Петар Влаховић, ЕТНИЧКИ ПРОЦЕСИ И ЕТНИЧКА СИМБИОЗА ...

[Paun]

              Петар ВЛАХОВИЋ, Филозофски факултет, Београд             
             ЕТНИЧКИ ПРОЦЕСИ И ЕТНИЧКА СИМБИОЗА СТАНОВНИШТВА СЕВЕРОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
               Етнички односи Срба са другим народима и етничким заједницама, Етнографски институт САНУ Посебна издања 44, Београд 1998, 95-106.   
             
              Циљ саопштења је да укаже на неке значајније етничке процесе и симбиозе становништва североисточне Србије до којих је долазило током историје, а на основу досадашњих проучавања. Утврђивање етногенезе појединачних етничких заједница локалног и ширег значаја у данашњим приликама има свој друштвени и историјски, а често и политички значај.
                Кључне речи: североисточна Србија, етнички процеси, симбиоза, Срби, Власи.
               

I

               
               Североисточна Србија је предео између Велике Мораве на западу, реке Тимока и Старе Планине на истоку, планина Ртња и Тупижнице на југу и Дунава на северу. Овај крај, испресецан коритима Млаве, Пека, Поречке реке и широким сливом Тимока, као и огранцима Хомољских планина, Кучаја, Мироча, Дели Јована и других, од најранијих времена је био подесан за живот људи у свим раздобљима људске историје. Уосталом, о томе недвосмислено сведоче налази на Лепенском Виру, као и на неким другим локалитетима на овом простору.
               Циљ овог саопштења је да скрене пажњу на неке важније етничке процесе и симбиозе до којих је долазило под утицајем природних, друштвених и других чинилаца ходом историје. Ово тим пре што утврђивање етногенезе појединих етничких заједница локалног и ширег значаја у данашњим приликама има свој друштвени и историјски, а често и политички значај.
               
               * Напомена: Основу овога рада чине два ауторова прилога: П. Влаховић, Етничка симбиоза становништва у Североисточној Србији, Развитак, Зајечар, јул-октобар 1967. бр. 4 - 5, 85 - 89 и П. Влаховић, Неке етнолошке одреднице Влаха Североисточне Србије. Зборник радова Музеја рударства и металургије у Бору, бр. 1. Бор 1980, 103 - 111.
------------------------------ (Стр. 95)
               
