АРХИВСКА ГРАЂА: ПАРТИЈСКИ СТАВОВИ О ВЛАШКОМ ПИТАЊУ 1952-1953.

[Paun]

              ПАРТИЈСКИ СТАВОВИ О ЕТНИЧКОЈ ПРИПАДНОСТИ ВЛАХА – ФРАГМЕНТИ
             Стенографске белешке са састанака 1952-1953            
             (Извор: Власи у документима зајечарског историјског архива, приредио др Славољуб Гацовић, издавач: Национални савет влашке националне мањине, Бор, 2009, passim)
             
             Оснивачки конгрес КП Србије
             
            Богољуб Стојановић Тане, делегат из Пожаревца.
             »У реферату друга Благоја Нешковића речено је то, да ми и наша партија морамо да поведемо у Србији борбу против великосрпског шовинизма, као у покрајини у којој је шовинизам најјаче развијен. Исто тако, и у Војводини. На правилном решавању националног питања заснива се братство ио јединство народа Југославије. Ја бих хтео да упознам нашу партију и Конкгрес са једним питањем које није питање само нашег округа. То је питање народности групе Влаха. (Стр. 19) ... Њихов је језик врло сиромашан. Они имају можда 3000 речи, но он је тако подешен да служи најнужнијим потребама у њиховом споразумевању. Он одговара културном ступњу развитка те народносне групе. Велики број речи се слаже са румунским језиком. А велики број речи су позајмили од српког и преправили га на свој влашки језик". (Стр. 20)
             
             Друг Милован Ђилас, Оснивачки конкрес КП Србије:
             »Поставља се питање Влаха у Србији. Неки друг је јуче рекао да Власи имају три хиљаде речи и због тога им треба дати богатији речник, тј. српски. Не, треба им дати њихове школе, да на свом властитом језику обогате и развијају своју индивидуалну културу. Не треба има узети и тих три хиљаде речи«.
              (Стр. 22)
             
             Милован Пејановић, ОЗНА (Стенографске белешке из Неготина, први примерак 1951-1952.?)
             Према подацима из 1900. године на читавом простору где живе Власи имало је 425 места, а само у 165 од њих Власи су били у претежном броју. [...]
             У пописима становништва у Србији вршеним у току 1834, 1841. и 1843. године Власи нису посебно издвајани. Први пут су они у државниој статистици посебно пописивани у току 1846. г.

             [У даљем тексту, аутор реферата дословце преписује стр. 7 Т. Ђорђевића, и Гацовић нема примедбе, али када овај наводи податке из пописа за 1859, и када почиње да ређа број Влаха по окрузима код првог помена речи Влах у табели, Гацовић ставља следећу примедбу: (ф. 11), стр. 49):
             ,,У свим пописима од 1846. до 1921. нису нигде пописани Власи, како овде наводи Милован Пејановић, већ Румуни. У следећим пописима, након 1921. године, редовно су наведене две колоне у којима су пописани посебно Румуни, посебно Власи. Прим. Дурлић]
             
