као примитивне варваре. Будући да су Румуни били бројнији, као најгора ди-
сквалификација у доба кад је принцип народности већини политичара био
на уснама, навођена је наводна чињеница да су они тек недавни дошљаци.
Ова тврдња о релативно касном усељавању Румуна је остала стал-
но место код више аутора из међуратног раздобља, поставши нека врста
“службене верзије”.57 По Радивоју Симоновићу Румуни се у Банат усељава-
ју тек у XIII веку а по њему више шире после протеривања Турака 1716.58
Слично је тврдио Мита Клицин.59 С позивом на мађарског историчара
Сенткларија (Szentklaru), он је тврдио да су се Румуни пред Турцима по-
вукли у Трансилванију, да би почетком XVIII столећа са Србима били једини
становници Баната.60 По Клицину, веће масе Румуна се усељавају тек од
XVII, и посебно од XVIII века.61 Сличну, иако не тако кохерентну слику дао
је пред почетак Другог светског рата у Југославији и Добривој Николић.
Он је тврдио да су Срби једино аутохтоно становништво у Банату.62 По
њему Румуни су каснији дођоши – углавном после 1718.63 Он је, међутим,
признавао да је Румуна било у Банату и раније. Њихову појаву тамо ставља
у XIII век позивајући се на мађарског етнолога Пала Хунфалвија. Он (као и
већина српских аутора) усваја Хунфалвијеву и уопште мађарску тезу да су
Румуни као народ настали на Балкану и да су се у своју садашњу домовину
уселили тек током средњег века.64 Николић каже и да су у сточном делу
Баната Румуни били старије становништво – не прецизирајући да ли су били
старије становништво у односу на Србе или само да су тамо дуже живели
него у другим деловима покрајине.65
Јован Ердељановић, иако на једном месту понавља стереотип да су
Срби углавном били склони да науче и са Румунима говоре румунски, док
ови углавном нису могли и хтели да говоре српски,66 поткрепљујући тиме
стереотип о јачој асимилаторској способности Румуна, у свом делу о Србима
у Банату за које је грађу скупљао између 1922. и 1928, наводи примере више
места у којима се асимилација одиграла претежно у корист Срба.67 На тај
начин он је практичним резултатима свог теренског истраживања побио
____________________
57 Up. Vojvodina, I. Od najstarijih vremena do Velike seobe, Novi Sad, 1939, str. 129.
58 Simonović, n. d., str. 22–23.
59 Mita Klicin, Kratka istorija srpskog Elzasa od VI–XX veka, Beograd s. a., str. 9, 11.
60 Isto, str. 16, 20.
61 Isto, str. 33–34.
62 Dobrivoj Nikolić, Srbi u Banatu u prošlosti i sadašnjosti, Novi Sad, 1941, str. I, 142.
63 Isto, str. 132, 141, 152.
64 Isto, str. 151–152. Pal Hunfalvi je bio mađarizovani Nemac i u svom delu iz 1877. je dao karakteristike
svih naroda tadašnje Ugarske – sa naravno vrlo mađarskog stanovišta (Up. Hunfalvy,
n. d.).
65 Isto, str. 50, 143, 151.
66 Jovan Erdeljanović, Srbi u Banatu. Naselja i stanovništvo, Novi Sad, 1992 (2. izd.), str. 59.
67 Isto, str. 71, 85, 95, 130, 242, 290, 334.
127
стереотипна уверења, која је изгледа и сам делио.68 Још више трезвености
у посматрање етничких процеса током историје Војводине унео је Душан
Поповић, који је написао да у тој покрајини до XIV века готово да није ни
било спомена Срба, док их у Барањи није било ни у XV веку.69 Треба при-
метити да ни после повлачења границе у Банату српски аутори углавном
нису, сем асимилационе снаге,70 говорили о карактеристикама Румуна,
већ су се бавили питањем њиховог насељавања и односа са Србима током
историје. Разлог је, уз савезничке односе са Румунијом и династичке везе,
била вероватно сличност како судбине тако и обичаја, културног нивоа, вере
итд., што је отежавало стварање слике о Румунима као заиста “другима”.
Изузетак представљају Тоша Искруљев, Илија Пржић, највећи међуратни
југословенски правни стручњак за питања мањина и политичар, касније
сенатор Дака Поповић. Искруљев, уз понављање стереотипа о великој аси-
милационој моћи, тврди да су Румуни лењи и прљави.71 И он је усвојио
мишљење да се Румуни у Банат насељавају (по мало) тек од XIII века.72
Пржић за банатске Румуне каже да, упркос сразмерном богатству по локал-
ним стандардима, живе “примитивно и без хигијене”.73 Дака Поповић им је
посведочио високу националну свест која се огледала у чувању језика, вере
и обичаја.74
____________________
68 Stereotip o velikoj asimilacionoj snazi Rumuna je delio još jedan stručnjak za vojvođanska
pitanja, dr Vladimir Margan (AJ, 37, 87/495).
69 Dušan Popović, „Naseljavanje Vojvodine“, Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu, sv. 35,
knj. XII, sv. 1, Novi Sad, 1939, str. 29, 32.
70 Predsednik komisije za razgraničenje, pukovnik Nešković je 1925. navodio pet sela uz granicu
koja su potpuno porumunjena, kao i sedam sela u kojima navodno do pre 30-40 godina uopšte
nije bilo Rumuna a koja su u njegovo vreme imala dosta rumunskih stanovnika, od kojih su se
neki još uvek prezivali na –ić. On je za rumunizaciju krivio pre svega rumunske sveštenike i
učitelje. I on je tvrdio da Rumuni mrze Srbe (AJ, 66 (pov.), 71/185).
71 Toša Iskruljev, Raspeće srpskog naroda u Sremu 1914. godine i Madžari. Sa madžarske granice.
Bajski trokut. Sent Andrija, Novi Sad, 1936, str. 191–192.
72 Toša Iskruljev, O Vojvodini i njenoj kolonizaciji, Novi Sad, 1925, str. 9.
73 AJ, F. 398, f. 1.
74 Daka Popović, Banat, Bačka i Baranja. Savremeni nacionalni, politički i društveni problemi,
Novi Sad, 1935, str. 26.
128
