FKV I IZBORI ZA VLAŠKI NACIONALNI SAVET

[raleg]

 Izvinjavam se svima, naročito bata Vladu.
 Doista, u mom prethodnom tekstu u pretposlednjem redu, progutao sam dve cele reči(pored mase drugih grešaka). Trebalo je da piše: "Da ne bih dozvolio sebi slobodu presudjivanja", a onda zarez pa ostalo...
 Sve u svemu, pošto smo mi(iz FKV), označeni kao revizionisti, a to znači i Vi g. Vlad, jer ste mi ranije kazali da ste član FKV i pitali me da Vas nismo možda u medjuvremenu isključili.  Proverio sam, nismo. Dakle Revidirali smo (sve zajedno sa Vama) ponešto.
Medjutim, problem nije u tome. Nego zašto je reviziju napravio VNS, a da to svojoj bazi nije lepo obelodanio. Naprimer da je stavio van snage neke sporne odluke.
 Šta o svemu tome misli FKV, kazaće se u nekoliko narednih poglavlja, specijalno uredjenih za prilike predizbornih aktivnosti izbora novog saziva NSVNM.    
  

PRIJATELJIMA I
ČLANOVIMA VLAŠKE ZAJEDNICE U ISTOČNOJ SRBIJI

Poštovani/e,

Složićemo se da smo ušli u završnu godinu decenije u kojoj se oblikovao novi pristup, eksterni i interni, prema vlaškom etničkom entitetu. To je imalo svoj zakonski okvir koji je bilo moguće koristiti onoliko koliko su kapaciteti vlaške zajednice bili razvijeni i orjentisani da to učine. Smisao ove konstatacije je u tome da se podseti da u tome nije bilo ograničenja koja su nametnuta spolja, van zajednice, tj. od države Srbije i  njenih organa, jer se inicijativa razvoja i očuvanja zajednice prebacila na nju samu.

Novi zakon o  nacionalnim savetima nacionalnih manjina je sve te ranije već uokvirene mogućnosti vlaškog entiteta ponovo naglasio. Tim više postoji obaveza da se smišljeno oslobode potencijali i definišu kapaciteti, ali i podrže veliki individualni napori, koji su već uloženi na putu emancipacije i promocije Vlaha istočne Srbije i njihovog nasleđa.

Predlog da ovo postane tema više uzastopnih okruglih stolova je u interesu ove zajednice radi profilisanja njenih snaga i programiranja u korišćenju raspoloživih zakonskih mogućnosti opšteg razvoja i očuvanja njenih postojećih osobenosti.
 
Ne treba naglašavati da je na dosadašnjem putu bilo ozbiljnih problema i da su oni bili izazvani iznutra, iz same zajednice, ali i spolja, van zajednice. Rečju, orjentacija ka iščekivanom boljitku suočilo se sa ozbiljnim preprekama.

Na osnovu dosadašnjih identifikacija Foruma za kulturu Vlaha (FKV), te prepreke mogu da se podele na sledeći način:

1.   Mimikrija samih Vlaha da treba da se ostane pri postojećem stanju neobaveštenosti o samima sebi i/ili da se prihvate višedecenijske formulacije, koje su oduvek bile opterećene i političkim nabojem, o tome da Vlasi kao etnički entitet postoji samo kao varijetet većinskog naroda, ili

2.   Vlasi istočne Srbije sa prekodunavskim etnogenetskim i etno-lingvističkim rođacima nemaju ništa zajedničko i kada su dokazi očigledni, ili

3.   Ime Vlasi treba ukinuti po modelu nacionalne prakse prekodunavskih suseda, vlaških rođaka i njihove istoriografske škole, uz propagandno nastojanje da se prosto utope u savremenu rumunsku nacionalnu manjinu.

Više je nego jasno da su ovo pravci kojih se treba odreći. Dovoljno je da Vlasi zaista postoje u današnje vreme i da su još uvek vrlo prepoznatljivi po mnogim specifičnostima svog socijalno-kulturnog bitisanja i prakse. Istovremeno je opšte poznato da država Srbija svojim zakonskim rešenima nema prema manjinama, pa ni prema Vlasima, restriktivno zakonodavstvo kojim bi im se nešto uskratilo, ali od njih očekuje da su veoma aktivni u svom samodređenju i u aktivnostima da to iskoriste u potpunosti.

 

O NAZIVU VLAH, VLASI

Ovo ime pojavilo se u osvit istorijskog pamćenja. Posle 1963. godine to se veoma jasno objašnjava u Encyclopedia Britanica1. O tome je dat citat u prilogu ovom tekstu koji definiše prostor gde su u ta davna vremena bili ti protoistorijski Vlasi, od srednje do jugoistočne Evrope i Mediterana.  

To ime vezuje se za prastanovnike Evrope, Pelazge. Ovo je vredno pomena i stoga što je u određenoj meri prihvaćeno među srpskim naučnicima (videti objašnjenja akademika prof. dr Petra Vlahovića vezano za Cincare – u serijalu Društva srpsko-cincarskog prjateljstva „Lunjina“ prikazanog preko Interneta).

Lingvističku varijaciju Pelazgi - Velaski – Vlasi detaljnije je objasnio makedonski Vlah poreklom - dr Nicolas Caranica - u svojoj doktorskoj disertaciji na jednom od prestižnih francuskih univerziteta. U pregledu sistematizovanih preantičkih i posleantičkih imena nalazi se i ime Volcae, koje je prvi zabeležio Julije Cezar u svojim Komentarima galsih ratova, ime koje je prema mnogim autorima u osnovi potonjeg imena Vlah - od rimskog perioda pa do danas.

Pomenuto germansko ime za najpoznatije keltsko pleme, kojim su Germani označavali
strance u odnosu na Germane, kasnije je prošireno i na romanizovane ne-Rimljane, tj. neo-Latine. Zato nije slučajno što se u kasnom srednjem veku, pa i kasnije, pod takvim imenom sreću Reto-Romani iz Švajcarske i Italijani, pored romanizovane populacije na balkanskim prostorima, tj. naših predaka nekad i nas samih sada.

Dakle, ime Vlasi se u različitim hipostazama (izvedenim imenima) od Volcae – Walh - Vlah već dugo vremena sreće u kontinuitetu na prostoru srednje i jugoistočne Evrope. Njihova savremena srodnost izvire iz etnogenetskih procesa vezanih za proces romanizacije u Rimskoj Imperiji.

Ovde mu treba dati i široko značenje o narodnosnoj grupi, prema karakterstikama natio kako je pojam natio definisao učeni Isidor de Sevilla u VI veku, prvi hrišćanski enciklopedista, pozivajući se na jedinstvenost jezika i moralnih osobina (lingua et moribus) i teritoriju. Na taj način širina definisanja imena Vlasi može da se posmatra na način kako bi se gledale narodnosne grupe Sloveni, Germani, Kelti i dr.

Ako se sada vratimo na prostor koji nam je blizak, Vlasi istočne Srbije su u srednjem veku imali kao susede Vlahe u prekodunavskoj srednjevekovnoj Vlaškoj (ungro-Vlahia), Vlahe u srednjovekovnoj Moldaviji (ruso-Vlahia), Vlahe u Erdelju i Ugarskoj (Olahi) i one rasute na Balkanskom poluostrvu (istorijska Makedonija, Albanija, Duklja, Dalmacija, Istra, Raška, Bugarska).

Svi oni su povezani etnogenetski i etno-lingvistički, tamo gde su opstali čak do današnjih dana.

Razvojem svojih srednjevekovnih država, te razvojem kulture i pismenosti od XVI veka pa nadalje, severno od Dunava su tamošnji Vlasi partikularizovali svoja imena na pomenutim državnim prostorima. O tome će biti još nekoliko napomena.

Znameniti velikaš u susednoj Vlaškoj, Šerban Kantakuzino u svojoj Istoriji Vlaške s početka XVIII veka, pisanoj na tadašnjem rumunskom ili vlaškom, govori o ovom eksterno normiranom imenu „Vlahi“ kao opštem imenu, zatim konkretno o narodu u Vlaškoj i u Erdelju koji se identifikuje imenom „Rumâni” a u Moldaviji imenom „Moldovani”. Sem imena Vlasi u to vreme očito da nema drugog zajedničkog integrativnog imena, a razjašnjavanje detalja u pripadnosti u stranim spisima, dominantno na latinskom, vršilo se pribegavanju teritorijalne dodatne odrednice.    

Pa u čemu je onda nesporazum?

[raleg]

O IMENU SA PREFIKSOM „RUM“ I „ROM“

Mnogo pre delovanja „Erdeljske škole“ u XVIII veku, postojala je spoznaja o vezi imena RUMÂNI = ROMANI. Na području Oltenije oko 1620. godine svešteno lice, Maksim Moksa, napisao je rumunskom redakcijom srpske ćirilice korišćenoj u to vreme, oltenskim narečjem kojim i danas govore krajinski Vlasi, svoju hroniku.

Osvrćući se na nastanak Rima i njegovog osnivača on kaže: „După aceea zidi Romil cetate prea mare şi frumoasă. De la Adam până s-au făcut Rimul, 4708 ai. Şi cu glas de bucin ură: să asculte toată lumea de cetatea ce i se puse nume RIM. Deci câţi es de acolo, ei se chiamă
RUMÂNI.” U prevodu: ”Posle toga Romul sazida velelepni grad. Od Adama do izgradnje Rima, 4708 godina. I iz bušena (čobanske trube) glasno objavi: neka se svi pokore ovom gradu kome je dato ime Rim. Tako da svi koji su odande proizašli nazivaju se RUMÂNI.”

