АРХЕОЛОГИЈА О КЕЛТИМА, ПИКЕНЗИМА, ТРАЧАНИМА И ДАЧАНИМА У ПЕКУ И ПОРЕЧКОЈ РЕЦИ

[Paun]

               Александар  Јовановић               
               БОР И ОКОЛИНА У АНТИЧКОМ ПЕРИОДУ                                                                                        
               "Бор и околина", Бор-Београд, 2004, стр. 165-230   

               Бројне тешкоће сустижу истраживаче античке прошлости Бора и његове околине, услед недовољне археолошке истражености тог дела Горње Мезије, али и због извесног нејединства ове територије у етничком и административном погледу током римског периода. Одлучујући значај у првој фази античке историје борске области имају продор римског војсковође Скрибонија Куриона на Дунав, после рата против Дарданаца (75 - 73. године пре н.е.) и успешни поход Марка Краса (29 - 28. године пре н.е.) против Бастарна, када су покорени Мези, а већ веома ослабљени Трибали и Дарданци коначно потпали под римску власт. У периоду који је претходио успостављању римске провинције Мезије, на почетку Тиберијеве владавине, Римљани су стабилизовали своје војно присуство не само у унутрашњости будуће провинције већ и на Дунаву. У време Августа успостављена је гранична линија која је касније постала постојани лимес и чврста одбрана Царства (Mirković М., 1968, 21 - 36; Петровић П., 1997). Поделом провинције Мезије на Горњу и Доњу 86. године североисточна Србија припала је Горњој Мезији. После губитка провинције Дакије, око 272. године, извршена је реорганизација балканских провинција, тако да је долина Пека припала провинцији Првој Мезији, док су области у околини Бора са сливом Тимока постале део новоосноване провинције Приобалне Дакије. Таква административна организација задржала се до краја антике, односно до почека VII века, када је ромејска управа на овом простору уништена упадима Авара и Словена. [Стр. 167] [...]
               О становништву провинције Мезије у освит римских освајања (крај I в. пре н.е. -1 в. н.е.) најпотпуније обавештавају Плиније и Птолемеј (Papazoglu F., 1969, 308, 323, 328). Плиније наводи да су у Мезији живели Дарданци, Целегери, Трибали, Тимахи, Мези итд (Plin., III, 149). По географу Птолемеју, у провинцији Горњој Мезији живели су Трикорнензи, Мези, Пикензи и Дарданци (Ptol., III, 9, 2). Претпоставља се да су Тимахи живели у долини реке Тимок, а Пикензи у долини реке Пек (Pincus). Док се у Тимахима насАућују остаци Меза или Трибала, за Пикензе има више претпоставки: да су део келтских Скордиска, затим да су део старије трибалске, односно мезијске популације, или да су новонасељени Дачани (Papazoglu F., 1978, 431 - 437; M6csy А., 1959, 283 - 290). У овако нејасним околностима одлучујућа помоћ може бити археолошка граћа, али она, за сада, није довољна за поуздан закључак да су у I веку пре н.е. у долини Тимока живели Келти (Мали Скордисци), односно да су Тимахи у основи келтског порекла. Етничку слику овог простора додатно компликују подаци да су Дарданци живели у земљи Трибала који су некада настањивали североисточну Србију, да се област око Равне (Timacum Minus) и слив Црног Тимока повезују са Дарданијом, као и то да Пек извире у земљи Дарданаца. Може се, ипак, претпоставити да су у околини Бора током римске доминације живеле две главне етничке групације - у северном делу Пикензи и Тимахи, који су у основи Келти или Мези, и Дарданци у јужном делу. Они су, уз бројне досељенике привучене рудним богатством, били основни етнички супстрат на овом простору у античком периоду. [Стр. 169] [...]
