Vesti:

SKANDAL U NACIONALNOM SAVETU VLAHA:
 ODLUKA O "STANDARDIZACIJI" DONETA NA TEŠKOJ OBMANI ČLANOVA,
 JER SU IZJAVE DVOJICE UGLEDNIH NAUČNIKA O VLAŠKOM JEZIKU - IZMIŠLJENE!
http://forum.paundurlic.com/index.php?topic=2080.msg8881;topicseen#msg8881

Glavni meni

Muoş Novac - Starina Novak

Započeo virgil, 23.03.2007. 18:12

prethodna tema - sledeća tema

0 članova i 9 gostiju pregledaju ovu temu.

virgil


Paun

              Boško Suvajdžić
              Hajduci i uskoci u narodnoj poeziji         
              Istorijske pretpostavke za nastanak i razvoj hajdučkog pokreta
              Predgovor knjizi: Epske pesme o hajducima i uskocima: Antologija, priredio Boško Suvajdžić, "Srpske narodne umotvorine", knjiga 5, urednik Mile S. Bavrlić, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2003.

[odlomak]

Hajdučka družina Starine Novaka

              Tradicija o Starini Novaku predstavlja balkansku tradiciju u najboljem smislu te reči. U istorijskim izvorima nesumnjivo je utvrđeno postojanje Baba Novaka koji je četovao u Banatu za vreme Dugog rata, i u vojsci vlaškog vojvode Mihaja Hrabrog (Mihai Viteazul) u 16. veku.82) Okrivljen za navodnu izdaju, skončao je tragično, kao i ustanak sam.83) Istorijska interpretacija Novakove hajdučke biografije umnogome korespondira sa epskom poezijom. Savremeni istorijski izvori u životopisu vojskovođe Baba Novaka akcentuju tri osnovna događaja: njegovu epsku inicijaciju (prelazak preko zaleđenog Dunava sa 2000 hajduka kako bi se priključio vojsci vlaškog vojvode Mihaja Hrabrog i učestvovao u ratovima za ujedinjenje Vlaške, Transilvanije i Moldavije), herojsko držanje u bitkama (oko sela Kalugareni, u osvajanju gradova Trgovište, Bukurešt i Đurđu 1595. godine, u napadu na Sofiju u proleće 1596. godine, u bici kod sela Miraslaua 18. septembra 1600. godine84), kao i mučeničku smrt pod Klužom.85) Novakovo četovanje predstavljeno je u uzvišenoj epskoj stilizaciji.86) Iza strašne smrti Baba Novaka nazire se tipski lik oklevetanog junaka koji umire u strašnim mukama na lomači na trgu u Klužu 5. februara 1601. godine.87)
              Kada je reč o istorijskom posredovanju u građenju epske biografije hajduka Novaka, najviše što se može dopustiti jeste kontaminovanje maglovitog kolektivnog sećanja na više istorijskih ličnosti iz različitih vremena i podneblja (veliki vojvoda Novak Grebostrek,88) cesar Novak iz 14. veka,89) narodna personifikacija "novog vizantijskog stratiote",90) "lavoobrazni" hajduk Karaljuk/Novak iz Žitija despota Stefana Lazarevića s početka 15. veka, Novak Debeljak ili Novak Debelić o kome govore strani putopisci u 16. veku, Razbojnik iz manastira Svetog Đorđa u Temskoj,91) Baba Novak s kraja 16. veka, Novak kovač – tipski lik mačara u epskoj poeziji Srba92). Najmanje što se pak može pretpostaviti jeste to da su junačka preduzeća ovim junacima, pored smrti, morala doneti i pesničku slavu, baštinjenu u narodnim pesmama i predanjima, usmenoj reči koja je vremenom brisala granice i ujednačavala razlike. Tako je, iz laguma povesnih naslaga, šiknuo nezaustavljiv luk usmene reči, razgranavši se u rukavce nacionalnih motiva i tokova, maglovito pamteći opštebalkanske istorijske i etnografske obrise, iscrtavajući slavne i stare vizantijske toponime na novoj mapi porobljenog Balkana. U ovom procesu ključne su morale biti limitrofne oblasti između severoistočne Srbije, zapadne Bugarske i Rumunije, oko Podunavlja, odakle se legenda disperzivno širila u vremenu i prostoru. Epski život Starine Novaka i njegove hajdučke družine, međutim, ne odvija se na ovim prostorima. Pojedini toponimi se samo fragmentarno pominju u narodnim pesmama. Tradicijsko stanište hajdučke družine Starine Novaka je gora Romanija kod Sarajeva. Kojim putevima je tradicija o Novaku u 16. i 17. veku preneta na Romaniju, ako je uopšte tamo i prenošena, još uvek predstavlja otvoreno pitanje. Teza da je u tim vremenima Romanija postala "jedno od glavnih stecišta hajduka", te da su na Novaka prenete i mnoge ranije hajdučke tradicije,93) pruža samo delimičan odgovor. Gora Romanija iz narodnih pesama ne upućuje ni na teren današnje Rumunije, poprište istorijske aktivnosti Baba Novaka – do lingvističkog izjednačavanja toponima Romanija i Rumunija nije moglo doći pre 19. veka.94) Pre bi se mogla prihvatiti etimologija M. Stojanovića po kojoj je kolektivno pamćenje junaka i događaja sa područja vizantijske teme Trakija (Romanija) i klisure (teme) Strimona preneto, na osnovu jezičke sličnosti, na planinu u Bosni, što posredno pokazuju i očuvani toponimi u pesmama "Ženidba Grujice Novakovića" (Vuk, SNP III, br. 6) i "Nevjera ljube Grujičine" (Vuk, SNP III, br. 7).
              Po Miodragu Stojanoviću, oko lika Novaka Debelića, "novog pobednika", mogla se razviti snažna dijahronijska vertikala usmenog pevanja, koja je tekla od drevne zaboravljene srednjovekovne epike, na šta upućuju geografski i etnografski palimpsesti u očuvanim pesmama predvukovskih i vukovskih zapisa, sve do hajdučkih elemenata projektovanih u epski lik gorskog četobaše koji stoluje na planini Romaniji i podvizava se, u duhu vremena, na čelu i u zajedništvu sa svojom porodičnom hajdučkom družinom.
              Naslojavanje motiva i sinkretičnost pevanja o Novaku u rasponu od drevnih legendi i, verovatno, zaboravljenih epskih pesama koje se korene u eposi pre Nemanjića i kosovske epopeje, sve do osnivanja nacionalnih država na Balkanu, onemogućuju bilo kakvo precizno situiranje Starine Novaka u krug hajdučkog pevanja 16. i 17. veka. Kontaminacija poetskog sećanja na legendarnog Novaka Debelića, koje potiče možda još iz perioda ranog srednjeg veka, sa poznijim pevanjem o hajdučkom harambaši koji četuje u planini Romaniji, rezultat je kontinuiranog procesa uopštavanja i transformacije, te predstavlja snažan izraz neprekinute vertikale usmenog epskog pevanja na Balkanu, koje je od mnogo veće starine nego što to mogu pokazati datumi beleženja pesama. Otuda su u krugu pevanja o Starini Novaku i njegovoj hajdučkoj družini, u odnosu na druge hajdučke družine, mitološki elementi najviše zastupljeni.
