Феликс Каниц
СРБИЈА, ЗЕМЉА И СТАНОВНИШТВО, II
Београд, 1985
"Власи у овом месту (Грљану), као и у западнијем Шљивару и источној Прлити, зову себе "Унгуранима" и тврде да су се овамо доселили пре неких 130 година из Ердеља, да би избегли тамошње велике ратне и друге намете. Прво су се као сточарски номади повукли у брда, а доцније су се спустили у долине и романизовали ранија српска места Слатину, Луку и др. Према томе, овде се извршио исти процес као у долинама Млаве и Мораве, у темишварском Банату и свуда где је Влах дошао у ближи контакт са Словенима и Немцима." [Стр. 373]
*
Где је владао овај Јоан Радул? Историја познаје, додуше, једног војводу Раду Негруа (1290-1314), који се опирао превласти Угарске и који је узео помснуту титулу и предао је својим наследницима. Знамо и то да су се већ у доба цара Душана и нарочито Лазаревића (1372-1427) између владајућих династија у Србији и Влашкој на основу заједничких политичких интереса и тесних сродничких веза развијали пријатељски односи, којима се може објаснити то што су српски кнезови оснивали цркве на влашком тлу, а влашки у Србији. У цркви »Curtea de Arges«, коју је основао Неагое-Бесараба и обновио војвода Раду, јављају се, на пример, поред ктитора Неагое, Радуа и Владислава и слике српског кнеза Лазара и његове супруге Милице, који су већ влашком војводи Владу I помогли да сагради цркву у Водици и Раду-Бесараби да украси ону у Тисмани. С друге стране, учешће помоћне војске на Косову, коју је цару Лазару послао молдавски војвода Петар Масутин, овековечено је једном, на жалост слабо очуваном фреском на јужном зиду цркве у Лопушњи. Колико су односи између Влаха и Срба остали и даље добри, показује то што је деспот Стефан Лазаревић влашком манастиру Водици, а исто тако и Тисмани (1407), не само писмено потврдио добра која им је поклонио његов отац већ је и настојао да њихов принос повећа ослобођењем од дажбина и интензивнијим насељаваљем Влаха. [Стр. 400].
При тако пријатељским суседским односима појава влашког војводе као градитеља цркве у Србији не мора да буде ништа необично, утолико пре што је осећање националне припадности у средњем веку било толико слабије од осећања верског заједништва да су влашки племићи саградили неколико цркава чак код далеког бугарског Трнова; осим тога, треба имати на уму да је око 1501. Крајина већ била јако румунизована. Више бисмо се могли чудити томе што се у влашким историјским изворима не помињу ни »војвода Јоан Радул« ни његова црква у Лопушњи. Да он није идентичан с поменутим »Раду-Бесарабом«, а још мање с »војводом Радулом« из српских народних песама, који је, наводно, био ожењен сестром (?) кнеза Лазара и за чије су цркве српски калуђери, вероватно да би сузбили утицај јаке папске пропаганде, не само писали свете књиге већ и посветили чудотворне мошти св.Григорија из манастира Бистрице, произлази из ознаке године - »1501« - у натпису у Лопушњи. Њен »Јоан Радул« могао би да буде само онај »војвода« истога имена који је живео у време Арнаутке Анђелине, супруге деспота Стефана Бранковића, и око 1508. дао да се штампа један »Литургијар« (трећа књига, глава XVIII), а умро 1509. године. Међутим, његов однос према Влашкој, где је у то време владао »Stevan cel Mare« (1457-1504), не објашњавају ни румунско-српски извори. Склон сам претпоставци да је он - ако је уопште постојао - владао као турски вазал у српској тимочкој области (?), а то би опет значило да је она његова титула у натпису у Лопушњи нетачна. Можда ће Руварац или румунски истраживачи бацити више светлости на овог занимљивог старовлашког мецену.
