ПРИЛОГ ЗА ПОЗНАВАЊЕ ИСТОРИЈЕ СЕЛА МИХАИЛОВЦА КОД НЕГОТИНА (1)

[Volcae]

ЈЕДАН ПРИМЕР ДОСЕЉАВАЊА

РУМУНА У СРБИЈУ

   Има на Дунаву, у Тимочкој крајини, према српском селу Михаиловцу, једно врло велико острво, које се због своје величине и назива Велико Острво. Оно је већ од давних времена било настањено Румунима, али је све до 1830 године било под турском влашћу. На основу хатишерифа од 1829 године повучене су 1830 границе Србији. Комисија која је то извршила, нађе да Велико Острво треба да припадне Румунији, а не Србији, са којом је дотле делило судбину. Његови становници не буду задовољни таквим решењем и стану грозничаво настојати да се Румунија одбије од Острва, и да место ње дође српска управа. Разлози за то били су им у томе што су знали да се са сељацима у Румунији врло рђаво поступа и што су имали земље на српској страни, на десној обали Дунава, коју им је ваљало обрађивати.

- 47 -

    Ја сам у актима Државне архиве у Београду нашао пуно података који јасно илуструју неуморне и дуготрајне напоре Великоострвљана да њихово Острво припадне Србији, и како су, најзад, пошто нису имали успеха, не хотећи остати под румунском влашћу, тајно, сви до једног, пребегли на српску страну. На основу тих података из Државне архиве ја ћу овде изложити тај интересантни детаљ из историје настањивања Румуна из Румуније у Србији, који у главноме илуструје и узроке насељавању Румуна из Румуније у Србију уопште. Ствар је дакле овако текла:
    Осмога фебруара 1831 године поп Никола и још осам сељака са Великог Острва потписали су и упутили једно писмо на румунскоме језику, које је у име свију Великоострвљана написао Геогргије Логофету, син попа Георгија, Стефану Стефановићу-Тенки, капетану Поречке Реке, у коме га, како кажу, већ по други пут извештавају како су узнемиравани не само ,,од стране старих змија (Турака), но на несрећу узјахани смо и од поганих чокоја (бојара), крвопија сиромашних", па налазећи се у крајњој невољи они га ,,плачевно" моле да посредују код кнеза Милоша ,,којему се то опште клањајући и љубећи скут и ноге покорно моле да их не остави без свога покровитељства" и да их не лишава имања која имају на српској страни. Ако им се то не би учинило, они ће се куд који раселити ,,да један за другога знати неће".
    Извештавајући о овоме кнеза Милоша, Стефан Стефановић каже да су му два Влаха са Великог Острва, који су му ,,тајним начином" ово писмо донели, тражили од њега да им каже ,,хоћеду ли моћи са Острвом својим у коме се налазе под Вашим покровитељством остати", јер су прошлога лета румунске међе постављене и на њиховом Острву, па су ,,у сумљи великој за не потпасти под Јарам влашке земље". Ако пак Острво остане Румунији, они су овлашћени да ме питају ,,би ли се Ваше Сијателство умилостивити изволело допустити им на нашу страну, поред Дунава, близу својих притежајених винограда, дубрава и ливада nоселнти, им се са свим сељанима и у које време.
    ,,На овај извештај кнез Милош је одмах одговорио Стефану Стефановићу да доносиоцима писма са Великог Острва закаже ,,да ћу ја сва средства употребити Острво под моје правителство задобити, и тога радићу с Господином Коцебуом (руским комесаром за разграничење Србије) ... о том настојавати да Острво наше буде. Кметови пак тога Острва нека приправни буду у могућном случају на први позив у Веоград доћи, па кад се позову да при њином захтевању постојани буду и да кажу ако им се не допусти под српским правителством остати да ћеду се самом императору Николи тужити. У противном случају пак, ако никако не будем мо-

- 48 -

[Volcae]