               Сложено је и питање административне организације борске области у доба Римљана, јер није било већих урбаних агломерација и значајних центара са муниципијалним или колонијалним статусом, између којих би ова територија могла бити подељена у административном смислу. Рударство је била основна привредна делатност и окосница административне организације од краја I века до сутона антике (Душанић С, 1980). Бројни рудници, међутим, нису били у склопу територијално-административног уређења, мада су били на територији царског поседа и, вероватно, под легијским надзором. Рудници у сливовима Пека и Млаве означавани су као Metalla Aeliana Pincensia. Најважнији рудници овог значајног ревира били су: Мајданпек (бакар, гвожђе, злато), Кучајна (злато, бакар, сребро), Витовница (олово, сребро, гвожђе), Бродица (злато, бакар, гвожђе). Њихов административни и дистрибутивни центар био је Pincum (Велико Градиште). Потврде о Metalla Aeliana Pincensia пружа нам руднички новац (nummi metallorum) с натписом Aeliana Pincensia из времена Хадријана, као и један царски рескрипт из 386. године, у коме се Metalla Pincensia повезује са провинцијом Првом Мезијом (Dušanić S., 1995a). Рудници у централном и јужном делу борског региона, посебно у сливу Црног Тимока (Луково - Валакоња), а можда и рудници у околини Злота и Бора повезују се, међутим, са metalli Aureliani, а у административном погледу са vicus metalli у Равни (Timacum Minus), односно са дарданским рудницима. Рудници означени као metalli Aureliani посведочени су такође рудничким [стр. 171] [...] новцима са легендом Metal(la) Aurelianis. Мада недостаје царска гентилиција, овај новац припада царском ковању. Са metalli Aureliani може се повезати и оловни слитак са печатом Metallo Caesaris Augusti, нађен у Јасеновику (Dušanić S., 1977,166). Ова два велика рударска дистрикта вероватно су била подељена на мање јединице (territoria) са комплементарним административним и религиозним седиштем. Такав закључак проистиче из плурала territoriae у Новели XI из 535. године, који одражава административну, а вероватно и географску разуђеност овог простора (Душанић С, 1980, 34; Mocsy А., 1974a).
               Тумачењу административно-организационог устројства шире околине Бора у античком периоду, заснованом на историјским изворима и аналогијама, посебно из оближње провинције Дакије, неопходна је, међутим, подршка археолошке грађе која се своди само на резултате истраживања Старог гробља у Кривељу и утврђења Краку лу Јордан (Bartel В., Kondić V., Werner М. R., 1979; Werner М. R., 1985; Tomović M., 1987). Ca друге стране, величина и карактер [Стр. 173] [...] античких насеља на овом простору могу да послуже за проучавање административно-организационог устројства, али закључке треба преузимати са опрезом. У борској области нису посведочена племенска средишта civitates, мада у долини Тимока треба очекивати седиште Тимаха. Према откривеној и публикованој грађи, чини се да је највеће насеље;било у Рготини. Ту су установљена два утврђења која су штитила путеве ка рудницима у околини Бора, као и оне који су водили према Доњем Милановцу (Taliata) и Прахову (Aquae). Утврђење на Рготинском камену пружило је археолошки материјал који се датује у V или VI век. На оближњем локалитету Страженалази се фортификација хексагоналног облика, са пет полукружних кула и капијом на јужној страни, која је вероватно обновљена у касноантичком периоду (Petrović Р., 1995,140 - 143, n° 126 - 131). У Рготини, такође, откривена је и истражена касноантичка меморија са две гробнице из друге половине IV века: Одатле потичу бројни археолошки, нумизматички и епиграфски налази настали у раздобљу од II века до рановизантијског периода (Лаловић А., Јовановић С, 1981). Може се претпоставити да је то био мали град који је у касноантичком периоду, вероватно и