               По свом географском положају, на средокраћи између Црног мора и западне Европе и Средоземља и средње Европе, предели североисточне Србије су имали прворазредну улогу у повезивању и прожимању широких области и њихових житеља, од Атлантика до Мале Азије и од Средоземља до крајњег европског севера, које су, иначе, међусобно удаљене и у много чему различите. Уосталом, ово показује и слојевитост култура и сведочи о међусобним додирима и прожимањима њихових носилаца који су припадали различитим етничким заједницама.
               Досадашња биоантрополошка проучавања, посебно она са Лепенског Вира, показују да је човек кромањонског типа, дакле непосредни предак данашњег европског становништва, на данашњој територији североисточне Србије развио релативно плодну привредну и друштвену активност. Међутим, прве заједнице које се етнички могу идентификовати припадале су Трибалима, млађим неколико миленијума од старијег етничког слоја о коме се нешто више зна по налазима са Лепенског Вира и других локалитета у Ђердапском Подунављу. Трибале су у III веку пре нове ере савладали келтски Скордисци, чији је део, под именом Мали Скордисци, захватао пределе између Моравске и Тимочке долине, а даље од њих на исток простирали су се трибалски сународници Мези.
               Знатна етничка померања у данашњој североисточној Србији извршена су од 146. године пре нове ере, када су Римљани померили границу од Стобија према Дунаву и данашње пределе око Тимока укључили у састав провинције Горња Мезија. Борба Римљана са старим становништвом Подунавља била је дуготрајна и упорна јер је етничка група Дачана све до 29. године пре нове ере пружала жесток отпор римским легијама јужно од Дунава. Тек је почетком II века нове ере римски император Трајан савладао њихов отпор на Дунаву, који је унеколико чинио и природну препреку за даља наступања у ондашњим условима. Међутим, већ крајем II века отпочињу упади северних суседа, који Римљане приморавају да дуж Дунава, ради заштите, подигну низ војних утврђења и логора. Уз логоре су, разумљиво, ницала и цивилна насеља исто онако као и око места у којима се у то време вадила руда. У такозваној Прибрежној Дакији, којој је од 272. године припадала данашња североисточна Србија, преовлађивала је (стр. 96) ондашња римска традиционална култура, за разлику од византијске, која се ширила источно од Тимока.
               Нешто каснији продор Хуна, а од V века и продор Гота, који су имали и своја насеља, битно је утицао на ондашњу етничку структуру у пределима данашње североисточне Србије(1). У међувремену, до VII века, довршено је насељавање словенских племена (вероватно предака Тимочана и Браничеваца), која су надаље живо учествовала у етничким процесима ове области.
               Смена политичке власти, односно крајем VII века појава Бугара, затим у IX веку одјек Људевитовог устанка, па од XI до XIII века византијска доминација, а у међувремену (1181) Немањина појава у овим крајевима, затим повремени бугарски и мађарски упади и, најзад, 1396. године турска окупација под Бајазитом, праћена је исељавањем и усељавањем становништва које је и под окупаторском влашћу одржавало одређени континуитет. Ни познији догађаји нису могли потпуно искоренити покорено становништво, већ се оно прожимало са новим досељеницима и продужавало свој живот у измењеном друштвеном облику(2).
               Остаци римских насеља на простору од Књажевца до Зајечара, као и византијско-словенских из нешто каснијег периода, као што је, на пример, град Кожељ, који је и Немања нападао(3), потврђују да су овде дошли у додир носиоци различитих култура и народности које су се међусобно утапале једна у другу, са осетно видним примесама словенске индивидуалности, чије је становништво било најбројније у овим крајевима током последњих десетак векова.
               Проучавајући пределе данашње североисточне Србије, Владимир Карић закључује да међу данашњом влашком говорном групом нема потомака оних староседелаца који су настајали мешавином римских ислужених легионара и трачких, односно трибалских потомака у време њиховог учвршћивања на Балканском полуострву.
               И Кучево и Браничево, наставља Карић, биле су Србима густо насељене предеоне целине, знатно пре најезде Турака, али су их ратови половином XV века проредили. Зна се да је 1481. године прешло у Банат око 50000 душа. Услед тога је
               
               (1) Д. Пантелић, Из прошлости Тимочке Кријине. Споменица стогодишњице Тимочке Крајине. Бсоград 1933. 54 - 56.
               (2) Упореди, Д. Пантелић, наведени рад. 54 и даље.
               (3) М. Станојевић, Тимок, Српски етнографски зборник LV. Насеља. књ. 29. Београд 1940, 419.
------------------------------ (Стр. 96)               

свакако знатно проређено становништво по сеоским насељима. Убрзо после тог догађаја, међутим, почињу пристизати у североисточну Србију припадници разних миграционих струја из јужних и источних делова Балканског полуострва(4).
               Аустро-турски ратови и догађаји из 1788. године, познати под називом Кочина крајина, представљају прекретницу. У то време се завршава исељавање и наступа период интензивнијег досељавања предака данашњег становништва, које достиже максимум у првим деценијама XIX века(5). Нешто касније, почетком XIX века, Срби и Руси су водили жестоке борбе са Турцима, у којима је становништво овога предела такође страдало и насељавало се у друге области, од којих су се неке породице убрзо вратиле на своја огњишта, чим би то прилике дозвољавале(6).
               На стратешким путевима који су водили са истока на запад и са југа на север, становништво североисточне Србије било је принуђено на померања са ове ветрометине, особито у време када су ове области постале периферне у оквиру римских, византијских, словенских па касније и турских административних јединица. То показују селишта која су веома честа на релативно малом простору, која сведоче о покретљивости, а самим тим и мешању разних етничких струја чији су се учесници овде макар и привремено задржавали. На развалинама тих насеља или у њиховој близини ницала су нова, која су одолевала ратним разарањима у аустро-турским ратовима, Кочиној крајини, Првом и Другом српском устанку. Велики број насељеника, посебно онај из Велике сеобе Срба 1690. и 1737. године, чим би се ратни сукоби смирили, враћао се на своја огњишта. Осетнији повратак, међутим, примећује се и може се пратити после 1833. године, када су ови крајеви дефинитивно ослобођени од Турака. У то време био је велики број повратника из Угарске и Румуније, а са њима су дошле и неке породице из Баната (по неким подацима око 76 породица) које данас живе у Кладову.
               У насељавању североисточне Србије, после досељеника са Косова, особито од тридесетих година XIX века, посебну
               
