ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ИСТОРИЈЕ СРБА У РУМУНИЈИ (1)

[Paun]

Стеван БУГАРСКИ, Темишвар (Румунија)
УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА УЗ ИНЕ
- Искуства са територије данашње Румуније –

,,Етнички односи Срба са другим народима и етничким заједницама",
(Зборник са истоименог научног скупа одржаног поводом 50 година ЕИ, 1997. године,
уредник Никола Пантелић),
Посебна издања САНУ, Етнографски институт, књ. 44, Београд, стр. 157-174
(без ознаке године издања).

               
               Апстракт. Просторно, историјски, административно и правно, верски и језички всома сложсна територија. Потврда српског присуства у токовима и документима о личностима које су оставиле дубоког трага у заједничкој прошлости. Намена широког, временски и просторно, захвата је да дочара обиље и разноврсност података и да укаже на потребу њиховог даљег истраживања. Добро и зло живљења уз ине.

               Кључне речи: етнички односи, језик, вера, Срби, етнички стереотип, Румуни.
               
               Приступ
               
               Временски, ово излагање је омеђено првим и потоњим познатим карактеристичним подацима о Србима, а просторно се везује за целу територију данашње Румуније, независно од чињенице да су у време неких догађаја одређене области административно припадале другим државама.
               Овако дефинисана територија је хетерогена: Влашка и Молдавија су биле засебне кнежевине; њиховим уједињењем 1859. године настала је држава Румунија, којој су покрајине Ердељ и Банат припадале после Првог светског рата. Влашка и Молдавија су дуго биле под Турцима, Ердељ и Банат - под Аустријом, односно Мађарском. У Влашкој је преовладавало православље, додуше и у Молдавији, али тамо је већ било римокатолика; у Банату је - уз Православну цркву - Католичка црква веома запажена, а у Ердељу је било православаца, али су преовладавали лутерани, реформисти, католици, унијати и унитаријанци. У Молдавији и Влашкој преовлађује румунски језик, а словенски је неко време важио као државни; у Ердељу и Банату, поред румунског, у широј су употреби мађарски, немачки, српски, украјински, чешки и словачки језик, а као државни језик дуго је коришћен латински. Административно и правно Влашка и Молдавија су се почеле уједначавати након уједињења 1859, остале територије - тек после 1918...
               Подразумева се да због тако широког временског и просторног приступа разматрање не може бити ни потпуно ни систематско; намена му је тек да омеђи одређени домен, да дочара обиље и разноврсност података и да укаже на потребу њиховог даљег истраживања, проучавања и тумачења.
               Српско становништво у Румунији углавном долази до изражаја по својим поривима ка матерњем језику и потврђује своје постојање, и то не својом бројношћу: године 1924. набројано нас је 44078 (око 0,3%), године 1938 - 43876 (0,25%), а 1992 - 29 080 (0,12% од целокупног становништва Румуније). Усталио се, међутим, привид да је цело српство у Румунији стало у педесетак места на западу и југозападу, почев од града Надлака на Моришу до општине Свињице на Дунаву, што јесте и није тачно: јесте тренутно и статички, није развојно и историјски. Јер присуство Срба на територији данашње Румуније траје вековима и не своди се на Банат.
               