             Не располажемо статистичким подацима из 1948. године о броју Влаха и Срба у крајевима свероисточне Србије. Сматрамо да ти подаци не би били тачни, јер су се многи Власи, па и читава влашка села декларисали приликом тог пописа као и раније, као Срби. [...] У селу Мала Каменица приликом пописа нико од становника није хтео да упише као Влах изузев једне жене кја је досељена оре десетак годуина из Румуније. У селу има 292 куће. Сва настојања учитеља који је вршио попис да буду уписани у пописне листе као Власи, остала су безуспешна. То се село налази у срезу брзопаланачком. Код масе постоји страх да се зову Власима, јер се боје да ће ако се декларишу као Власи евентуално изазвати и појачати тежњу Румуније за присаједињавање Румунији тога краја, што они никако не желе. тај страх долази вероватно између осталог и због тога што су у њихвом сећању врло живе успомене о тешком животу њихових предака у Румунији и Бугарској. (Стр. 52)
             [...]
             Ићи данас линијом да се они као Власи издвајају као национална мањина или народносна група били би противу њихових жеља и интимних осећања. Такву линију они не би прихватили нити би рад на томе могао за догледно време донети позитивне резултате. (Стр. 55)
             [...]
             Влашки говор је јако сиромашан. Он садржи највише око 1500 речи. Вероватно преко 50% речи којима се служе у говору су српске. (Стр. 56)
             [...]
             Лист ,,Ворба ностра" на Влашком који је до пре извесног времена издаван за Влахе није радо приман и читан. За то има више разлога.прво, он је писан наречјем којим говоре Унгурјани, а поред тога додаване су румунске речи које су за њих биле неразумљиве. Царани нису имали тај дијалект, нити су га добро разумевали. Друго, на влашком нису могли да изразе оно што су хтели, па су употребљавали доста српских речи и, треће, оно што је, мислим, најважније, плашили су се да их то евентуално не води ка Румунији.  (Стр. 57)
             