               (4) В. Карић, Србија. Београд 1887. стр. 92 - 95; Т. Ђорђевић, Кроз наше Румуне. Бсоград 1906. 16 -18.
               (5) Б. Дробњаковић, Становншитво у Србији за вереме првог српског устанка (сепарат), Београд 1954, 42.
               (6) М. Станојевић, Зборник прилога за познавање Тимочке крајине, књ. III. Београд 1931,18.
------------------------------ (Стр. 98)               
               
улогу има етничка група влашког говорног језика. Ти досељеници се деле на Царане, досељене из Румуније и насељене по Крајини и Кључу, и Унгуреане (Унгурјане), који су захватили западније делове североисточне Србије, чији су преци доспели из Угарске. Њима припадају и Буфани, рудари из Мајданпека и осталих рударских центара чији су се преци доселили из Уј Молдаве(7).
               Архивска грађа коју је обелоданио Тихомир Ђорђевић речито говори о становништву североисточне Србије, његовој етничкој припадности, покретима и мешањима, посебно из периода кнеза Милоша. По композицији становништва, архивској грађи и другим веродостојним историјским изворима, може се закључити да су интензивнија досељавања у ове крајеве, источно од Велике Мораве и северно од планине Ртња, почела крајем XVII века, а најјача су била између Првог и Другог српског устанка.
               Антропогеографска и етнолошка проучавања североисточне Србије потврђују да је у сливовима Црне реке, Тимока, Пека и Млаве врло мало потомака средњовековног тимочко - браничевског становништва. Истина, још није потпуно разјашњено због чега се неке старије породице и српске и влашке говорне групе, по Хомољу и Млави, називају Јелинима, ако не због тога што припадају старијем становништву које је имало посебну улогу у чувању континуитета и у етничкој симбиози. Чак и оно становништва што се одржало (око 1,40% у Крајини и Кључу, по К. Јовановићу) из различитих узрока се у турско доба селило, прелазило Дунав и опет се враћало. То су они становници који тврде да су њихови преци досељени из Баната и јужне Русије. Изгледа да су ови крајеви, нарочито у другој половини XVII века, били скоро пусти, јер је данашње становништво досељавано углавном током XVIII и XIX века. У готово опустеле котлине северно од Ртња најпре су дошли Косовци, чији су потомци и данас главно српско становништво у околини Зајечара, у Хомољу, Ресави и Звижду. Од досељеника из динарских крајева има највише оних из околине Сјенице и Црногораца, а мање Херцеговаца. Има такође досељеника из шопских крајева и Тетевенаца, који су у мањем броју заступљени у долини Тимока. Северно од планине Ртња има досељеника из влашке говорне групе чији се највећи део - Унгурјани - доселио, одмах
               
               (7) Т. Ђорђевић, Кроз наше Румуне, Београд 1906,14.
------------------------------ (Стр. 99)               
               