              I oko epskog lika Grujice Novakovića, drugog invarijantnog člana Novakove hajdučke družine, istorija neumorno plete mrežu satkanu od činjenične građe. Tako se iz prašnih arhivskih izvora pomaljaju Grujica Žeravica,95) Grujica Milošev,96) Grujica Miloš Mali,97) Grujica Vuković98) (to je onaj "morlak sa Zubaca" za čiju glavu su Dubrovčani raspisali ucenu od hiljadu dukata), kao i hajduk koji se pominje pod nadimkom Putto u dubrovačkim dokumentima iz 1664. godine. Salko Nazečić smatra da bi epskog Grujicu Novakovića ponajpre trebalo tražiti u spajanju dve ličnosti, hajduka Grujice Žeravice s jedne i "morlaka" Grujice Vukovića s druge strane.99)
              Da se o deli-Radivoju, trećem ključnom članu hajdučko-porodične družine Starine Novaka, veoma rano pevalo u Dalmaciji, i to u vezi sa Novakom i Mijatom Tomićem, pokazuje nam "Pisma najposlidna od slavne Bosne" (br. 136) u Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga Andrije Kačića Miošića (1756). Ukoliko se pojavljuje u pesmama, deli-Radivoje u družini po pravilu ima funkciju Novakovog brata/pobratima. Za razliku od Novaka i Grujice, ime deli-Radivoja se u ravni nomenklature, po mehanizmu alternacije zasnovane na zvukovnom podudaranju, veoma lako zamenjuje drugim varijetetima.
              Poetski lik Starine Novaka zapravo je samo recidiv istorijskog prototipa (ime, oznaka starosti kao dominanta poetske karakterizacije lika, antiturska borba). Čvrstom srodničkom vezom i kontrastnom karakterizacijom junaka markiran je odnos Starine Novaka (Debelić, Baba) i Grujice Novakovića (dijete, Novakov). Interakcija Novaka i Grujice počiva na nekoliko osnovnih opozitnih parova tradicionalne kulture (otac:sin, starost:mladost, mudrost:hrabrost, iskustvo:lepota).100) Atribucija Grujice Novakovića kao mladog i lepog junaka proističe iz Novakove veze sa vilom koja pripada starijem sloju usmenog pevanja. Kao izraz i posledica težnje za folklornom simetrijom u hajdučkoj družini Starine Novaka pojavljuje se i Grujičin brat, "dijete Tatomir".
              Sam početak Novakove epske biografije u skladu je sa njegovom dvostrukom prirodom srednjovekovnog junaka i gorskog hajduka.101) U pesmi "Starina Novak i knez Bogosav" (Vuk, SNP III, br. 1) Novak se dovodi u vezu sa vladavinom despota Đurđa Brankovića i kulukom nametnutim prilikom zidanja Smedereva. Nije, međutim, samo Jerinin zulum razlog zbog kojeg se Starina Novak odmeće u hajduke. Mladoženja Turčin i njegova osionost su prisutni kako bi se naglasila nacionalna dimenzija odmetanja u hajduke i izvršilo relativno stabilno situiranje Starine Novaka u krug pesama koji mu po tradiciji pripada. U drugoj varijanti (Vuk, SNP VII, br. 33) očuvan je samo ovaj "hajdučki" elemenat.
              U tematsko-motivskom krugu usmenog epskog pevanja koji je stvoren oko družine Starine Novaka ravnopravno su zastupljeni internacionalni i hajdučki motivi. Internacionalni motivi čiji su nosioci članovi hajdučke družine Starine Novaka jesu ženidba čoveka vilom (Bogišić, br. 39), ženidba junaka (Vuk, SNP III, br. 6), učešće u katalogu svatova (Erlangenski rukopis, br. 92, 188), sprečen incest između nepoznatih srodnika (Škarić, br. 10), nadmetanje prosilaca oko devojčine naklonosti (Vuk, SNP VII, br. 36), zavada braće i bratoubistvo (Erlangenski rukopis, br. 112; Tomazeo, br. 25), novelistički motiv prodaje junaka kao roba ženi (Bogišić, br. 107; Vuk, SNP III, br. 2), neverna ljuba (Erlangenski rukopis, br. 117; Vuk, SNP III br. 7), verna/neverna posestrima (Erlangenski rukopis, br. 150; Vuk, SNP III, br. 5), oslobađanje junaka iz tamnice (Pjevanija, br. 78; Živančević-Nedić, br. 4), stari epski motivi o izboru smrti i oslobađanju podvigom iz zarobljeništva (Erlangenski rukopis, br. 67; Živančević-Nedić, br. 25), ukidanje svadbarine (Vuk, SNP III, br. 5). Pored ovih, beležimo i tipične hajdučke motive, kao što su odmetanje u hajduke i okupljanje čete (Vuk, SNP III, br. 1; SNP, VII, br. 33), izbor harambaše i deoba družine, sa motivom "hajdučke sreće" (Erlangenski rukopis, br. 66; Vuk, SNP III, br. 3; Vuk, SNP, IIIr, br. 2), gora proklinje hajduka (Erlangenski rukopis, br. 96), sukob oko podele plena (Bogišić, br. 106), popevanje kroz goru (Karanović, br. 262), smrt hajduka (Erlangenski rukopis, br. 96).102)
              Iz perspektive poetike žanrova, možemo reći da pesme o Novaku i Grujici gravitiraju ka epskim pesmama. Nisu retke, međutim, ni hajdučke balade niti lirske pesme (Erlangenski rukopis, br. 96; Živančević-Nedić, br. 5; Verković, br. 192). Mitoloških elemenata ima osobito u predvukovskim zapisima i u rumunskoj narodnoj poeziji. U rumunskoj epici zadržali su se drevni sadržaji o sukobu Novaka sa ženskim mitskim bićima.103) Novakovo poreklo izvodi se iz veze sa vilom. U srpskoj epskoj poeziji takođe se opeva veza čoveka i vile. Na arhaičnu osnovu epskog lika Starine Novaka posredno ukazuje nomenklatura (Novak), atribucija (epiteti "Starina" i "Debelić"), opis (Novakovo ruho u pesmi "Ženidba Grujice Novakovića"), prebivalište ("Novakova pećina"), formule (formula glasa od čije jačine opada lišće sa drveća).104)
              Novakovi prijatelji i pobratimi, kao i članovi njegove hajdučke družine, prikazani su veoma uopšteno, u atribuciji koja ne odaje više od njihovog socijalnog statusa i sižejne funkcije: Boroje i Sredoje (Vuk, SNP III, br. 6), knez Milutin (Vuk, SNP III, br. 5), knez Bogosav (Vuk, SNP III, br. 1).105)