гао њих са Острвом к себи придобити, уверавам их да се ја њих никако одрећи нећу, већ да ћу им онда на нашој страни, гди за њих сходно буде, за ужитак место одредити."
    Да би ставили до знања румунској власти да неће да знаду за њу, већ да још непрестано припадају Турској, они су, како јавља Стефан Стефановић Кнезу Милошу 9 априла 1831,"зимушњи порез платили адакалском паши и са свим се самовољно њему подвластили, и ако су у три маха од влашких бојара били принуђивани да под њихову власт дођу, обећавајући им сву штету за она притежања која имају у Крајини (у Србији), дупло платити и да ће им дати у Влашкој земљи колико им је потребно за њино одржање. ,,Но Великоострвљани, наставља даље Стефановић, ,,да би избегли чокоја, да не би потпали под њихов јарам, судили су за најбоље подложити се за време под Турке".
    Од тада за читавих седам месеца нема никаква извештаја о Великоострвљанима. 8 новембра, међутим, пише Стефан Стефафовић Кнезу Милошу да су му два сељака са Великог Острва донели писмо од својих сељака, у коме моле да их кнез Милош не заборави ,,и ако је икојим начином могуће... издејствовати им да са својим Острвом у јединству остану са Крајином, будући им је сада влашко господство последњи пут живо представиле, преко бојара Петракија из Краљева, да са својим Острвом Влашкој потпадају и да ћеду до двадесет дана и страже своје у Острво поставити". Овај жалосни ударац, пише Стефановић даље, јако их је тронуо и за ото посредством својих кметова предстали су видинском везиру с молбом да их не би с Острвом Влашкој уступио. Но везир им је кратки одговор дао да он противу царске уредбе ништа чинити не може, и да они по лањским мерама без сумње Влашкој принадлеже."
    27 јануара 1832 године опет Великоострвљани упуте ,,тајним образом" два своја сељака са писмом Стефану Стефаиовићу, у коме га извештавају како су се на Божић били скупили код цркве и ,,молили Бога да би се смиловао што пре превести нас под господарство српско и да би нас ослободило од паса чокоја и од Турака, који су нас затворили са стражама и не дају нам у Крајину на наша добра прелазити." Даље извештавају великоострвски изасланици да су ишли у Неготин Мустаф-аги и Абдул-аги и молили ,,да би се на вас смиловали и не одвајали нас од Крајине", под коју су увек потпадали, али да су добили  врло неповољан одговор и претњу, ако се не даду под Влашку, да ћe послати једну чету Турака у Велико Острво да их пороби, исече и у Дував баци.
    Стефановић је и о овоме писму известио кнеза Милоша и он му је већ 30 јануара одговорио да пише адакалском паши да Великоострвљане прими под своју заштиту, да не да

