаској језичкој области немају арбанаски фонетски лик, тј. што они нису претрпели извесне гласовне промене, које би сe неминовно извршиле да су сe Арбанаси од вајкада находили на својој данашњој територији".3) Имајући у виду неке античке топониме који "под словенском копреном одају арбанаски фонетски лик", као што су Ниш [од Naisus], Шкупи [од Skupi, данас Скопље], Штип [од Astibos], па и Охрид [од Lihnis, Lihnidos], где сe свуда као посредник према словенском облику јавља албански језик, претпоставља сe да je ранија балканска постојбина трачко-илирских предака потоњих Албанаца Дарданија и Пеонија. Дарданија je област између Јужне и Западне Мораве, Ибра и Косова поља; ту област je настањивало, колико сe зна из историјских извора, илирско-трачко племе Дарданаца, а Пеонија je област данашње углавном источне Македоније, насељена у историјско доба такође Илирима. То би значило да су сe преци Албанаца раније, или бар једно време, налазили у централној зони Балканског полуострва, и да су сe одатле у извесним историјским околностима померили на запад ка територији данашње Албаније. Тиме још није речено да су стари Дарданци или Пеонци преци Албанаца, већ да су преци Албанаца прешли преко области Дарданаца и Пеонаца у етапном померању ка западу. До тога померања трачких маса на илирско тле дошло je у сразмерно позно доба од другог до трећег века н. е., за време римске владавине, када су Трачани, силазећи са Хемуса и Родопа, прекрили ранији илирски слој. То би, уједно, била прва етапа балканске миграције Праалбанаца. Друга етапа je досељавање у динарско-пиндске планине и јадранско приморје, а ово сe одиграло, како сe претпоставља, под крај латинске епохе, узастопце и у таласима, најдаље до VI века н. е.[4] Дакле, најпре са Хемуса и Родопа у Дарданију и Пеонију, а потом из Дарданије и Пеоније у Албанију, и то не у један мах, у једном налету, већ постепено, са дугим задржавањем у дарданско- пеонским пределима, као етапној зони ове миграције.
Лингвистичким методом, ипак, не може сe сасвим поуздано реконструисати порекло и пут формирања албанског народа. Ниједан од ових аргумената, који нису за потцењивање, нема снагу доказа.[5] Постоје насупрот наведеним схватањима, уз све остало, разлози да сe оспоравају и такви капитални аргументи трачке теорије као онај о центумској природи илирског насупрот сатемској природи албанског језика. А има и других лингвистичких теорија. Од оних ближих илирској ваља поменути тезу да су преци Албанаца старобалкански Пеласти, настањени око Скардуса [Шар-планине], као најстарије индоевропско или чак прединдоевропско становништво Балкана, досељено на Балкан још пре Грка. Албански преци су, по овој теорији, "старији и од хомерског речника и од ахајских односно протоахајских племена".6)
Због свега тога неопходно je применити и археолошки метод, који би, уз нека већ раније позната факта из историографије, могао да потврди или обезвреди претпоставке до којих сe долази проучавањем језика. Тврди сe, понекад, да и археолошка истраживања упућују на илирско порекло Албанаца, али сe то не може сматрати тачним. Пре свега, етничка карта праисторијског, а онда и предримског Балкана уопште, није тако једноставна и статична како би сe могло закључити по неким школским представама о Илирима и Трачанима, а потом и Грцима као староседеоцима Балканског полуострва. Археологија, уз помоћ античке историографије, омогућава да сe дође до необично важног сазнања о великим етничким померањима и променама кроз сва праисторијска раздобља, као и у сам освит историје средњебалканског простора. Нема староседелаца у правом смислу речи: тај појам сe, археолошким методом, нужно релативизује и свако "старо"становништво показује сe млађим од претходног, сваки народ или племе, свака етничка група - како сe правилније каже у археологији - јавља сe на етнографској балканској позорници тек својим досељавањем и потискивањем претходних група.