               Период до Велике сеобе 1690. године
               
               Трагове Срба на територији данашње Румуније треба тражити бар од VI века, када део Словена напушта прадомовину и лута овим просторима, силазећи у Панонску низију и на Балкан. Било је то шаролико људство у дуготрајној сеоби: мушки и женске, старци и нејач, са делом иметка, гонећи крда и стада која су успут напасали; нису то били ратници па да мину даљином јашући на аловитим атима. Напротив, кретали су се лагано, застајкујући и тражећи одморишта, рађајући се и сахрањујући се у ходу.
               Под тим условима било је неизбежно да појединци и групе касне у покрету, чак и да заостану, да се устране и одрекну се даљег исцрпљујућег путовања без догледног циља, па да тако постану језгра словенско-српских насеља, која ће доживљавати развоје, симбиозе, назадовања и обнављања.
               Чињеница је да се већ од почетка нашег миленијума - а ту су и почеци писане историје Румуније - присуство Срба огледа у документима и потврђује у свим историјским провинцијама.
               Као датум међаш издваја се година 1274, када војвода Олтеније Литуон удаје кћер за српског владара Милутина. Нешто касније, влашки кнез Александар Басараба (1352 - 1364) удаје кћер за Уроша, сина цара Душана. Године 1381. син Александра Басараба Раду жени се девојком из рода кнеза Лазара5... Све те женидбе и удадбе претпостављају познавање одраније, извесне претходне сусрете и додире и - дакако - присуство Срба бар у својству ироводаџија и просилаца.
               Четрнаести век ће означити осеку српског становништва: после неколико пораза у борбама против Турака - од којих ће један од најтежих бојева, ако не пораза, бити на Косову пољу 1389 - Срби се у збеговима повлаче у Ердељ, Банат, Влашку и Молдавију..
               Већ од тог времена поједини извори наводе и бројке; у жељи да избегнемо непотребне ризике везане за њихову заокруженост, приближност и непроверљивост, задовољићемо се и само делимичном квалитетном проценом.
               Почев од XV века Срби - деспоти и властела - држе у Ердељу и Банату места: Ширију, Сату Маре, Бају Маре, Бају Сприје, стотињак села између Ширије, Арада и Орадее, околину Темишвара, Перјамош, Булгаруш, Болдур, Валкањ, Гада, Глогоњ, Денту, Дињаш, Долац, Иванду, Иратош, Кевереш, Кетфељ, Кечу, Краљевац, Липову, Лудуш, Маргиту, Моноштор, Омор, Опатицу, Парац, Рудну, Сакалаз, Семартон, Толвадију, Тополовац, Фењ, Чавош, Чебзу, Ченеј, Шенђурац, Арад, Варјаш, Вингу, Жомбољ, Игриш, Задорлак, Семиклуш, Семпетар, Надлак, ПечкуДорњу, Фенлак, Чанад, Чаково...
               У Влашкој је 1444. године постојало село Sârbşor (Српчић) на води Тисмани; 1459. Барбу Првулеску поклања манастиру Тисмани село Sârbeşti (Српски); исте године поменута је српска колонија у месту Облучица; 1585. владар поклања митрополиту половину села Sârbii (Срби)...
               У Молдавији је 1423. постојало село Sârbii (Срби) на води Ребричеи, 1598 - друго са истим називом у дистрикту Сучеава; 1603 - село Sârbeni (Србијани) на води Брладу; затим Sârbeşti (Српски) и Gradina Sârbului (Србинова башта) као и села са називом Sârbii (Срби) у окрузима Тутова, Текуч, Бкау, Дорохој, Неамц.
               После смрти Михајла Храброг (1593 -1601), владар Раду у Влашкој a Јеремија Мовила у Молдавији позивају Србе и друге странце да населе места која су Турци опустошили; заузврат им обећавају ослобођење од пореза за извесно време. Чињеница да су и Срби именовани у дотичним позивима сведочи да их је било у околини, да су били познати, цењени, односно да се полагало на њихову мобилност.
               Из свега произлази да су Срби својом распрострањеношћу покривали читаву територију данашње Румуније и да је њихово присуство било запажено.