   U takvoj interpretaciji Rimljani proizašli iz Rima su Rumâni za rumunske direktne pretke u XVII veku, dok su za sve druge Vlasi - direktni i indirektni potomci Rimljana. Dakle, izražavajući se matematički, važi jednakost RIMLJANI I ROMANIZOVANI NE-RIMLJANI = VLASI = RUMÂNI.

   Kada rumunski savremeni istoričari prenebregavaju ovakav podsetnik i vide na Balkanskom poluostrvu Rumune još u III/IV veku, što slede i dva doktora istorije sa ovih naših prostora poniklih iz te škole, sa odbranom doktorata u Krajovi i Bukureštu, eto politizacije istorije i istine.

   Istorijski podaci krajem srednjeg veka, ili bolje rečeno u vreme perioda koji se označava kao Moderna, svedoči o etnonimu Rumân, kako to pokazuje i stolnik Šerban Kantakuzino. Otkad
se primenjivalo to ime moglo bi se reći da se samo nazire jer su ga stranci zabeležili tek u XVI veku.
 
   Međutim, kada je oslabila Vizantija, koja u latinskim spisima nosi ime Romania, u Maloj Aziji se formira sultanat Rum, kasnijim osvajanjem Osmanlija na Balkanu nastaje Rumelija (Rum-ili), dok se na Vizantince4 primenjuje ime Rum i Urum. Tome nedostaje samo sufiks „man” sa značenjem čovek na germanskim jezicima, a možda m:a   (duša iz baze indoevropskih jezika) i eto starog, tj. našeg imena. Tek, pogledajmo, to jako liči na Ru-mân, Ar(u)-mân, Rum-mer, tj. redom samosvojna imena istočnosrbijanskih, makedonskih i istarskih Vlaha.

   Što se tiče narodnog imena sa osnovom Rom, što je osnova latinskog imena Rima, van konstrukcije da su romanizovani ne-Rimljani  nazivani Romanus, pa su iz toga nastali narodni nazivi Ru-mân, Ar(u)-mân, Rum-mer, prvi njegov nagoveštaj duguje se papi Klementu VI5 koji se u više pisama obraćao Vlasima severno od Dunava kako bi ih privukao katolicizmu, koristeći za Vlahe ime kojim su ih označavali Mađari. Tako 17. oktobra 1345. godine kaže: „tam nobilibus quam popularibus Olachis Romanis”. Reč je, dakle, o Vlasima Romanima. To, naravno, nema veze sa špekulativnom antivlaškom konstrukcijom Vlasi-Rumuni koja se pojavila u naše vreme  dejstvom sa strane, uz pokušaj implementiranja južno od Dunava.

   I kod Kantakuzina u Vlaškoj, a takođe kod njegovog savremenika u Moldaviji Dimitrija Kantemira, princa, istoričara i etnografa, govori se o Munteniji (Vlaška) i o Moldaviji, kao unutrašnjim imenima ovih kneževina kasnog srednjeg veka. Pretpostavka je da u to vreme vladanja pan-pravoslavnih, odnosno pan-religioznih nazora, stanovnici tih zemlaja nisu popisivani po etničkoj pripadnosti. Takođe se ne zna kako je u prvom popisu u Vlaškoj 1832. godine zabeležena etnička pripadnost tamošnjeg naroda. Makar o tome ne govori doktorska disertacija našeg kompatriota iz Kladova („Romanii din nord-estul Serbiei dintre anii 1804 – 1948”).

   Više je nego jasno da pre 1862. godine ovaj etnonim ne postoji ni u jednoj od kneževina, a u Erdelju se koristi sa smislom Roman(in), dakle neko koji je po poreklu vezan za Rim, Romu. U neku ruku to je nastavak ideje pomenutog pape jer su promotori tog novog imena bili greko-katolici (pravoslavni unjati koji su se potčinili rimskom papi, priznavajući poznate četiri dogme i primat pape, a zadržavajući grčko-pravoslavni crkveni ritual).

   Poznato je6 da vodeća klasa u Vlaškoj nikako nije htela da se identifikuje nacionalnim imenom Rumâni, jer je to bilo ime običnih neukih ljudi na selu, uglavnom u teškom kmetovskom položaju prema tom vladajućem staležu. Zato je postojala kriza imena kada je došlo do ujedinjaja Vlaške i Moldavije 1859. godine. Taj problem da postoji država koja je nazvana Ujedinjene kneževine Moldavije i Vlaške a nema zajedničkog imena državotvornog naroda razrešio je Mihail Kogalnićeanu (poznat i kao pisac jedne istorije objavljene 1837. godine pod naslovom – Histoire de la Valachie, de la Moldavie et des Valaques transdanubiens – Istorija Vlaške, Moldavije i prekodunavskih Vlaha). Na ad-hoc skupštini7 Moldavije 7/19 oktobra 1862. godine predložio je da se kneževine organizuju kao unitarna država pod imenom ROMÂNIA. Time je i narod te države dobio knjiško i normativno ime  Român, Români. I otada se ime Vlah = Rumân potiskuje u knjiške fusnote ili se izbacuje iz cirkulacije, potpuno ga pokrivajući novim imenom neprimerenim našoj tradiciji južno od Dunava.

   Ovi detalji se iznose da bi se shvatilo u kojoj je meri ceo pristup brisanja imena Vlah, Vlasi, južno od Dunava jedna oživljena politika susedne države iz XIX veka, koja sa Vlasima istočne Srbije i rešavanjem pitanja njihovog etničkog preživljavanja u današnje vreme nema nikakve veze. Time se podvlači vlaško narodno ime Rumân, Rumâńi, rumâńe(a)şťe (Rum'n, Rum'nj, rum'nje(a)šće), koje se normativno prevodi srpskim istorijskim i tradicionalnim sinonimom Vlah, Vlasi, vlaški.

[raleg]

POŠTO NEMA NOVIH REAGOVANJA I KOMENTARA, RAČUNAM DA MOGU DA NASTAVIM SA PREZENTOVANJEM DALJEG DELA TEKSTA.
 U NASTAVKU TREBALO BI DEFINITIVNO (NARAVNO ONI KOJI TO ŽELE, I KOJI NISU OPTEREĆENI NIKAKVIM UTICAJIMA), DA PREPOZNAJU ONO ŠTO JE U BITI  SUŠTINA PRIČE O VLASIMA.
 DAKLE SAMO TO A NIKAKO JESU LI VLASI OVI ILI ONI, ŠTO JE UOSTALOM ZA SVAKO RAZUMNO RASUDJIVANJE, U TOM SMISLU POTPUNO NEBITNO.
                                                                                                                                                                         prim. Raleg
                                                                                                                                                                


DA LI IMA PROBLEMA OKO KLASIFIKACIJE VLAŠKE JEZIČKE PRIPADNOSTI?

   Kada je reč o ovoj temi takođe mora da se pribegne dostupnim izvorima a ne nacionalnim eforijama za i protiv – rumunističkim i srbističkim.

   Jezik je najvažniji spomenik našeg etničkog bića. Već je naznačen kao rumâńe(a)şťe, u prevodu na srpski vlaški.

   Da se ponovo podsetimo na ono što je dostupno za proveru svakom zainteresovanom pripadniku vlaške zajednice.

   Prosvetiteljski XVIII vek iznedrio je među erdeljskim Vlasima čuvenu Erdeljsku školu ili školu latinista koja je kao što su činili i drugi narodi istraživala etno-lingvistilke korene sopstvenog naroda. Pošto je objednjavala tadašnje intelektualce iz redova unijata, uglavnom sveštena lica, koji su mali pristup do papskih i carskih biblioteka, time je njima olakšano da korišćenjem ranije nedostupnih izvora uobliče istinu o sopstvenom narodu. Tako se „Rim” kao središte početaka u saznajnom smislu vratio na njihove vlaške erdeljske prostore.

   Iz opusa velikih inicijativa, koje su proizašle iz utvrđenog lingvističkog i istorijskog konteksta, bilo je obraćanje erdeljskih Vlaha bečkom dvoru sa čuvenim programskim dokumentom „Supplex libellus valachorum” 1791. godine. Sto godina kasnije, 1892. godine, mnogo toga se iz tog zahteva obnavlja kroz čuveni Memorandum tadašnjih erdeljskih intelektualaca, osuđenih „vlaških rebela (razbojnika)”, kako su nazivani u štampi tog vremena, na pocesu koji im je priređen u Alba Juliji (srednjevekovni Bălgrad opevan u vlaškoj baladi „Janćiu al bjat” – Pijani Janćul i Stanka Jagelanka).

Kao što se da primetiti, ovakve teme ne mogu da se afirmišu bez ozbiljne i obaveštene intelektualne elite koja treba i u ovo vreme da čini aktivistički kapacitet postojećeg vlaškog entiteta. Rečju, vlaško pitanje nije tema koja se rešava improvizacijama neobaveštenih pojedinaca čak i ukoliko takvi pojedinci poseduju neku vrstu formalnog obrazovanja, ali bez adekvatne intelektualne nadgradnje.

