Крах румунског пута из кризе Распршила се илузија обичних Румуна да ће их припадност Европској унији спасти свих социјално-економских трзавица Букурешт, 20. маја – Економској и финансијској кризи која хара Румунијом већ више од годину и по дана, придружила се и социјална, чије се дубине тешко могу докучити. Укратко, Румунија, једна од најнеразвијенијих европских земаља, у последње време почела је да кључа суочена са социјалним недаћама на које није могло ни да се помишља после ступања земље у ЕУ. Тако се распршила једна велика и незаснована илузија обичних житеља да ће их припадност великој европској породици спасти свих социјално-економских трзавица.
Пошто је у пролеће прошле године влада премијера Емила Бока констатовала да се државна каса пребрзо празни и да је почео да зјапи огроман буџетски дефицит (сада већ достигао око 10 одсто бруто националног дохотка), она се обратила за помоћ ММФ-у и европским финансијским структурама. Од њих је добила зајам у висини од 20 милијарди евра.
Одмах после тога овде су почеле да пљуште ружичасте прогнозе. Тврдило се да земља излази из кризе. У њима је предњачио председник Трајан Басеску, јер се Румунија (крајем 2009) налазила уочи председничких избора на којима је он желео да обнови петогодишњи мандат. Тек узети зајам штедро је запушавао буџетске рупе и трошен је на исплате плата и пензија и тако држао бирачко тело под „наркозом”.
Али, после изборне победе – настаје отрежњење. Већ на коњу, председник Басеску и премијер Бок признају да се земља налази у тешкој финансијској ситуацији. Нове транше зајма очекивале су се као озебли сунце. Међутим, мисија ММФ, која је дошла у Букурешт да испита како се испуњавају обавезе уговорене са Румунијом, закључује да се овдашњи лидери нису држали речи, да буџетски дефицит не само да није смањен, него је, напротив, још више набубрио.
Незадовољство запослених ММФ захтева од Букурешта оштре резове у буџетским расходима. Без консултовања са синдикатима, патронатом и другим друштвеним структурама председник Басеску прихвата тај захтев и пре две недеље излази пред јавност саопштавајући да се од 1. јуна све државне буџетске плате смањују одједном за 25 одсто, а пензије и разна друга бројна социјална давања – за 15 процената.
Та најава је буквално преко ноћи изазвала огромно незадовољство више од 1,4 милиона људи запослених у здравству, просвети, војсци, полицији, правосуђу, науци, култури и другим јавним сервисима. Најављену меру је буквално на нож дочекало и око пет милиона пензионера, нарочито оних са малим примањима. Узбудило се и седам милиона других лица која уживају свакојаке државне социјалне потпоре (ратни ветерани, уживаоци дечјих додатака, мајке на послепорођајном одсуству, инвалиди рада итд.). Одмах су избили организовани и спонтани протести. Линеарни резови, који не воде рачуна о постојећим знатним разликама у платама и пензијама, довели су оне са малим примањима (мањим од сто евра месечно) до истинског очајања.
Тако се десило да, први пут у протеклих десет година, пет синдикалних конфедерација, које се раније нису баш слагале, нађу заједнички језик и почну сложно да наступају. Синдикати траже од владе да не иде на тако болне социјалне резове, већ да излаз из објективно тешке ситуације тражи на другим странама. Претежно у зони избегавања плаћања пореза и царина, а понајвише у смањењу буџетских расхода који иду у џепове страначке клијентеле, о чијем је постојању говорио и сам председник Басеску, духовни отац владајуће Демократско-либералне странке. Та клијентела је својим „изборним” прилозима помогла тој странци и самом председнику да дођу на власт. Сада тражи масну „надокнаду”.
У оквиру широке протестне кампање, коју су покренули само синдикати искључујући из ње опозиционе политичке странке како их ове не би „искомпромитовале”, јуче је у Букурешту одржан један од највећих митинга у последњих 20 година. Преко 50.000 „синдикалаца” и других житеља пристиглих из свих крајева земље, окупљених на Тргу Викторије, испред саме владине палате, бучно је тражило од владе да им не смањује ионако мале плате и пензије. Добро организовани демонстранти узвикивали су „доле влада!”, „доле Басеску!”. У својим говорима синдикални лидери подвлачили су да се због „неспособности власти и крађа на врху управљања сада жртвују најсиромашнији”. Уместо њих „цех треба да плате други”. И зато – „власт треба да буде смењена”.
Власт без поверења народа Како у свом данашњем уводнику у престоничном дневнику „Гандул” подвлачи Кристијан Тудор Попеску, овде веома утицајно новинарско перо, све се своди на то да су садашње румунске власти изгубиле поверења мноштва. А без тог поверења ништа не може да се оствари. Све снажније крчи пут захтев за образовање нове владе у којој би се нашла компетентна лица у које „народ” има поверења. Помиње се и неопходност превремених избора.
Утисак је да је влада премијера Бока изгубила сваки слух, да се забарикадирала у владиној палати „Викторија”, јер не излази пред људе са уверљивим објашњењима и најавом реалних и ефикасних антикризних мера. Једино што се сазнало јесте то да је одлучено да се, упркос тако снажним протестима, идуће недеље изађе пред парламент и од њега затражи изгласавање поверења у вези са писмом о намерама, које ће упутити ММФ, а којим се обавезује на спровођење најављеног смањења буџетског дефицита путем драстичног кресања плата, пензија и социјалних давања.
Политичка опозиција (социјалдемократе и либерали), иако располаже мањином у парламенту, одлучила је да затражи изгласавање неповерења Боковом кабинету. Наводно, народ треба да види јасно ко му ради о глави. Са своје стране, синдикати најављују генерални штрајк за 31. мај. Тврди се да би тај штрајк коштао Румуне 10 милиона евра дневно.
Милан Петровић [објављено: 21.05.2010.]
Преузето:
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Krah-rumunskog-puta-iz-krize.sr.html