              Protivnici članova Novakove hajdučke družine mogu se tipološki razvrstati na osnovu dva ustaljena merila. Po kriterijumu realno:fantastično izdvajaju se dvoboji i megdani sa realnim i mitskim/polumitskim junacima. Po kriterijumu opšte:pojedinačno protivnici mogu biti kolektivni ili individualni likovi. U mlađem sloju epskog pevanja Starina Novak se dovodi u vezu i sa poznatim muslimanskim junacima (MH VIII, br. 15; Pjevanija, br. 149).
              Katalozi prijatelja i protivnika Starine Novaka predstavljaju dobar primer epske deistorizacije i tipizacije, pri čemu je proces transformacije i uopštavanja najuočljiviji u ravni nomenklature. Ako se i pamte stari sadržaji, imena junaka su očito rezultat poznijeg naslojavanja.
              Atributi Starine Novaka, pored istorijskog i mitskog hronotopa, upućuju i na običajne norme patrijarhalne zajednice, budući da pojam starosti u tradicionalnoj kulturi formulativno podrazumeva iskustvo, staloženost, čestitost, vrlinu.106) U krugu pevanja o hajducima najstariji i najiskusniji pripadnik družine vrši i regulativnu funkciju unutar zajednice. On vodi računa o tome da se ciklusi hajdučke aktivnosti i mirovanja pravilno smenjuju; da se neverni jataci i pobratimi pravedno kazne, a lojalni nagrade; da unutar čete vladaju red i harmonija. Takođe se stara o raspodeli plena, posebno blaga i oružja.
              Pevanje o ukrajinskim opriškima i o rumunskim hajducima na najbolji način pokazuje do koje mere je usmena tradicija o hajdučkoj družini Starine Novaka natkrilila etničke i geografske granice na Balkanu te postala opštebalkanskom svojinom. Uočljive su tipološke sličnosti, kao što je istovetno slikanje razloga odlaska Starine Novaka u hajduke/opriške, bogato ruho i oružje, svesna idealizacija hajduka, postavljanje oštre distinktivne linije između hajduka i razbojnika, običajni kodeks pobratimstva, provera hrabrosti kao uslov primanja u četu, imperativ izvlačenja ranjenoga ili ubijenog druga iz boja, veza sa natprirodnim bićima koja se koreni u mitu, borba sa Arapinom, hiperbolizacija snage hajduka, isticanje njihove lepote.107)
              U makedonskoj i u bugarskoj usmenoj poeziji Starina Novak je prevashodno junak "starijih vremena". Pojavljuje se najčešće u vezi sa Kraljevićem Markom. Karakteristično je njegovo učešće u svatovskim povorkama, najčešće u funkciji kuma koji spasava nevestu od mnogovrsnih opasnosti koje joj prete dok je kultno nečista tokom svadbe kao obreda prelaza (Šapkarev, III, br. 485). Karakterizacija se vrši u skladu sa srednjovekovnim obrascima – junak je ovenčan krunom i žezlom, oružan sabljom i buzdovanom (Miladinovci, br. 143, Kačanovski, br. 164).
              Najupečatljiviji opis Starine Novaka dat je u pesmi "Ženidba Gruice Novakovića" (Vuk, SNP III, br. 6). Novak je ovde odeven u strašnu odoru. Na glavi ima "kapu vučetinu", na plećima "kožuh od međeda", za kapom "krilo od labuda". Zoomorfna maska koju on nosi može se dovesti u vezu sa mitskim prototipom. Medved i vuk iz aspekta simboličkog statusa životinja (zoomorfni kod) predstavljaju životinje koje su najbliže čoveku.108) Za izgled Starine Novaka u ovoj pesmi ilustrativan je, međutim, i istorijski prototip. Lako je uočiti tipološku sličnost između odeće Starine Novaka i opisa jednog delije u Jedrenu koji nam ostavlja francuski putopisac Nikola de Nikole sa svojih putovanja po Turskoj u 16. veku.
              "On je izgledao ovako. Donji deo njegove haljine i njegove duge i široke gaće, koje Turci nazivaju šalvarama, bili su od kože mladog medveda sa dlakom napolju. Ispod šalvara imao je cipele ili kratke čizme od žutog safijana, spreda šiljate, a pozadi veoma visoko, odozdo potkovane, okružene dugim i širokim mamuzama. Na glavi je imao kapu, načinjenu kao kod poljskih konjanika ili Đurđijanaca, koja mu je padala ka jednom ramenu. Ona je bila od pegave leopardove kože. Delija je na nju, na čelu, prikačio jedno široko orlovo krilo kako bi izgledao što strašnije. Dva druga krila bila su pričvršćena velikim pozlaćenim klincima na njegovom štitu koji je nosio sa strane, obesivši ga o pojas. Njegovo oružje bila je ćorda i jatagan, dok je u desnoj ruci držao buzdovan, tj. topuz, sa zlatnim perima. Međutim, nekoliko dana posle toga ovaj delija je krenuo iz Jedrena s vojskom koju je Ahmed-paša (onaj koji je, posle toga, po sultanovom naređenju, zadavljen u svom krevetu) vodio, umesto sultana, na Erdelj. Tada sam ga video na konju pokrivenom, umesto pokrovcem, čitavom kožom jednog velikog lava, koja je prednjim šapama bila pričvršćena na grudima konja dok su druge dve visile pozadi. Buzdovan mu je visio o zadnjem unkašu sedla. U desnoj ruci držao je koplje duge i šuplje drške, a vrha dobro zaoštrenog."109)
              Da li je Novak ovde odeven u odeću turskog megdandžije,110) ili je karakterizacija nastala naslojavanjem mitskog i istorijskog hronotopa, pitanje je na koje se ne može dati definitivan odgovor. Čini se da se u karakterizaciji i atribuciji Novakovog epskog lika ne mogu zanemariti ni mitski ni istorijski elementi. Nijedan od ovih činilaca, međutim, ne opstaje samostalno u tradiciji. U pitanju je proces koji podrazumeva imanentno prisustvo epskog podteksta kadrog da aktivira celokupnu epsku biografiju popularnog junaka. Na delu je automatizam epske formule i mehanizam poistovećivanja kolektiva sa opevanim događajem ili junakom, proistekao iz estetike istovetnosti, kojim se ne žele dovesti u pitanje stil i afiniteti narodnog pevača, kao ni uticaj sredine, epohe i etnokulturnih elemenata podneblja u kome je određena varijanta zabeležena.
             