             Сретен Вучковић:
             [...] Код српских етнографа постоји једна друга теорија да су овде живели Срби, да су прешли за Румунију и да су се повласили и овде вратили.
             Много је битније како се формирала свест наших Влаха, дакле она свест наших Влаха оваква каква је данас, где ус истиријски корени томе. [...] Видимо да су и те планине тешко приступачне где данас живе Власи. То значи да Власи који су били искључиво сељаци да су најпримитивнији, да ту нема неке диференцијације друшвтене, док обрнуто код Срба после 1788. и 1791. године настаје нагло класна диференцијација у селима, када је и српски живаљ у то време би сеоски, док су градови били насељени Турцима, а православних колико је било - били су Цинцари и Грци, а у (Стр. 96) селима искључиво сеоски елемент. Код Срба тада нагло настаје класна диференцијација на селу због велике трговине са стоком, стварају се такозвани трговци, људи који стичи извесан искуства политичка, што се крећу и што стварају велике послове и везе што прелазе Аустрију. [...] Ствара се један слој способан за вођење, и то на ширем плану. [...] У источној Србији [...] и једни и други трпели [су] исте зулуме и притисак феудализма због прелажења на читлучење. Водећи елемент у свим устаницима били су Срби, док је у Хајдук Вељковој војсци било пола Срба, пола Влаха. Н апример, војвода Палу Матејић такође је би (Стр. 97) вођа овог устанка Влах, или Петар Уровичан, такође код Хајдук Вељка. Али то су другостепени људи по важности. [...]
             Српски сељаци и влашки сељаци из тога су извукли дубоке последице, јер ту они примају земљу директно из руку револуције, која је дело и једних и других, а где је водећи елемент био српски. [...] Наш сељак прима земљу из руку револуције и постаје слободан сељак, за разлику од румунских сељака, а мени се чини да овај елемент у формирању свести игра прворазредну улогу. [...] Владала је и стихија, и српска слобода је била више потенцирана него што би могла да буде у једном чвршћем правном поретку. Земља није била само одузета од феудалаца него и захваћена. То је врло важно у нашем економском развитку прве половине XIX века, могао си земљу да заузмеш и прокричиш, и то је твоја земља. То је нарочито важно за влашки елемент. (Стр. 98)
             [...] Када погледамо наш рејон који је насељен Власима, сви центри који су били економски центри, углавном су били српски. [...] Прва буржоазија која се формирала била је српска. Она мора да буде етнички српска, јер ако извршимо анализу тих првих трговчића и трговаца они су били Власи, али они врло брзо постају трговци и буржоазија, они се врло брзо посрбљују, чим напусте она примитивни склоп живота Влаха. Тако да оно њихово деловање није могло да буде деловање Влаха као посебне економске целине. Значи, није се стварао тај елемент, а то није ни буржоазија ни интелектуалци Власи, преко којих би деловала румунска буржоазија. [...] Читав економски живот кретао се преко српске нације. (Стр. 98)
             [...] Ја издвајам као посебно питање српског држављанства. Ево, ја сам испитивао ради чега се осећају да су Срби. [...] Он себе назива Србином. Он под Србином подразумева српско држављанство. То је уосталом код формирања свих нација. У Француској нису били сви Французи када се формирала нација, као што су Бретањци и Провансалци. И увек значи почиње од држављанства. [...] Питање језика је други крупан фактор код Влаха. (Стр. 100)
             [...] Сви наши Власи не говоре истим дијалектом већ говоре са два дијалекта. Њихов језик се развијао и развио се толико колико је могао да се развије у њиховом примитивном елементу, у првом моменту за пастирски живот. Ја знам да за те пастирске ствари има више речи него ... српски језик, а што се тиче других ствари тај језик нема израза и појмова, и то је велика сметња за њихов развитак. Зато свим друговима који долазе из других крајева Власи изгледају приглупи. [...]  Румунски језик (је) постао мешавином страих румунских језика и језика бугарских словена, а доцније се румунски језик богати баш српским речима, тако да имамо процес да изумиру влашке речи и да се све више јављају спрске речи. [...]
             Насупрот имамо румунски језик који има сасвим супротан правац. Румунски језик је настао кроз XIX век кроз формирање румунске нације. Он преживаљава латинизацију док овај преживљава србизацију. Већ организована румунска нација која ствара румунску културу не само што допуњује румунски језик разним речима из латинског односно француског језика, који је играо јаку улогу у развитку румунске културе, већ је чак често и латинске речи уносио и румунске речи замењивао латинским речима. Тако академија наука у Румунији сваке године је кроз XIX век (Стр. 101) избацивала 200-300 нових речи место словенских речи. То је имало другог разлога, јер су се плашили обзиром да су били окружени словенима. Румунски језик по коме се развила румунска култура јесте потпуно стран језик влашком језику, без обзира што су постали од исте базе. Чим је нека озбиљнија ствар коју мораш Власима да објасниш - мораш да пређеш на српски језик. С друге стране ако мораш на румунском језику да заведеш школе, онда би они морали да уче потпуно нов језик.
             [...] Ми имамо ђака којима је потпуно свеједно да ли говоре српским или влашким језиком. Мислим да ће перспективно врло брзо влашки језике да се развије као двојезични елемент. (Стр. 102).
             [...] Чак се уврежило у главама ... људи да је појам Влах и појам сељак једно исто. За мене је када сам био дете Влах значио сељак, а када се каже Србин схватио сам даје то грађанин. Чак и у румунској литератури од Владимирског када пише Румун, то је синоним за сељака, а Румун то је национални назив. (Стр. 113).
             [...]
             Миленко Стојановић:
             Када се ради о влашким школама то је посебно питање. С којим год Влахом говорио, они су говорили - каква влашка школа, хоћемо вашу школу и да идему у вашу школу. Што се тиче историје, колико сам ја разговарао са људима и раније док сам био у Јабуковцу и брзопаланачком срезу, осећао сам код људи извесан органски страх од Румуније, који они не могу да објасне. То је органски страх који је створила традиција. (Стр. 119) То су они који су побегли из Румуније и код њих је остало у традицији да је у Румунији врло лоше стање, да не сме нико да се врати.
             
