http://soundcloud.com/pescanikradio/pescanik-26-10-2012
Svetlana Lukić: Lavrentije je takođe rekao da je to spor koji treba da reše Makedonska i Srpska pravoslavna crkva i da tu država ne treba da se meša. Tomislav Nikolić je ponudio svoje usluge i rekao da on vrlo dobor stoji u SPC, a onda se oglasio i vladika Irinej, koji je rekao da je to državni problem i da država tu treba da se uključi.
Mirko Đorđević:Lavrentije je rekao nešto što drugačije ne može biti. Koliko puta smo vi i ja o tome pisali i pričali: pa sve su pravoslavne crkve, ima ih 14 zvanično a još 20-ak nezvanično, nacionalne, državne crkve. Tako smo i mi dobili autokefalnost nasilnim cepanjem od vaseljenske crkve, to je učinio Sveti Sava u Nikeji 1219. i onda je vaseljenska crkva objavila preko svog prvog čoveka, zvao se Dimitrije Homatijan, jedan proglas je upućen celom svetu, to Homatijanovo pismo Savi u kojem ga osuđuju, proklinju zbog toga što se nasilno, samovoljno odvojio i bacaju na njega prokletstvo koje je potrajalo 28 godina. To ćete naći u svakoj istoriji Vizantije, istoriji Balkana, istoriji crkve, istoriji uopšte, ali kod nas to neće da se zna. A sad, kad po istoj logici i na isti način to traže neki Makedonci ili tamo neki Estonci od Rusa da na svom jeziku služe, da imaju crkvu… Sveti Sava je u nečemu bio u pravu, on je hteo da kaže ‘pa dajte mi da budem starešina crkve u Srbiji i da službu božju služim na srpskom jeziku, a ne na grčkom, jer narod moj ne zna grčki’. Čak se Sveti Sava u jednom pismu žali da mu je znanje grčkog katastrofalno loše. Pa i kod nas danas pola liturgije je na starom crkvenoslovenskom jeziku, koji ljudi uopšte ne razumeju. I ja sam sto puta navodio – koji će vam Srbin u nedelju razumeti šta sveštenici izgovaraju u sred liturgije. Probajte to da mi prevedete.
Svetlana Lukić:U principu su crkve postajale autokefalne kada se raspadala bivša Jugoslavija, odnosno kada se raspadaju neke države, pa novonastala država napravi svoju autokefalnu crkvu. E sad, kako se desilo da je 1967. godine Makedonska pravoslavna crkva proglasila autokefalnost?
Mirko Đorđević: To su bile srpske vladike, tamo je jedan Smederevac, Dositej se zvao, pošao od činjenice da je Makedonija u komunizmu stekla prvi put u svojoj istoriji državni oblik, pa hajde da imamo u Makedoniji crkvu makedonsku. I tada je počeo spor. U SPC-u je bio na čelu patrijarh German, Ćosićev rođak, on je tada rekao nešto vrlo značajno: „Mi to sada ne možemo da vam damo, mi smo u jednoj državi. U zakonima državnim piše da u državi ovoj, Titovoj Jugoslaviji, postoji jedna pravoslavna crkva, ali ako sutra Makedonija postane potpuno nezavisna država, imaće puno pravo na svoju nezavisnu crkvu“, i to se po toj logici odvijalo. Dakle, država to ne može da rešava ili može da rešava ovako kako to Putin radi, pa je lepo skupio sve crkvene poglavare, uključujući šamane sibirske, koji su postali njegovi ideolozi. Država i crkva su vezane, osobito u pravoslavlju, i kada se raspada država, raspada se i crkveno jedinstvo, pa je to bilo svuda, pa je to i ovde. Razuman je to korak bio, jer ta Makedonska pravoslavna crkva je trebalo da služi na makedonskom jeziku, a evo mi ovde ne damo pravoslavnim Rumunima da služe na rumunskom.