               У архивским документима пописана су и имена појединих личности које су се на било који начин везале за територију коју имамо у виду: деспот Стефан Лазаревић, његов наследник Ђурађ Бранковић, кога ће наследити синовци Ђорђе и Јован Бранковић.
               Ђорђе ће се прославити на црквеном пољу, a Јована бих истакао највише због његове кћерке Јелене, удате за владара Молдавије Петра Рареша (1527 -1538); преко њихове кћерке Роксанде српска властелинска крв ће продрети у родослов молдавског владара Александра Лапушнеануа (1552 - 1561, 1564 - 1568), a посредством друге /кћерке/ Деспине - у родослов влашког владара Мирче Чобануа (1545 - 1552, 1553 -1554). Једну од својих синовица Деспину удаће Ђорђе за влашког владара Неагоја Басараба 1512. године.
               После повлачења Бранковића, почетком XVI века, деспотску титулу и поседе добили су Радич Божич и за њим Павле Бакић.
               Осим деспота, у Ердељу у XV и XVI веку јавља се и српска властела: међу првима Дмитар, брат Марка Краљевића, затим браћа Стефан и Дмитар Јакшић.
               Стефанова кћер Ана удаће ce y Русију и постаће баба цару Ивану IV Грозном.
               Један од Дмитрових синова учествоваће уз домаће бољаре у завери против влашког војводе Михње.
               Природно, уз деспоте, властелу и прваке досељавали су се и кметови - јобађи, сељаци, занатлије, трговци, ратници. Године 1514. они ће учествовати у сељачком рату Ђорђа Доже; неки Србин Радослав послужио је као успешан водич при разорном нападу на Јакшићев Надлак; године 1526 - 1527. они ће се тискати у стројеве војске коју је предводио самозвани цар Јован Ненад.
               За многе досељене Србе ратовање је постало занат: они су настојали да преживе, стављајући живот на коцку у интересу разних војски и странака, прелазећи из једне у другу чак иако су биле непријатељске; за њих је било главно да преживе и задају ударце турској сили, како би повећали изгледе за повратак на стара огњишта. Мада се већина њих уствари борила за голи живот, највише их је умрло насилном смрћу: гинули су у бојевима или их је стизала освета једног од више савезника за које су заредом ратовали.
               Историја бележи, мада магловито, да је у рату хришћана са Турцима код историјског места Ровине у Влашкој погинуо и Марко Краљевић. Старина Новак је био првак у војсци Михаја Храброг и погубљен је с њим. Уз Михаја Храброг борили су се још Ђорђе Сланкаменац, Марко Сегединац и Сава Темишварац.
               Много приснији додир са њима остварила су и дубљег трага оставила свештена лица.
               Липовска породица Бранковић изнедрила је три чувена православна јерарха: Саву I, Липовског и Јенопољског (почетком XVII века), Лонгина, Јенопољског (1628 - после 1645), који ће живети и у манастиру Котмеани, и особито Саву II, митрополита ердељског у Алба Јулији (1656 - 1683). Они су предводили православно српско и румунско становништво и штитили га у односима са католицима и евангелистима, а стојички подносили католичке и калвинистичке прогоне. Митрополит Сава је у поодмаклим годинама чак и утамничен; верује се да му је то убрзало смрт.
               Деспот Ђорђе Бранковић се одрекао титуле и поседа, примивши монашки постриг под именом Максим. Прешавши, на позив владара, у Влашку, он је 1504 -1508. био митрополит Угро-Влашке, a то је седиште садашње Румунске патријаршије.
               У румунском православном свету митрополити Максим и Сава II, обојица рд рода Бранковића, оставили су тако дубокога трага да их je Румунска православна црква признала, односно прогласила за светитеље, Саву чак пре него што је то учинила Српска православна црква.
               Такође су на добром гласу били штампари у Трговишту: монах Макарије 1508 -1512. и Димитрије Љубавић - три деценије после њега.
