Postovani g. Paune Es Durlicu,
Ne odnosi se na Vas ! Vas karakterise puno ime i prezime, a koliko mi je poznato politikom se i ne bavite. Radi se o vasem prezimenjaku iz Kladova !
Zao mi je ako je navodjenje samo prezimena, dovelo do pogresnih asocijacija i zabuna.
Tim pre treba da navedete i ime tog mog prezimenjaka!
Savršeno dobro poznajem rodoslov Durlića, od Rešice u rumunskom Banatu, preko Bučja, Leskova i Rudne Glave, pa do raznih drugih mesta širom ove Planete, ali za tako visoko kotiranog rođaka iz Kladova prvi put čujem!
Mene čudi što mi nikako ne stiže "apanaža" iz Rumunije, koja mi valjda pripada kao njihovom "plaćenom agentu" (prema patriotskoj kvalifikaciji eksperata NVO "Gergine"!), pa eto mogućeg objašnjenja: umesto meni, "uplata" greškom stiže nekom drugom Durliću!
Zato: aman, dajte mi to ime što pre, da raščistim ovu izdajničko-blagajničku zavrzlamu!
PS.1 Ne bavim se politkom, ali se politika bavi mnome! Što sam povučeniji, i predaniji samo poslu, tim sam joj sumnjiviji!
Koristim ovu priliku da ispričam jednu anegdotu.
Poznato je, recimo, da sam ja jedinstven slučaj čoveka koji je izbačen iz Partije, iako nije bio član.
(Za mlađe čitaoce: Partija se zvala "Savez komunista Jugoslavije", a ja sam, neozbiljan kakvim me je Majka Gergina rodila, jednom Članu na knjižici flomasterom prepravio taj naziv u
Kavez komunista Jugoslavije. Eeeeh, mili bože moje lepe mladosti, da je samo taj nestašluk bio u pitanju, nego sam ja svašta "lajao" i na jednoj omladinskoj konferenciji, pa i na sto drugih strana, ukratko: gde god sam bio pri sebi, govorio sam ono što mi je srcu milo da govorim! O tome ima i pisanih tragova, borski "Kolektiv", na primer. Ali, neka ostane nešto i za moje biografe!).
Pošto je nekoliko godina posle toga javnog izbacivanja iz Partije (zbog demagogije, kako je pisalo!), izašao u "Razvitku" moj prvi rad sa vlaškim materijalom (u pitanju su bile izreke i poslovice), "Služba" mi je dodelila "pratioca". Ne bih to nikada saznao da nije bio u pitanju jedan prostodušan čovek, i moj najbolji drug iz detinstva, prvi komšija, koga sam usput "pogurao" da završi osmi razred u večernjoj školi, a potom i da se zaposli kao kurir u mesnoj kancelariji. Praksa je bila kurira da zasednu u seoskoj kafani, i tu čekaju stranke kojima treba da uruče poštu. Ja sam u toj kafani imao svoje ćoše, u kome sam sedeo posle nastave u školi, a naročito nedeljom kada se cela Rudna Glava skupljala u centru sela, a stariji muškarci punili tu kafanu, pijuckali i pričali s poznanicima koje bi retko sretali u drugim prilikama. (Rudna Glava je selo raštrkano po kulmama i brdima, na površini od oko 104 km
2 i sem bolesnih i iznemoglih, svi ostali se nedeljom sjate u selo!). Tu sam ja koristio ove starije ljude kao sagovornike, za razne etnografske teme koje su me zanimale. Kazivanja sam zapisivao na licu mesta, i prilično brzo se selo naviklo na svoga nastavnika Pauna koji ima tu neobičnu strast da sedi u kafani i zapisuje bapske priče.
Gotovo po pravilu za tim mojim stolom našao bi se i kurir mesne kancelarije, on je radio svoj posao sa pozivima, rešenjima i drugim aktima koje je morao da preda seljacima, a ja svoj. Uvek se pijuckalo, i kako je svako sagovornik davao po jednu ili više "tura", ne mali broj puta smo odlazili kući pripiti. Jednom smo ostali on i ja sami, on je bio prilično pod gasom. Trebalo je da zbog nečega napiše neku molbu, što je inače uvek bio moj posao kad je on bio u pitanju, i ja sam mu tu, za kafanskim stolom, tu molbu sastavio na jednom papiru, i dao mu. Sledile su nove ture pića, i u jednom trenutku su mu grunule suze! Na moje pitanje šta mu je, reče da ga nešto strašno muči dugo vremena, i da želi da mi to kaže, ali me kune da to ostane tajna! Dao sam mu reč, i onda sam se zgranuo kada sam shvatio da mi priznaje kako ga je "Služba", prilikom zapošljavanja, uslovila obavezom da me "špijunira", to jest da prati šta radim i, naročito, šta govorim, i da ih o tome obaveštava. Nije bio neki problem da opiše šta radim, ali je veliki problem imao, veli, da ih izveštava o tome šta govorim. Evo delića njegove ispovesti.
- Šta priča Paun? pitaju me.
- Svašta priča - kažem ja.
- Priča li nešto protiv Tita?
- Ne priča.
- Priča li protiv Partije?
- Ne priča!
- Pa o čemu onda priča?
- Priča, bre, mnogo, i priča svašta, ali ja ga ništa ne razumem!
Zbog toga su, na kraju, mog "pratioca" oslobodili ove neugodne "obaveze".
Koga je "Služba" angažovala umesto njega, nikada nisam saznao.
Ovaj moj prijatelj je umro pre nekoliko godina, tako da sam ja na neki način oslobođen one obaveze o čuvanju tajne!
PS.2. Koristim ovu priliku i da pozdravim današnje službenike "Službe", koji službeno prate ovaj Florum, u nadi da im je zanimljiv, i da ih taj deo posla ispunjava zadovoljstvom!