- 49 -

да их ко други угњетава, да од њих наплати данак и да их пусти да раде своју земљу која је на српској страни, док се не види шта ће најзад бити са границом између Србије и Румуније.
    Порука кнеза Милоша би уручена адакалском Осман-паши и он је не само у свему усвоји, већ чак допусти Великоострвљанима ,,исељавати се из Острва на нашу страну близу својих добара у Крајини". На ово се неки Великоострвљани са фамилијама преселе у Србију. Али румунске власти, бојећи се да се сви не преселе, престану са угњетавањем Острвљана и стану поручивати исељенима да се врате на своје Острво, где ће им отсада врло добро бити. Оваква порука није остала без успеха. Неки се уистини врате, али их двадесет кућа ипак остаде у Србији.
    Међутим 20 маја 1832 године дође на Велико Острво један румунски официр са десет војника, да пазе да се Острвљани не исељавају. Острвљани одмах изјаве официру да се они никад не мисле одвојити од Крајине, с којом су од памтивека били, и да су и за време борбе nротиву Турака били са Србима ,,и крв пролили и да они не другом но Србима принадлежу, као што то и трахтати од 1813 лета, у Букурешту, помеђу портом и руским двором закључени, сведоче". На све ово им официр, као што је било и природно, кратко одговори да он за то неће да зна, нити је зато дошао да њих слуша, већ да је ,,послат да стражу и њих чува", а они, ако имају нека права, нека их докажу, па ће се он вратити одакле је и дошао.
    Видећи се на невољи, Великоострвљани се опет обратише кнезу Милошу. 22 маја дођоше Стефану Стефановићу у Пореч два Великоострвљанина, по имену Ђорђе Корњо и Ђорђе Давид, предлажући му у име свију својих сељана да их кнез Милош откупи од кога знаде, ,,то јест наше Острво, за које ћемо му ми полако исплатити с Божјом помоћу, и велику ће асну од нас имати моћи, само његови да се називамо и он после Бога да нам заповеда и суди." Стефановић одмах о овоме извести кнеза Милоша, и он му већ 25 маја одговори да је Велико Острво потпало под Румунију, ,,да влашко правителство нема моћи Острво за новце нашем правитељству уступити, сем ако бих га ја за себе као мошију купио, у ком би случају опет Острво под влашким правленијем остало. Средства којима сам мислио и желео моме правителству присајединити их нису ми за руком пошла, и зато им сад ништа друго рећи не могу, већ да се из Острва у Црну Реку селе или да у Острву судбину своју стрпљиво сносе и својој власти безусловно повинују се".
    Ствар, међутим , није остала на томе. Великоострвљани су ишли све даље. Два њихова сељака отпутују чак у Букурешт и тамо пред диваном изјаве да ће морати ,,или до-

- 50 -

[Volcae]

звољеним или насилним начином оставити Острво и поселити се у Крајину код својих добара." На то им је одговорено ,,да се из Острва немају куда помицати и да ћеду свакога онога који побегне оданде, ма буди где био, наћи, повратити и каштиговати", а да ће им се за њихова добра, која имају у Крајини, ,,у влашкој страни онолико и више земље дати колико буду вредни обработавати." Затим су Великоостриљани ишли и паши у Адакале, известили га о својој намери да пређу на српску страну и изјавили да ,,они нису ради да им Власи заповедају, но он као паша који им је и заповедао док их Власи нису у Острву напали били." Но ни од тога нису имали користи. Паша их прими хладно и рекне им да он ,,ниједноме из оног Острва дозволити не сме у Крајину доселити се, ибо му је тако наложено од царства, и шта више, ако се који усуди оданде овамо прећи, да ћe принуђен бити, по заповести царској, онога везати и Власима предати у руке."
    Не нашавши тако нигде задовољење, Великоострвљани се и опет обрате кнезу Милошу. Они му напишу два писма, једно 8 јула, а друго 29 августа 1832 године; у њима га преклињу да их не оставља под Румунијом. 16 децембра 1832 јавља из Милановца Стефан Стефановић кнезу Милошу како су му дошла три сељака из Ведиког Острва и донела једну тужбу, у којој се у име свију својих сељана жале на тежак живот и на насиља, с намером да је лично однесу и предаду кнезу Милошу. Стефановић их одврати од идења Кнезу да се не би излагали трошку и тегобама од далеког пута, а обећа им да ће он сам њихову тужбу доставити Кнезу, што је и учинио.
    Међутим иако је питање Великоострвљана ишло тешко и без наде на повољно решење, они су се полако, тајно, мало по мало, ипак пресељавали на српску страну. Видели смо да иx се већ почетком 1832 године било нешто преселило, да су се од тога неки вратили, али да их је опет остало око двадесет кућа. Почетком 1833 године било их је већ сто и двадесет кућа само на имању попа Јована из Јабуковца, између Каменице и Слатине, које је кнез Милош за њих био од попа Јована откупио. 15 јуна исте године било их је до сто и седамдесет кућа. То је било већ велико село. Како није имало никаквог имена, то га Стефан Стефановић посвети ,,ицену Михаил бега", старијег сина кнеза Милоша, и ,,прозове га Михаиловац", које име и дан дањи носи.
    Старање око пресељавања осталих Великоострвљања на српску страну није престајало ни од стране српског правителства, ни од стране становништва Великог Острва. 17 јануара 1834 године јавља из Неготина Стефан Стефановић кнезу Милошу да је послао вредна и поуздана човека на Велико Острво ,,да тамошње житеље пита желе ли прећи на