               Однос српског свештенства са месним румунским право славцима може се проценити и по томе што је владар Молдавије Александар Добри (1400 - 1432) писао у Охрид да му се пошаљу Срби свештеници и српске књиге.
               Румунски историчари тврде да је хришћанство допрло међу Румуне пре доласка Словена, али прихватају да је приклањање Румуна Источној, a не Западној цркви остварено управо под утицајем Словена и словенског богослужбеног језика и писма.
               Пошто су словенским језиком и писмом званичиле и румунске владарске канцеларије, стекао се при дворовима и при властели одређени број Срба у сжојству саветника и писара.
               У Влашкој је владару Мирчеи Великом (1386 - 1418) поверљив пратилац био неки Србин Вуче; при Неагоју Бесарабу (1512 - 1521) извесни Стеван Србин био је "логотет" и чувар владарске капеле у манастиру Куртеа де Арђеш; владар Мојсе (1529 - 1530) слао je ca препоруком у Брашов "свога Србина" ради трговине; у дивану Михаја Храброг јавља се извесни жупан Србин, "вел-столник"; 1619. неки Србин је упућен да представља Влашку на црквеном сабору у манастиру Грачаници; при Матеју Басарабу (1632 -1654) у дивану је био Србин Вучина као " вел-часник".
               У Молдавији је мање таквих података, али је и тамо у XV веку записан бољар Србин "ризничар".
               Монах Никодим (XIV век) био је близак и поверљив саветник тројице влашких владара, и они су га слали у дипломатске мисије.
               Митрополит Максим Бранковић био је.и саветник влашког владара Радула Великог и за њега је са запаженим успехом обавио дипломатске мисије на двору Молдавије и на двору Мађарске.
               Ненадмашан као дипломата остаће ерудита Ђорђе Бранковић, брат митрополита Саве. Његове мисије у Цариграду, Москви, Бечу, и особито у Букурешту 1680 - 1689, где је уживао личну наклоност владара Шербана Кантакузина, имале су европски одјек, али се' он својим политичким и државничким амбицијама замерио Бечу, због чега је доживотно лишен слободе.
               Високо постављање и дубоко продирање Срба у румунска висока друштва, колико год да су била плодоносна и цењена од владара и дела властеле, проузроковала су завист оних Румуна који су то доживели као да им Срби заузимају места и удаљују их од власти и положаја. Покрет против Срба у оквиру покрета против странаца, забележен још у XV веку, доказ је више колико је ерпски продор био енажан и ран.
               Историја he ce бавити документима који ограничавају и сузбијају утицај Срба и странаца уогаџте. На овом месту, међутим, неће бити на одмет неколико сликовитих, премда необјективних реакција које се огледају у фолклору.
               Постоји румунска народна прича o Србину што је, видевши одсјај Месеца на дну бунара, помислио да је то Месец упао, те брже-боље бацио уже да га спасе.
               У другој причи оставио Србин Иван ћуп са зеленилом, a во узео јести, па завукао главу у ћуп и више је није могао извући. Не знајући шта ће, Иван позове у помоћ сеоске мудраце. Старац Добра му објасни да нема друге него да волу одсече врат. Ha Иванову примедбу да ће и онда глава бити у ћупу, рече му Добра: "А ти, чим одсечеш врат, разбиј ћуп, па ће се глава ослободити".
               Постоје и пословице прожете сличним духом и расположењем. На пример, "Ко је још видео зеленог коња, па да види и паметног Србина"; или : "Бог је Србе обдарио снагом и глупошћу".
               Али и званична висока признања исказана Србима и антисрпеко расположење појединих слојева румунског друштва, изражено у управним прописима али и у фолклору, доказ су српског продора, престижа, распрострањености, бројности и значаја на територији данашње Румуније још знатно пре Велике сеобе 1690. године.
               