   Iz istraživačkog rada erdeljske elite pojavila se prva gramatika, Elementa linguae daco-romanae sive valachicae (Elementi jezika dako-romanskog ili vlaškog). To je bilo 1780. godine u Beču. Ona se oslanjala na romaničko jezičko nasleđe severno i južno od Dunava, dakle na ceo Balkan i govorne romanske/romaničke leksičke forme. Prema tome ne može se reći da se nije odnosila i na ovdašnje Vlahe. Pralelno se razvijala i „Moskopoljska škola” među Arm'nima (Cincarima) sa jednim skromnijim rezultatom iz 1770. godine štampanim u Veneciji, ali je ta orjentacija iznedrila 1813. godine gramatiku štampanu u Beču, Vukovog savremenika i prijatelja Mihaila Bojadžija, sa prvom primenom latinice južno od Dunava.

   Za ovo uranjanje u nedostupnu ili skrajnutu istoriju interesantno je kako se posle nastanka Rumunije 1862. pa i danas prevodi navedeni naslov. On glasi Elementele limbii daco-romane sau româneşti (Elementi jezika dako-romanskog ili rumunskog). Kvalifikativ vlaški je izbrisan jer je trebalo između ostalog izgraditi jedan drugi, videli smo nacionalno-državni,  pristup prema Vlasima koji se forsira kao „românismul la sud de Dunăre“ („rumunizam južno od Dunava”). Vidi se da je taj pristup na ratnoj nozi sa istorijskim i tradicionalnim sinonimskim imenima, diktirajući samo književno konstruisanu i normiranu državotvornu etnonimsku formu Român. Po tome Vlasi ne postoje, a ne toleriše se ni narodno ime Rumân koje ovdašnji Vlasi nisu napustili. Priča o elitizmu vlaških boljara iz prve polovine XIX veka se tako ponovljeno pojavljuje, a pojedinci s ove strane Dunava joj iz neznanja nekritički podležu.

   U ovom smislu može se ukazati još na jedan primer. Ključni pojedinci „Erdeljske škole”, 1825. godine daju da se štampa prvo leksikografsko četvorojezično delo, nešto slično Vukovom rečniku iz 1818. godine, čiji je naslov LEXICON VALACHICO-LATINO-HUNGARICO-GERMANIUM, Budae, 1825. To se prevodi od autora kao LESICON ROMANESCU-LATINESCU-UNGURESCU-NEMĆESCU. Ako je dijakritički znak iznad „A” u prethodnim pridevima trebalo da anticipira budući slovni znak „â”, paralelni tekst na tada još uvek masovno korišćenoj ćirilici je napisan „ROMANESK”. Elem, tu još nema anticipacije budućeg nacionalnog imena Rumuna promovisanog posle 1862. godine, već je reč o pridevskoj odrednici „ROMANSKI”.

   Vratimo se naučno-stručnoj lingvističkoj klasifikaciji. Zaista vlaški jezik istočne Srbije pripada dako-rumunskom dijalektu rumunskog jezika. Njegov leksički fond, po obimu i sadržaju, odgovara jeziku rumunskog seoskog (ruralnog) područja a ne učenom jeziku rumunskih gradskih (urbanih) sredina, jer vlaški etnički element istočne Srbije je bitisao masovno do najnovijih vremena samo na ruralnom (seoskom) području. On je i narodni jezik rumunskih seoskih područja u susednoj Rumunija, ali tamo postoje i inovacije s kojima je takav govor osvežavan prvo kroz crkvu a kasnije i kroz školovanje, dok kod Vlaha, s ove strane Dunava, inovacija nema ili su iz drugih izvora. Tako se vlaški jezik u neku ruku dopunski regionalno suzio.

Ako tražimo integralni vlaški jezik u Srbiji mora da se pozabavimo celim područjem njegova dva narečja, koja po pripadnosti spadaju u tzv. „banatski subdijalekt rumunskog jezika”, kao i muntensko-oltenskim narečjem ravničarskih i podunavskih Vlaha Krajine. Podrazumeva se da se mora ići ka njegovoj rehabilitaciji na vukovski način, počev od onoga što je najkonzervativnije u vlaškom oralnom nasleđu. To su uglavnom vlaška epika, oralni deo običaja i bajalice.

Zapravo nephodan je Leksikon vlaškog jezika. Ko je prošao kroz muku pripremanja emisija na vlaškom jeziku za RTV programe ovu potrebu može veoma dobro da razume.

Paralelno je neophodna i Komparativna gramatika vlaškog jezika, ali tome mora da se doda i nešto što je vrlo značajno sa aspekta šire očuvanih vlaških tradicija. To je Vlaški godišnji narodni kalendar i tradicije.

Naravno, provera mnogih termina može se izvršiti i kroz sistematsko štampanje starih knjiga nastalih u vreme Moderne, koje su po primenjenom jeziku podjenako i vlaške i rumunske, od kojih su neke pomenute u ovoj promemoriji.

Priča je možda nekompletna za odgovor na jedno pitanje. Naime, ako je vlaški jezik i rumunski jezik jedno te isto, zašto ne postoji njihovo apsolutno jezičko poklapanje u današnje vreme?!

U odgovoru na to važno pitanje treba se usredsrediti na sledeće komentare.

1.   Jezik se čuva i prilagođava u okviru socio-privrednih i socio-kulturnih funkcionalnih potreba govornika. Dakle, on sadrži samo funkcionalni leksički fond (rečnik, pojmove, vokabular). Ako su aktivnosti naroda tradicionalne, tj. stočarske i zemljoradničke, onda se ne može očekivati da jezik ima i sadržaje van takvih tradicija. Tek pisana reč ga obogaćuje novim rečima, stvorenim u okviru postojećeg jezika ili prilagođenim pozajmicama iz drugih jezika. To dalje iziskuje nadgradnju u vidu jezičke norme i normativne gramatike.

Na vlaškom jeziku u istočnoj Srbiji nema pisanih dela van nesigurne uspomene na pokušaj Jona Učitelja iz Brestovca kod Bora, čije je delo izgubljeno ili uništeno između dva velika rata.

2.   Savremeni rumunski jezik, kao normirani jezik jednog naroda i najveće države na Balkanu, prošao je brojne razvojne faze koje se mogu pratititi od prvih pisanih dela u XVI veku pa do današnjeg vremena. Tako sagledavan8, osnovni fond rumunskog jezika čini 30,29 %, rumunske jezičke kreacije su na taj osnovni fond dodale još 24,68 %, tj. rumunskim u užem smislu se može smatrati 54,97 % jezičkog fonda. Pozajmice koje su se desile najviše tokom XIX veka i bile su preuzete iz ostalih romaničkih jezika, ali u tome dominira francuski jezik i zatim italijanski, povećali su ovaj romanički fond rumunskog jezika na 75,60 %. Ostalo je deo svakodnevnih inovacija koje su i danas prisutne.


3.   Gde je ovde vlaški?
Više je nego jasno da se on nalazi u tih 30,29 % pomenutog leksičkog fonda. Prema tome u lingvističkoj klasifikaciji jednakost između vlaškog i rumunskog ne može da se raskine niti ospori. Slično kao ni između timočko-zaglavskog, leskovačkog, vranjanskog i drugih govora srpskih sela na jugu Srbije ili na drugim srpskim dijalektalnim prostorima i srpskog jezika uopšte. Međutim, kod ovih drugih se razlika ublažava učenjem u školi dok je u slučaju današnjeg vlaškog i savremenog rumunskog književnog jezika to zatečena konstanta bez izgleda da se uočljiva funkcionalna udaljenost smanji.
 
Stručno-lingvistički nazivi za neki jezik koji je evoluirao ili stagnirao u razvoju zavise od naučnih kriterijuma, dok u javnoj upotrebi uvreženi nazivi zavise od postojećih lokalnih normi prevođenja pojedinih naziva sa jezika pripadnika na jezik većinskog naroda i obrnuto. Nekad je to sinonimija a nekad politika.
 
Na primer, u intenzivnim raspravama u Crnoj Gori oko crnogorskog jezika, zvanično se ne odbija njegova lingvistička pripadnost srpsko-hrvatskom štokavskom dijalektu, ali se naglašava i dražavotvorni politički smisao norme „crnogorski jezik“. Pri tome, leksičke jedinice koje čine razliku su minimalne, a kod izgovora su uvedena dve-tri nove grafeme (slova) koji postoje u APHI zapisu u banatskom subdijalektu kojim govore naši pribrežni i planinski Vlasi (uslovno Ungurjani). To su „ś“, „ź“, „dz“.

4.   Odluka Vlaškog nacionalnog saveta o normiranju vlaškog jezika rumunskom književnom normom, imajući u vidu prethodne navode, ne može se smatrati korakom koji je unapredio vlašku jezičku zbilju. Međutim, ona može da se pripiše nameri da se „vlaški etnički entitet“ preimenuje u „rumunsku nacionalnu manjinu“. Rečju, tu se upalo u zamku jedne nepotrebne politizacije, možda po željama sa strane, koja ništa ne rešava na vlaškoj strani, ali mnogo toga komplikuje.
Među onima koji su olako doneli ovu odluku većina njih ne govori i piše rumunskom normom, niti vladaju fondom od oko 6000 reči/pojmova iz vlaškog iz one prvobitne zajedničke baze od 30,29 %.

Ova tema očito ne može da se prepusti samo formalnim lingvistima. Kako se o nekim drugim temama običajavalo da se kaže – i narod se pita.
 