              [...]
             
               82) Nikola Gavrilović, "Rumunski izvori o Baba Novaku", u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 66-69. [Vidi: http://www.paundurlic.com/radovi/starina_novak.htm]
               83) Milan Vanku, "Baba Novak u rumunskoj istoriografiji", u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 80.
               84) Marko Jačov, "Ratovanje Starine Novaka u toku 1600. i njegova smrt januara 1601. godine", u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 88.
               85) v. Marko Jačov, "Ratovanje Starine Novaka u toku 1600. i njegova smrt januara 1601. godine", 91.
               86) Na čuveno obraćanje kneza Lazara kosovskim ratnicima pred odsudni boj u kultnim spisima, po epskoj stilizaciji i emotivnom naboju, podseća govor Baba Novaka rumunskim borcima, pred drugi dan borbe sa Poljacima u Erdelju, u ratu sa generalom Bastom: "(...) Pobeda je vaša! Verujte u nju! Vi ste isti kao što ste i nekad bili i imate istu želju za borbom kao i ranije, a Novak, vaš stari kapetan je sa vama! U borbu, deco! Život, slava i presto Mihajla, vašeg voljenog vojvode, povereni su vašoj vernosti i vašem junaštvu! Želite li da osramotite onoga koji je proneo vašu slavu po celom svetu? Ne. Neprijatelj će pobeći zdrobljen! Njegovo bekstvo i njegovo rasipanje osiguraće Mihajlovu vlast, a isto tako i život, imovinu, otadžbinu, pa čak i našu dečicu, što vredi više od svega, vašu čast i slavu junaci! U borbu, u borbu junaci! Razmislite, treba li da živimo slavno ili da umremo časno!" – Oktav Paun, Nav. delo, 85-6.
               87) Kristea Sandu-Timok, "Starina Novak u srpskom i rumunskom eposu", Narodno stvaralaštvo – Folklor, 1976-77, god. XVI-XVI, sv. 57-64, 86.
               88) Nenad Ljubinković, "Slojevitost i specifična poetika hajdučkih narodnih pesama", u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 192.
               89) Ju. Trifonov'', "Bëležki v''rhu razvitieto na pësnitë za Novaka u b''lgaritë i s''rbitë", Spisanie na B''lgarskata akademija na naukite, S. 1923, kn. XXIX, 107.
               90) M. Stojanović, Nav. delo, 150-152.
               91) Radmila Tričković, "Junaci dugog rata", 58-9.
               92) v. Risto Kovijanić, "Novak kovač", Narodno stvaralaštvo-Folklor, 1962, sv. 2, 81-91.
               93) Vladimir Bovan, "Preobražaj istorijskog hajduka Novaka u pesnički lik Starine Novaka", u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 131.
               94) Momčilo D. Savić, "Rumunija – Romanija (neosnovanost identifikacije dvaju toponima u prohujalim vekovima)," u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 159-163.
               95) O Grujici Žeravici govori i Andrija Kačić Miošić u Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga. Po njemu je Grujo Žeravica bio "arambaša od junaka" iz kotorskih Banjana, koji se "pridivkom" zvao Sarabaća (Pisma od vitezova kotorskih, br. 127). Grujicu Žeravicu pominje Kačić i u Korabljici: "Arambaša Grujica Žeravica, od Banjana rodom, taki junak smrtni biše rata Bečkoga, da se brez svake sumnje more Jankoviću, Mandušiću, Močivuni Vuku i Radi Miletiću prilikovati. Ovi vitez veće od šeset glava turski odsiče, a između ostalih posiče bega Muratovića i serdara od Risane, dovede mnoge sužnje i upali jednu množiju veliku kuća turskih. Svidoče sva njegova junaštva providuri i đenerali mletački: Jure Korner na 1666, Jerolim Loredan na 1668, Lorenco Bernardo na 1669, Antun Priuli na 1669, Petar Duodo na 1691." – Stjepan Banović, "'Glasovitiji' junaci, o kojima su se za Kačićeva života u Dalmaciji pjevale narodne pjesme", ZNŽO, 1954, knj. 38, 127.
               96) "Mi, međutim, mislimo da je to jedan te isti hajduk, koji se negdje spomenuo kao Grujica Milošev, a negdje kao Žeravica. Možda je bio mali, a male, valjane ljude nazivaju 'žeravicom'." – Risto Kovijanić i Ivo Stjepčević, "Hajduci u Boki do Morejskog rata (1654-1684)", 180-181.
               97) P. Butorac, Gospa od Škrpjela, 112.
               98) Salko Nazečić, Iz naše narodne epike. I dio, Hajdučke borbe oko Dubrovnika i naša narodna pjesma (prilog proučavanju postanka i razvoja naše narodne epike), 19-20.
               99) Isto, 23-24.
              100) Marija Kleut, "Starina Novak – način karakterizacije lika u srpskohrvatskim usmenim pesmama", u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 98.
              101) Jov. N. Tomić, O srpskim narodnim epskim pesmama, Beograd 1907.
              102) Ljubinko Radenković, "Mitski atributi Starine Novaka u epskoj poeziji Južnih Slovena i Rumuna", u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 220-221.
              103) Oktav Paun, Nav. delo, 165-186.
              104) v. Ljubinko Radenković, "Mitski atributi Starine Novaka u epskoj poeziji južnih Slovena i Rumuna", u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 211-248.
              105) Marija Kleut, Nav. studija, 100.
              106) Stari Vujadin, Kraljević Marko kao stari vitez u bugarštici "Popevka od Svilojevića" iz 17. veka, Miloš Kobilić kao stari, nepravedno oklevetani vitez u interpretaciji Benedikta Kuripečića vek ranije, Starac Fočo kao oličenje vrline i mudrosti u turskom taboru iz aspekta Višnjićeve sveobuhvatne nacionalne koncepcije Ustanka itd.
              107) Stepan Mišanič, "Zajedničke crte srpskog eposa o Starini Novaku i opriškivskog folklora o Oleksi Dovbošu", Narodno stvaralaštvo-Folklor, 1973, XII, 46, 51.
              108) v. Ljubinko Radenković, Simbolika sveta u narodnoj magiji Južnih Slovena, Niš 1996, 88.
              109) Radovan Samardžić, Beograd i Srbija u spisima francuskih savremenika, XVI-XVII vek, 119-120.
              110) Svetozar Koljević, "Istorija i poezija u pesmama o hajdučkom krugu Starine Novaka", u zborniku Starina Novak i njegovo doba, 112.
             
               Izvor:
               http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/usmena/bsuvajdzic-uskoci.html
               (Obradio: P. Durlić, ur.Foruma)
Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

Paun

              Момчило Д. САВИЋ
             
              PУMУHИJA — РОМАНИЈА (НЕОСНОВАНОСТ ИДЕНТИФИКАЦИЈЕ ДВАЈУ ТОПОНИМА У             ПРОХУЈАЛИМ ВЕКОВИМА)
             
              [,,Старина Нова и његово доба", Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 16-17. септембра 1986 у Доњем Милановцу, Беград 1988, с. 159-163]
             