[Paun]

               Период од Велике сеобе 1690. године
               
               Срби су наставили да бивствују на широкој територији, па су чак доживели неслућене успоне.
               Средином XVIII века у Ердељ је дошао ватрени проповедник и поборник православља монах Србин Висарион (Сарај). Његове проповеди дизале су народ против унијата и калвиниста, због чега су га власти прогониле, a своја убеђења потврдио је мученичком смрћу.
               Почетком XIX века прота Матеја Ненадовић путује кроз Влашку и Молдавију у Русију; успут сусреће у Фокшању двојицу Срба као гостионичаре.
               Убрзо затим Карађорђе ce ca својим устаницима повукао испред Турака преко Влашке и Молдавије у Бесарабију, a знатан део њих вратиће се скоро истим путем 1821. са Етеријом, уз Ипсилантија и Тудора Владимирескуа.
               Средином XIX века Срби су куповали пространа имања око Букурешта и у самом Букурешту. Ту ће неко време пребивати владарска породица Обреновић са Милошем и Јевремом. Даље су предузетници, попут Мише Настасијевића, трговали сољу, марвом, житарицама. Ово су теме претежно намењене историји, a овде само напомена да су Срби поседници добро поступали ca месним становништвом, на својим су имањима зидали цркве и школе, ширили просвету, организовали производњу и промет, унапређујући привреду. Знатан број њих се толико саживео са овим простором, да је на својим имањима остајао до смрти и сахрањиван је у посебно припремљеним гробницама, које су доказ да нису ни намеравали да некамо крену.
               Али крај XVII века поклопио ce ca аустријским поразом рату са Турцима и условио је нов збег српског становништва из Србије, које беше пристало уз царску војску: уследиле су две велике сеобе - једна 1690. под пећким патријархом Арсенијем III (Чарнојевићем), друга 1727. под његовим наследником на Пећком престолу патријархом Арсенијем IV (Јовановићем).
               Нагло насељавање десетина хиљада избеглица донекле је пореметило равнотежу у распореду Срба и скренуло и трајно усмерило општу пажњу на запад и југозапад територије коју имамо на уму, јер док су дотадашњи Срби на овим просторима већ уживали какав-такав статус, навикли се на предности и мањкове, на добро и зло живљења уз ине, нови досељеници су са својим патријархом дословно тек тражили места под сунцем.
               Досељавање је, додуше, настало на основу тешко изнуђених привилегија, али је њихово остваривање и спровођење било таксфе тешко и стално ометано. Тако су се Срби, сто година по досељењу, на црквено-народном сабору у Темишвару 1790, поново нашли пред дилемом: да ли се определити за екскорпорацију, дакле за неку аутономну територију на којој би живели под привилегијама, или за инартикулацију, то јест за уживање редовних грађанских права било где да се на државној територији нађу. У ствари, налазећи ce y Аустријској царевини, a на подручју Мађарскога краљевства, Срби су били на старој муци: којем ће се приволети царству.
               Решење је пет година касније назирао Сава Текелија, и то у препредености и лукавству: "Ни пустити се на Маџара, ни веровати Немцу", него од случаја до случаја гледати сопствену максималну корист. Мада "бити та вашим (маџарским) јобађом, та немачким робом - све је једно, али овоме (Немцу) ћемо пређе преступити, јели он стоји на кормању", бар "док се Србска држава от Турчина не узме, које ће - мислим -Немци учинити, да би Маџаре ослабили. Ал' ако ни један ни други не узхоће дати, то ће се временом показати куда ћемо преступити, или сами рећи: Ми смо ову земљу отбранили и уживали, ми ћемо за нас да одржимо".
               Тај став ће, ако и не декларативно, и не увек свесно, вазда бити подсвесна водиља српскога опхођења уз ине.
               Срби досељени 1690. године временом су простирали сво је привилегије на затечене Србе, па и на друге православце, особито на Румуне у Банату и Ердељу, које су и пригрлили под окриље Карловачке митрополије.
               У том заједничарењу ретко су кад пропуштали прилику да дају до знања ко је главни.
               При зидању нове цркве у Малом Бечкереку 1823. године, настао je ca Румунима спор, који је решен на оригиналан начин. Биле су, наиме, образоване две странке: Срби су хтели да се црква зида на месту где је била и дотадашња, у њиховом засеоку, a Румуни - да се зида на новом месту, у њиховом засеоку. После дужег натезања, прваци су пристали на неку врсту коцке: да се црква зида на месту где се буду истоварила прва кола цигала, које су довозили из Варјаша. Тада Румуни покушаше да се послуже лукавством, те једног од својих отераше дан пре у циглану, тако да онога јутра кад су кола, по договору, кретала ка Варјашу, његова затекну како се већ враћају са циглом. У љутњи, један од Срба потера коње, наиђе на њ, изврну му и поломи кола, појури са сложним друштвом до Варјаша и натраг, те прва кола збаце у српском крају. Ту је нова црква и зидана, a Румуни су другу себи смогли зидати тек 1912. године.