Svakako da treba ukazati još na jednu nespornu mogućnost. Rumunski jezik na individualnom planu treba i učiti i znati po sopstvenom izboru jer se na tom jeziku mogu naći i mnogi odgovori na pitanja koja se ovde potežu, ali i visoko razvijeno kulurno stvaralaštvo koje može da oplemeni svakog poznavaoca jezika. Pa i inspiracija za jezički razvoj poput problematike formiranja i primene prefiksa i sufiksa u vlaškom jeziku. Ali sve to ne sa namerom da se u ovo vreme „zbriše“ vlaški jezik.


ROMANIZACIJA I RE-ROMANIZACIJA

Ova identifikacija8 duguje se jednom velikom rumunskom lingvisti (Sextil Puşcariu), po kome nosi ime vrlo poznati institut za lingvistiku iz Kluža (Cluj-Napoca). Prvo istraživanje naših narečja izvršili su upravo poslenici tog Instituta davne 1937. godine, a u najnovije vreme, u periodu 2004-2007. godine, urađen je sistematski projekat na osnovu koga će u doglednoj budućnosti da se objavi lingvistički atlas postojećih vlaških narečja na terenu istočne Srbije, na osnovu jezičkih intervjua po normiranom upitniku u 64 vlaških naselja. Očekivanje je da će objavljivanjem tih istraživanja prestatiti špekulacije o poziciji vlaškog jezika istočne Srbije u porodici romaničkih jezika.

Verovatno je interesantno znati da je SANU negativno odgovorila na poziv da učestvuje u pomenutom projektu pripreme lingvističkog atlasa. Sa druge strane, Direkcija za ljudska i prava manjina Vlade Republike Srbije je i moralno i materijalno podržala ovaj projekat i olakšala je njegovo odvijanje na terenu istočne Srbije.

Vlaški jezik, odnosno svi dijalekti rumunskog jezika na Balkanu, tj. u jugoistočnoj Evropi, naravno uključujući i sadašnju Rumuniju, su produkt intenzivne romanizacije starosedelaca Balkana i njihovog mešanja sa rimskim podanicima sa različitih strana Imperije. Taj proces je prošao kroz fazu zajedničkog latiniziranja, koji je tek kasnije mešanjem sa neromanizovanim stanovništvom evoluirao ka svojoj definitivnoj formi. U tom smislu se može prepoznavati građanin Rimske Imperije – Romanus, sa njenim stečenim građanstvom, naročito posle edikta imperatora Karakale 212. godine.

Nametnuti/prihvaćeni latinski jezik, sa starosedelačkim podslojem (substratum) je praktično označio okončavanje procesa romanizacije. U daljem procesu evolucije jezika, na ovaj produkt okončane romanizacije nadodao se nadsloj (adstratum) drugih etnosa – kod Kelta/Gala to su bili germanski Franci, a na balkanskom prostoru Sloveni.

Prema tome, u jugoistočnoj Evropi uobličavanje dijalekata rumunskog jezika (daco-romanae sive valachicae – dako-romanski ili vlaški), kojima pripadaju vlaška narečja, je završeno između VII-X veka.

Otada pa nadalje, do intenzivnih inovacija koje su započete sa delovanjem pomenute erdeljske latinske škole, uz činjenicu da te inovacije i dalje traju, može se govoriti o re-romanizaciji rumunskog jezika. Pri tome, toga nije bilo i nema na prostorima gde su Vlasi nastavili svoje bitisanje, na periferijama koje su van takvih uticaja, tj. tamo gde su ih zadržale ili smestile istorijske okolnosti.

U navedenom kontekstu, a i uz uvažavanje pravila normativnog prevođenja etničkih imena Vlaha na jezike većinskih naroda među kojima žive Vlasi, mora da se nađu rešenja za njihovo etničko preživljavanje i razvoj.

Dokaz tog vlaško-rumunskog  jezičkog jedinstva su pisana dela na jeziku koji nije prošao re-romanizaciju. Biće od velike pomoći da se to štampa južno od Dunava, paralelno u originalu i u rumunskoj transkripciji.

Zašto?

Ako se poznaju alternacije i palatizacije koje su se desile u vlaškim narečjima, veoma je lako da se pomenuta dela čitaju u datoj savremenoj latiničnoj rumunskoj transkripciji. Na osnovu postojećeg vlaškog iskustva poznavanja ćirilice i latinice ta dela se mogu i čitati i razumeti. Uostalom, postoje indicije da se ta ćirilica, u tzv. rumunskoj redakciji (iz koje je Vuk preuzeo sovo „џ“ i uneo ga u savremenu srpsku ćirilicu) nekada pisala i čitala i u Krajini. Ko zna, možda će se naći izvori da se to potvrdi i da je korišćeno i među planinskim Vlasima. U tom pravcu mora da se nađu usmerenja daljeg bavljenja ovom problematikom, kao i da se definiše praksa aktivne štamparske delatnosti.


Jezik je „vlaški“ do početka njegove re-romanizacije. To treba definicijski jasno izdiferencirati, čak i oslanjanjem na Platformu o regionalnim i manjinskim jezicima u Evropi.

Dakle, kada govorimo o vlaškom jeziku u istočnoj Srbiji, tada jasno naglašavamo ovu lingvističko-kulturološku vododelnicu koju je u današnje vreme teško preskočiti. Pojednostavljeno to znači da se može zaključiti:

•   Vlaški jezik je produkt ROMANIZACIJE sa savremenim osobinama regionalnog jezika ruralnih vlaških prostora.
•   Rumunski savremeni jezik je u bazi isto što i vlaški i obrnuto, ali se na tu osnovu nadodala RE-ROMANIZACIJA i državno i nacionalno institucionalno jezičko normiranje na prostoru Rumunije kao urbani jezik rumunske države i državotvornog naroda.

[Vlad]

Izvinjavam se svima, naročito bata Vladu.

Е, немој да се извињаваш, леба ти, само ми лепо објасни шта треба да закључим.
Да ли треба да закључим да су садашњи чланови форума дилетанти и конформисти, како си навео, или да закључим да нам је страна ортографија које се, колико видим, Драгић, а самим тим и ФКВ још није одрекао, без обзира што је у међувремену ставове променио за 180°.
Можеш ли да будеш прецизнији у томе ко је од чланова или руководилаца тог тела дилетант. Јесу ли сви дилетанти или су дилетанти само појединци из тог савета.
Да будем још конкретнији:
Јесу ли дилетанти и конформисти Балашевић, Журж и Зоки Јанковић, људи који су до сада партиципирали у борској општинској власти и на чији си предлог и инсистирање добио директорску или неку другу функцију у неком од јавних предузећа ако се не варам.
Ако су и они дилетанти, зашто си пристао да сарађујеш са дилетантима?
Следеће што ме занима јесте од када су ти људи постали дилетанти? Ако се не варам, управо си им Ти, бата РалеГ, био високи функционер и један од оснивача странке, да будем прецизнији председник борског окружног одбора ВДСС.
Јесу ли они били дилетанти (ако се та квалификација са почетка односи на њих) од самог почетка или су се касније искварили па су постали дилетанти?
Или су можда постали дилетанти јер су одбили да следе Драгићев курс и заокрет од 180 степени?

Sve u svemu, pošto smo mi(iz FKV), označeni kao revizionisti,

Бата РалеГ,
Нема потребе да вас нико проглашава за ревизионисте када управо Ти на овом форуму у више наврата износиш да је форум ревидирао почетне ставове по многим питањима.
Дакле, не видим ништа спорно у томе да вас било ко назове ревизионистима, ако већ и сами признајете да сте одустали од почетних начела за које се форум залагао.

a to znači i Vi g. Vlad, jer ste mi ranije kazali da ste član FKV i pitali me da Vas nismo možda u medjuvremenu isključili.  Proverio sam, nismo. Dakle Revidirali smo (sve zajedno sa Vama) ponešto.

Ми, g. Vlad, нисмо ревидирали сопствене ставове ни у чему и на то смо јако поносни! Ми полазимо од тога да је ФКВ остао једна демократска организација у којој не влада једноумље. Зато, Ми, g. Vlad, са поносом истичемо да смо и даље следбеници оних програмских начела ФКВ због којих смо се учланили у ФКВ.  
Ми, g. Vlad, још можемо (хоћемо) да истакнемо да поштујемо демократска начела на којима ФКВ почива и да потпуно уважавам чињеницу да је већина одлучила да крене путевима супротним од оних којима смо сви ишли.
И, јако нам је драго да нас нисте избацили из Форума јер на тај начин показујете да сте унутар организације отворени за различита мишљења.

Medjutim, problem nije u tome. Nego zašto je reviziju napravio VNS, a da to svojoj bazi nije lepo obelodanio. Naprimer da je stavio van snage neke sporne odluke.

Које су то конкретне одлуке стављене ван снаге? Одакле Ти је таква информација? Колико сам ја мофао да чујем од појединих чланова и функционера Савета, ништа није ревидирано.

Šta o svemu tome misli FKV, kazaće se u nekoliko narednih poglavlja, specijalno uredjenih za prilike predizbornih aktivnosti izbora novog saziva NSVNM.    
 

Одлично. Јако ми је драго због овог саопштења Форума. Осећа се позитивна промена у ставу Драгомира Драгића, па самим тим и Форума.
Немој да ми замериш, бата РалеГ, нека од претходних саопштења су више личила на поглед на влашко питање Војислава Коштунице и Петра Лађевића, него на званични став ФКВ.