после Косоваца, из Алмаша, Баната и Ердеља. Доцније су дошли Царани, досељеници влашке говорне групе из Румуније(8 ).
               На територији североисточне Србије заступљени су припадници румунско-српске струје, коју сачињавају Царани, Унгурјани и порумуњени Срби. Бројни су затим припадници косовско-метохиске струје, чији су преци овамо доспели са Косова, затим из Метохије из околине Призрена, као и из етапних косовско-метохијских области (Левач, Темнић, Белица). Динарску струју сачињавају досељеници из Црне Горе и Црногорских брда (Петрово Село на Мирочу), Херцеговине, Босне, предела насељених Арбанасима, из Старог Влаха и Шумадије. Тимочко - браничевска струја обухвата унутрашња сељакања, а шопска струја - досељенике из пиротског краја, Загорја и Бугарске. Моравско - вардарска струја довела је досељенике из Поморавља, Повардарја и Грчке. У појединим насељима има Цигана, односно Рома, који живе у одвојеним махалама, а некадашњи заселак села Волује насељен Циганима - Ромима издвојио се у засебно село Бродицу(9).
               Овако хетерогено становништво, које се нашло у непосредном суседству или често и у мешовитим насељима, било је упућено на међусобне везе и додире. Процес изједначавања најпре је почео између досељених Косоваца и једног дела досељеника из динарских крајева. Женидбене везе одржавали су досељени Банаћани у Кладову и Неготину са суседним становништвом(10). Процес мешања отпочео је међу становништвом српске и влашке говорне групе између два светска рата. На пример, старије српске породице у Доњем Милановцу, Текији и Сипу и данас говоре влашки, а влашке, чак и у кући, с времена на време говоре српски. То је, осим живота у истим условима, био још један чинилац који је олакшавао, истина не тако честе, брачне везе ових двојезичних група. С друге стране, припадност истој конфесији, уз утицај православног свештенства, доприносила је лакшем зближавању суседа. Изједначавање у језичком погледу ишло је нешто брже у
               
               (8 ) Б. Дробњаковић, наведени рад, 47.
               (9) М. Станојевић, Зборник радова за познавање Тнмочке крајине, књ. IV, Зајечар 1937. 46 - 61; М. Станојевић. Тимок, Српски етнографски зборник LV. 411 и даље; М. Станојевић, Зајечар, Зборник радова за познавање Тимочке крајине, књ. I, Београд 1929, 2-5.
               (10) М. Лутовац, Етнички састав и етнички процеси у Тимочкој крајини, Рад Конгреса фолклориста Југославије у Зајечару и Неготину 1958. године, Београд 1960, 13-19.
------------------------------ (Стр. 100)               
               
мешовитим браковима и мешовитим насељима. Преовлађивао је језик бројније групе. Није редак случај да је на тај начин неко мешовито насеље потпуно унифицирано. То се може закључити и по вештачком сродству, које становници и данас поштују и одржавају међу припадницима супротне језичке групе.
               У насељима влашке говорне групе топономастика је српска као и имена насеља. Томе су, поред заједничког живота доприносили мешовити бракови. Ако је младожења дошао на мираз у влашку говорну средину учио је влашки говор, а деци из таквих бракова то је био матерњи језик па им његово учење није представљало никакву тешкоћу. С друге стране, ако је Влахиња долазила у српско говорно подручје морала је, ради комуницирања, да се повинује средини и научи српски језик. Иначе, све друго је било слично и у једној и у другој групи(11). Најконзервативнији су у том погледу били становници Петрова Села на Мирочу, код којих тек од педесетих година XX века почиње склапање мешовитих бракова с припадницима влашке говорне групе. На то утичу нови друштвени услови и млађе генерације које се ослобађају неких ранијих предрасуда о етничкој чистоти и социјалној припадности. Овоме су допринела и унутрашња сељакања. Услед тога северно од Ртња постепено се формирала специфична етничка група у којој, несумњиво, има регионалних разлика, али је, ипак, у целини носматрано, умногоме друкчија од становништва јужно од планине Ртња(12). У горњим оквирима дошло је и до посебних етнобиолошких процеса, који су се одвијали у оквиру исте групе. На пример, Власи који су прешли Велику Мораву временом су се, по Т. Ђорђевићу, претопили у Србе(13), а Косовци у селима Браћевци и Косово упућени су на мешање са суседним становништвом из југоисточних струја.
               На територији североисточне Србије мешовитих бракова било је знатно више у прошлости него што је забележено у литератури. Томе су доприносиле и несређене прилике, потреси и зла која су преживљавале генерације у минулим епохама(14). Оставимо ли по страни владарске мешовите бракове
               