- 51 -

нашу страну и да им каже да ће овамо на нашој страни кад пређу и земље и што год им нужно буде добити." На ту поруку дођу Стефановићу поп и кмет са Великог Острва и рекну му да су ,,они сви ради, осим десет кућа што нећеју, овамо прећи"; даље ,,да има њих шездесет кућа и да имају доста стоке и жита, а таких подвоза немају на којима би и они прећи и све што год имају за једну ноћ овамо превести могли", траже да им се набаве нужне скеле и да се утврди време, па ће ,,не само они овамо прећи, но још да ћеду натерати и оних десет кућа што нећеду да овамо пређу".
    Добивши такав извештај од најнадлежнијих особа са Великог Острва, Стефановић отпочне спремати све што је потребно за дефинитивно пресељавање Великоострвљана. Али због зиме и због рђавог времена то није било могућно тако брзо извести. Тек 20 марта 1834 јавља Стефановић кнезу Милошу да је ,,јуче почевши, данас село Острво сретно, са свим мушким и женским полом и са свим малом њиховим, преселило, тако да је само мало нешто хране и неколико комада говеда заостала, које би преселио био да ми ветар противан није био." За двадесет и четири часа, док је вршена сеоба, нико из Румуније није ништа опазио. Онда кад су опазили, било је већ касно. У писму од 22 марта јавља Стефановић кнезу Милошу неке детаље: како су Великоострвљани своје стражаре затворили у бурдељу у коме су становали и ту их под стражом чували док све није било готово, пa су онда и стражаре превели на вашу страну; како су их после, на захтев румунских солдата, претурили на ону страну са свима стварима; како је превезено педесет и седам фамилија, сто осамдесет и шест говеди, седамдесет коња, шест стотина деведесет и четири овце, деведесет свиња, седамдесет хиљада ока жита; како је све то смештено у Михаиловцу ,,до даљег расположенија", и шта је још остало непренесено.
    Кнез Милош је био врло задовољан Стефановићевим радом. У писму од 24 марта он му је то и изразио. У истом пиcмy он му препоручује да се обрати влашким властима да сву покретност која је заостала на Великом Острву предаду њеним сопственицима, и то на леп начин. Међутим до Стефановићеве интервенције није дошло. Михаиловчани су око 25 марта, дакле пре но што је Стефавовићу могло стићи писмо кнеза Милоша, сами, потајним начином, пpeшли  у Острво и оданде претерали заоставша говеда и коње, само што им је тамо заостало девет говеда и пет коња. Тако је завршено пресељавање Великоострвљава у Србију.
    Већ исте године саградио је кнез Милош у Михаиловцу цркву у част Сабора Светог Архангела Михаила.
    Могла би се рећи још која реч о Михаиловчанима у њиховом новом насељу, али то већ излази из круга моје на-

- 52 -

мере, Јер сам ја желео казати ово неколико речи само о томе како су Румуни са Великог Острва прешли на нашу страну. Место свега даљега, ја завршавам речима кнеза Милоша из његовог писма Стефану Стефановићу од 24 марта 1834 године: ,,Влашка је власт, вели Кнез Милош, безчеловечним угњетенијама, која по целом влашком пределу видети се могу, до тога довела да су први житељи великоострвски, који су на нашу страну прешли, бегати морали."

ТИХ. Р. ЂОРЂЕВИЋ

- 53-

Тихомир Р. Ђорђевић: Један пример досељавања Румуна у Србију, Српски књижевни гласник LXII/1, Београд, 1941, стр. 47–53