Поздрав и не замерај на критици  

[raleg]

Halo Vlad, nema zamerke. Pogrešno sam shvaćen i stvarno čemu i kakva izvinjenja.

Zaključak je trebao da izadje iz sledeće logike:  Jer je pomočni državni organ Republike Srbije, čija je nadlešnost rešavanje pitanja iz oblasti kulturne autonomije Vlaha, izmedju ostalog i pitanje zakonske mogučnosti upotrebe službenog jezika i pisma. Dakle NSVNM je doneo odluku, da je službeni jezik Vlaha koji žive u Srbiji, jeste rumunski kjiževni jezik. Da je pismo(ortografija, alat ili znakovni sistem) kojim će se taj jezik i ostali govori vlaha zapisivati, rumunska latinica.  Ja sam Vlah pa me živo zanima (verujem, tebe mnogo više) zbog čega je moj i tvoj nacionalni savet odlučio, da obrazac za upis u posebni birački spisak pripadnika naše nacionalne manjine, urado na nama stranom jeziku i stranoj ortografiji(srpkom jeziku i srpskoj latinici), kada već imamo svoje? Dalje, postavio sam pitanje, da li je savet ukinuo takve odluke ali da o tim promenama nikoga nije obavestio,  (možda je došao do nekih novih saznanja i revidirao svoje kolektivno uverenje), što podrazumeva i takve formalno pravne pojedinosti(kao stavljanje van snage onoga, što nije u funkciji proklamovanog). I šta sve to znači?

Nikada nisam nikoga poimenice nazivao ni diletantom ni konformistom, pogotovu te pojmove nisam koristio o bilo kome u generalnom smislu. Svih 21 člana su bili nekompetentni da se uhvate u koštac sa tako važnom temom. I umesto da su preduzeli neke radnje i proverili svoje ideoložke predrasude, na primer da angažuju neke kojima je to struka, oni su prelomili naprečac, upravo diletantski i komformistički. Dakle nisu to postali nego su se tako po ovom pitanju ponašali. 
I ostavimo se tog prozivanja, da smo negde zajedno u vlasti i šta smo u prošlosti napravili zajedno i oko čega se razišli. Ja sam osoba drugog misaonog sklopa i ove stvari nisu ni u kakvoj medjusobnoj vezi. Jezik nije političko i partisko i pitanje, a vidim da se to kod naših ljudi tako posmatra.
Tekst koji je Dragić pripremio, na osnovu proučavanja obimne gradje i velikog iskustva sa lica mesta(na terenu), upravo govori da FKV nije ničemu pristupio kao NS na prečac. Nema promene od 180 stepeni.To se nekima pričinjava. Postoji kontinuitet gotovo izvornih stavova (ideja,ciljeva..) ali uz uvažavanje realnosti, zbog čega smo čak preponosni. Isterivanje sumnjivih principa po svaku cenu(makar i propasti sveta) je apsurd. A ukoliko takvo isterivanje, kao rezultat toga kod Vlaha dovede do njihovog nestajanja, je glupost. Što se demokratije tiče, neki to shvataju kao obezbedjivanje većine za nadglasavanje(na prmer da je Zemlja četvrtasta). Biće pre da je to jednoumnost(iako kolektivna). Neki je vide kao najviši stepen demokratije. Kako ko. Sve je relativno iii naravno "demokratski".

Nemam saznanja da se V Koštunica i P Ladjević bavili vlaškim pitanjem. Ali ako dodjem do toga, zbog viših patriotskih razloga, obavezno javljam.
Ne zameram ako me neko kritikuje na osnovu argumenata.
 
Pozdrav i (kao član FKV) smatraj se pozvanim na okrugli sto, kada se bude održao.
                                               
                                                 Sledi nastavak teksta predsednika FKV u još nekoliko poglavlja.






KOJA JE MOGUĆNOST JEZIČKOG NORMIRANJA VLAŠKOG JEZIKA?

Oko pisanja i čitanja i ubrzavanja pisanih aplikacija na vlaškom, izlaz mora da se traži u postojećem i dostupnom iskustvu. O tome je već bilo reči.

1.   Nije sporno da je pitanje dijalektološkog zapisivanja vlaških narečja rešeno već prisutnom praksom u romanistici, sa rešenjima koji se oslanjaju na APHI. O tome već postoji pozitivan rezultat u istočnoj Srbiji.

2.   Proučavanjem starih tekstova, vlaških hronika (iz Vlaške) i moldavskih letopisa (iz Moldavije) može da se ukaže na nešto drugačiji pristup. Primera radi „vlaški“ tekstovi su potpuno ili veoma bliski sadašnjem govoru u Krajini. Dok su „moldavski“ bliži Ungurjanima. To znači da su potpuno čitljivi za Vlahe u ćiriličnom originalu ili u novoj latiničnoj rumunskoj transkripciji, uz poznavanje određenih pravila koja imaju skoro fonetski karakter.

3.   Kod planinskih Vlaha imati u vidu dopunu konvencije o čitanju u odnosu na krajinske Vlahe. Na primer: „ne“, „ni“ je „nje“, „nji“; „le“, „li“ je „lje“, „lji“; „ce“, „ci“ je „śe“, „śi“; „ge“, „gi“ je „źe“, „źi“; „de“, „di“ je „đe“, „đi“ ili „dă“, „dî”, „te”, „ti” je „će”, „ći”; „...ele...” je „...ili...”, „...er...” „...re...” je „...jer...”, „...rje...” i sl. Kada je tekst pred nama to se veoma lako može demonstrirati, dok bi u predgovoru takvih čitljivih dela iz daleke prošlosti ovo bilo objašnjeno na vrlo prihvatljiv način.

4.   Malo drugačiji pristup biće ako se zadrži isti ortografski znak (slovo) i u nepalatalizovanom („caranskom“) i u palatalizovanom („ungurjanskom“) govoru, kao i pomoću njih ispisane morfeme (reči), a izgovor rešavati dodatnim znacima (tzv. dijakritički znaci). To je u suštini veoma blisko sistemu APHI. U tome, kada se skinu dijakritički znaci, reči ostaju kao u internet zapisu srpskih reči kada se „č“, „ć“, š“ pišu bez dodatka iznad slova, tj. kao „c“, „c“, „s“.
 
Generalno gledano, ne postoji problem zapisivanja i pisanja na vlaškom sve dok ne krenu propagandističke nakane koje beže u Vukova pravila ne proučivši ovo što je dostupno i što bi vlaški jezik očuvalo u njegovoj celovitoj lingvističkoj pripadnosti. Ustvari postoji problem pismenosti u jednom širem smislu u kome bi mesta bilo i za vlaške pisane opcije.


Na opisani način moglo bi da se redefiniše odluka koju je ishitreno doneo VNS o normiranom književnom jeziku među Vlasima. Pristup na koji se ovde upućuje vidi se iz sledećeg primera. „Devojka, devojke“ na vlaškom može da se napiše kao „fată, fete (izgovor: fete)” kod Vlaha preko Timoka, na desnoj obali. Na levoj obali to je „fată, fęt˝e”(izgovor: fjeθe, fethe), kod planinaca „fată, feťe (izgovor: fjaće)”. Naravno da se ovakav pristup razlikuje od „vukovskih“ pravila. „Internet“ zapis u sva tri slučaja, kada se izostave dijakritični znaci, postaje „fată, fete”. Tako se otkriva „original” reči, tj. najjednostavnija i najkraća leksička forma koja može da se definiše i kao jezička norma koja u sebi sadrži i dijalektalne alteracije i palatalizacije.


DRŽAVE SUSEDI I VLAŠKO PITANJE

Jasno je da je reč o Srbiji i Rumuniji. Postoje dve dimenzije problema. Jedan se tiče zvaničnih stavova. Drugi se odnosi na razne aktivnosti van državne kontrole, a ponekad i tolerisano ili inspirisano od pomenutih država.

Srbija je nesumnjivo završila svoj posao prema manjinama, pa i prema vlaškom etničkom entitetu, svojim evropskim zakonodavstvom s kojim je sve manjine stavila u isti položaj pozitivne diskriminacije. U tome je zauzela i vrlo rigorozan stav da se ne meša u autonomiju tih manjina prepuštajući ih nacionalnim savetima koji ih reprezentuju. Sve to važi i za Vlahe u istočnoj Srbiji.

Stav Rumunije je nejasan. Iskustva sa rumunskim zvaničnicima koji su nas posećivali su loša, a iščekivanje da u Parlamentu Rumunije prođe Amandman Baseskua sa osvrtom na Vlahe, nije se ispunilo.
   
Među samim Vlasima postoji ono što je na početku ovog teksta nazvano mimikrijom u kojoj se manifestuje jedna skrivena želja da se istina nikada ne izvede na čistinu. To se oslanjalo na bivše sitne službenike u komunističkoj vlasti ili oko te vlasti, koji su sebe danas našli kroz priklanjanje pojedinim domaćim tvrdim nacionalnim i/ili nacionalističkim partijama. Ponekad je to fundirano i strahom od nepoznavanja ove teme, te da se ne otkrije kolika je dimenzija njihovog zaborava jezika. U nekim slučajevima to je izazvano i kompleksom u mešovitoj porodici u kojoj su deca već napustila jezik. To delovanje može da se nazove „de-romanizacija“ kao antiteza „romanizaciji“. U javnoj sferi to se demonstrira plasiranjem pojma o opasnosti od „rumunizacije“ koji nikada ne objašnjavaju oni koji je žigošu kao opasnost sa strane. Pritom, protagonisti takve konstrukcije izgleda da nikada nisu pogledali Feliksa Kanica koji u svojim putopisnim delima kaže na jednom mestu (... uostalom Timočka Krajina je 1501. već bila uveliko rumunizovana ...“).

