ЕЛЕМ, ОНДА ДА ЗАКЉУЧИМО:По старом добро обичају, перјаница и идеолог "радачиништа" - "храбри" г. Часлав Радукановић - побего је са мегдана, покушао је мало да се чупа тактиком "врдања", скретања са главног тока расправе (што му је у неким ранијим приликама и успевало), али овога пута се нико није обазирао на то. Претпостављам да се склонио код "јатака, истомишљеника" и да тамо вида јуначке ране! Као администратор Флорума знам да нас "из потаје" посећује, да прати шта се догађа, у нади да ће Флорум, као и раније, ићи даље и да ће се - као и раније - заборавити шта је "беше било", и да се укључи у дискусију као да "ништа није било"! Зато, да закључимо ову тему, и да отворимо Флорум за неке следеће теме, не мање важне од ове.
ТЕЗА: "Радачиништи" тврде да Власи и Румуни немају ничег заједничког, да ничег заједничког никад нису ни имали, да су зато "влашка радачине" у Србији, да им је "матица земља Србија", итд. из чега је проистекла "платформа" једне политичке опције која је учествовала у кампањи за нови састав Влашког националног Савета (први пут формиран на непосредним демократским изборима), која је на крају успела да формира већинску власт у Савету, и да битно утиче на све његове потоње одлуке!
Ово гледиште је овако формулисао умни колега Часлав Радукановић (колега, јер смо завршили исту средњу школу):
Имајмо у виду да Румуни и Власи нису никад били једно а нити су живели у једној држави ни на нивоу „Романие“ а ни у оквиру било које касније државне творевине како њихове – тако ни наше.
ОПОВРГАВАЊЕ ТЕЗЕ
1. Подсетио сам само на део антропогеографске грађе која се директно односи на Неготинску крајину и Кључ, и која у себи садржи небројене доказе о ВИСОКОМ ПРОЦЕНТУ Влаха досељених из суседне Влашке (претече данашње Румуније), међу којима се налазе, дабоме и директни преци наших данашњих "радачиништа"! Шта више, у целокупном антропогеографском материјалу, односно у ауторским резимеима, преци данашњих Влаха су обрађивани као Румуни. А то је било почетком XX века, када су "родословна" сећања била врло свежа.
2. Досељенике из Влашке, Србија другачије није ни могла да третира. Пре настанка Румуније, она их је пописивала као Влахе, а после тога (боље рећи: после признања независности Румуније и Србије), пописна номенклатура је "ажурирана" и Власи су пописивани као Румуни. Ево кратке листе пописа у Србији (касније и у Краљевини СХС и у Кр. Југославији), са напоменом како су Власи пописани:
Попис 1850. – Власи се пописују као Власи
Попис 1854. – није пописивао народност
Попис 1859. – Власи се пописују као Власи
Попис 1862/63. – није бележио народност
Попис 1866. - Власи се пописују као Власи
Попис 1874. – није пописивао народност
//Берлински конгрес 1878, независност Румуније и Србије
//Услов за стицање независности био је признање мањина
Попис 1884. – Власи се пописују као Румуни,
Попис 1890. – Власи се пописују као Румуни,
Попис 1895. - Власи се пописују као Румуни
Попис 1900. - Власи се пописују као Румуни
Попис 1921. – Власи се пописују као Румуни (у истој су рубрици са Цинцарима)
Попис 1931. – није објавио резултате, али се из других извора зна да су пописани као Румуни.
ЦИТАТИ КАО ПОЈАШЊЕЊЕ: ЦИТАТ I: Тачан број Влаха се, иначе, не може сазнати путем уобичајених пописа. Власи су у Србији временом постали флотантна маса двојног идентитета, која се на пописима најчешће изјашњава за Србе, стављајући тако у први план гео-политичку припадност, односно држављанство, у односу на етничко порекло и националност. (Често је истраживач на терену у прилици да чује простодушно, али логично објашњење: „Пишем се да сам Србин, јер живим у Србији, а Румун нисам јер не живим у Румунији!“). Званично, на последњем попису из 2002. године, Влаха је у Србији било 40.054, али оних којима је матерњи језик влашки – а то је онај језик којим се говори до поласка у школу – било је 54.726. Највећи број Влаха био је на попису из 1895. године (159.510), када су чинили 7,66% српског становништва. Тада су пописивани као Румуни, на основу обавезе коју је Србија преузела на Берлинском конгресу 1878. године, који је питање мањина наметнуо као [стр. 9] један од услова за добијање међународног признања. Била је то, с једне стране, правна последица формирања Румуније (уједињењем Влашке и Молдавије 1862. г.), која је на овом конгресу такође међународно призната, и с друге стране, изражене свести српске државе да су Власи de facto румунска мањина. По истој логици, овај живаљ је до Берлинског конгреса пописиван под именом Власи, јер га је Србија с правом везивала за Влашку, или за њене суседне области са сродним становништвом. До новог преокрета у пописној номенклатури долази под утицајем догађаја у Другом светском рату, из кога југословенски комунисти излазе као победници. Њихово политичко настојање да се Власима после рата поврати макар номинални статус мањине, влашки чланови Партије и малобројни интелектуалци листом одбијају! По угледу на њих, и потакнути ставом солунаца, угледних бораца из Првог светског рата (а у амбијенту у коме је идеолошки монолитно све више тражило уздржавање од етнички посебног) – обични људи се више не изјашњавају као Румуни, али све ређе ни као Власи. Тако се десило да Влаха на попису из 1961. године буде свега 1339! [стр. 10]
ИЗВОР: Паун Ес Дурлић, Свети језик влашког хлеба, сликовница са речником у 40 слика, Београд, 2010.ЦИТАТ II ИЗ ПЕРА "ОЦА СРПСКЕ СТАТИСТИКЕ", Владимира Јакшића
другим речима: човека који је обликовао српску пописну терминологију и методологију
током ЦЕЛЕ друге половине XIX века!
