VLAOLjICA Lj.B.KICI -Vlaski jezik u stvarnosti

[ljubisa.b.kici]

ВЛАШКИ ЈЕЗИК У СТВАРНОСТИ

    Неки говоре да влашки језик не постоји и да су влашки и ромâнски један те исти језик па зато и не треба радити на његовом афирмисању, односно записивању речи и коришћењу аутентичног влашког говора. Па и да прихватимо да су овакве тврдње базиране на лингвистичким параметрима, ипак треба константовати да је то било у даљој прошлости пре отприлике око 150 година, када је отпочела диференцијација и постепено удаљавање ова два говора тако да у садашње време они представљају говоре са видним разликама.
   Познато је да чак и између два суседна села постоје извесне па макар и најминималније разлике у говору. Постоје бар десетак речи које су различите или се различито изговарају, што показује да ако на локалу постоје разлике у говору онда је разумљиво да у много већем опсегу оне постоје између појединих области, покрајина, регија а још већма између језика нација из истородних група нароада. Према томе, влашки језик као локални дијалекат ромâнског језика поседује велике разлике (а и сличности) у односу на званични књижевни језик у Ромâнији, првенствено зато што није принудним методама државне администрације у себи апсорбовао речи које намеће званични књижевни језик, тако да је он очувао више аутентичности ранијег народног говора. Ипак, мада теоријама које тврде за влашки и ромâнски да су један и јединствен језик не можемо оспорити да та два језика имају заједничке корене и да су се људи са сеоских подручја могли међусобно споразумевати, можемо предочити да је то било у прошлости пре међусобног удаљавања ова два говора које је настало због примењивања модификоване латинице у ромâнски књижевни језик и увођења страних речи првенствено из италијанског и француског, чиме је савремени ромâнски узнапредовао на завидном месту у лествици франкофонских језика.
   Ако се жедном човеку ускрати вода он ће из очаја покушати да нађе спас макар пијући и загађену воду. Тако и они којима се не говори истина лако могу поверовати у заблуду, веровати да је лаж истинита. Слично и Власи којима је говорено да немају речи за свој језик, да немају азбуку са којом би писали на свом језику и да је некултурно у јавности говорити својим матерњим језиком, када су спознали да се у стварности сличним језиком  говори и пише у Ромâнији, а они који су тамо и путовали и у свом окружењу слушали њима близак говор, и при том доживевши личну сатисфакцију да не морају да се стиде што су Власи, некритички су поверовали да је ромâнски језик права ствар и да је то оно што су одувек желели. Међутим, да ли је тако? Да није случајно или намерно једна лаж замењена са другом полуистином? Они који тврде да између влашког и романског језика не постоје никакве разлике таквим својим ставом негирају да су у Ромâнији 1864. године законом о упуствима постављени темељи моерног образовања на чијим основама је у периоду од око 28 година ћирилица замењена латиницом и извршено тако звано осавремењавање језика. Испада да они омаловажавају целокупне напоре и улагања од стране администрације у држави Ромâнији и оспоравају да је нешто постигнуто на том пољу, јер по њиховом уверењу и тврдњама ромâнски и влашки језик су и даље исти и јединствени. Међутим, ако чињенице показују да ово није тачно, онда се показује да они Влахе гурају у амбис временске дистанце од око 150 година, у којој се ромâнски језик мењао а влашки узевши у целини –незнатно претрпео промене, тј. гурају Влахе у временски амбис да се утопе у језик који је стваран и надограђиван читавих 150 година. Па зар је онда чудно што Власи не могу да прпознају и прихвате да је то њихов језик.
   Очување влашког језика нема за циљ одлазак у Европу, као што неки тврде да се са ромâнским језиком приближавамо европским вредностима, већ напротив сврха влашког језика била би да се његовом употребом сачувају локалне етничке карактеристике и традиција Влаха. За приступ европским вредностима, а у целини узевши и светским, у савремено доба најпотребније је познавање енглеског језика, па је зато неуверљиво пледирање на прихватање ромâнског у те сврхе, јер би се његовим прихватањем уместо влашког локалног говора добила замена са једним мање локалним језиком.
   Приврженици ромâнске латинице и правописа прво су се потрудили да упознају ромâнску граматику па тек онда су се окренули влашком језику и хоће да га угурају у калупе ромâнског језика. Уместо да су обрнуто поступили, да су ослушнули и записали како народ Влаха говори па да су на такав говор применили лигвистичка и граматичка правила и тек након тога било би исправно приступити упоређивању сличности и разлика са ромâнским. Међутим, њима је лакше било да прихвате готова решења ромâнског језика у који сматрају да треба да се утопи влашки језик. Поступили су слично ромâнским лингвистима из XIX века којима је било тешко да се ломатају по планинама Карпата где би допрли до корена свог језика, него који су се драговољно и усхићено шетали улицама Париза, на Монмартру и Пигалу и отуда увезли франкофонију у народни језик, желећи да га приближе Европи или утопе у Европу. Слично данас, влашки љубитељи франкофоније опчињени сјајем Букурешта и Темишвара где им се одаје и част и уважавање, желе слично да поступе и са влашким језиком. Желе да препишу отуда лингвистичка правила и да их прешавши преко Дунава наметну за апсолутну истину и беспоговорну употребу код Влаха. То им је лако чинити а и ореолом себе окитити. Ореолом знања и доброчинства али под знаком питања у чијем интересу?
   Због игнорисања и непознавања народног говора они су стали на слично становиште као и неки српски истраживачи и тврде да Власи немају речи за свој језик. Интересантно је да се заступање сасвим супротних интереса врши са истим измишљеним аргументима. Тиме излази на видело да њихова конфронтација не произилази из стварне жеље да се Власи еманципују већ из тежње да се Власи искористе за остваривање туђих инереса.
   Мрзитељи ћирилице заступају дух инквизиције показујући да више воле да Власи пропадну и да их нема, односно остану и даље неписмени за свој матерњи језик, него ли да се описмене коришћењем ћирилице коју познају и свакодневно користе у јавној употреби. Ако се не прихвати њихова догма да је латиница универзално писмо, за њих је оправдано да стање остане такво какво јесте. Да Власи оду у заборав. Да их асимилују, претопе, нестану. Да у етно туризму за који неки кажу да је перспектива, Влахе са влашким шубарама на глави замене Кинези, који ће гостима послуживати пића у пластичним чашама. Да ли смо свесни да нашој деци остављамо такву будућност?!