              Овај рад нема за циљ да ce бави историчношћу или неисторичношћу личности које ce налазе y српскохрватским и румунским народним песмама везаним за Старину Новака и за Баба Новака, од којих je први — колико нам je до данас познато — легендарна личност, док други представља добро познату личност y војсци румунског кнеза Михаила Храброг, са којим je исте, 1601. године, мученички изгубио живот, борећи ce за вековне идеале румунског народа, идеале који ће ce остварити тек после првог светскот рата, 1. децембра 1918, прогласом уједињења свих Румуна и стварањем тзв. România Mare y Алба Јулији. Можда ce под именом двојице јунака крију и друге личности са сличним именима, што je ствар историчара, књижевних истраживача и филолога, чија je дужност да баце више оветла на појаву коју пратимо. Ако ce истаријски осврнемо на две личности, видећемо да смо много боље обавештени o Баба Новаку, чије je деловање падало — како смо већ нагласили — y половину и другу половину XVI века, док je деловање Старине Новака — бар судећи по појединостима које нам пружају народне песме o њему — историјски везано за средину XV века, тј. за раздобље после зидања Смедерева. Но треба такође знати да народни певачи, водећи рачуна o самој радњи која им je y цвнтру пажње, имају обичај да не полажу миого на хронологију.
              Уосталом, ми желимо једино да докажемо да до идентификације топонима Романија, планине y којој je хајдуковао Старина Новак, и топонима Румунија, y којој je дошла до пуног изражаја акција Баба Новака, није могло да дође y ранијим вековима, дакле, y столећима y којима су настале и наше и румунске народне песме, па, према томе, на овој страни не треба аналогно тражити ни идентификацију Старине Новака и Баба Новака.
              Своје тврђење ћемо одмах и доказати остајући чврсто на чисто лингвистичким позицијама.
              У лингвистици je општепознато да y свим променама које наступају y језику делују егзогене, дакле спољне, и ендогене, дакле, унутрашње силе. Једна од тих ендогених сила, која нас на овом месту интересује, каже да ce језичке иновације најчешће дешавају y средишном делу једног језика или једне језичке групе, па ce одатле постепено шире према периферији, док ce архаизми најупорније чувају баш на периферији, иако су ту запахнути утицајем из других, суседних језика.
              Па ако ствари стоје тако, y шта ниједног тренутка не сумњамо, задржаћемо ce само на терминима којима себе означава словенски и романски свет, имајући y виду да ce, y вези с питањем које данас разматрамо, налазимо на прожимању двају народа, припадника двеју различитих језичких група.
              Сходно ономе што смо рекли, задржавајући ce на заједничком имену које je себи дао словенски свет, видећемо да словенског имена нема y средишту словенства. Оно ce сачувало — на пример — као Словенија, Словачка, Славонија, увек на периферији, док га y средишту словенства нема. Томе, несумњиво, треба додати и један број Склавинија које ce, ca сеобом Словена, помињу y раном средњем веку, од којих je једна била и на територији коју данас чине Олтенија и Мунтенија, дакле између Карпата и Дунава.
              Ако смо утврдили да ce словенско име сачувало једино на периферији, видећемо да ce исто догодило и са заједничким романским именом. Но, да не би дошло до забуне, овде je потребно   једно  претходно   објашњење.
              Донашњи, y науци врло распрострањен термин Ромàнија, с нагласком на а, тј. на трећем слогу од краја, ученог je порекла. Он означава све територије на којима ce данас говори или ce некада говорило романски. Према томе, он означава све европске земље y којима ce говори романски, као садашњу Романију, затим као стару Романију оне земље y којима ce некада говорио романски, али га je нестало захваљујући доласку Словена и Германа, и, напослетку, нову Романију, тј. области y које су унети романски језици током прекоморских освајања и колонизације. И — разуме ce — y оквиру свога излагања ми нећемо имати y виду ову Романију, која ce јавља као неологизам, односно као потреба учене терминологије.
              A шта je било с општом ознаком за романски свет?
              На Западу, где je романска свест била јака, односно где није била y положају да ce мора бранити, и поред бројчано не много јаких германских племена, термин Романија среће ce пeриферно, и то ретко. Тако ce, иа пример, једна административна област на Сардинији зове Romània (или Romàngiа), као што ce и y Италији једна област назива Romagna, несумњиво услед Toга што je дуже била y саставу Византије. Мећутим, на Истоку, где je ово име било изложено непосредном удару других језика, оно ce боље очувало. Њиме je своју државу означавала Византија, прећутно истичући да представља наследницу Римске Империје, иако je већ почетком VII века потпуно грецизирана. Дакле, грчко Romаnia (док су ce Византици називали Romei) преузето je и од Турака, тако да je једна област, северно од Цариграда названа Rumeli (грчки Rumelia). Даље треба знати да су и западни народи, y првом реду Венецијанци, који су дуго имали своја упоришта на Истоку, читаву некадашњу територију Византије називали Romаnia, преносећи исто име и када ce ова територија нашла под турском влашћу. Биће да je из тог времена настало и име наше планине Романија, што несумњиво говори o настојању дошљака Словена да укажу на једно несловеноко подручје преносећи опште име као парцијално.
              Дакле, име планине o којој говоримо je архаично. С друге стране, то ce не може потврдити кад je реч o званичном имену Румуније.
              Истина, на доњем Дунаву, на коме ће ce током средњег века образовати румунска нација од некадашших Дачана које je Трајан присајединио својој држави 106. године наше ере и од досељеног становништва из разних римских покрајина, римско име ће ce очувати као român или y нешто измењеном фонетском руху, што зависи од дијалекта y коме га налазимо или од века y коме га региструјемо. Очување тога имена на доњем Дунаву, односно на периферији романског света, најбоље показује оправданост научне поставке o чувању архаизама на периферији. Не упуштајући ce y многобројна значења овог термина, који je, између осталог, означавао и 'кмета', 'сељака везаног за земљу феудалним обавезама', остаје чињеница да je римско име сачувано на североисточној периферији.
              Међутим, ако постоји име за ознаку припадника народа, то не значи да y исти мах постоји, изведено из њега, и име за ознаку земље. У својим хроникама и записима на румунском језику (а који су апсолутно касног датума) Румуни своју земљу називају Ţara Româneasca, што ће рећи 'Румунска Држава', одакле ce види да су латинској речи terra ca значењем 'земља' променили семантику, давши јој значење 'држава'. То je било омогућено тиме што je за ознаку 'земље', 'земљишта' узето pămînt, рефлекс латинске речи pavimentum која означава 'под'. Овај лингвистички процес унеколико објашњава и велики румунски историчар Николаје Јорга, наводећи да су Румуни и Албанци y средњем веку касно образовали своје државе, јер су исту стално видели y Цариграду и сматрали ce њеним делом, што ce слаже и са сачуваним терминима împărat y румунском и mbret y албанском, оба из латинске речи imperator, која ce на Западу појавила тек касније, с Карлом Великим и обновом Империје.
              Термина Румунија још увек нема. Истина, већ од XVII века јавља ce термин românie који озиачава искључиво 'румунски народ као скупину' или 'румунски (књижевни) језик'.
              Па како ce називала румунска земља y ранијим вековима?
              У словенским и другим записима она je Valahia или Vlahia, Walachei или и Ugrovlahia, при чему ce мисли и на Трансилванију (Ердељ). Не заборавимо — што je општепознато — да реч Влах, Влашка потиче од имена келтског племена Volcae које je живело y суседству Германа и које су Германи назвали Walach, преносећи то име на ове странце, y првом реду на Романе, тако да ce оно — ако не поведемо рачуна и o његовој врло широкој употреби и на другим странама — очувало првенствено као ознака за Румуне, и то y руским хроникама као Volohi или Vlohi, код Мађара као Olah, код Турака као Iflak, код Монгола као Ulag, код нас као Влах итд.
              Традиционални назив за Румунију je y нашем народу Влашка или Каравлашка за оно што Румуни називају Ţara Românească, односно Мала Влашка за оно што je код наших суседа Oltenia, Карабогданска за Молдавију (румунски Moldova).
              Па   одакле   онда   име   Румунија?
              Оно je настало тек средином прошлог века, дакле y време када ce конституише румунска држава и када ce све више развија румунска национална свест.
              Кажу да je назив Румунија, мислећи на све земље које говоре румунски, први употребио Француз Jean A. Vaillant (1804— 1886), који je једанаест година живео y Букурешту као професор француског језика y Гимназији Св. Сава, одакле je 1840. протеран због пружања подршке домаћим револуционарима. Он je објавио 1844. године y Паризу y три тома дело под насловом La Românie ou histoire, langue, littérature, ortographie, statistique des peuples de la langue d'or Ardialiens, Vallaques et Moldaves résumé sous le nom de Romans. He хотећи, мећутим да даду првенство странцима y откривању заједничког имена њихове домовине, Румуни су изнашли да ce први помен Румунија јавља још 1838. код књижевника, лингвисте и политичара Јона Хелиаде Радулескуа (1802—1872). A ово име ће бити уведено као службено тек 1862, значи после уједињења Влашке и Молдавије, да би дошло до пуног изражаја тек y нашем веку.
              Тако смо — надамо ce — доказали да je идентификација топонима Романија и Румунија немогућна y ранијим столећима, узев да je први топоним традиционалан, док je други творевина тек средине прошлог века. Према томе, y овом контексту je немогућно аналогно идентификовати Старину Новака и Баба Новака.

