МАНАСТИР ВРАТНА

[Volcae]

МАНАСТИР ВРАТНА

    Манастир Вратна је подигнут у XIV веку за време краља Милутина. Сигурно је да је другу половину дозидао 1415. године војвода Шарбан од Стурза из Букурешта. Натпис о овом дозиђивању, писан белом бојом у припрати цркве на западном зиду, избледео је. Тај натпис је преписао 1856. године ондашњи старешина Генадије / Живко Ћурчић / из Гргуреваца у Срему.

    Манастир је опустео у другој половини XVIII века. Обновио га је кнез Станко Фрајкор у почетку XIX века. То је свакако онај Станко за кога Сара удова Мише Карапанџе пише Вуку Караџићу у писму од 4. августа 1817. године да у Неготину живи обор-кнез Станко. Са пропашћу Србије 1813. године манастир је био спаљен и опустошен. Осим тога зна се да је око 1837. године прешао из Румуније удови свештеник Јон Тајкулица и поново оправио манастир.

    Манастир је последњи пут обновљен 1937. године заузимањем однашњег старешине Митрофана. Ова обнова је извршена прилогом од 65.000,00 динара који је дао Милан Ј. Ђорђевић са супругом Перком из села Метриша. Оба добротвора су се замонашила и Милан је до смрти служио у овом манастиру, поред чијег темеља је и сахрањен као монах Варнава.

    Изнад манастира, западно у готово неприступачној стени, пред самим улазом у печину, налази се у рушевина келија Светог Никодима коме се приписује оснивање манастира. Њему се приписује и оснивање манастира Манастирице код Кладова и Тисмана у суседној Румунији. Осим ове ћелије североисточно од манастира, на месту Окрачи, на "Калуђерском пољу" налази се развалина неког старог манастира. О овим развалинама у народу не постоји никакво предање.



извор :  
Мала брошура СПЦ коју сам добио приликом посете Манастира Вратне 1. маја 2001. године.

[Volcae]