Crkva naša je palanačka crkva, to nije neka teška optužba, to je elementarna istina. Ona je, pored toga što je crkva kao i druge crkve, kao institucija palanački ograničena i generator loših nacionalističkih obrazaca. Mi smo se uplašili pape rimskog, te može da dođe, te ne može da dođe, te doći će, te neće doći. Kad u Rimu pitate u Kuriji ljude ‘pa šta vi o tome mislite’, oni kažu ‘mi ništa ne mislimo, nemoguće je sa vama išta misliti’. I onda je patrijarh srpski Irinej dao nedavno jedno objašnjenje koje glasi: „Mi nemamo ništa protiv da papa dođe, makar u Niš na proslavu Milanskog edikta, ali“, pazite sada, „nama je iz Ruske pravoslavne crkve javljeno ‘ako papa dođe, ja Kiril moskovski cele Rusije neću doći’“. Nije kraj priče, patrijarh srpski Irinej završava svoju izjavu rečima: “a vi znate da je nama do ruskog stava mnogo stalo.”
Dakle, nešto se mora menjati, ali hoću ovde da podvučem, problem je u tome što kod nas ideje nove, nova saznanja naučna moraju na granici da izdrže najmanje 20-30 godina u karantinu da bi nešto od njih stiglo do nas. Celi svet zna istinu o Isusu iz Nazareta, koga zovu Hristos (on pojma o tome nije imao, reč Hristos je kasnije dodata) – objavljena su jevanđelja, tuce čitavo nađeno u Nag Hamadiju, a komentare je objavio akademik francuski, veliki naučnik, filozof i teolog Žan-Iv Lelup, koji je po veroispovesti lično pravoslavac. I sada u našim novinama haos. Pa je l’ Hristos imao ženu? Piše tako. „Ovo je moja žena“, kaže, dokazano, nije to problem. Ovde kod nas kada pokušate to da kažete, naiđete na muk u crkvi, bogoslovi naši i teolozi ni reči, makar da vas opsuju, ni toliko. To ne umanjuje ništa pojavu propovednika iz Nazareta, naprotiv, daje mu snagu jer vraća njegove poglede na ljude, na ženu, na seksualnost, tu je Marija Magdalena. Ja povremeno pokušavam da kažem, nisam jedini, ima ljudi, ali to ne nailazi na neki odjek, mi smo jedina zemlja koja to nema prevedeno, jedino smo nekako promuvali Judino jevanđelje.
Mi smo se ovde tako nekako zaglibili u to naše, palanka misli samo sebe, ako uopšte misli. Molim vas, evo kad vas već davim, upravo sam dobio dva debela toma, hiljadu i nešto strana, Hansa Künga, to je onaj kardinal nemački, najveći živi teolog 20. veka, koji je bio jedan od arhitekata pape Jovana XXIII… on jasno kaže: „Postoji i drugi oblik papinstva, a to je izbor, jer pape 20. veka“, kaže on, „sa izuzetkom Jovana XXIII su birokrati. Crkva katolička liči na sovjetski sistem pod Staljinom, a Vatikan je dvorska država, birokratska, koja vodi politiku a beži od istine“. U celom svetu su objavljena njegova dela o tome da između pravoslavne crkve i katoličke crkve, kaže on, nema razlike, u pitanju je staljinistički princip. „Mi ne možemo“, kaže on, „više besmisleno lagati ko je Marija Magdalena, dokumenti govore o tome da je to bila njegova saputnica, ne možemo više kriti istinu da nema rođenja od device, da crkva nije u posedu pune i konačne istine“. Tu hrabrost ovde i ne očekujte.