раније, био зависан од Аква, или пак село (vicus metalla) које је, као и Timacum Minus, било седиште рудничке територије (Petrović Р., 1995, n° 31; Dušanić S., 1990). На то указују присуство досељеника из рударске области провинције Далмације и извесна официјелност откривених споменика (Мирковић М., 1966, 391 - 392). Може се, такође, претпоставити да су на овом значајном комуникационом чворишту и, вероватно, управном седишту постојали хореум, терме и базилике да би опслуживали околна рударска насеља у сливовима Црне, Кривељске, Слатинске и Равне реке (Бор, Тилва рош, Кривељ, Слатина, Лука, Доња Бела Река, итд.). Већина уистраживача повела се за мишљењем Н. Вулића да у околини Рготине треба тражити антички Argentares, мада нису потврђени рудници сребра (M6csy А., 1970, 114-115; Кондић В., 1973,47 - 48). Осим садашњег имена, у коме се могу наћи хомонимични трагови претходног назива, на ту могућност указује и култ Хекате заштитнице рудника сребра (Лаловић А., 1988, 87; Petrović Р., 1995, n° 128). У стручној литератури, међутим, присутно је и мишљење да Argentares треба лоцирати негде у сливу Црног Тимока, на потезу Луково - Валакоње, где су познати рудници сребра (Mirković М., 1968, 94). Тај простор није археолошки испитан; евидентирани су значајнији фортификациони остаци у Лукову и код Савинца, затим прибежиште на Градишту у селу Оснић, итд. У доњем току ове реке, код села Костола, А. Мочи је лоцирао municipium Aurelianum (Mócsy А., 1970,114). Ту је откривено мање правоугаоно утврђење са кружним кулама на угловима, чији унутрашњи распоред просторија, са централним триклинијумом, [стр. 175] [...] упућује на то да је реч о центунаријуму или касноантичкој вили са угаоним ризалитима. Овај објекат, о коме ће у даљем тексту бити више речи, обновљен је у Јустинијановом периоду, о чему сведочи Прокопије. Остаје, мећутим, отворено питање да ли је то municipium Aurelianum и да ли је Аурелијана административни центар metalla Aureliana? Чини се да би то пре могло бити седиште прокуратора рудника или салтус неког високог магистрата настао на царском поседу. Поменута Аурелијана наведена је код Прокопија у попису обновљених кастела у области Аква (regio Aquensis) - града који нема муниципијални статус (Византијски извори I, 1955, 64 - 65). Мада је Аурелијана могла изгубити значај у касноантичком периоду, чини се да би било нарушено начело административне субординације ако би град са муниципијалним статусом био подређен немуниципијалној урбаној агломерацији. Зато је вероватније да се municipium Aurelianum не може тражити код [Стр. 177] [...] Костола. Коначно решење овог проблема отежава и оближња Ромулијана. која је, након царскег резиденције и меморијалног комплекса, вероватно постала економско, црквено, а можда и административно средиште уже територије (Срејовић Д., 1985; исти, 1986a).
               Рудници у сливу Пека и Млаве припадали су metalla Aeliana Pincensia и били су повезани са административним седиштем и луком у Пинкуму. Реално је, међутим, очекивати да је овај значајни и разуђени ревир имао један или више центара подређених административном пункту у Пинкуму. Изгледа да су овде биле у питању мање рудничке територије (territoria metalli) са својим : средиштима. Простор на левој обали Пека чини се да је у ужем административном погледу гравитирао ка Кучајни, док је на десној обали било неколико значајних насеља који су могли преузети овакву улогу. То су: Волуја, Шевица, Краку лу Јордан и Мајданпек, где су нађени остава денара с краја I века и бронзана статуа Сатира из II - III века (Mimik I. А., 1981, 51, n° 108; Гарашанин М., Гарашанин Д., 1951,193). На локалитету Кљанц у Мајданпеку евидентирано је значајно касноантичко насеље у коме је откривен и старији материјал, из II - III века, па се може претпоставити да је ту био vicus metalla (Ружић М., 1995).