Benigniji je zahtev da se nepoznanice reše skupom stručnjaka za datu materiju. Kada to kažu, neki Vlasi misle na ličnu nesigurnost u vezi postojeće problematike. Međutim, testiranje institucionalnog stava po tome, na osnovu inicjative Saveta za međunaconalne odnose opštine Bor i sa podrškom najviših organa opštine Bor o sukcesivnim skupovima o vlaškom etnicitetu, nije uspelo. Nijedna od osam institucija kojima je adresirana ta inicijativa nije odgovorila na dostavljeni predlog i zahtev za podršku. Istovremeno oko takvog skupa postoji zabuna o isčekivanom rezultatu. Jer realizacija tog projekta nije da bi se nešto objasnilo Vlasima već da se o tome obaveste oni koji to nisu.

Na srpskoj strani postoje mnoge teorije koje blokiraju razvoj i emancipaciju Vlaha. Da li su ipak utemeljene u nacionalnim institucijama većinskog naroda nepoznanica je. Obično se govori da nema vlaškog jezika, da nema norme jezika, da nema vlaškog pisma itd. To su reakcije neobaveštenih i zlonamernih. No ravnodušnost na strani institucija sistema i nacionalnih institucija, u stilu srpske narodne izreke „tresla se gora rodio se miš“, možda svedoči i o teškoćama u napuštanju  instutucionalizovanih mišljenja o Vlasima iz vremena pre promena 2000. godine.
 
Kako reaguje rumunsko neoficijelno okruženje? Postoje mnogi loši primeri. Oni su uglavnom veliki promašaji i ne služe na čast svojim autorima. Obično u neodmerenostima prednjače neke NVO iz Krajove i Arada.

   
VLASI I RUMUNSKA NACIONALNOST

U svetu danas postoje dva pristupa poimanju nacije. U nekim državama to se izvodi iz prava ius soli (načelo zemlje rođenja). Kod drugih prednost ima ius sanguinis (načelo krvi). Jedno je političko a drugo je etničko poimanje nacije. Ukratko rečeno, nema jedinstvenog odnosa prema ovom pitanju. U visoko razvijenim zemljama Zapada najčešće važi prvo načelo. Na Istoku, odnosno tamo gde se desila implozija komunizma preovladava etnički princip.

Svakako da kada su u pitanju Vlasi, oni su vrlo udaljeni od načela krvi. Još davno je zapaženo da se uglavnom uklapaju u definiciju političkog naroda. Čak su upoređivani sa Nemcima iz Alzasa i Lorene za koje se govorilo da su veći Francuzi od etničkih Francuza. To bi značilo da pitanje poimanja svoje manjinske pripadnosti ne vide samo u domenu nekih etničkih karakteristika već češće nadjača dodatno subjektivno samoodređenje članova zajednice.

Rečju, zajedničko poreklo kroz etnogenetsko poreklo, jezik u bazi, zatim u dugom istorijskom periodu isti unutrašnji i spoljni  nazivi, skoro istovetne tradicije, ne mogu biti dovoljan argument da Vlasi sebe osećaju kao rumunsku nacionalnu manjinu u Srbiju.

Fakat je da se među Vlasima nije razvijao niti koristio normirani zajednički jezik niti je izvesno da će to ikada biti, da nisu bili povezani u isti teritorijalno-administrativni sistem, čak ni u tursko vreme, da postoje određene razlike i u sistemima vrednosti, te u istorijskoj prošlosti. Sve  to osporava tezu da Vlasi sebe mogu da osećaju kao savremenu rumunsku nacionalnu manjinu u Srbiji.

Na kraju, o ovome mora da se razmisli na rumunskoj strani koja, to je već rečeno, još nije o Vlasima pokazala svoje karte, ali su mnogi pojedinci i neke rumunske organizacije, ponekad uz blagonaklonost državnih organa, napravile i prave Vlasima ozbiljne štete.


ZAKLJUČCI
   
   Prepušta se da zaključke formuliše OKRUGLI STO, na jednoj ili posle više sesija, pa ovo što se nabraja u nastavku predstavlja ponavljanje FKV gledišta koja su podložna izmenama i dopunama, a odnose sa na sledeće predloge:
 
•   Vlasi su etnički entitet u istočnoj Srbiji pod tim imenom na srpskom i svojim narodnim nazivom na vlaškom jeziku.
•   Vlaški jezik istočne Srbije je lingvistički kategorisan u dako-rumunski dijalekt rumunskog jezika i kao funkcionalni regionalni jezik obuhvata tri identifikovana narečja.
•   Izvršavanje normiranja ortografskog zapisivanja vlaških narečja podrazumeva da će se izgovor regulisati dijakritičkim znacima. Brisanje dijakritičkih znakova otkriva u njemu normativnu bliskost.
•   Preduzimanje mera za izradu Leksikona vlaškog jezika, Uporedne gramatike vlaškog jezika i Godišnjeg narodnog kalendara vlaških tradicija je neophodan i hitan zadatak.
•   Aktiviranje izdavačke delatnost i savremenog korišćenje radio, TV i drugih elektronskih medija intenzivirati.
•   Formiranje „Vlaške kuće” kao muzeja vlaških tradicija i pamćenja je imperativna potreba.
•   Podržavanje stručno-naučnih istraživanja i drugi vidovi prezentacije i emancipacije vlaškog nasleđa je vrlo bitna aktivnost evropskog predstavljanja Vlaha.
•   Razvijanje institucionaalnih odnosa sa institucijama Republike Srbije u širenju mogućnosti vlaške emancipacije na lokalnom, regionalnom i republičkom planu treba pokriti zajedničkom agendom.
•   Uspostavljanje korektnih odnosa sa susednom Rumunijom posle njenog usvajanja  dopunjenog amandmana Baseskua je potrebna normalizacija veza sa tom stranom.
•   Uključivanje međunarodnih institucija u realizaciji vlaških projekata mora da bude stalna aktivnost.

Ovaj predlog se ističe u uverenju da će svi dosadašnji poslenici na vlaškoj emancipaciji da shvate nekoliko činjenica:

•   Emancipacija i razvoj vlaške zajednice ne može da se udene u prizemne privatne i druge egzistencijalne potrebe članova/članica vlaške zajednice.
•   Rad u ovoj oblasti podrazumeva znanje i umenje u datoj oblasti a ne samo mišljenje i stav pro ili kontra određenih neophodnih aktivnosti.
•   Korektnost i tolerancija ne znači popustljivost pojedincima i snagama koji politiziraju kulturnu autonomiju Vlaha.
•   Mora se na svakom mestu razumeti da uspešnost bilo kog od navedenih usmerenja nije moguće bez sopstvenih kapaciteta koji čine uključeni vlaški intelektualci.
•   Realnna je potreba da i državne i nacionalne institucije imaju u vidu da pitanje „demokratskog prava na mišljenje i delovanje“ pojedinaca i grupa iz vlaškog miljea ne sme da remeti i otežava aktivnosti u razvijanju pozitivne afirmacije vlaške kulturne autonomije kako se dešavalo u ranijem periodu.


FKV, Dragić Dragomir, predsednik















LITERATURA:

1dr Nicolas Caranica: LES AROUMAINS: LES RECHERCHES SUR L’IDENTITÉ D’UNE ETHNIE, UNIVERSITE DE BESANÇON, Département des Sciences Humaines, Thèse pour le Doctorat, 1990

2Stolnicul Constantin Cantacazino: ISTORIA ŢÂRII RUMÎNEŞTI, 1688 – 1717, Bucureşti 1963

3Maxim Moxa: CRONICA LUI MAXIM MOXA, Oltenia, 1620

4Konstantin Jireček: ISTORIJA SRBA, knjiga 1, Beograd, 1978.

5Adolf Armbruster: ROMANITATEA ROMÂNILOR, istoria unei ideii, Bucureşti, 1993

6Vasile Arvinte: ROMÂN, ROMÂNESC, ROMÂNIA, Bacău, 2004

7Ştefan Bălan, Nicolae Şt. Mihăilesdu:  ISTORIA ŞTIINŢEI ŞI TEHNICII în ROMÂNIA, date cronologice,  Bucureşti, 1985

8Marius Sala: De la LATINĂ la ROMÂNĂ, Bucureşti, 2006

9Prof. dr Vojislav Stanovčić: POJAM NACIONALNE MANJINE I TRETIRANJEINDIVIDUALNIH I KOLEKTIVNIH PRAVA, Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Godišnjak, Beograd, 2008.