              ЛИТЕРАТУРА

              Петар Скок, Основи романске лингвистике, св. 1, Загреб 1940.
              Dizionario etimologice italiano, Roma 1959, vol. X, sub voce Romània, 544; sub voce Romagna, 540.
              Раду Флора, Din relaţiile sîrbo-române (privire de ansamblu), Панчево 1964.
              Раду Флора, Relaţii iugoslavo-române, y Lumina, год XXII, бр. 6/1966, Панчево.
              Адолф Армбрустер, La Romаnité des Roumains, histoire d'une idée, Bucureşti 1977.
              Ion Georgescu, Baba Novac, legendă şi realitate istorică, Bucureşti 1980.
              Василе Арвинте, Român, românesc, România, Bucureşti 1983.
              Bogdan Petriceicu Hasdeu, Istoria critică a Românilor, Bucureşti 1984.
              Noi Tracii, Roma, februarie 1986, anul XV, no 135.
             
              Momčilo D. Savić
             
              ROUMANIE ET ROMANIE (ABSENCE NE DONNEES POUR L'IDENTIFICATION DES DEUX TOPONYMES DANS LES SIÈCLES  PRÉCEDENTS
             
              Résumé
             
              Tenant compte des particularités que nous offrent les données linguistiques, l'auteur constate l'impossibilité d'identification des termes Românie et Roumanie, vu que le premier est traditionnel, tandis que l'autre n'apparaît qu'à partir de la moitié du siècle passé.
             
              [Обр. П. Дурлић, ур. Форума]
Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

virgil

Citat: Paun poslato 17.04.2007. 10:01
                       
              Momčilo D. Savić
             
              ROUMANIE ET ROMANIE (ABSENCE NE DONNEES POUR L'IDENTIFICATION DES DEUX TOPONYMES DANS LES SIÈCLES  PRÉCEDENTS
             
              Résumé
             
              Tenant compte des particularités que nous offrent les données linguistiques, l'auteur constate l'impossibilité d'identification des termes Românie et Roumanie, vu que le premier est traditionnel, tandis que l'autre n'apparaît qu'à partir de la moitié du siècle passé.
             
              [Обр. П. Дурлић, ур. Форума]

Savic daje lepo izlaganje, ali kako se kaze u narodu, може бити, али не мора да бидне.

Iako je zvanicno ime "Rumunija" usvojeno tek u 19. veku, veliki rumunski istoricar Nikolaje Jorga (Nicolae Iorga) je pokazao da su u srednjem veku postajale "rumunije" odnosno "romanije" kao sto su postajale "sklavinije", to jest primitivne narodne "drzavice".

Paun

Ar fi bun vr-un prieten din Românie se pună aica fragmentele din:
Vasile A r v a n t e, Român, românesc, România, Bucureşti 1983.
Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

virgil

Nu ştiu câţi au putut să înţeleagă textele de mai sus în limba sârbă, cât şi de ce ne interesează istoria termenului 'România / Rumânia' şi mai ales 'româniile' descrise de Nicolae Iorga.

Se pune întrebarea dacă transpunerea figurii istorice a lui Baba Novac în munţii Romani(j)a din Bosnia şi Herţegovina în epopeile sârbeşti a fost o confuzie cu ţările române. Autorul pledează că asta nu s-ar fi putut întâmpla pentru că numele România (ca ţară) nu a existat înainte de secolul al XIX-lea.

Tarabostes

,,Nimeni n-are dreptul să ne înveţe ce-am fost sau ce-ar trebui să fim, voim să fim ceea ce suntem - români".(Mihai Eminescu)

Paun

Domnu Tarabostes,
Va scriu în grai, că aşa pot să ma înţaľagă şî Rumîńi, dar cŕed că ńiś la Români n-o să fiĭe grĭeu s-înţaľagă!

Va mulţamĭesc mult pintru linco-sta! L-am ascultat cînćicu-ntrĭeg măĭ đi mulće oŕi. Ascultînd, vadzuĭ că ĭe măĭ bun sî sa muće lincu đ-in luoc unđe l-aţ pus voĭ în loc unđe Virgil a đeşchis temă đi Baba Novac! Aşa avem o ľegatură: đi la cînćeśe batrîńe care la noĭ înga sa cîntă, pănă la Fenix!

Puaće-fi că n-aţ bagat sama đi un fapt foarte important, cum aţ dzîśa voĭ pi ľimba literară: Baba Novac (la Sîrbi Starina Novak) ĭe nascut în judeţu mĭeu, Majdanpek (Maĭdanpec) în sat care la chemat Poreč (Poreśa, pi ľimba nuastră). Astîdz ala loc sa chĭamă Donji Milanovac, la malu Dunîri, în Đerdap (Porţile de fier). Poreč ăl gasîm în aşa nume măĭ întîń într-un document care la facut cneaz Lazar (cred că Români învaţaţ şćiu care ĭe cneaz Lazar: a perit 1389. in luptă mare cu Turśi la Kosovo polje, [Cîmpu mĭerľi]). Documento-la are datum 1. avgust 1378. ľegat ĭe đi zîđitu lu manastîrĭa Ždrela (Jdrelă, dar numită şî Gornjak, Gorńac). http://www.eparhija-branicevska.org/eparhija/m_gornjak.html În documento-la scrie că cńaz Lazîr dă đireptaće la mînastîrĭe pi un loc la Dunîrĭe cu pîeşć mulţ! Bogaţîĭa alu luoco-la ĭe cunoscută înga đin mezolit, că aăla fapt ajutat măĭ mult, la-nśeputu lu holoţen, să sa naşće, sî sa facă cultura lu Lepenski Vir şî alu Vlasaţ (http://www.paundurlic.com/vlasac/index.htm).

Sa scrie că ĭe Baba Novac nascut pi lînga 1530. fînca cînd la omorît avut, cum ghinđesc uńi, aproape la 70 đe ań! (Da şćim că ĭe fript pi frigare în Cluj, 1601.)