Спомен Преподобног оца нашег
НИКОДИМА Тисманског


ПРЕДИВНО је и пречудно Еванђеље Христово и Православна вера наша хришћанска. Јер еванђелска вера Православна спасава подједнако све људе и народе и сједињује их у једну заједницу Тела Христовог, које је Црква Православна, стуб и тврђава Истине. И у тој заједници Духа Светога у Христу нема Јеврејина ни Грка, нема Грка ни Србина, нема Србина ни Румуна, него су сви једно у Христу Исусу. Најбољи пример тога је овај свети човек Божји, о коме је овде реч. Јер овај свети Никодим беше Еванђељем подједнако и Грк и Србин и Румун, јер не гледаше на телесно порекло своје, него на благодатну светост и богоугодност, којима себе и друге вечно украси у Грчкој, Србији и Румунији.
  Преподобни отац наш Никодим беше родом из средишних крајева Македоније,[1] рођен од оца Грка и мајке Српкиње.[2] Од ране младости одгајен је у побожности и честитости, и вредно учаше књиге, јер беше врло даровит. Особито изучавајући божанску науку Светог Писма и свето учење Православнога богословља, он заволе свом душом монашкм живот и мољаше се Богу да га удостоји монашког звања и чина. Бог услиша његове молбе, и посла му неке монахе из Српског манастира са Атонске Горе, те свети младић са њима отиде на Свету Гору и тамо се замонаши. У монашком живљењу преподобни Никодим прође све положене подвиге и удостоји се и ђаконског и презвитерског чина. По смрти игумана тамошњега манастира, преподобни Никодим би изабран за игумана, јер беше украшен сваком богоугодном врлином и сваким људским и божанским знањем.          
  Знање овог Светитеља огледало се и у томе што је он одлично знао српски и грчки језик, и могао је дивно да говори и преводи на оба ова језика. Био је пријатељ са многим истакнутим људима тога времена (а то је било у четрнаестом веку), као што су били: дивни старац Исаија Светогорац, свети кнез Српски Лазар, патријарх Јевтимије Трновски и многи други.
  Но овом светилнику не беше прилично да остане сакривен под судом, него да изађе на видело и светли многима на спасење. Зато, по недознајним за нас судовима и путевима Божјим, он крете из Свете Горе Атонске у Србију и дође у државу славнога кнеза Лазара. Лазар га хтеде уздићи на високи духовни положај у својој земљи, но свети Никодим то одби и настани се као обичан јеромонах у источним крајевима Лазареве земље, око места Кладова на Дунаву. Ту се светитељ одаде богоугодним подвизима, по којима се ускоро прочу на далеко, тако да к њему стадоше долазити многи људи жељни монашког живота и подвига. Пристигоше и неки монаси из Свете Горе и из појединих манастира из Србије, тако да се око преподобног Никодима ту створи повеће братство. На том месту он подиже и цркву у име Свете Тројице и живљаше ту неко време.
  Потом, по откривењу Божјем, он пређе реку Дунав и настани се у крајевима Угровлашким (у северинском Банату, близу данашњег града Тур-Северина у Румунији). Са њим пође и известан број монаха и јеромонаха, и када тамо стигоше би основан преподобним Никодимом дивни манастир Водица (на реци Водици) и посвећен Светом Антонију. Ово би за време Влашког господара Владислава-Влајка Воде (то јест Војводе, који је владао од 1364. до 1377. године). Војвода Влајко потврди самовласност манастира Водице својом владарском повељом (године 1374.). Подизање овог манастира потпомаже и Српски владар Св. кнез Лазар, који веома љубљаше Светог Никодима.
  Ускоро затим, када Св. кнез Лазар и Српски патријарх, ради измирења Српске и Цариградеке патријаршије, послаше у Цариград групу монаха из Свете Горе, на челу са свечесним Старцем Исаијом (1375. године), у ту групу би позван и укључен и преподобни Никодим Грчић, као добар зналац српског и грчког језика и као мудар тумач и дипломата. О томе овако пише у Житију Старца Исаије (које се чува у Хиладнару): ,,Узе са собом (Исаија) и Никодима, мужа часна и освећена, силна у књигама, и још силнијег у мудрости и речима и одговорима; пореклом Грка, који у Унгровлашкој земљи подиже два велика и часна манастира. Он силом и помоћју Светога Духа сакупи тамо велика мноштва монашког општежића, који на тој земљи сија као светла звезда сваком духовном врлином". О благополучном завршетку овог светог дела око помирења двеју Патријаршија говори се опширно у Житију Св. кнеза Лазара (под 15. јуном).
   Преподобни Никодим подиже у Влашкој и велики манастир Тисман (на истоименој реци) и посвети га Пресветој Богородици. У томе га помогоше Влашки војвода Раду I (1377—1384. г.) и Српски кнез Св. Лазар, који подари манастиру Тисману многа села. Преподобни је подигао и још неколико цркава и манастира у Румунској земљи (цркве Вратну и Монастирицу, и манастир Прислоп), и ови су манастири постали духовни расадници монаштва и духовног живота не само у Влашкој, него и у Молдавији и осталим Румунским крајевима. Зато православни Румунски народ од самог почетка поштује Светог Никодима као свога просветитеља, и назива га благодатним именом Освећени.
  Преподобни Никодим мирно почину у Господу 26. децембра 1406. године и би чесно погребен у свом манастиру Тисману.

рад Стаматиса Склириса

Тропар глас 1.
______________
Рођеном од Дјеве, Началнику Пастира, следио си, оче наш Никодиме. Постом, бдењем и молитвама, постао си становник неба, исцељујући душе оних који ти притичу с вером. Зато кличемо: Слава Оном Који те је прославио и моћ дао; и кроз тебе даје исцељења.

Кондак глас 8.
______________
Био си на земљи као анђео у телу и као дрво насађено поред воде уздржавања. Опрао си нечистоћу потоком својих суза и постао си божанско обиталиште и чудотворац. Угасио си пламен огњени, и он те се није дотакао. Бог те је прославио и примио си од Њега као награду царство небеско. Њега непрестано моли да дарује опроштај грехова нама који с љубављу празнујемо твоју свету успомену.

___________________________

[1] По једнима: Свети Никодим је рођен у српском граду Прилепу, а по другима: у грчком граду Костуру.

[2] Због његовог грчког порекла и знања грчког језика Св. Никодим је од Срба назван и поп Никодим Грчић. По његовом пак румунском житију он је био македоно-влах.


преузето са :
http://www.crkva.se/srbi_nikodim_tismanski.htm