10Victor NEUMAN: Neam, popor sau NAŢIUNE, despre identităţile politice europene, Bucureşti, 2005

11Lician Boia: DOUĂ SECOLE DE MITOLOGIE NAŢIONALĂ, Bucureşti, 2005

12Lucian Boia: ISTORIE ŞI MIT ÎN CONŞTIINŢA ROMÂNEASCĂ, Bucureşti, 2006

 

Citat pomenut na početku teksta:

Prema1 Encyclopedia Britanica:

 „Pelazgi nisu ništa drugo nego Vlasi, ili vlaški pastiri, koji su, u antička vremena, kao i u modernim vremenima, imali običaj da se u velikom broju sezonski pomeraju na širokim prostranstvima. Njihovo ime bilo je „Velak-ski“ i rasprostranjeni su bili na velikom prostoru koji je obuhvatao krajeve današnje južne Poljske i one severno od Crnog Mora, ograničene na zapadu jednom linijom koja je polazila od Adriatika i zabijala se u srce Evrope sa Retijom i Panonijom, te na jugu do Krita i na istoku zauzimajući dobar deo Male Azije, dokle se pružalo njihovo transhumanstvo (sezonsko stočarenje).“

Preveo D. D.


 

[raleg]

                  Pokušću ponovo  da aktuelizujem delove predložene (FKV) PLATFORME za rad NACIONALNOG SAVETA VLAHA

         Više je nego sigurno, da bez obzira iz kog socojalnog okruženja potiču članovi Saveta, svima njima je bliska ideja da imaju posebnu misiju.
Medjutim, za njeno sprovodjenje mora da postoji jedan sistem razumevanja tog zadatka u vidu usaglašene vizije da se to ispuni.
Po sebi se razume da se na ovaj način isključuju bilo koje podele unutar Saveta, organa koji se na državnom nivou prepoznaje kao INSTITUT KULTURNE AUTONOMIJE VLAHA.

Dakle, Savet nije mesto gde se konfrontiraju politički i ideološki stavovi o "vlaškom pitanju" jer će to pitanje biti celovito okontureno PLATFORMOM. Iz tih razloga ne može se u njemu delovati na način kao što se odmeravaju snage u narodnoj skupštini bilo koje zemlje, niti da delovanje bude posledica ovakvog ili onakvog grupašenja. Prema tome, u radu Saveta ne može se govoriti o demokratizaciji u klasičnom smislu reči već o opredeljenju na osnovu jasne i istinite argumentacije po svakoj razmatranoj temi. Tako gledano, ono što nije istinito nije ni demoktatsko.
 Postoje tri važna segmenta prepoznavanja ovog kompleksa:

* Identifikacija problema na osnovu postojećeg saznanja i iskustva unutar vlaške populacije i trarešenja u vezi sa stepenom razvoja njenih kapaciteta za razumevanje, rešavanje i prevazilaženje tih problema u realnom vremenu;

* Ispunjavanje funkcije konsultativno-savetodavnog organa prema organima Republike Srbije u skladu sa postojećim zakonodavstvom;

* Saradnja sa vladinim i nevladinim institucijama u zemlji i medjunarodna saradnja na regionalnom i EU planu.

Nijedna od ovih celina ne može da postane ekskluzivno pravo pojedinaca ili neformalnih grupa u okviru saveta.

[Vlad]

KOJA JE MOGUĆNOST JEZIČKOG NORMIRANJA VLAŠKOG JEZIKA?

1.   Nije sporno da je pitanje dijalektološkog zapisivanja vlaških narečja rešeno već prisutnom praksom u romanistici, sa rešenjima koji se oslanjaju na APHI. O tome već postoji pozitivan rezultat u istočnoj Srbiji.


2.   Proučavanjem starih tekstova, vlaških hronika (iz Vlaške) i moldavskih letopisa (iz Moldavije) može da se ukaže na nešto drugačiji pristup. Primera radi „vlaški“ tekstovi su potpuno ili veoma bliski sadašnjem govoru u Krajini. Dok su „moldavski“ bliži Ungurjanima. To znači da su potpuno čitljivi za Vlahe u ćiriličnom originalu ili u novoj latiničnoj rumunskoj transkripciji, uz poznavanje određenih pravila koja imaju skoro fonetski karakter.

3.   Kod planinskih Vlaha imati u vidu dopunu konvencije o čitanju u odnosu na krajinske Vlahe. Na primer: „ne“, „ni“ je „nje“, „nji“; „le“, „li“ je „lje“, „lji“; „ce“, „ci“ je „śe“, „śi“; „ge“, „gi“ je „źe“, „źi“; „de“, „di“ je „đe“, „đi“ ili „dă“, „dî”, „te”, „ti” je „će”, „ći”; „...ele...” je „...ili...”, „...er...” „...re...” je „...jer...”, „...rje...” i sl. Kada je tekst pred nama to se veoma lako može demonstrirati, dok bi u predgovoru takvih čitljivih dela iz daleke prošlosti ovo bilo objašnjeno na vrlo prihvatljiv način.

4.   Malo drugačiji pristup biće ako se zadrži isti ortografski znak (slovo) i u nepalatalizovanom („caranskom“) i u palatalizovanom („ungurjanskom“) govoru, kao i pomoću njih ispisane morfeme (reči), a izgovor rešavati dodatnim znacima (tzv. dijakritički znaci). To je u suštini veoma blisko sistemu APHI. U tome, kada se skinu dijakritički znaci, reči ostaju kao u internet zapisu srpskih reči kada se „č“, „ć“, š“ pišu bez dodatka iznad slova, tj. kao „c“, „c“, „s“.
 
Generalno gledano, ne postoji problem zapisivanja i pisanja na vlaškom sve dok ne krenu propagandističke nakane koje beže u Vukova pravila ne proučivši ovo što je dostupno i što bi vlaški jezik očuvalo u njegovoj celovitoj lingvističkoj pripadnosti. Ustvari postoji problem pismenosti u jednom širem smislu u kome bi mesta bilo i za vlaške pisane opcije.


Na opisani način moglo bi da se redefiniše odluka koju je ishitreno doneo VNS o normiranom književnom jeziku među Vlasima. Pristup na koji se ovde upućuje vidi se iz sledećeg primera. „Devojka, devojke“ na vlaškom može da se napiše kao „fată, fete (izgovor: fete)” kod Vlaha preko Timoka, na desnoj obali. Na levoj obali to je „fată, fęt˝e”(izgovor: fjeθe, fethe), kod planinaca „fată, feťe (izgovor: fjaće)”. Naravno da se ovakav pristup razlikuje od „vukovskih“ pravila. „Internet“ zapis u sva tri slučaja, kada se izostave dijakritični znaci, postaje „fată, fete”. Tako se otkriva „original” reči, tj. najjednostavnija i najkraća leksička forma koja može da se definiše i kao jezička norma koja u sebi sadrži i dijalektalne alteracije i palatalizacije.

Ukoliko se budemo držali načela lingvistike, kako to Dragić ovde predlaže:

Nije sporno da je pitanje dijalektološkog zapisivanja vlaških narečja rešeno već prisutnom praksom u romanistici, sa rešenjima koji se oslanjaju na APHI. O tome već postoji pozitivan rezultat u istočnoj Srbiji.

i pri tome problem rešimo na taj način što bismo razliku u narečijimaa prebrodili kako Dragić predlaže:

ako se zadrži isti ortografski znak (slovo) i u nepalatalizovanom („caranskom“) i u palatalizovanom („ungurjanskom“) govoru, kao i pomoću njih ispisane morfeme (reči), a izgovor rešavati dodatnim znacima (tzv. dijakritički znaci). To je u suštini veoma blisko sistemu APHI. U tome, kada se skinu dijakritički znaci, reči ostaju kao u internet zapisu srpskih reči kada se „č“, „ć“, š“ pišu bez dodatka iznad slova, tj. kao „c“, „c“, „s“.

lako se može iznaći rešenje koj bi odgovaralo svim strujama unutar Nacionalnog saveta Vlaha

[raleg]

[ Obrazlaganje FKV PLATFORME u sklopu nasušne potrebe za  ujednačenjem [/i]
 
                 II

IDENTIFIKACIONA PROBLEMATIKA

Prema zakonu na osnovu kog se formira Savet , rad ovog organa se prepoznaje najviše u domenu jezičkog pitanja i kulturnog iskazivanja kao kategorije:
 
* Učenje jezika (školsko, fakultativno ili drugo)
* Koriščenje jezika u sredstvima informisanja (radio, TV, štampa)
* Koriščenje jezika u javnom domenu
* Manifestovanje kulturne posebnosti u svim postojećim oblicima

Sve ovo je u direknoj zavisnosti od finansiske podrčke koju obezbedjuje država ili se obezbedjuje prema mehanizmima koji su u skladu sa zakonom. To je dostupno svima koj su prema rezultatima popisa stanovništva stekli pravo "nacionalne manjine", pa se to podjednako odnosi i na Vlahe.

                         Vlaška problematika ima dve dimenzije - etnonimsku i jezičku.

VLAH na srpskom ima svoj dublet na vlaškom jeziku koji glasi-RUMÂN.
Republika Srbija ne osporava tu tradicionalnu nomenklaturuimajući u vidu da u vlaškom jezičkom fondu ne postoji etnonim "Vlah" kao imenica, niti od toga izvedeni pridevski oblici "vlaški/vlaška/vlaške".
Ovde je važnda se podvuče da su oba navedena nacionalna naziva Vlaha kod savremeno obrazovanih rumuna u Vojvodini, kao i u Rumuniji, izbačena iz upotrebe kao anahrona istoriska imena u neskladu sa njihovom nacionalnom razvojnom ideologijom. Otuda vrše pritisak da te etnonime/sinonime napuste i Vlasi južno od Dunava u korist modernog imena savremenih Rumuna.
Rumunske nacionalne institucije i filantropske organizacije mogu da sarađuju sa vlaškim organima i organizacijama samo ako prepoznaju u svom zakonodavstvu navedena dva sinonimska naziva primenjena na vlašku populaciju, bez njihovog ukidanjani kod komuniciranja na rumunskom jeziku, ili uvodjenja drugih imena nesvojstvenih Vlasima u rumunskm internim ili eksternim komunikacijama.
To bi se preciziralo jasnom deklaracijom organa vlaške kulturne autonomije (NSVNM) na srpskom, rumunskom, engleskom, francuskom i nemačkom jeziku. 