За етничку ситуацију Балкана поводом питања које нас интересује важан je почетак седмог века пре н. е., када сe зауставља продор номада и ратника са подручја данашње Босне и Херцеговине на голији и у горњем току Рашке, да би сe та граница, после успореног померања ових групација на исток усталила крајем VII века на линији Моравица-Маљен, на северу, а јужније на линији Бели Дрим-Дечанска Бистрица у Метохији, почетком VI века пре н. е.7) На северном сектору ове дугачке границе радило сe о ратницима тзв. гласиначке групе [са Романије и Деветака], док су на јужном, метохијском сектору, археолошки идентификовани исто тако добро наоружани ратници на суватима и пашњацима између северних падина Паштрика, десне обале Белог Дрима и Дечанске Бистрице; њихов долазак и вековно задржавање у овом, југозападном делу Метохије најпотпуније су документовани археолошким налазима са велике некрополе у селу Ромаји [Метохија]. Истоветан материјал, али и погребни ритуали посведочени су и на већем броју некропола на подручју северне Албаније, посебно око Кукеса, па то наводи на закључак да су ратници сахрањени у Ромаји приспели у Метохију са југозапада, и то долином Белог Дрима. Ова групација сe ни касније није одвајала од долине Белог Дрима, нити je запосела остале делове Метохије. Домороци, стабилизоване заједнице групе Доња Брњица [Косово], вероватно су без отпора уступили туђинцима неплодно земљиште и кршевите површи између Белог Дрима, Дечанске Бистрице и Паштрика, али су жилаво бранили своје плодне њиве у Призренском пољу, северној Метохији и на Косову. Прва групација [гласиначка] вероватно je илирско племе Аутаријата, а друга, у Метохији, огранак "Илира у ужем смислу речи" [Illyrii proprie diсtu]. Источно и североисточно од Илира - значи већ источно од Белог Дрима па све до Пчиње и Јужне Мораве на истоку, а Западне Мораве на северу, протезале су сe области Дарданаца, за које сe с правом напомиње да су били илирско племе са трачким наносом.8/ Јужно од Дарданаца делили су територију Македоније: Дасарети око Охридског језера и Пенести у западној Македонији са Пеонцима [Пајонцима] на истоку од Вардара све до Родопа, где сe протезала западна граница трачких племена. Између Трачана и Дарданаца налазио сe један појас Трибала, чија су главна станишта била северно од дарданске територије, а јужно од Саве и Дунава. Њих у IV веку почињу потискивати и преплављивати Келти, чији долазак на Балкан у том столећу изазива нова већа етничка померања и промене на полуострву. Сукоби Келта са античком македонском државом развијали су сe на моравско-вардарском правцу, што значи преко дарданске земље; потом су и сами Дарданци били на удару експанзије македонских владара и најзад Римљана, чије су војне операције - освајачки походи - усмерене с југа на север ка Сингидунуму и Виминацију крајем I века пре н. е. и почетком саме наше ере, тако да су услед тога разне етничке групе са дарданске територије сигурно биле одбациване на запад. Ако je трачка теорија тачна у оном виду у коме je излаже Хенрик Барић, то би могао бити историјски разлог за спуштање Трачана са Хемуса и Родопа управо на територију измештених трибалских и дарданских племена. Ослабели у сталним сукобима са македонским и римским освајачима, Дарданци су сe могли лакше подати томе новом, мада још увек старобалканском утицају са истока, поготову ако сe тај етнички нанос схвати као сточарско-номадски елеменат који сe задржава више на планинама него у равници, где пролазе војске и ратари с толико незахвалног труда обрађују земљу. Примећено je, управо у археологији, да култура Дарданаца и Скордиска није уништена са римским освајањем: упоредо са стабилизацијом римске цивилизације дуж границе и магистралних путева током прва два века наше ере, домородачке заједнице по забитим варошицама и селима и даље чувају предачке обичаје и упорно негују традиционалну културу; те разлике нестају тек у току III века, када почиње опсежнија романизација старобалканских племена.9)
Последица овог последњег процеса огледала сe у великим романским, тачније латинско-грчким инфилтратима на територији Балкана, посебно у приморским областима и старим или новооснованим градовима. Подручје Албаније на тој етапи, при крају римског периода, без обзира на то да ли je албански народ био на тој територији аутохтон или сe доселио на њу са истока, у цивилизацијском погледу није албанско, па ни илирско, већ романско: оно je одређено културом градова у јадранском приморју и прометом дуж главних римских комуникација, од којих две изузетно значајне везују јадранско приморје са средишњим областима Полуострва: једна из Скадра преко Призрена према Нишу односно Скопљу, и друга - од Драча преко Охрида на Солун [Via Egnatia]. Историјски извори из тог времена уопште не говоре о Албанцима: нити о њиховим насеобинама у албанским планинама, нити о евентуалном њиховом досељавању са дарданско-пеонског подручја, а разлог je за то свакако у номадско-сточарском карактеру Праалбанаца, у "политичкој и војној безначајности досељавања сточара, који у новој постојбини зацело дуго избегавају контакт са затеченим грађанским и земљорадничким светом, држећи сe лети планина и спуштајући сe зими на обронке удаљеније од саобраћајне мреже".10) Преци Албанаца, то je једино поуздано, нису представљали ни снажну етничку групу или племе, нити какав племенски савез који би сe наметнуо као активан историјски чинилац, још мање државу или народ с којим би сe римска или византијска власт морала сукобљавати или усклађивати.