               (11) К. Јовановић, Неготинска крајина и Кључ, Српски етнографски зборник LV. Нассља, књ. 29, Београд 1940,108 и даље.
               (12) Ј. Цвијић, Метанастазичка кретања, њихови узроци и последице. Српски етнографски зборник XXIV, Насеља, књ. 12. Београд 1922.70.
               (13) Т. Ђорђевић, Кроз наше Румуне, Београд 1906, 6.
               (14) Т. Ђорђевић. Из Србије кнеза Милоша (становнштво - насеља), Београд 1924,196.
------------------------------ (Стр. 101)               
               
Срба и Бугара, иа пример Шишмана, који је, као видински поглавар под српском доминацијом, био ожењен кћерком једног српског великаша (1329), Михаила Шишмана - кћерком краља Милутина, Страцимира - свастиком цара Уроша (око 1360) итд. и размотримо стање у етничкој маси, онда сигурно можемо закључити да су ове појаве биле чешће. Укрштање становништва досељеног с других страна у првим генерацијама није текло сасвим безболно. Нестанку тога отпорa, међутим допринеле су неке најдубље црте људске природе.
               Прилагођавање и навикавање досељеника једних на друге у време ратова и невоља, затим лепа и здрава девојка, личан младић, тежња старијих да им "лоза" буде напредна, доприносили су међусобном повезивању и брачним везама. Томе у прилог ишла је иста вера а често и заједнички језик, као и у свакој другој лимитрофној зони. У другој генерацији често ишчезне она одбојност између досељеника из разних крајева. Бракови се заправо закључују без препрека ако не дође до новог изненадног исељавања становништва. У таквим околностима долази и до неке врсте биолошког изједначавања, нарочито у антрополошком погледу(15). Уколико је више досељеника утолико је амалгамизација занимљивија и значајнија(16), поготову када настаје између раније насељеног и позније приспелог становништва, као што је случај у североисточној Србији. Ти процеси убрзавају етничко и друштвено прилагођавање јер породице разног порекла, ступајући у родбинске везе, међусобно се уважавају, угледају једна на другу и узајамно се поштују(17).
               Истраживања Мирослава Драшкића и Николе Пантелића у Ресави показују да су Крумићи из Брсетова посрбљени мада су се у XIX веку доселили из села Суботице. Стојковиће из Буковице сматрају Власима, а они себе Србима. Породица Јанкуљевић - Бугарчић, досељена из Тимока, раније је припадала влашкој говорној групи, а сада - српској. У селу Дворишту једну трећину становништва чине Власи. Данас их, међутим, њихови суседи не разликују од Срба, а то не чине ни они сами међу собом. Влахиње из села Суботице радо се удају за Србе. Али, било је и обрнутих процеса. Србуловићи из Суботице примили су влашки говор и изједначили се са Власима.
               
               (15) Ј. Цвијић, Метанистазичка кретања, њиховн узроци и носледице, 63 и даље.
               (16) Ј. Цвијић, на наведеном месту, 62 - 63.
               (17) Ј. Цвијић, на наведеном месту, 63.
------------------------------ (Стр. 102)               
               