               Борском региону припада и простор око горњег тока Поречке реке и њених притока Шашке реке и Црнајке. Својим положајем, на путу и на граници касноантичких провинција Приобалне Дакије и Прве Мезије, истиче се Рудна глава, у којој је потврђена жива рударска активност и током античког периода (Кондић В., 1982, 106). Уњеној околини делимично су истражени утврђени топионичарско-металуршки пунктови на Буковој глави и Челопеку, као и вила са необичном фунерарном конституцијом и прибежиште у Горњану (Кондић В., 1973, 48 - 49; Kondić V., 1995,192). Наведени локалитети припадају касноантичком периоду и сведоче о активнијем коришћењу рудних ресурса након губитка провинције Дакије крајем III века.
               Као што је већ назначено, етничка слика борске области у античком периоду била је хетерогена. Историјски извори и обиман археолошки материјал потврђују постојање келтске популације, односно Малих Скордиска у подунавском делу (Поповић П., 1991). Остаје отворено питање етничке припадности Пикенза и Тимаха, код којих осим келтског елемента, треба очекивати и старији трибалски и мезијски супстрат. На јужном ободу овог региона може се рачунати са дарданским елементом. На ту могућност, осим податка из писаних извора да Дарданци живе у земљи Трибала и да Пек (Pincus) извире у земљи Дарданаца, указује и присуство кохорте II Aurelia Dardanorum [стр. 179] [...] у Timacum minus-y, као и блиска типолошка веза надгробних споменика из овог места са дарданским стелама (Petrović Р., 1995, 33 - 34; Dušanić S., 1978; Papazoglu F., 1969, 155 - 158). Реално je на овом простору претпоставити и дачко присуство, и то у два хронолошка сегмента: старијем, с краја I века пре н.е., када трагове њихове материјалне и духовне културе налазимо на десној обали Дунава, а можда и у долини Тимока, и млађем, који се може повезати са њиховим насељавањем после губитка провинције Дакије крајем III века (Jovanović А., 1985). У малобројним епиграфским сведочанствима са овог простора помињу се досељеници из рудничких рбЈпасти провинције Далмације, а у репертоару бронзане пластике препознају се из*6ерни малоазијски елементи који указују на присуство досељеника из тих области (Мирковић М., 1966, 391 - 392; Петровић П., 1997, 122).
               У блиској вези са становништвом је и карактер насеља.  У борској области нису познате урбане агломерације са статусом муниципија или [стр. 181] [...] колоније. Непозната су и племенска civitas или oppidum-v\, мада их је вероватно билр. Највећа насеобина налазила се у Рготини, али се она тешко може оквалификовати као градић, јер такав статус имају Акве. Насеље у Рготини било је центар рудничке територије и, вероватно, vicus metalli. Такви викуси можда су постојали у Лукову, Кучајни, Волуји и Мајданпеку. Тим у суштини сеоским насељима гра'витирала су раштркана рударска насеља која су била непосредно повезана са експлоатацијом руде (Mangin М., et al., 1992, 190 -193). Нажалост нису позната имена тих викуса. Можда је један од њих Argentares, који се лоцира у Рготини или у долини Црног Тимока (Луково ?). Са друге стране, мања рударска насеља, повезана са експлоатацијом руде на терену, условно би могла бити vici metalli. Њих је вероватно било више, а између Бора и Рготине, евидентирано је око 20 таквих налазишта, као што су она у Брестовцу, Слатини, Доњој Белој Реци итд. Слична ситуација била је и на јужним обронцима Великог крша, где су регистроване сличне насеобине (у Липи, Кривељу, Поповом Потоку, Дулкановој чуки) које гравитирају већем насељу у Бору или оном на Тилви рош. Можда потпунији модел организације насељавања овог карактера у микросредини пружа рудничко насеље у. Валакоњи, са утврђењем у Савинцу, мањим насељима са прибежиштима у Подгорцу и Оснићу, и вилама у Сумраковцу и Бољевцу. [Стр. 183] [...] царског култа, него што су директне потврде поштовања ових божанстава. Индикативнији су, мећутим, камени вотивни споменици. Регистрована је једна недовршена скулптура Херакла из Рготине, рађена по Лисиповом узору, о којој ће бити више речи у одељку о археолошком материјалу. Херакле је овде могао бити поштован као заштитник путева, који су се сустицали у Рготини, или оближњих топлих извора (можда у Николичеву ?). У Рготини је постојало и светилиште посвећено Јупитеру Кохорталу, о чему сведоче посвете том божанству од стране досељеника из провинције Далмације (Мирковић М., 1966, 391 - 392; Петровић П., 1997,122). Сатог најзначајнијег налазишта у овој регији потиче и вотивна плоча са приказом Хекате (Лаловић А., 1988, 87; Petrović Р., 1995, n° 128). Дедикант је Aurelius Batao, можда досељеник из Далмације илирског порекла. Присуство ове богиње у Рготини може се тумачити њеном везом са Дијаном, заштитницом среброносних рудника. Из Сумраковца потиче квалитетна гема са представом Диоскура, која можда асоцира на дијархију (Марко Аурелије - Луције Вер), два млада августа (Каракала и Гета) или деификацију Антиноја.