(Обратите пажњу на годину када је писан!)
Валахи или Румыны, какъ уже сказано выше, паселяютъ северо-восточный уголъ Сербiи, и то лишь собственно четыре округа: Краинскiй, Чернорйчскiй, Пожаревацiй и Чупрiйскiй. Въ перепись 1846 г. показано было лишь количество жителей, а въ 1866 году удалось узнать и количество душъ, и количество домовъ. На основанiи данныхъ 1846 и 1806 годовъ, въ следующей таблице помещены все города и села северо-восточной Сербiи, въ которыхъ живутъ Валахи, и кроме того, показано въ нихъ число жителей Сербовъ; Цыгане же и остальные народы, тутъ же живуице, показаны общимъ числомъ ниже, въ главной сводной таблице. (Стр. 9)
[...] Съ целiю более нагляднаго изображенiя разселенiя Валаховъ отдельными поселками и смешанно съ Сербами при семъ приложена этнографическая карта, составлеиная по наиболее достовернымъ въ настоящее время источникамъ; на нее нанесены все те селенiя, где только живутъ Валахи въ упомянутыхъ выше округахъ Краинскомъ, Черноречскомъ, Пожаревацкомъ и Чупрiйскомъ. Съ перваго взгляда на эту карту становится совершенно ясно, что Валахи населяютъ густыми массами лишь те части Сербiи, которыя прилегаютъ къ Румынiи и къ мадьярской области Банату. Начиная отъ древняго города Голубца, Валахи, за немногими исключенiями, занимаютъ почти весь правый берегъ Дуная, прилегая на востоке къ Тимоку. Ихъ передовыя колонiи граничатъ съ округами Княжевацкимъ и Алексинацкимъ на юге, а дойдя до реки Моравы-съ округами Ягодинскимъ, Крагуевацкимъ и Смеджевскимъ. За упомянутыми реками, и кроме пазваиныхъ четырехъ округовъ, петъ ни одного села ни чисто валашскаго, ни смешанная. (Стр. 16)
ИЗВОР: В.Якшич, О племенном составе населения в княжестве Сербском, С. Петербург, 1872
НАПОМЕНА: Овај текст нико и никад није објавио у Србији до сада, овде се први пут доноси један фрагмент из њега, и то у оригиналу, да би се видело како је тадашњи државни врх Србије гледао на Влахе, најбројнију мањину у држави. ЦИТАТ III, ГЕОГРАФСКИ ФАКТОР, УЛОГА КАРПАТА
(Текст у коме се овај веома важан фактор у метанастазији Влаха први пут јасно дефинише.
На жалост, и последњи пут! Потоња научна литература га је сасвим изгубила из вида!)
