Мирослав Драшкић : Записи о становништву, Зајечар и околина

[Volcae]

               Мирослав Драшкић
              Записи о становништву, Зајечар и околина
              Гласник Етнографског Музеја у Београду, књ. 42, Београд, 1978, стр. 81-83; 87-89.

Грљан

              Село је на левој обали Белог Тимока, удаљено од Зајечара 5 km. Налази се у равници на путу Зајечар-Књажевац. Кроз село протичу два потока: Рашов дол, и Куков врх.
              Прича се да су селу дали име Румуни досељени из каравлашког села Грла.⁷
              Село је збијеног типа. Издељено је на крајеве и мале.
              Становништво је влашко и српско-бугарско. Власи су се доселили из Румуније, други из Бугарске. Првобитно, село је било насељено у планини, за време српске сеобе 1690-1737. преселило се на данашње
_______________
              ⁷ М. Станојевић, Црна Река, Зајечар 1975, стр. 66.

- 81 -

              место. Најстарија породица у селу су Рашовци, пореклом из Велике Трнове у Бугарској. Игнатовци, или Костандиновци, су из Знепољам а Станчуловци, Власи из Грла у Румунији. Има и досељеника са Косова.⁸
              У периоду од 1950-1968. године у село е досељено 35 породица, и то из Пирота, Калне, Књажевца, Црног Врха, Црне Траве, Трговишта и Грлишта. Данашњи становници Грљана су претежно Власи и Бугари, а има и Срба (углавном новодосељени, као и десетак оних који су се призетили или удали у селу). У селу има и неколико кућа Рома.
              Становници се углавном баве земљорадњом, а има и доста запослених у Зајечару.
              Заветине у селу су: Спасовдан, Духови, Петровдан и Јеремијин дан.
              Од кућних слава највише се слави Св. Никола, Св. Параскева, Св. Василије и Ваведење.

[...]

Халово

              Према хроници села Халова, коју је написао Богдан Меркашевић, заснованој на традици, стоји следеће: ,,Село Халово налази се на 15 km североисточно од Зајечара, на висоравни удаљеној око 1,5 km од десне обале Тимока". На истоку се целим својим делом граничи са Бугарском".
              Према предању и народној традицији, село носи назив Халово по ,,чуми" или ,,Али" која је живела на месту данашњег насеља, па је од термина ,,алино" и ,,халино" постало Халово.
              Село је збијеног типа. Дели се на три мале: прву, другу и трећу.
              Рачуна се да је село старо око 350 година и да је насељено почетком XVII века. Први становници су досељени из разних крајева. Породица Унгурјановића, која се убраја у најстарије породице у селу, доселила се из села Брежана у Хомољу. Две породице су досељене из Бугарске, једна из села Раброва а друга из села Косове [Било је досељеника и из Румуније, једна породица, која се сматра најстаријом у селу, чији је старешина због неких сукоба, морао да напусти свој крај и населио се у Халову.*]
_______________
              ⁸ Исто, стр. 67.

- 82 -

              Данашње становништво је углавном влашко.
              Становништвом се бави земљорадњом и сточарством, али се данас све више окрећу ка сточарству као примарној привредној грани.
              У селу се највише слави Петковица и св. Никола, а неколико кућа слави Митровдан и св. Аранђела.
              Према попису становништва из 1961. године, Халово има 1545 становника, а према попису из 1971. године 1454.
              Најстарија породица у селу је пореклом из Румуније. Према народном предању, старешина те породице био је принуђен да напусти свој крај и населио се у Халову.⁹

Гамзиград

              Село лежи на десној обали Кривовирског Тимока, или Црне Реке. Куће се налазе на узаној равници, кроз коју протиче сеоски поток.
              Село је добило име по оближњем локалитету Гамзиграду, који се налази у непосредној близини села.
              Село је збијеног типа без мала.
              Осим констатације да у селу живе Унгурјани, других података нема. Слично наводи и М.С.: ,,О постанку села као и пореклу становништва, у народу се ништа не прича".¹⁰
              Сеоске славе су Св. Никола и Петковица.
              Према попису из 1961. године, у селу је живело 1200, а 1971. године 1124 становника.

[...]

_______________
              ⁹ Исто, стр. 122. (наводи да је то била породица Стана Радукана, а да данашња фамилија Бурлановска потиче од њих).
              ¹⁰ Исто, стр. 49.

- 83 -

[...]

Лубница

              Село се налази на обалама Лубнишке реке, која извире испод села Осниће. Удаљена је од Зајечара 8 km, а налази се на путу Зајечар-Бољевац.
              Село је подељено на мале и рудничко насеље. Мала има девет: Ваља, Валера, Широко поље, Краварник, Фажет, Обрштур, Соча, Мртвина, Лице.
              Неколико породица има и појате, осим кућа у селу, али на њима не живе зими, већ само у лето.
              О пореклу села и његових становника нема никаквих података, осим реченицие у којој се наводи изјава Ганић Радована, да су му његови причали да су пореклом из Румуније.
              Сеоске славе су: Духови, Спасовдан, Петровдан и Св. Илија, а од кућних слава највише се слави Св. Параскева, Св. Никола, и Св. Алимпије.
              Према попису из 1961. године, село је бројало 2176 становника, а 1971. године у њему је живело 2004.
              Рудничко насеље броји укупно 73 породице, које су све досељене из разних крајева Србије, али највише досељеника има из околине Пирота (Студена, Берин Извор, Велики Крчник), затим из Скривенице, из Књажевца, Бора, Ниша, Великог Градишта, Бољевца, а Карло Хрибевник је из околине Трста. Осим ових породица, у руднику ради и око стотинак сељака из Лубнице, и то искључиво као копачи.