               Пажњу заслужује и необична сакрална конституција из Шарбановца. Ф. Каниц, наиме, наводи да је у близини топлог извора видео стрелице, оруђе и римски новац (Гарашанин М., Гарашанин Д., 1951, 133). Могућно је да су култни прилози уз топле изворе обележавали сакрална средишта ијатричког карактера. Новац је често налажен у оваквим контекстима, а стрелице су можда својеврсни монетарни дублет (Црнобрња Н., 1987; Димитров Б., 1975, 43 - 53; Герасимов Т., 1959, 85; исти, 1939, 424). Необична је, међутим, појава оруђа у овом култном амбијенту. Ако је реч о рударском оруђу, може се успоставити паралела са рударским слицима који су постављани у темеље грађевина као профилактички елемент. Можда се овде сусрећемо са местом поштовања локалног култа ијатричког карактера повезаног са топлим изворима, који је вероватно interpretatio romana култа Аполона или Артемиде (?)
               О начину сахрањивања у околини Бора сведочи неколико гробова са инхумираним покојницима из касноантичког периода. У Рготини је истражена меморија са две засвођене гробнице из друге половине IV века (Лаловић А., Јовановић С, 1981). Такве гробнице из истог периода познате су у оквиру вила из Железника и Монтане (Симић 3., 1992, 59; Александров Г., 1984). Објекат из Рготине, мада пљачкан и девастиран, пружа извесне податке о сепулкралном култу. Видљиви су трагови фунерарне даће над гробовима, као и елементи култа Венере Фунерарије. Чини се да ти гробови немају одлике раног хришћанства, већ указују на конзервативност и јаку паганску традицију [стр. 193] [...] у периоду око средине или друге половине IV века. Необична је гробница из Горњана саграђена од великих камених блокова (Гарашанин М., Гарашанин Д., 1951, 133). Чини се да је насличнија трачким зиданим гробницама изграђеним у хеленистичком маниру (Delev D., 1984, 160 - 167). Претпоставља се да је гробница из Горњана припадала власнику вила, који је био трачког порекла. За гроб са богатим прилозима из Бора недостају основни подаци о начину сахрањивања и гробној форми. Може се само закључити да је реч о инхумацији (можда у саркофагу) и да припада III веку. Мали број бронзаних статуета откривених у широј околини Бора дозвољава запажања само о питањима која ова занимљива грађа поставља. Статуете из ове области представљају Јупитера, Меркура и Венеру, божанства која се најчешће појављују у сакралном репертоару на подручју Горње Мезије, што указује на извесну официјелност средина у којима су налажене. Одступања од узора на некима од њих последица су не само ограничених могућности радионице, већ и извесних специфичности које имају објашњење. [Стр. 195]

               Изводе сачино: П. Дурлић