               Исти је случај са Илићима - Туфегџићима, који су се својевремено доселили из Врања. Процесом симбиозе били су обухваћени и неки други родови који су се из тетовске околине доселили у Мачевац и постали Власи(18).
               Процес мешања међу припадницима различитих етничких струја које су приспеле у североисточну Србију знатно је живљи него што се чини на први поглед. Цигани, односно Роми, призећивањем, као и на друге начине, постепено прелазе у Влахе. Слично је и са неким досељеницима из Бугарске. На пример, један такав брак између нашег држављанина из Крилова и једне Бугарке склопљен је 1967. године, приликом отварања државне границе између Југославије и Бугарске. Са Власима су се почели мешати и Црногорци из Петрова Села. На пример, кћи Сава Милића, који се после Другог светског рата населио у Вршац, удала се за Влаха у Кладову. Милица Марковић је Влаха призетила у Петровом Селу. Коста Радић, домородац из Текије, био је ожењен Црногорком из Петрова Села. У селу Салашу данас једну трећину становништва чине досељеници из околине Пирота. Они су долазили као радници, ту се женили, куповали куће и стално се насељавали. Мешовити бракови после 1960. године, од почетка рада фабрике суперфосфата у Прахову, чешћи су него раније. Етничкој симбиози у новије време доприноси и модерна "печалба". Наиме, из насеља Мокрање, Кобишница, Буковче, Михаиловац, Душановац, Јабуковац, Јасеница, Плавна и неких других из Неготинске Крајине и Кључа, мушкарци су одлазили на рад у Словенију (чак до 40%) па се понеки од њих тамо и оженио. Било је доста случајева да су се Словенке удавале за људе из ових крајева. На пример, службеници речног бродарства из Текије, Тошић и Михаиловић оженили су се својевремено Словенкама које су се веома добро адаптирале и прилагодиле новој средини. Још чешћи су мешовити бракови од изградње хидроелектране "Ђердап" јер су се радници који су учествовали у изградњи женили девојкама из прибрежних насеља.
               Деца из мешовитих бракова, што је веома битно кад је реч о процесима и етничкој симбиози, у североисточној Србији добијају имена која су уобичајена у очевој етничкој
               
               (18) М. Драшкић - Н. Пантелић, Разматрања о становништву Ресаве, Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 28-29, Бeоград 1966, 26 и даље.
------------------------------ (Стр. 103)                             
               
заједници. Васпитавају се углавном онако како је то уобичајено у средини у којој се живи.
               Процес етничке симбиозе, не само у историјској прошлости него знатно више и у савременим условима, захвата све слојеве становништва у североисточној Србији. То мешање се уочава и по хомогеној етничкој структури. Такав приступ има велики биолошки значај јер кроз друштвене односе освежава људске заједнице и утире пут новим етнобиолошким процесима.
               

II

               
               Етнички процеси и етничка симбиоза становништва у североисточној Србији има своју историјску дубину која непрекидно траје. Овај процес се углавном одвија према потребама и схватањима дотичног становништва које је имало сличну друштвену прошлост, заједничку територију, етничко порекло и историјску судбину. У тим оквирима и на тим основама формирала се етничка свест и заједнички поглед на живот и свет који је посебну пажњу посвећивао стварању толерантних међуљудских односа који омогућавају заједнички живот, без обзира на друштвену, имовинску и етничку припадност и порекло. О томе најбоље сведочи традиционално народно стваралаштво, у коме се најбоље одсликава народни живот из минулих епоха. Нико никоме није сметао у таквим друштвеним заједницама ако је поштовао уобичајене људске норме у међусобном понашању. Захваљујући таквим околностима настала је и друштвена заједница влашког говора, чија се идентификација у новије време покреће и отвара на разне начине.
               Из једног извештаја егзарха Максима из 1773. године закључује се да у североисточној Србији нема влашког живља(19). Међутим, даља истраживања, у познијим раздобљима, показала су да Власи у североисточној Србији, који су се касније формирали, представљају специфичну етничку заједницу неутврђене етничке генезе, која је формирана током времена у зони једне изразите лимитрофне и билингвне области.
               Реч је о становништву које представља етничку мешавину која потиче из више генетских компоненти. На то најбоље
               
               (19) В. Карић, Србија, Београд 1887. 92 - 95; Т. Ђорђевић, Кроз наше Румуне, Београд 1906.16 -18.
------------------------------ (Стр. 104)               
               
