звољеним или насилним начином оставити Острво и поселити се у Крајину код својих добара.“ На то им је одговорено „да се из Острва немају куда помицати и да ћеду свакога онога који побегне оданде, ма буди где био, наћи, повратити и каштиговати“, а да ће им се за њихова добра, која имају у Крајини, „у влашкој страни онолико и више земље дати колико буду вредни обработавати.“ Затим су Великоостриљани ишли и паши у Адакале, известили га о својој намери да пређу на српску страну и изјавили да „они нису ради да им Власи заповедају, но он као паша који им је и заповедао док их Власи нису у Острву напали били.“ Но ни од тога нису имали користи. Паша их прими хладно и рекне им да он „ниједноме из оног Острва дозволити не сме у Крајину доселити се, ибо му је тако наложено од царства, и шта више, ако се који усуди оданде овамо прећи, да ћe принуђен бити, по заповести царској, онога везати и Власима предати у руке.“
Не нашавши тако нигде задовољење, Великоострвљани се и опет обрате кнезу Милошу. Они му напишу два писма, једно 8 јула, а друго 29 августа 1832 године; у њима га преклињу да их не оставља под Румунијом. 16 децембра 1832 јавља из Милановца Стефан Стефановић кнезу Милошу како су му дошла три сељака из Ведиког Острва и донела једну тужбу, у којој се у име свију својих сељана жале на тежак живот и на насиља, с намером да је лично однесу и предаду кнезу Милошу. Стефановић их одврати од идења Кнезу да се не би излагали трошку и тегобама од далеког пута, а обећа им да ће он сам њихову тужбу доставити Кнезу, што је и учинио.
Међутим иако је питање Великоострвљана ишло тешко и без наде на повољно решење, они су се полако, тајно, мало по мало, ипак пресељавали на српску страну. Видели смо да иx се већ почетком 1832 године било нешто преселило, да су се од тога неки вратили, али да их је опет остало око двадесет кућа. Почетком 1833 године било их је већ сто и двадесет кућа само на имању попа Јована из Јабуковца, између Каменице и Слатине, које је кнез Милош за њих био од попа Јована откупио. 15 јуна исте године било их је до сто и седамдесет кућа. То је било већ велико село. Како није имало никаквог имена, то га Стефан Стефановић посвети „ицену Михаил бега“, старијег сина кнеза Милоша, и „прозове га Михаиловац“, које име и дан дањи носи.
Старање око пресељавања осталих Великоострвљања на српску страну није престајало ни од стране српског правителства, ни од стране становништва Великог Острва. 17 јануара 1834 године јавља из Неготина Стефан Стефановић кнезу Милошу да је послао вредна и поуздана човека на Велико Острво „да тамошње житеље пита желе ли прећи на
- 51 -
нашу страну и да им каже да ће овамо на нашој страни кад пређу и земље и што год им нужно буде добити.“ На ту поруку дођу Стефановићу поп и кмет са Великог Острва и рекну му да су „они сви ради, осим десет кућа што нећеју, овамо прећи“; даље „да има њих шездесет кућа и да имају доста стоке и жита, а таких подвоза немају на којима би и они прећи и све што год имају за једну ноћ овамо превести могли“, траже да им се набаве нужне скеле и да се утврди време, па ће ,,не само они овамо прећи, но још да ћеду натерати и оних десет кућа што нећеду да овамо пређу“.
Добивши такав извештај од најнадлежнијих особа са Великог Острва, Стефановић отпочне спремати све што је потребно за дефинитивно пресељавање Великоострвљана. Али због зиме и због рђавог времена то није било могућно тако брзо извести. Тек 20 марта 1834 јавља Стефановић кнезу Милошу да је ,,јуче почевши, данас село Острво сретно, са свим мушким и женским полом и са свим малом њиховим, преселило, тако да је само мало нешто хране и неколико комада говеда заостала, које би преселио био да ми ветар противан није био.“ За двадесет и четири часа, док је вршена сеоба, нико из Румуније није ништа опазио. Онда кад су опазили, било је већ касно. У писму од 22 марта јавља Стефановић кнезу Милошу неке детаље: како су Великоострвљани своје стражаре затворили у бурдељу у коме су становали и ту их под стражом чували док све није било готово, пa су онда и стражаре превели на вашу страну; како су их после, на захтев румунских солдата, претурили на ону страну са свима стварима; како је превезено педесет и седам фамилија, сто осамдесет и шест говеди, седамдесет коња, шест стотина деведесет и четири овце, деведесет свиња, седамдесет хиљада ока жита; како је све то смештено у Михаиловцу „до даљег расположенија“, и шта је још остало непренесено.
Кнез Милош је био врло задовољан Стефановићевим радом. У писму од 24 марта он му је то и изразио. У истом пиcмy он му препоручује да се обрати влашким властима да сву покретност која је заостала на Великом Острву предаду њеним сопственицима, и то на леп начин. Међутим до Стефановићеве интервенције није дошло. Михаиловчани су око 25 марта, дакле пре но што је Стефавовићу могло стићи писмо кнеза Милоша, сами, потајним начином, пpeшли у Острво и оданде претерали заоставша говеда и коње, само што им је тамо заостало девет говеда и пет коња. Тако је завршено пресељавање Великоострвљава у Србију.
Већ исте године саградио је кнез Милош у Михаиловцу цркву у част Сабора Светог Архангела Михаила.
Могла би се рећи још која реч о Михаиловчанима у њиховом новом насељу, али то већ излази из круга моје на-
- 52 -
мере, Јер сам ја желео казати ово неколико речи само о томе како су Румуни са Великог Острва прешли на нашу страну. Место свега даљега, ја завршавам речима кнеза Милоша из његовог писма Стефану Стефановићу од 24 марта 1834 године: „Влашка је власт, вели Кнез Милош, безчеловечним угњетенијама, која по целом влашком пределу видети се могу, до тога довела да су први житељи великоострвски, који су на нашу страну прешли, бегати морали.“
ТИХ. Р. ЂОРЂЕВИЋ
- 53-
Тихомир Р. Ђорђевић:
Један пример досељавања Румуна у Србију, Српски књижевни гласник LXII/1, Београд, 1941, стр. 47–53