               Примање и прихватање Румуна под окриље Карловачке митрополије протекло је мање-више етихијски, без неопходног опреза, и то се Србима осветило 1864, када су Румуни, предвођени Андрејом Шагуном, иначе српским монахом и -клириком, професором Карловачке богословије, издејствовали јерархијску поделу.
               Спровођење јерархијске поделе проузроковало је не само несугласице на врху него и трзавице, размирице, па и судске процесе по црквеним општинама. Подела чистих једнонационалних црквених општина између епархија и није била толико спорна, али је у петнаестак места требало раздвојити Србе. и Румуне који су до тада били у истој црквеној општини.
               Мада је при патријарху дошло до начелног споразума да се подела иметка изведе према броју душа сваке од народно сти, темишварски адвокат Светозар Димитријевић, заступник Темишварске епархије, заузео је у парницама становиште да би то било супротно грађанском праву и праву власништва, односно да се - по закону - мора делити само што је заједнички стечено, не и што је српски народ имао пре доласка Румуна у заједницу.
               Са тим становиштем добијена је парница за Темишвар (фабрику), где су Румуни не само одбијени са својим захтевима него су на њих пали и целокупни судски трошкови.
               У месту Моноштору, напротив, по процени да нема шансе за добијање парнице, прихваћена је нагодба 3:1 у корист Румуна, то јест три четвртине иметка припало је Румунима, a једна четвртина Србима.
                Средње решење је нађено у Сараволи. Тамо су се Срби и Румуни законски измирили и споразумели, па су поделу симболички извели на дан Васкрса овако: свету васкршњу литургију започели су заједнички у старој цркви, која ће остати Србима; после читања еванђеља изашли су сви, и Срби су отпратили Румуне према њиховој новосаграђеној цркви; затим су се растали, и свака странка је наставила литургију у својој цркви.
               При деоби до тада заједничке црквене општине у месту Фењу, нову цркву подигао је Србима Румун Андреј Мочоњи, један од представника Румуна у националној комисији за деобну поделу, који је био ожењен Српкињом из породице Чарнојевић.
               Занимљиви су и додири Срба са инославнима (иноверцима).
               По уласку аустријске војске у Темишвар 1716. године, град је подељен на два магистрата: Српски, надлежан за православце, и Немачки, надлежан за католике и инославце. После проглашења Темишвара за слободну краљевску варош 1780, магистрати су сједињени, али су и тада Срби, предвођени теминшарским епископом Петром Петровићем, издејствовали да у заједничком магистрату не дође.до мајоризације или прегласавања; свака од две стране имала је право на исти број представника.
               Живећи уз ине, Срби су имали породичних и друштвених веза са неправославцима. Карактеристичан је случај племићке породице Нако у Великом Семиклушу, која се дословно поделила у вези са вероисповести: један њен део зидао је српску православну цркву, а други - римокатоличку цркву у месту.
               Догађало се и унакрсно кумовање: супротно црквеним прописима римокатолици су кумовали православцима, и обратно.
               Има података да је православно свештенство под одређеним условима обављало и требе (верске обреде) инославнима.
               У селима такозване Банатске Црне Горе - Петрово Село, Краљевац, Лукаревац, Станчево - огромну већину становништва чине православни Срби. Они имају своје цркве, али су на спахилуцима радили многи дошљаци, махом иноверци.
               Припадници евангелистичке вероисповести имали су парохију на знатној удаљености, у Темишвару, и то кад саобраћајне везе готово нису ни постојале. Због тога су често били принуђени да позивају православног месног свештеника. У матичним протоколима дотичних села записано је на десетине случајева кад су над евангелистичким верницима обављали требе крштења и још више сахрана православни свештеници.
               За римокатолике је постојала парохија у оближњем Рекашу, а касније и у Станчеву. Ипак, има случајева када су им требе обављали православни свештеници, изгледа у крајњој нужди или са знањем, па и на захтев надлежног римокатоличког жупника.
               У Лукаревцу је 1897. године православни свештеник сахранио римокатолика старог 15 минута, што значи да га је и крстио због страха од смрти . Уводећи у матични протокол сахрану римокатолика убијеног ватреним оружјем 1870. године, православни парох је записао: "Парох католички није тео доћи да га сарани без форшпана, и дуже није се могло остати, премда је био од два доктора паран". Исте године, српски свештеник у Петродзом Селу примио је допис рекашког жупника с молбом да сахрани неку римокатолкињу, "јербо ја - вели се у писму - узрок верло ружнаго пута на никакви начин сутра у Петрово Село ити не можем". Православац је обавио сахрану и уз упис у матици прилепио допис.
               Све то не значи да смо се баш нарочито волели.
               Српска православна црква била је за читав Банат и Ердељ стожер православља, бедем о који су се разбијали покушаји ширења унијаћења, које је у Ердељу започето на размеђи XVII и XVIII века.