Ispadanje iz istorije se događalo i drugim narodima, ali oni su uspevali zahvaljujući eliti, zdravom duhu i inteligenciji da nađu kopču sa novim vremenom, a mi i dalje delujemo kao neko zbunjeno pleme. Mene pitaju ovih dana, negde sam se usudio da citiram jednu staru srpsku pesmu, koja se i danas čuje: „Niko nema što Srbin imade, Srbin ima za brata Hrvata, Srbin ima za zeta Turčina, snaja mu je roda šiptarskoga…“, dalje neću da citiram. Nije to šala. Sultan Bajazit na Vidovdan 1389. godine, kad mu je otac poginuo sultan Murat II, svratio je u Kruševac i odveo Oliveru, jedinicu ćerku kneza Lazara u harem u Brusu, on nam je zet. A u toku kosovske bitke, udarna pesnica zbog koje smo se držali negde do jedan sat po podne, bili su hrvatski vitezovi pod komandom vojvode Vlatka Vukovića, a poslednja naša vladarka, o tome smo pričali, majka Angelina bila je Šiptarka, Albanka etnička iz Elbasana, iz kuće Erijanita…
Mi nemamo hrabrosti da pogledamo ni istoriju, a istorijom baratamo jutrom i večerom, tu kriterijuma nikakvog nema, navešću vam jedan primer. Dobro poznajem i pratim izdavačku kuću koja se zove Službeni glasnik, jeste ta kuća objavila značajna dela, ali istovremeno je sve utrpala u jedan koš i to zovu vertikala. Pa ne mogu biti vertikale i Dositej i Nikolaj Velimirović, ne mogu nikako biti. Zato gledam pre nekoliko dana, ljuti se u jednom širokom intervjuu za Pravoslavlje njihov urednik Gavrilović, kaže: „Žao mi je što nas neki zovu podrugljivo ‘bogoslužbeni glasnik’“, u čemu ima istine, jer oni nemaju kriterijuma. Mi ovde prodajemo priču – te nećemo u Evropu, te videćemo ako ispune naše uslove, te bili smo Evropa i pre te Evrope, te svaka je taraba u našoj avliji starija od mnogih država… Koješta! Nemamo sistem vrednosti, a neki ćosići se štampaju u vagonskom tiražu. Ovo je lepo što je ovogodišnji Sajam u znaku mađarske književnosti. Mađari imaju pisca, zove se Imre Kertes, on upozorava da Mađarskoj preti duh palanke. Mađari će uskoro dobiti Radomira Konstantinovića u svom prevodu, a mi nemamo Kertesa, jedva je pokojni Tišma proturio nekoliko stvari. Kada ovde grade stubove, kao poslednji stub naše budućnosti i naše državne politike ispada da su neki šeici tamo. Ne znam, nemam ništa protiv šeika, ali jedini stub postoji za državnu politiku i za opstanak nacije, a to je kultura, koja ima sistem vrednosti. Crkva je deo društva i njena bi uloga trebalo da bude prosvetiteljsko-civilizacijska, a ne uloga jedne instance koja ima moć, vlast, a u isto vreme zahteva da je u punom posedu pune, jedine i konačne istine.
Vi znate kako je tekao pad Carigrada, veliki svetsko-istorijski događaj. Islam ruši Evropu i udara na Carigrad, na centar pravoslavlja i nakon desetak dana opsade poslednji pravoslavni hrišćanski vladar, zvao se Konstantin XI, on je inače naš rođak od ovih Dejanovića, pozvao je svoju gardu unutra i rekao: „Ja vas oslobađam kao imperator zakletve koju ste mi dali, slobodni ste, idite, a ja ću činiti ono što mi je volja“, i onda je uzeo mač, izašao na ulicu i tu su ga posekli. Mi smo Srbi tada bili poslali u pomoć Turcima elitnu jedinicu od 500 konjanika, vladar nam je bio despot Đurađ Branković, pod komandom vojvode Jakše da pomažu Turcima, sve se to zna, a mi danas govorimo o nekom vizantijskom duhu. Mi vaskrsavamo imperijalni duh Vizantije bez njenih vrednosti, koje su, kad su izbeglice krenule i njihovi intelektualci stigli do Ravene – dale pečat onome što se zove u Italiji humanizam i renesansa. To su kulturološke i istorijske istine o kojima postoje tomovi ozbiljnih knjiga, a mi i dalje prodajemo priču i čitamo romane, kako se ono zvaše, te Habjanović. Mogu da vam kažem da je kod mene čitanje dodirnulo granice patološkog, ja sve čitam, ali tu Habjanovićku nisam uspeo, upornije se držim spisa vojvode Šešelja, 107. tom je izašao, ja sam dogurao do nekih 54 i trudim se.
Svetlana Lukić: A s njom ne ide?
Mirko Đorđević: Ne ide, jer je do te mere banalno da ni u srednjem veku, za narod je tada pisana hagiografija, nije bilo takve naivnosti, to je lišeno svake vrednosti. Bjelinski je Gogolju rekao čuvenu istinu, koja bi trebalo za nju da važi, pa i za Ćosića: „Pisac kad prestane da govori istinu, bogovi ga kažnjavaju, oduzmu mu talenat.“
Izvor:
http://pescanik.net/2012/10/pescanik-26-10-2012/26,10,2012,