Да речeмо неколико речи о Карпатима, и њихову утицају иа етнографију балканских народа. Ове веначне планине, које cу се уздигле на обалама Тријаског Мора, прелазе преко Дунава у северо-источну Србију и шире се на југ до Кривовирског Тимока. На северу од Дунава насељене су румунским становништвом, које се исто онако као и оне шири преко Дунава у северо-источну Србију п заузима целу област на којој се Карпати простиру. Узима се да је Кривовирски Тимок граница између карпатског, који је са севера, и балканског планинског [стр. 116] система, који је с југа ове реке. Исто тако и јужна граница влашког становништва у северо-источној Србији пада тачно по овој реци. По планинама између Кривовирског Тимока и Дунава живе поред Влаха и Срби али први су у већини. Они cу у почетку насељавали само планине и њихове падине а доцније су почели да се спуштају на исток према Неготину и Зајечару у брежуљкасти предео Црне Реке и на запад према Свилајинцу и Пожаревцу у долину Мораве. Румунска народност броји данас у Србији преко 150.000 душа. Према податцима, које сам пре две године изнео у „Чупићевој Годишњици", види се да је њен стварни прираштај знатно већи него код Срба у томе крају. Још тада сам нагласио да је српски живаљ између Кривовирског Тимока, Мораве и Дунава у опасности да буде потпуно повлашен. Опасност је у толико већа, што румунски елеменат стоји у широкој географској и јакој етнографској вези са румунским становништвом у Влашкој и што му из Влашке и Трансилванских Алпа придолази непрестано поткрепљење, те га стално одржава у етнограФекој свежини. Ово појачавање румунског елемента у источној Србији има донекле узрока и у бољим привредно-економским приликама сељака у Србији него у Румунији, због чега се младе девојке из Влашке удају радије у Србију, те тиме повећавају онај део становништва који је од највећег утицаја на ирираштај. Појачавање румунског елемента бива донекле и на рачун српског становништва. Опште је тврђење учитеља и свештеника у целој северо-источној Србији да влашка девојка, која се уда у српску кућу, порумуни за неколико година целу кућу, као и то да српска девојка, која оде у влашку кућу, научи влашки и заборави српски зa неколико година. Лично сам се уверио да овде има знатну улогу и политичка агитација. Румунска деца, која су научила српски у школи, не одговарају скоро никако, кад се нешто [стр. 117] српски питајy, а чим се упитају румунски, она ступају у разговор и одговарају на сва питања. Томе их уче родитељи код куће. Судови и полицијске власти имају често муке док натерају понекога Влаха, који зна српски, да им на питање српски одговори. Он се упорно устеже чак и онда, кад долази к њима и својим приватним послом. Али правда захтева да речемо да им и српске власти са својим тумачима иду на руку да избегавају разговор па српском језику.
Главна ствар, па коју сам овде хтео скренути пажњу јесте етнографска улога карпатског иланинског система на Балканском Полуострву, која се састоји у преношењу румунског елемента на ову страну Дунава. Она пада у очи нарочито кад се упореди северо-источна Србија, на којој се простиру Карпати са северо-западном Бугарском, на којој нема карпатских планина. Овамо су Карпати и у њима румунска народност, онамо нема Карпата, али ни румунско становништво није заступљепо у великом броју. Па и оно, што га има, насељено је у ономе куту између Дунава и Тимока, дакле у непосредној близини Карпата и њихових огранака. [Стр. 118][...]
Из вега довде реченог можемо извести ове закључке: [...]
Румуни прелазе на Балканско Полуострво с Карпатима и заузимају у Србији само ону област, на којој се простиру и Карпати, а у Бугарској, изузимајући Добручу која је до скора била у заједници с њом, живе највећим делом у непосредној близини српских карпатских планина. Њихова област одређена је на карти географском облашћу Карпата. [Стр. 121]
ИЗВОР: М. Смиљанић, Етнографско груписање народа Балканског полуострва, "Годишњица Николе Чупића", 24 (XXIV), Београд, 1905, 102-123 ЦИТАТ IV У источној Србији, на северу од Ртња, у сливовима Црне Реке, главног Тимока, Пека и Млаве има врло мало старинаца, потомака средњевековног тимочко-браничевског становништва. И колико их има, махом су се у турско доба сељакали из слива једне у слив друге реке или су прелазили Дунав и опет [Стр. 177] се враћали; нарочито их има доста који кажу да су дошли из Баната и јужне Русије (и ове зову кашто Московима). Било је једно доба, изгледа нарочито друга половина XVII века, када су ови крајеви били скоро опустели, и данашње становништво је у огромној већини досељено крајем XVII и у XVIII веку, и доцније. То је тако знатан прекид био да ново становништво једва што зна о старијем и његова гробља назива незнаним гробљима. Старо је становништво било српско, јер је сва старија номенклатура српска и у крајевима где сада Власи превлађују. У готово опустеле котлине северно од Ртња најпре су дошли Косовци и насељавали се где су хтели, и дуго су били више сточарско но земљорадничко становништво. Њихови потомци су главно српско становништво зајечарске околине (велика села: Рготина, Вражогрнци, Звездан, Бела Река итд.), Хомоља, Ресаве, Звижда итд. Остало је до сад необјашњено зашто се неке породице у Хомољу и Млави, и српске и румунске, зову Јелинима.1 Од досељеника динарске струје овде има највише Сјеничана и Црногораца, врло ретко Херцеговаца, и то мање групе, које су растурене од Кривога Вира и Јабланице под Ртњем до помињатог Петрова Села на Мирочу. Сјеничане често зову Арнаутима, и отуда овде има арнаутских мала и назвања Арнаут (као Арнаута, река код Бољевца). Са шопском струјом је дошло становништво чак од Тетевена, затим од Лом-Паланке и Белограџика, али по правилу није ишло даље на Север од околине Зајечара; има их у овој вароши и у селима Великом Извена, затим од Лом-Паланке и Белограџика, али по правилу није ишло даље на Север од околине Зајечара; има их у овој вароши и у селима Великом Извору, Вратарници и у мањој мери и у Заграђи и Грљану. Највећи део влашког становништва доселио се после Косоваца из Алмаша у Банату и из Ердеља, и они се зову Унгуреани, док се досељеници из Румуније* зову Царани; то су забележили још Милићевић, Д. Јовановић и Карић.2 Унгуреани су се насељавали поглавито на Западу од Кучаја и Поречке Реке, а Царани на Истоку по тимочкој Крајини, али су се доцније, услед безбројних унутрашњих сељакања јако измешали.