               Изреке и пословице уобичајене код Срба сведоче о одбојности према инославном становништву: "Бео к'о Шваба"; "Вешт к'о Шваба у свируле"; "Запуцо к'о Шваба тра-лала"...; "Милује га к'о Шваба керицу"; "Искезио се к'о немачке Благовести".
               Одбојност, међутим, није остала ни у домену фолклора ни у домену цркве.
               Године 1811. у место Семартон, где су Срби били у огромној већини, почели су се насељавати Немци. У попису из 1825. године забележено је осам немачких презимена у 10 од 253 кућна броја.
               Мада су дотични Немци гледали своја посла и били угледни домаћини, имали што се у Банату зове швапски ред, мада су прилагали за изградњу српске православне цркве на новом огњишту села, навукли су на себе непријатељство Срба због тога што су привредно нагло јачали и почели куповати најбољу земљу у атару. Срби су на разне начине покушали да осујете немачко продирање, а када им није пошло за руком, почели су подметати ватру - метафорично се говорило да је Шваби запевао црвени петао - у дворишта, у куће, па чак и у камаре са сноповима пшенице пред вршидбу, на шта се сељаци иначе тешко одлучују. Притисак је постао тако снажан да је немачко становништво почело продавати имања и напуштати село. Срби мештани су спрезали, па и зајимали новац да би откупили свој атар46.
               При свему томе, међутим, српске темишварске владике вековима су неговале добре званичне дипломатске односе и са Румунима православцима и са инославцима.
               Године 1776. римокатолички бискуп са свитом био је присутан у Српском владичанском двору на завршном предавању Теодора Јанковића Миријевског и све тако даље, да би век и по касније, 1926, српски владика Георгије (Летић) приликом доласка у Темишвар протоколарно посетио римокатоличког бискупа Аугустина (Паху) у његовој резиденцији.
               Такође, приликом канонских посета српским црквеним општинама владика Георгије (Летић) успут је посећивао и румунске православне и ине инославне храмове, тамо био дочекиван, поздрављан, а сам је отпоздрављао и поучавао. Током 1927. године посетио је 18 овдашњих српских цркава, а у свом извештају бележи да је одржао "30 говора на страним језицима (у храмовима румунским и разних вероисповести)".
               Све нас опет враћа на резоновање Саве Текелије: ни у кога се до краја не уздати, никоме се неповратно не замерити, него све зависно од времена и од згоде.
               Због тога су Срби са територије данашње Румуније вазда запети као лук и напети као стрела. Опрез им је матерња мелодија. Јер у дуготрајном процесу надирања и продирања, увек се мора осећати где је мера и где се мора стати.
               Године 1978. Православна српска црквена општина у Темишвару Граду поднела је захтев градским властима да јој се уступи, ради збрињавања, двадесетак српских гробова и надгробних обележја са градског гробља. Одговор никада није уследио, а гробови су заравњивани и надгробија су уништавана. Онда је процењено да се по у вези с тим мора сачекати до боље прилике. А прилика се указала тек 1998, када је црквеној општини - додуше на поновљени захтев - предато на чување и одржавање преосталих десетак гробова. Обично је питање: јесу ли и колико Срби подложни асимилацији. Одговор гласи: јесу, колико је то природно. Јер и Срби су вршили природну асимилацију кад им се за то пружала прилика: асимилирали суТотове у Кетфељу и Српском Семартону, Румуне у Српском Семартону, Великом Семпетру и Соки, Русине у Варјашу, итд. Асимилације, међутим, никада нису коначне. Крв није вода. А и српске крви има већ у многим, па и у владарским родословима.
               И друго је питање: колико на асимилацију утичу мешовити бракови. Одговор је: мешовити бракови ништа не ваљају, и то ни за кога, јер су као батина са два краја: колико угрожавају Србе, толико и њихову својдбу.
               Има већ парохија које су на издиханију због мешовитих бракова (Надлак, Парац), али и парохија које се држе још само на мешовитим браковима (Сока, Улбеч). Чињеница је да из мешовитих бракова обично буде више деце него из чисто српских бракова.
               Најлепши пример уравнотежавања односа при мешовитим браковима траје већ одавно на основу обичајног права у месту Торњи. У селу живе Мађари и две православне заједнице - српска и румунска - које су због своје малобројности већ одавно упућене да бирају супружнике једни код других. А правило је: где се Румунка уда за Србина, ту је српска кућа, говори се српски, похађа српска црква, деца су Срби; заузврат, где се Српкиња уда за Румуна, ту је румунска кућа, говори се румунски, похађа румунска црква, деца су Румуни, итд. Познат ми је случај Милоша Тевина, коме су баба, мати и супруга биле Румунке, али је он био Србин и његова кућа српска; пошто је, међутим, имао само кћер јединицу, она је удајом за Румуна затворила један српски кућни број, а сама постала Румунка у румунској кући. Ни тумачења, ни прегласавања, ни превођења ни асимилације: колико је у кога мушких глава - толико има кућа.
               