 

[raleg]

                                                        III

VLAŠKI JEZIK označava sva tri govorna idioma (narečja) koja govore Vlasi između Morave, Dunava i Timoka i dalje do granice sa Bugarskom. Činjenica je da ne postoji jezička norma na ovom prostoru koja bi se nazvala književnom normom, između ostalog i zbog toga što Vlasi nisu posebno razvili svoju pisanu književnost iako još uvek imaju veoma bogatu, ali nedovoljno zabeleženu i obrađenu, usmenu narodnu književnost. Takođe ne postoji ni neophodni leksikografski rad koji bi okonturio sva tri postojeća narečja i u toj formi ih prezentirao vlaškoj populaciji i budućim institucijama vlaške kulture kao integralnu jezičku prezentaciju vlaškog jezičkog nasleđa, realnosti i šire povezanosti.

[raleg]

                                                                                IV

VLAŠKO PISMO je sintagma koja se često zloupotrebljava iz neobaveštenosti ili namerno da bi se dokazivalo da je nemoguće rešiti problem pisanja na vlaškom jeziku. To je veštački stvorena dilema koja ne odgovara stvarnosti. Vlaški govori pripadaju romaničkim govorima za koje se inače koristi kod zapisivanja APHI fonetska transkripcija. Ona u sebi sadrži grafeme i iz srpskog latiničnog pisma i iz rumunskog i iz nekih drugih jezika tako da je moguće da se zabeleže svi glasovi, a time i svi vlaški izgovori.
Posle 1928. godine prilagođena APHI konvencija je „alat” koji se široko primenjuje u romanistici/rumunistici. U Srbiji su se sa ovim pismom služili istraživači vlaškog nasleđa vezano za narodno stvaralaštvo (posmrtne normirane pesme i bajalice – Zaječar; neke vrste vlaških narodnih pesama – Majdanpek; te studija o RUDARIMA (BANJAŠIMA) na Balkanu kojima je maternji jezik rumunski/vlaški – Beograd).
Dakle, „vlaško pismo”, najšire gledano postoji, ali ne i veština njegovog korišćenja iskazana pismenošću na maternjem jeziku među Vlasima.

[raleg]

                                                                   V

SIMPOZIJUM O JEZIKU je put za nalaženje izlaza iz postojećeg kruga neobaveštenosti. Naravno ukoliko se tema odmerava lingvističkim a ne populističko-političkim merilima, ili namerama sa kojima se teži da se odbrani ono činjenje u prošlosti koje je išlo ka tome da se Vlasi jezički potpuno asimiliraju.
Simpozijum bi se bavio ovom problematikom pod pokroviteljstvom Nacionalnog Saveta Vlaha ili za to osposobljene vlaške kulturne organizacije, pa da se tako prekinu i eliminišu dosadašnji iracionalni pristupi ovoj temi. Okvirno bi trebalo obuhvatiti:

•   Jezičku klasifikaciju vlaških narečja uz prikaz njihove rasprostranjenosti i karakterizacije,
•   Rešavanje problematike zapisivanja na vlaškom uz očuvanje morfloške i ortografske korespondencije vlaških narečja,
•   Prikaz dosadašnjih pokušaja u ovoj oblasti od 1582/1744. godine pa nadalje,
•   Pristup integralnom jezičkom fondu za realizaciju govornih emisija na vlaškom,
•   Odnos prema internacionalizmima i neologizmima na vlaškom jeziku vezano za fond ovih reči, njihove prefikse i sufikse itd.

Na ovaj način bi se pružila argumentacija za dalje potrebe Saveta u pravcima rešavanja jezičke problematike, a cela problematika približila bi se na prihvatljiv način širokim slojevima vlaške populacije.

[raleg]

                                                                   VI

BOGOSLUŽENJE na vlaškom je danas takođe aktuelno pitanje. Ono pripada jezičkoj problematici i takav odnos prema njemu treba i očuvati. Dakle, to nije pitanje razmatranja ili ukidanja kanonskih relacija između pomesnih pravoslavnih crkava država Srbije i Rumunije mimo važećih pravila u koje bi se mešao Savet.

[raleg]

                                                       PRAKTIČNI ZADACI

Po definiciji je Savet tesno institucionalno povezan sa državnim organima jer inicira, definiše  i kontroliše domen kulturne autonomije Vlaha.

Ovde su bitne celine:

1.   Uvođenje radio i TV emisija na vlaškim narečjima.
2.   Stvaranje uslova za elementarno učenje, odnosno očuvanje vlaškog jezika sa postojećim narečjima (leksikoni, priručnici, kadrovi).
3.   Definisanje više opcija učenje jezika (predškolsko učenje, školsko učenje, vanškolsko učenje) – obavezno ili fakultativno.
4.   Dopunski školski programi za učenje o Vlasima (jezik, istorija i kultura Vlaha).
5.   Realizacija kulturne afirmacije i emancipacije Vlaha (tribine, predavanja, kursevi, tradicionalne i turističke manifestacije i skupovi, kulturna razmena, muzejske i druge postavke i interpretacije vlaške tradicije, domaća radinost i njen „vlaški brend” i ekonomska valorizacija).
6.   Razvoj izdavačke delatnosti na temu Vlaha korišćenjem svih mogućnosti savremenih informatičkih medijuma (na primer sakupljene narodne umotvorine i posebne tradicije, etnomuzikološke vrednosti, godišnji narodni kalendar, monografska i druga pisana dela o Vlasima kao etničkom reliktu jugoistočne Evrope i prezentaciji njihovog etnološkog trezora u veoma očuvanom etničkom eldoradu istočne Srbije i dr.).
7.   Uspostavljanje dekade podrške očuvanju i razvoju identiteta Vlaha i vlaške kulture u akcionim planovima Vlade Republike Srbije, kroz sinhronizovano i harmonizovano angažovanje republičkih vlasti i lokalnih vlasti opština u kojima žive Vlasi.
8.   Očuvanje prirodnih vrednosti kroz inauguraciju (uvođenje) i usklađivanje održivog ekonomskog razvoja kao kulturno-egzistencijalnih pretpostavki opstanka Vlaha u njihovom prirodnom ekološkom ambijentu.

[raleg]

                                               

                                                        KOMUNICIRANJE SA OKRUŽENJEM

Transparentna saradnja Saveta nije ograničena kada je u pitanju bilo vladin bilo nevladin sektor. Isto tako su mogući i svi vidovi saradnje na međunarodnom planu u okviru ciljeva i zadataka Saveta.
Sve promene koje se dešavaju imaju danas svoj evropski predznak i po formi i po sadržaju. Geografski položaj i prirodne i kulturne vrednosti istočne Srbije tome mogu da ponude vrlo specifičan kolorit i kvalitet. U tome veliki značaj ima i nedovoljno istraženo i obrađeno vlaško nasleđe. Pritom se treba čuvati pokušaja da se ono getoizira, odnosno da se prikaže van kulturoloških fenomena karakterističnih za širi karpatsko-podunavsko-balkanski areal kome svakako pripada. 
Povezivanje Saveta na internacionalnom planu treba da maksimalno afirmiše upravo ovaj detalj ubrzavanja saradnje i očuvanja postojećih vrednosti. Razlog za to je u tome što su promene na duhovnom planu najranjivije u globalnom pritisku savremene mondijalizacije, čije posledice su i gašenje sela i napuštanje tradicionalne kulture.
Nepostojanje razvijenih vlaških kadrovskih kapaciteta za rad na programima koji nastaju kao posledica delovanja Saveta je jedna od potreba koja će svakako morati da računa na prekograničnu i internacionalnu saradnju, ali i na domaće nosioce stručnog i naučnog iskustva o vlaškom kulturološkom fenomenu i fenomenologiji među samim Vlasima, koji se često zanemaruju i zaobilaze.
Postojeća praznina ne može tek tako da se substituiše sa rumunskim kadrom iz Vojvodine ili sa drugih strana kako se ponekad licitira, mada zajednički osmišljeni rad na razvoju vlaških kadrova moglo bi da doprinese dobrim rezultatima.

[Vlad]

                                                                   VI

BOGOSLUŽENJE na vlaškom je danas takođe aktuelno pitanje. Ono pripada jezičkoj problematici i takav odnos prema njemu treba i očuvati. Dakle, to nije pitanje razmatranja ili ukidanja kanonskih relacija između pomesnih pravoslavnih crkava država Srbije i Rumunije mimo važećih pravila u koje bi se mešao Savet.

Бата РалеГ, ако је канонски да СПЦ има своју епархију у Румунији, где столује Митрополит банатски, Његово преосвештенство митрополит Николае, зашто не би било канонски да Румунска православна црква има своку епархију у епархији коју води Јустин Стевановић?

Или се ради о принципу: шта је моје то је моје, шта је твоје то је и моје?

Што се тиче Националног Савета, потпуно ссе слажем да Савет не треба да е меша у црквена питања.