Збила су се разноврсна укрштања између становништва ових разних струја досељавања; осим тога су се Власи претапали у Србе, а Срби у Влахе. Једни су на друге утицали. Услед тога се, северно од Ртња формирала нарочита етничка група, у којој истина има регионалних разноврсности, али је као целина у многоме друкчија од становништва јужно од Ртња.
Више је старинаца јужно од Ртња у котлини Соко-Бање и у областима Голаку, Сврљигу, Заглавку до Сврљишких Планина и Бабине Главе, као у осталом и јужно од ове пречаге; и све их је више што се приближујемо шопској области око Старе Планине или источног Балкана, и у Србији и у Бугарској. Међу досељеницима превлађују Торлаци из пиротског и трнског краја (Знепоља), затим из Загорја на источној страни Старе Планине и други. Како је по Старој Планини било доста хајдука у турско доба, они су се за време Првог Устанка и владе Књаза Милоша смиривали и насељавали, и за доста села, тврде становници, да су их основали хајдуци. Осим шопских досељеника има и јужно од Ртња Косоваца, затим истога динарског становништва као северно [Стр. 178]
ИЗВОР: Јован Цвијић, АНТРОПОГЕОГРАФСКИ СПИСИ, Београд, 1987
И тако даље,
и тако даље,
и тако даље ...
Теорија "радачиништа" после оваквих аргумената може да се брани једино помоћу Фројда!
ПС. Моје стручно објашњење ове данашње влашке "квадратуре круга", дао сам у Компендијуму.
Док не зготовим монографију ...
ИЗВАДАК ИЗ КОМЕНДИЈУМА
в) У погледу етничког идентитета, применом најновијих теорија заснованих на развоју
антропологије етницитета, данашњи Власи се могу сврстати у групу народа са тзв. двојним
идентитетом, у коме се јасно уочавају три нивоа:
1) етнички инстинкт,
2) етничка свест и
3) национална свест.
По етничком инстинкту и етничкој свести, Власи припадају румунском народу, али по
националној свести припадају Србима! Сликовито речено, савремени Власи су на два „спрата“
Румуни, а на трећем, кровном – Срби, што даље значи да Власи немају румунску националну
свест, јер се она – као и свака друга национална свест - формира током сложених историјских
процеса када један народ на одређеној територији почне да ствара своју националну државу,
што на крају доводи и до прерастања тога народа у нацију. Стварање савремене румунске
државе и нације одвијало се на на простору са кога су се преци наших Влаха иселили читав век
раније; истовремено, с друге стране, они су на подручју Србије, заједно са српским народом,
били активни субјект у процесу стварања савремене српске државе и српске нације. Пошто је
национална свест сачињена од компонената патриотизма, националног поноса и сличних
осећања колективне оданости државној заједници, Власи бурно реагују на сваки покушај измене
њенога садржаја, и спремни су да се одрекну чак и саме етничке посебности, не би ли одагнали
сумњу са себе да због ње доводе у питање и опстанак саме државе!
*
Ова врста етничке егзалтације, која се може у потпуности разумети само у оквиру тзв. „теорије
жртве“, један је од кључних фактора који генерише све облике активног и пасивног отпора који се
осећа на сваком кораку у свим влашким срединама, при покушају да се било шта уради на јачању
влашке самосвести и афирмацији влашке традиционалне културе. На крају, то се одражава као
специфична етничка мимикрија и на саме пописе становништва, због чега су они увелико нетачни
када су србијански Власи у питању!
Али, има лепших ствари, управо ових дана, визитирајте:
http://www.paundurlic.com/vlaski.recnik/index.php Лепа је бројка 1000!
"Радачиништи" не би могли толико да издрже ни само када би
бројали на глас!
Пали би ничице, на буре
1 јуначко!
ТУМАЧ МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ И ИЗРАЗА:
1) буре, на власијонском језику:
родна груда, у коју је добоко утопљена власијонска "радачина"!
ХИК!