указује прошлост овога становништва. Етнолошке анализе показују да овдe има доста елемената који воде порекло из предримског и предсловенског периода. С друге стране, говор и обичаји указују да су словенска и романска компонента најјаче заступљене. Уосталом, то је умногоме био природни процес јер је живаљ који се досељавао северно од Дунава наилазио на пуно разумевзње, нарочито у српској слободној држави, посебно од 1833. године, када су ови крајеви дефинитивно ослобођени од Турака.
               Истраживачи с разлогом наглашавају да је на просторима североисточне Србије процес међусобног мешања и прожимања припадника разних етничких струја био веома жив. Заједништво, које је с времена на време освежавано досељеницима косовско-ресавске миграционе струје, условили су историјски процеси и учинили да се житељи ових крајева међусобно помажу и ослањају једни на друге у одбрани, у раду, у обезбеђивању исхране и свих других потреба. Међусобно повезивање овог живља одвијало се склапањем бракова, орођавањем разних врста и кроз све друге облике свакодневног живота који се наметао као неминовност у борби за опстанак. Сви ти елементи утицали су и доприносили стварању посебног осећања припадништва већинској српској етничкој заједници. "Влашки говоримо а нисмо Власи већ Срби" с поносом се често истиче и у савременим условима живота(20).
               Становништво влашког говора временом је у североисточној Србији добило име Власи (Влах једнина, Власи множина). Међутим, то име нема никакве непосредне везе са старобалканским Власима, остацима романизованог, односно јелинизованог старобалканског етничког слоја, чији се развој може пратити од продора Римљана у ове крајеве(21). Назив "влах" Турци су употребљавали и за Србе који су се бавили сточарењем. Ово име Влах међутим, дошло је и постало уобичајено после досељавања из Влашке, односно данашње Румуније, где је становништво јужно од Дунава, због турских
               
               (20) М. Драшкић, . Порекло становништваи и етнички процеси у селими Неготинске општине, Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 31 - 32, Београд 1969, 33 - 34.
               (21) Ф. Папазоглу, Средњобалканска племена у предримско доба, Дјела Академије наука Босне и Херцеговине. књ. ХХХ. Сарајево 1969.; Д. Бојанић-Лукач, Зајечар и Црна Река у време турске владавине (XV-XVIII век), Гласник Етнографског музеја у Београду, књ. 42, Београд 1978, 23-78.
------------------------------ (Стр. 105)                             
               
прогона, често налазило уточиште код истоверне браће и враћало се на некадашња огњишта својих предака(22).
               Власи у североисточној Србији представљају релативно млад етнички супстрат. Развили су се у специфичним друштвено-историјским условима који су током XVIII, XIX и XX века владали на просторима између Велике Мораве и Тимока, јужно и северно од Дунава. То потврђују и многа проучавања која су у последњих стотињак година вршена на овим просторима и обелодањена у научној литератури. Уз то, мора се нагласити, међу самим становништвом влашког говора (разлике између влашког говора и румунског језика, посебно у усменом народном стваралаштву, веома су велике) забележена су у североисточној Србији народна предања о томе како су преци тог становништва до великих сеоба Срба после продора Турака, били Срби, односно да потичу од српских исељеника који су у бекствима од турског зулума прелазили Дунав и мешали се са тамошњим румунским живљем. Уосталом, то је судбина многих група које живе у лимитрофним областима где се билингвизам јавља као нужност за живот и опстанак у дотичној средини. Због тога Влахе у североисточној Србији не треба присиљавати да се декларишу ни као Срби ни као Румуни. То треба препустити њима самима. Мора им се, међутим, скренути пажња да ће најбоље сачувати своју специфичност и свој идентитет ако се не дистанцирају, по било ком основу, од становништва са којим су вековима живели. У противном, везивањем за било који народ изван њихове садашње средине неминовно губе своје досадашње особености и свој етнички идентитет.
               
               (22) T. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза Милоша, Српски етнографски зборник XXXVII. Насеља, књ. 22, Београд 1926.
------------------------------ (Стр. 106)               
     

http://www.etno-institut.co.rs/cir/monografije/44.php