Албански етникум je био одређен, без сумње, својим пореклом и језиком, и својим балканским путевима, али пре свега начином производње, организацијом друштва и сразмерно малом масом: сточарске заједнице херметичког типа, покретљиве и веома патријархалне, дуго су измицале великој афери историје. По суватним висоравнима, ограђене прашумом и бујним рекама, те су заједнице чекале свој историјски тренутак.
Нема, дакле, научног основа за аподиктична тврђења када je реч о укупном проблему порекла албанског народа. Већ кратак поглед на ово питање показује да сe бар две значајне теорије држе на низу озбиљних научних аргумената, а има и других, мање раширених и не толико значајних, али опет научно заснованих теза. Нама сe чини да би једна трачка теорија са већим нагласком на дарданској етапи миграције могла боље објаснити етногенезу Албанаца, при чему ваља имати у виду социолошке чиниоце, а исто тако и каснија збивања - као што су миграције, походи или колонизација других народа у току Сеобе, закључно са насељавањем Срба на средњобалканском простору и у јадранском приморју. Међутим, нема довољно оправдања за пренаглашавање "трачког" порекла Албанаца, као ни за инсистирање на "илирској" тези. У крајњој линији, не може ни бити толико важно да ли су Албанци потомци Илира или Трачана или неког трећег праисторијског или историјског народа. За историју Балкана довољна je чињеница да су Албанци на свом ужем етничком простору најкасније у XI, а можда и раније, још у VII веку, у време додира са југословенским народима приликом њиховог размештања по византијском полуострву и потом формирања првих југословенских држава.
Свако пренаглашавање питања етногенезе одводи нас са подручја науке и има друге, политичке мотиве. То сe, пак, не може игнорисати, нити сe ова политизација научних теорија сама по себи мора посматрати као злоупотреба науке. Она je пре свега израз једне колективне свести, њен облик и формула њеног дејства. Свест о којој je реч може, са своје стране, бити знамење једне мање друштвене групе, али и општа свест једног народа, његова национална свест. Без обзира на то колико она била стварна или фиктивна, она тад одређује понашање групе или нације, уграђује сe у програм с којим сe ваља суочавати без неумесних и непотребних дисквалификација.
Када je реч о илирству на просторима Балканског полуострва, оно има и старију историју и шире културно и национално подручје од овога последњег, албанског илирства. Полазећи од традиционалне средњовековне номенклатуре млађих европских народа према називима старијих, посебно од представе о млађим "варварским" народима као сукцесорима античких варварских народа на периферији или у граничним областима цивилизованог грчко-римског света, илирско име сe употребљавало за јужнословенске народе - Србе, Хрвате и Словенце - још од XV века ["natio illyriсa"], па сe и словенски језик називао "илирским језиком". Каптол светог Јеронима у Риму установљен je 1589, булом папе Сикста V, за "илирску нацију" односно "покрајину" [Далмација и Илирик - Хрватска, Босна и Славонија, без Словеније] и за оне који знају "илирски", а Завод светог Јеронима у Риму све je доскора носио традиционално име Сollegium Sanсti Hieronymi Illyriсorum in Urbe [назив je 1971. године промењен у Pontifiсium Сollegium Сhroatorum]. Знаменити Матија Влачић, протестантски теолог, историчар и лингвист из Лабина у Истри [1520- 1575], називао сe Matthias Flaсius Illyriсus; његов појам илирства поклапа сe, као ознака народности и језика, са јужнословенским народима и језицима. На самом почетку XVIII века, Павао Ритер Витезовић [1652-1713] такође под илирством подразумева југословенство, што долази до изражаја нарочито у његовим делима Сroatie rediviva [1700] и Stemmatographia [1701]; ово друго дело послужило je као основ за "Стематографију" Христофора Жефаровића 1741. године. Hа српском подручју, патријархом "целог Илирика" први сe назива Арсеније III Чарнојевић [1672-1706], а гроф Ђорђе Бранковић, несуђени обновитељ "Илирске краљевине", носи од 1688. године титулу "деспота Илирика". Класицистичка и нарочито неокласицистичка Европа на прелазу из XVIII у XIX век назива југословенске земље скоро искључиво "Илириком". Под француском влашћу 1809-1813, то су "Илирске провинције" [Les Provinсes Illyriennes]. У том духу и "илирски покрет у Хрватској", "покрет хрватског препорода", у првој половини XIX века улази, као што je познато, у генезу југословенства.