             Божидар Ђурић:
             Код њих се мнбого мање говори о чокојима него о бојерима. Сељак је трпео много више од чокоја.  (Стр. 120) [Чокој, рум. ciocoi велепоседник, арендатор, рум. речник, Паун].
             [...]
             Живан Васиљевић:
             Нема у току рата влашког питања као посебног питања. (Стр. 136)
             
             Миленко Стојановић:
             Пре рата партија није имала неки посебан став према Власима, чак се није посебно истицало влашко питање, и ако смо у оно време говорили о нерешеном националном питању Југославије. То никоме није падало на памет па ни кроз народноослободилачку борбу нити је коме пало на памет да то истиче као посебно питање. Радило се о ослобођењу Влаха заједно са Србима. Влашко питање се истиче тек почетком 1945. године, чак не и 1944. године. Почетком 1945. године применом неких стаљинистичких поставки на национално питање, прво се поставило да су Власи нација за себе. Национално влашко питање треба решити на тај начин што би им требало дати школе, штампу, језик и све оно остало што припада нацији, чак и евентуално и своју аутономију. Међутим, пракса је показала да је то немогуће и да то не стоји, па се онда пошло натраг да то није нација него народносна група која треба да се формира у нацију. И у том смислу у Зајечару је формиран неки одбор са задатком да прво оснује лист који ће да се шири у влашка села. Друго, да та група изради влашку граматику, азбуку и писмо и да покрене питање отварања влашких школа. Сам влашки језик био је сиромашан, покушало се са стварањем једне азбуке од ћирилице са извесним додатком, узимајући као основицу румунску ,,Либертате". Она је излазила и до скоро после рата. То је уствари румунски мањински лист јер је она група у Банату национална мањина. У то време је штампана и песмарица (Стр. 137) Јанкова. Међутим, ту је требало своју улогу да одигра и радио станица више као пропагандна а не као музичка. Прво се видело да лист не иде и онда се показало све као неизводљиво. Лист је био неразумљив због језика и азбуке и служио је за подсмех, имао је углавном онај бурјански дијалект. Ту су у одбору били Јанко, Фића и једно време и један из хомољског среза. Што се тиче граматике, осим одлуке да се направи, нико по томе није ништа радио, затим се пришло да се прикупи фолклор и песме, неки су нам слали песме из кључког среза, чини ми се нешто и из неготинског краја, као Јабуковац. То је добро, с друге стране, не на оној основи по којој су се почеле да прикупљају ради подизања језика и стварања нације, него просто због свог очувања и историјских објашњења. Такав је био став све негде до 1947. и 1948. године, када је после резолуције људима било све јасније да овај влашки моменат ни нације ни народносне групе нема никакве елементе.
             Колико се ја сећам, ја сам отишао у Букурешт после Маршалове посете. Румуни су не много званично, али ипак поставили питање Тимока. Маршал је одбио лично да разговара о томе.
             У вези с тим посебно је питање пописа. Ми смо у вези с тим силили људе, да се изјашњавају да су Власи, 1946. године када је вршен први попис, да сви чланови партије обавезно напишу у својим анкетним листама да су Власи, и то је требало да послужи као нека врста пописа.
             Ја сам онда био у суду на суђењима, и када се узимају генералије, Влах упорно тврди да је Србин, а ја кажем пиши да је Влах. То је била линија државне управе и стално се ишло за тим. Баш код пописа и код тога појављивали су се врло лоши иступи против тога писања Влах: говори Влашки али је Србин и осећа се даје Србин. Тада сам ја видео тај страх од Румуна, он каже - пишите Влах јер хоћете да ме протерате у Румунију. Сем комуниста ја нисам видео случај да је неко хтео да се декларише да је Влах. (Стр. 138)

            Напомена.
            Ово су изводи које сам сачинио за потребе своје студије "Власи у светлу српске статистике", али сматрам да и као такви могу бити довољно информативни за сагледавање "корена" одређених проблема са којима се срећемо и у актуелној политичкој пракси.
            Историјске оквире за разумевање "органског страха од Румуније" код Влаха источне Србије (види горе дискусију Миленка Стојановића!), а који се данас огледа у политичком термину "румунизација", дао сам у свом рукопису, који се може видети овде: http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=657.msg2576#msg2576
            Паун Ес Дурлић