Cît ĭo şćiu, pănă acuma ńima, în Sîrbiĭe, n-ascris cî Novac poaće-fi a fuost Rumîn; veđem că în vacol XIV Poreśa a fuost supt Sîrbĭ! Şćim, đin alće izvoară, că a cadzut supt Turś 1524. Şćiinţa sîrbĭască, đin aşa fapt, impliţite, scoaće ideĭă cî Novac n-a putut să fiĭe alta ńimic đe cît Sărb! Đi parća-lalaltă, ĭo, lucrînd la istoriĭa saćilor anoaştre, aiśa-n Rîu Poreśi, am registrat legende care origina lu măĭ batrîne fameľiĭ đin Rudna Glava sa ľagă cu ćimpu cănd Baba Novac a fuost ćinăr, şi a furat caĭi la Turś, şî Turśi a dat fuoc la sato-la care la chemat Banja (Bańa), şî care a fuost apruape đi orašu Poreśa. Lumĭa, purtată đi vr-un Janko (Ianco) Buljubaša (Buľubaşa) a fuźit, a traĭit multă vrĭame în zbăg în munţîľi măĭdanuluĭ (în loc care la chemat Ostra glava, Cap ascuţît), şi đ-acolo sa do mutat, la urmă, în Rudna Glava (Rnaglaoa). Jumataće đin aăĭa uamiń sa tras la ostru, care a fuost în mijlocu Dunări. Aăĭa, mistacaţ cu Sîrbi care a fuźit đin Poreč, a trait acolo pănăn în vrĭamĭa lu Miloş Obrenović (1832) cănd sa prontors la malu Dunări, unđe ľa dat loc Miloş, şi pintruśe ľ-ajutat şî cu bań, lumĭa ĭa dat nume la oraşol nou pi numiľi lu fiśoru lu Miloş, care la chemat Milan. Đ-atunśa Poreśa sa chemat Milanovac. (Fînca sa măĭ bućedzat un oraş în Sîrbiĭe Milanovac, 1859. sa raşît pi asta-l nostru s-ăl probućadză »Donji« dar pi aăla, alalalt, »Gornji«.

Muma mĭa, Rnaglavĭană, ĭe đin aĭa fîmeľiĭe alu Ĭancu Buľubaşa, da ĭa ńiścînd na-udzît pi parinţî iĭ, or că pi fiĭecare đin fameľiĭa iĭ (da ĭastă pista śindzăś đi căş) să puvestască că stramoşî lor a fost đin babaluc Sîrbĭ. Io a fi luvat asta fapt, ľegat đi Baba Novac, uşor, cum trebe să sa ĭa fapturľi caŕe sînt pastraće în legende, numa am avut un contact cu un mare uom, înţaľes şî învaţat (avut gaćit facultetu în nainća lu razboĭol cu Ńamţî, Germani). Omo-la ĭe nascut în Poreč. Iel audzît, đi la Poreśańi aĭ batrîń, care înga a traĭit la ostru, povasta care sa ogođaşće cu povasta śe am audzîto ĭo în Rudna Glava. Da şćim tuoţ cî legende sînt buńe cănd gasîm în ĭaľe un bob adăvărat, da aiśa, veđem, pot sî sa gasîască doa boabe întreź!   

Đi śe scriu asta? Scriu că ginđesc că ar fi bun voĭ, or vr-un alt Romăn đe pi Forum, să scrie vorbiľi, textul, lu cănćecu lu Fenix şî s-ăl pună aiśa, da pĭeurmă, dacă va puća, să đispartă numa muzica (audio) fara video, đin cînćicu-lu Fenix s-o pună în mp3 ĭar aiśa, la Forum. M-ĭar fi drag s-ăl dau la Radio Majdanpek s-ăl auda poporu nostru, aiśa, în zona unđe ĭe nascut Novac, Baba Novac / Śe sîare Dunărĭa-n śumag, cum ş-acuma  cîntă lîutarî noştri aĭ batrîń. http://www.paundurlic.com/muzika/Mosu_Novak_opis_Novaka.mp3.

Mulţamĭesc ş-nco-dată!
Paun,
Satpînu Forumuluĭ
     
Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

Tarabostes

Ceata lui Baba Novak

Armia Măriei sale,
Constantinopol
La furat şi la monopol
Urcă în zare din hotar
Mahomeţii vin la daruri
Mare turbanul
Le sclipesc ochii ca banul
Lacomi şi fără de habar.

,,Sfânt război", urlă profetul
Taie creştinul !
Cruce-ţi fă, află-ţi destinul
Printre păduri de neumblat
Maica Domnului Precistă,
Doamne Iisuse
Din apus un nor se iscă
Ceata lui Baba Novak.

Zboară murgii, cai
Sub ai morţii crai
Despuind de spini
fraţii lor creştini
Fug turcii pierzând botforii
Moartea-i strânge-n sac
Şapte-s cei de fug Bosforii
Şi Baba Novak.
Fug turcii pierzând botforii
Moartea-i strânge-n sac
Şapte-s cei de fug Bosforii
şi Baba Novak.

Şapte ca în Tabernacol,
Şaptele sfântul
Fiii lui sapă mormântul,
Pentru turbanul cu smarald
Caii cad, roşu-i pământul,
Nu mai e dinte
Şi nici ochi să stea fierbinte,
Sub faldul nopţii întunecat.

Zboară murgii cai
Sub ai morţii crai
Despuind de spini
Fraţii lor creştini
Fug turcii pierzând botforii
Moartea-i strânge-n sac
Şapte-s cei de fug Bosforii
şi Baba Novak.
Fug turcii pierzând botforii
Moartea-i strânge-n sac
Şapte-s cei de fug Bosforii
şi Baba Novak.
,,Nimeni n-are dreptul să ne înveţe ce-am fost sau ce-ar trebui să fim, voim să fim ceea ce suntem - români".(Mihai Eminescu)

virgil

Citat: Paun poslato 22.04.2007. 15:14

Cît ĭo şćiu, pănă acuma ńima, în Sîrbiĭe, n-ascris cî Novac poaće-fi a fuost Rumîn; veđem că în vacol XIV Poreśa a fuost supt Sîrbĭ! Şćim, đin alće izvoară, că a cadzut supt Turś 1524. Şćiinţa sîrbĭască, đin aşa fapt, impliţite, scoaće ideĭă cî Novac n-a putut să fiĭe alta ńimic đe cît Sărb!


    Duomnu Păuńe,
    să aduc aminće că dă lăturĭa đireaptă a lu Dunărĭa rumâńĭi îs pomĭińiţî  în vĭacu al XIII-lĭa dă cătră Cruśiaţî şî că Împărăţîĭa bulgaro-rumâńscă s-a înćins şî la apus dă Valĭa Timoculuĭ.

    Pră lângă asta am śićit că în parţîľe aşćia în vĭacu al XIV-lĭa şî voĭvodzîî (cńajîî) dân Ţara Românească au clăđit bisăriśî şî mânăstârĭ. Să dzâśe că Radu Voievod (tata lu Mircea Voievod, care l-a omorât pră Kraljević Marko la Rovine), a clăđit o mânăstârĭe pră aiśĭ. O fi asta  mânăstârĭa dâ la Koroglaš?