"Илирство" je на Балкану, дакле, аргуменат историјске фикције и дугог трајања - од барокне историографије до националног романтизма. Албански "илиризам", макар на први поглед са више етногенетских разлога, долази сасвим касно, па чак и анахронично у ово наше столеће. Његовим одржавањем и неговањем, данас, пошто je албанска нација већ образована, са сувереном државношћу признатом већ седам деценија, хоће сe у ствари ревитализација једнога националноромантичарског, националистичког албанског програма, који тежи не само окупљању свих Албанаца у Великој или "Етничкој" Албанији него и новом положају албанског народа на Балкану, с "правима" старобалканских предака. Сазнања историје, лингвистике и археологије у стварној, реконструисаној слици етничке ситуације Балкана у епохи када сe још могло говорити о Илирима и другим староседеоцима не дају за право таквим аргументима. Динамичка етнографија античког Балкана не зна за чврсте и вековечне поседе - све je у покрету, померању и превирању. Стога je илирска теза, политизована у националноромантичарском духу, данас сасвим апсурдна. Ако би сe кренуло за том аргументацијом [под претпоставком да сe она схвата озбиљно, а не само као пропагандни симбол], морао би сe часовник европске историје вратити бар за петнаест векова уназад, у време сеобе народа. Распоред европских народа, без обзира на многе промене током средњег и новог века, почива већ толико столећа на резултатима тога великог померања, премештања и намештања етничких маса на целом простору од Урала до Атлантика. Досељење Словена на Балкан je само појединост тог општег збивања. Позивањем на права староседелаца из епохе пре сеобе народа дошло би сe до апсурдног "враћања" словенских и германских народа на простор северне и источне Европе. Пре сеобе народа нема ни Француза и Француске, ни Немаца и Немачке, ни Енглеза и Енглеске, нема ни Пољске, ни Аустрије, ни Русије. То je, једноставно, један други, давно прошли, занавек ишчезли свет, а промене које су сe у Европи догодиле сеобом народа у раздобљу од III до VII века у сваком су погледу неповратне и коначне.
1) Х. Барић, Лингв. студије, 8.
2) Х. Барић, Лингв. студије, 9-23.
3) Х. Барић, Лингв. студије, 24-25. Нема несумњивих историјских и лингвистичких доказа да су преци Албанаца настањивали римску и грчку Албанију у првим столећима наше ере - сматра и Селишчев; код Албанаца нема непосредне везе са стародалматинским становништвом. Преци Албанаца живели су негде даље од мора: немају своје термине за морепловство и риболов, него су их касније позајмили од Романа, Грка, Словена и Турака. Лоше познају море, нису имали веза са другом обалом Јадрана (А. M. Селищев, Слав. население, 49).
4) Х. Барић, Лингв. студије, 29.
5) Историја срп. народа I, 129 (П. Ивић) упор. П. Ивић, Српски народ и његов језик, Београд 1971, 26-28.
6) M Budimir, Mesto arbanskog u krugu indoevropskih jezika, Gjurmime albanologjike 2 (1965) 5-13.
7) Ово и даље према Историји срп. народа I, 59-61 (Д. Срејовић).
8 ) За ово и што следи вид. монографију F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo 1969. Метохијски енклав илирске етничке групе између Паштрика, Дечанске Бистрице и Белог Дрима говорио би можда у прилог илирске теорије: то je оно подручје за које сe, како ћемо касније видети, поуздано сме тврдити да je у XIV и XV веку у нешто ужем опсегу насељено и старим албанским (католичким) становништвом. Али и ова претпоставка почива на другој: да између тога праисторијског насељавања Илира "у ужем смислу" на терену југозападне Метохије и средњовековног албанског становништва у истој области постоји стварни историјско-етнички континуитет. За то, међутим, нема никаквих потврда: о албанским пастирима на том терену знамо из докумената XIV-XV века, a српска топонимија овог подручја у примарном слоју говори много против континуитета.
9) Историја срп. народа I, 60, 65 (Д. Срејовић), 68, 84 (M. Мирковић).
10) Х. Барић, Лингв. студије, 29.