Нешто пре Лукова одваја се пут који дуж Лукавице, преко једног виса у подножју Ртња, води у јужну долину Моравице; темељи римског кастела који је штитио овај пут још се могу видети код села Врмџе. Овај део пута, дуг једва 12 миља, био је важна спона између јужне путне мреже око Ниша и северне, која је из области Тимока водила ка дунавском лимесу. Прешли смо Лукавицу, у чијој се клисури угнездило 40 циганских породица. То су вредни коритари, који дрвену робу сопствене израде, већином корита, разносе и продају по околним окрузима и бирају сопственог »кнеза«. Чудновато је да се ова занимљива Лукавица јавља на аустријској, али не и на српској специјалној карти. Срели смо дугу колону кола са лепим буковим трупцима, који се овде плаћају 2 до 3 динара по кубном метру, и затим, возећи нешто брже, стигли у велико село Луково, у коме живе помешани Срби и Власи. Да се село не би потпуно румунизовало, српски поп већ дуже [стр. 401] неће да венчава младиће који се жене Влахињама. Он ми је причао да je положај места тако здрав да је 1888. на 120 крштења долазило само 50 смртних случајева. Сеоску школу су Турци 1876. спалили, али је она обновљена и проширена и сада је посећује 40 дечака и неколико девојчица. [Стр. 402]
[…]
(У Злоту) Славље је улепшавала дивна, мирна јесења ноћ. Играло се при светлости лојане свеће, смењивали су се коло и »ропота«; моји млади зајечарски пратиоци шалили су се са сеоским лепотицама, које се нису дале збунити, већ су на сваку шалу одговарале као из пушке. Кад смо полазили, пратили су нас сви присутни, на челу са »бандом«, која се састојала од две виолине, једне фруле и гајди. Весеље се наставило у великој сали наше механе. Играле су се србијанка и мало тежа зајечарка. Ову последњу умеју да играју само бољи играчи. Непрестано иступање неколико корака напред, коме јес следило умересније, елегантно кретање у ситним корацима назад, пружало је леп призор за око, али је очигледно било веома напорно. За растанак је, на моје не мало изненађење, засвирана марсељеза! Како је она доспела овамо? Да није можда и код ових Влаха пробуђена свест о припадању великој нацији латинске расе? [Стр. 408]
[…]
И у Јабуковцу се потврђује истинитост српске изреке: Ко се ожени Влахињом, цела ћe му кућа постати влашка; јер раније чисто српско, ово је село женидбом младића лепим влашким девојкама из Подунавља готово сасвим румунизовано. Али по свему, а нарочито по лепо уређеним кућама, види се велика разлика између ових Влаха у равници и њихове браће у брдима Мајданпека и Мироча, коју они и сами сматрају за лену, нечисту и искварену. То је редак људски сој, са егземпларима узорне лепоте оба пола какви се, у погледу чистих античких црта, тешко могу наћи и у самој римској Кампањи. Тај живописан свет је у шароликој ношњи оживљавао пут који од Јабуковца води на запад ка манастиру Вратни, који сам у свој путни [стр. 460] програм унео због његовог дивног положаја и цркве за коју се везују многа стара предања.
Пријатно јездење овом пространом висоравни улепшавао је поглед на Карпате, Мироч и брда ка Дели-Јовану. Код једне воденице утонуле у зеленило, коју је одавао само њен шум, скренули смо низбрдо ка Вратни. Тамо је стао сваки живот. Свечани мир је владао у њеној све ужој клисури, и ускоро смо стајали пред белом црквицом међу моћним стрмим стенама, из чијег су нас дрвеног звоника поздрављали јасни звуци клепала. Човек који је из њега тако вешто измамљивао те звуке био је један калуђер који је овамо дошао из сремског манастира Гргетега; једини становник овог светишта, Пахомије Дамјановић, позвао нас је у своју скромну кућицу и донео да нам покаже оно што је сматрао за старо и вредно. [Стр. 461]
[Фрагменте издвојио Паун Ес Д.]