    Dân cauza asta ĭo nu şćiu dacă să puoaće spuńe aşa dă absolut că în vĭacuriľe aľe XIII - XV (înainće dă turśĭ) tuoaće părţîľe aşćia au fost supt stăpâńirĭe sârbĭască, sau câtă vrĭeme au fost aşa. Şî dacă ar fi fost, asta nu-nsamnă că aiśĭ n-au trăit rumâńĭ.

Paun

Citat: virgil poslato 22.04.2007. 18:19
Dân cauza asta ĭo nu şćiu dacă să puoaće spuńe aşa dă absolut că în vĭacuriľe aľe XIII - XV (înainće dă turśĭ) tuoaće părţîľe aşćia au fost supt stăpâńirĭe sârbĭască, sau câtă vrĭeme au fost aşa. Şî dacă ar fi fost, asta nu-nsamnă că aiśĭ n-au trăit rumâńĭ.

Nam vrĭame să larźim povasta-sta acuma!

Într-alalalt, am vrut să spun cum ĭe »situaţiĭa« cu »etniĭa« (cum ar dzîśa domnu Dumitru Craśun) lu Moşu Novac în şćirĭa sîrbĭască: ńima ńiś n-ascris, ńiś n-aginđit că ĭel a putut să fiĭe Rumîn! Đ-aĭa îo las ala problem într-o parće, đeşchis! V-am dat îngînd đi documentu alu cńezu Lazîr, că pi ĭel ăl cunosc numa speţiĭalisti, da ĭe sigurat, şî cu ćimpu cînd ĭe facut, şî cu întrabaśuńa alu care afi foust pomîntu aiśa, in Rîu Poreśi, îń aĭa vrĭame. A foust aluĭ, alu Lazîr, ca ńima nu puaće să đa śeva la vrunu dacă nuĭe aluĭ. Dar şćiu bińe că aşa fapt nu arată curat şi đeşcis śe feľ đi oameńi, śe popor ĭe căsătorit în aăla arit! Sigurat că a fuost stapînaţ Sîrbi, puaće fi că afi fost şî măĭ mulţ pin saćeľe đ-atunśa. Tuaće numiľi alu saćiľi nuaştre đ-aiśa sînt đin ľimba sîrbĭască, şî aĭa curată ľimbă: Rudna Glava (Capu cu mineriĭe, or că Śuaca cu rudă), Topolnica (Topola, un feľ đi ľemn, plop), Golubinje (pasîre sîrbaćică, Golîmb), Debeli Lug (Padurĭa Mare, un feľ đi padurĭe cu ľemńe marĭ şî înalće, pintra care a crescut curpiń, spiń, ćicarĭ đi nu sa putut merźa pin ĭa [aşa a fuost în secolul mediavele în ľimbă sîrbĭască, dar acuma veđem că sintagma Debeli Lug ar fi tradusă în rumîńaşće cu: Lunca Gruasă!!! :) ]). La urmă, şî oraşu la chemat Poreč, đi la vorba slavă »Porečje« care pi rumîńaşće sa dzîśe »parîu«, »parău« (aşa ĭe în graĭu mĭeu, nuşćiu cum ĭe normă în limba literară). [Ĭastă un »cănćic« unđe ĭe folosîtă vorba »parău«, cataţ aiśa »cînćicu« supt num. 10: http://www.paundurlic.com/radovi/graiul_romanesc.htm.

Pintru aşa trĭabă am scris cîća vorbĭe ľegaće đi poveşć cu Ĭancu Buľubaşa, para-para-para-para ... dĭedal mĭeu đi pi mumă! :) Sî bagăm samă c-ăn vrĭamĭa lu Moşu Novac a trait aiśa şî Rumîńi, nu numa Sîrbĭ. Dar şî fara aĭa pućem să şćim cî la locurĭ unđe sa otarăsc doa ţărĭ, sa mĭastică lumĭa pi rîndu lor, nu sa uĭtă mult alu care împaraţîĭe ĭe ala pomînt. Cî pomîntu a fuost rar căsătorit şî a fuost loc đi toţ. Şî cînd ĭa cuprins Bugarĭu, şî cînd a fuost supt Ungur, şî supt Turś – întotđeuna a fuost aiśa şî uńi şî alţî, cum ar dziśa babiľi: »A fuost, muĭco, şi cu caśuľiľi albĭ şî cu caśuľiľi ńagre!«

Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

virgil

Citat: Paun poslato 22.04.2007. 19:40

Tuaće numiľi alu saćiľi nuaştre đ-aiśa sînt đin ľimba sîrbĭască, şî aĭa curată ľimbă: Rudna Glava (Capu cu mineriĭe, or că Śuaca cu rudă), Topolnica (Topola, un feľ đi ľemn, plop), Golubinje (pasîre sîrbaćică, Golîmb), Debeli Lug (Padurĭa Mare, un feľ đi padurĭe cu ľemńe marĭ şî înalće, pintra care a crescut curpiń, spiń, ćicarĭ đi nu sa putut merźa pin ĭa [aşa a fuost în secolul mediavele în ľimbă sîrbĭască, dar acuma veđem că sintagma Debeli Lug ar fi tradusă în rumîńaşće cu: Lunca Gruasă!!! :) ]). La urmă, şî oraşu la chemat Poreč, đi la vorba slavă »Porečje« care pi rumîńaşće sa dzîśe »parîu«, »parău«


   Tuoată Româniĭa îĭ plină dă numĭe slavońeşćĭ (dacă nu sârbĭeşćĭ) în lung şî-n lat. Cozia, Bistriţa, Gorj, Dolj, Dâmboviţa, Ialomiţa, Lipova, Prahova, Topleţ, Râmnicu, Slobozia, Dobra, Zlatna, Dumbrăviţa, Poiana, Smârdioasa  îs numa vro câćĭa. Pră lângă asta numĭeľe lu mulţî dântră duomńĭi româńĭ au fost slavońeşćĭ: Radu, Vlad, Vlaicu, Mircea, Bogdan, Dabija. Asta nu însamnă că Româniĭa a fost supt sârbĭ sau ca duomńĭi ĭeĭ au fost sârbĭ. Însamnă că româńĭi îs ľegaţî dă slavońĭ, cum şî slavońĭi dân Balcańĭ îs ľegaţî dă rumâńĭ.

banacanin

 
    Pa linga sarbi Romanii au avut mai multe legeturi cu alti slavi;cu Rusi,Ucraineni etc.Numele personale Radu,Vlad si Mircea sunt pur Romanesti.

banacanin

 
     Prin toate tarile sarbesti sa gasasc toponime romane;Durmitor,Vlasic,Vlaski Do,Vlasenica,Ljepurev do,Stari Vlah...... ;)

Onu

Domnule Durlici,

Dacă aveţi un cont pe Skype, voi putea să vă trimit toată discografia celor de la Phoenix. M-aş bucura dacă la Radio Maidan s-ar asculta şi aşa muzică -- şi s-ar bucura şi Nicu Covaci, cel care a fost şi este încă sufletul lui Phoenix. Cred că, dacă fac să ajungă vorba la el, este în stare să vină să dea un concert acolo. :)