Градсково

              Село се налази источно од Зајечара, од кога је удаљено 20 km. Налази се на висоравни брда Орловца и на десној обали Тимока. Са севера се граничи Великим Јасеновцем и Великим Јасиковцем, са запада Трновцем, са југа Халовом, а са истока бугарском границом.
              Село је збијеног типа. Већина становника живи у кућама у ,,селу", а само три домаћинства стално живи на појатама и немају кућа у селу. Током лета, међутим, већи број домаћинстава (око 75) одлазе на појате. Појате су махом грађене од веома слабог грађевинског материјала. до другог светског рата око 70 домаћинстава је током читаве године живело на појатама. У село се долазило само за време празника. Међу тим домаћинствима било је и таквих која уопште нису имала кућу у селу. Како је после другог светског рата уведено обавезно школовање деце, почели су да кушују имања у селу и да на њима подижу куће.
              Село се некада звало Градец. Прва досељена породица је пореклом из Румуније, зв. Маринешћа. Она је дошла из Пољане око Ка-

- 87 -

лафата. Затим се доселила једна породица из села Буковче, срез крајински, и звала се Буковче. Једна група породица се доселила из Тетевена у Бугарској. Породица Флокање је пореклом из села Мала Јасикова.¹⁵
              Данашњи становници су углавном Власи.
              Становници Градскова склапају бракове и унутар села и са девојкама и младићима из других села. За последњих двадесетак година у село је дошло 18 снаја, и то из разних крајева Југославије (Бенковац, и Доња Стубница, у Хрватској; Перутина, код Ниша; Бела Паланка, Алдина Река код Калне; Каменица код Ниша; Каравуково код Оџака; Сврљиг, Чачак). У истом периоду, у село је дошло и 14 зетова, који су ту и остали (из околине Крагујевца 2, из Градеца код Криве Паланке 1, из Бјељина 2, из околине Куманова 1, из Црног Врха код Књажевца 1, из Великог Извора 2, из Врандола код Беле Паланке 1, из околине Пирота 1, из Калне 1, из Црвене Реке код Сићева 1).
              Становништво се углавном бави земљорадњом и сточарством, а има запослених и у индустрији.
              Заветине: Св. Ђорђе (летњи) и Св. Јован (зимски).
              Од кућних слава највише се слави: Св. Параскева, Аранђеловдан, Св. Никола, Св. Јован.
              Према попису из 1961. године, у селу је живело 1288 становника, а у 1971. години 1247.

Шљивар

              Село се налази на путу Зајечар-Леновац, а удаљено је од Зајечара 8 km. Кроз село протиче Шљиварски поток.
              Село је разбијеног типа. У њему се јасно разликују ,,село" и ,,потеси", који су, у ствари, засеоци. Тих потеса има четири: Лубничка река, Трешњево брдо, Братујевац и Марков поток.
              Осим констатације да су данашњи становници Власи, других података нема. М. Станојевић, пак, наводи да су становници углавном повлашени Срби, а да су ношња и говор влашки.¹⁶
              Бракове склапају унутар села, али није нимало неуобичајно да се удају и жене и са девојкама и младићима ван села. Има доста мешовитих бракова, углавном између Срба и Влаха. У селу има тринаест жена, по националности и етничком пореклу, Срба (из Леновца 3, из Глишта 2, из Горње Беле Реке 2, из околине Књажевца 4, из Нединца 1 и из Заграђа 1). Призећених Срба у селу има 6 (из села Лесковца 2, и из Горње Беле Реке 4).
              Становништво се највише бави земљорадњом, а има и доста запослених у индустрији у Зајечару. У иностранству ради четворо.
_______________
              ¹⁵ Исто, стр. 57.
              ¹⁶ Исто, стр. 125.

- 88 -

              Заветине се славе по засеоцима: Спасовдан (Братујевац), Св. Пантелеј (Братујевац), Велика Госпоина (Братујевац) и Св. Прокопије у потесу Була.
              Сеоска слава је Св. Тројца.
              Од кућних слава славе се: Св. Петка, Митровдан, Аранђеловдан, Св. Никола, Св. Јован, Мала Госпоина и Васљевдан.
              Према попису из 1961. године, у селу је живело 619 становника, а 1971. године 547.

Табановац

              Село је смештено на обалама Табановачке реке, која дели село на два краја.
              Село је добило назив по некаквом Турчину, који се звао Табан.
              Село је збијеног типа, а дели се на Доњи и Горњи крај. У селу скоро свака кућа има и појате, на којима се живи у току летњих месеци.
              Осим констатације да је становништво села влашког порекла, других података нема. Забележена су само новија одсељавања, и то да се од 1960. године одселило пет породица. Четири породице (Јеликић Петра, Васиљевић Милутина, Николић Благоја и Јанковић Љубомира) одселиле су се у Зајечар, а породица Јанка Грујића у Неготин.
              У селу има три зета, који су пореклом Срби (два из Пирота, а један из Звездана) и пет снаха српског порекла (три од Мораве, а две из Брусника).
              Становништво се бави земљорадњом и сточарством, а има и запослених у индустрији.
              Према попису из 1961. године, у селу је живело 385 становника, а 1971, било их је 351.

- 89 -