               Закључак
               
               Срби су се вазда селили са пустом надом да се кад-тад врате на прадедовска огњишта. Уопште посматрано, мало је ко од њих то дочекао; од Срба са територије данашње Румуније - изузимајући, дакако, пролазнике и пуке намернике - понајмање. Одавде је било само ретких појединачних исељавања. Чак ни право опције које је важидо током десетак година после Првог светског рата није имало одјека. Овдашњи Срби су најпре изгубили наду, затим жељу за повратком.
               Живљење изван националне државе, међутим, особито ако потраје вековима - као што је у овом случају - представља право умеће, вештину, уметност. Срби са територије Румуније су обдарени за ту врсту уметности.
               Ако је потребан још један пример - ево мене.
               Крај свег заузимања матичне државе српство се у западним земљама гаси у трећем, па и у другом колену. А моји се сви већ вековима рађају изван Србије, нико од мојих није живео у Србији нити је о некоме од њих Србија посебно бринула, па ипак се у мени чаури Србин, а сам Бог зна који сам по реду у нараштајима и докле ће то тако.
               На крају крајева, живљење уз ине и није само по себи мањак, и не значи само по себи угроженост, и није само по себи какво зло.
               На територији данашње Румуније, коју ће неко можда назвати туђином, а Срби је осећају својом, они су у великој непрекидној утакмици са свима који су уз њих - и са већинцима, и са мањинцима. То их одржава у напетости, у приправности, јер су стално на неком рубу: на рубу жеље да остану у српству и жеље да ипак избију на шире демографско и језичко подручје; на рубу ризика да се утопе у привлачност великих бујица; на рубу страха да ће их - ако се учауре - назвати ограниченима и страшљивцима; на рубу опасности да остану изван редовних токова,.особито изван токова матице, одакле им се, с времена на време, чуде како лепо диване српски и живописност њиховог језика називају атавизмом, мада је у њему још понајмање туђица, мада је сачувао музички нагласак и слично.
               На тим и иним рубовима, разапето између бити и не бити, између жеља и могућности, између разних језика, друштава и култура којима по праву припада, на рубу деловања и тиховања, уздато углавном у се и у своје кљусе, српство на територији данашње Румуније истрајава и траје, и то не по својој бројности, него по квалитету, јер и по школованости, и по довитљивости, и по много-чему стоји изнад матичне средине и изнад већинске средине у којој опстојава. Траје кроз своје цркве, песме, језик, обичаје, културу, пословност, кроз своје претке и гробове на којим се темељи и дограђује. Траје и кроз топономастику: напоредо са педесетак садашњих српских насеља са ниске од Надлака до Свинице, постоји још 20 места са називом Sârbii (Срби), два са називом Sârbeni (Србијани), четири са називом Sârbeşti (Српски) и једно са називом Sârbova (Србиново).
               У овом излагању многе су замке због субјективне дефиниције етничке припадности као личне опредељености. Кад говоримо o себи - не само у етнологији, и не само на територији Румуније - нама недостаје објективно дефинисани појам нације у смислу етничке припадности по етничком пореклу, a одавно је време за установљење минималних одлика које Србина чине Србином и када не живи у Србији, и када више не говори српски, и када више није заинтересован за тренутне српске послове - политику, културу, спорт и слично; олако отписујемо и себе и друге из српства због немања овога или онога, уместо да држимо и себе и друге због имања овога или онога, као што то немушто чине Јевреји или - на пример Роми.
               Независно од тога, међутим, да ли ће историчари или други научници оспорити понеку од наведених личности или догађаја, овај преглед само је летимичан избор из крцате грађе, тако да се сама слика, саздана као мозаик, неће битно мењати ако јој се истргне неколико плочица.
               
               НАПОМЕНА УР. ФОРУМА: Рад је овде постављен без научног апарата, који је у публикацији дат са изузетно ситним слогом па га је било немогуће обрадити рекогнајзерима. Али, с обзиром на то да фусноте садржа само библиографске напомене, без важнијих дискурса, оваква опрема нимало не умањује вредност рада С. Бугарског.

               -----------------------
               Стеван Бугарски(Српски Семартон, Румунија, 25. септембар 1939 -) српски писац, научник, истраживач српске културне и духовне баштине Срба у Румунији.
                    http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%91%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8