ФОНЕТСКИ ПРАВОПИС

Зашто фонетски правопис?
Зато.
Власи већ познају фонетски правопис. Једино њега и знају јер се фонетски правопис учи у школском систему Србије.
Фонетски правопис је лак за коришћење јер нема посебних правила за читање појединих слова у посебним случајевима.
Ако се прихвати фонетски правопис онда је нормално да Власи прихвате ћирилицу за своје писмо, допуњено са додатна само 2 (два) слова за царанску варијанту говора и 5 (пет) за поречко-хомољску верзију.
Власи ћирилицу знају.
  Уколико се одбаци ћирилица и фонетски правопис а усвоји ромâнска латиница, биће онда потребно да се уз њу прихвати и одговарајући начин писања који није фонетски а који подразумева познавање посбних правила за изговор
-по четири за латинично c и четири за латинично g
Ge, ge          изговара се као  Ђе, ђе
Gi, gi                        - = -            Ђи, ђи
Ghe, ghe                 - = -             Ге, ге
Ghi, ghi                  - = -              Ги, ги
Ce, ce                     - = -               Ће, ће
Ci, ci                      - = -                Ћи, ћи
Che, che                - = -               Ке, ке
Chi, chi                  - = -               Ки, ки
У односу на југословенску латиницу коју Власи такође знају, постоји различито обележавање слова за пооједине гласове
C, c    изговара се као  = К, к   
J, j                - = -            = Ж, ж
Ş, ş               - = -            = Ш, ш
Ț, ț               - = -             = Ц, ц
X, x   (iks)   замењује слогове   кс, кз
I, i    има два гласовна значења
           као ( i ) испред и између сугласника
           као ( j ) испред и иза самогласника
E, e    као ( е ) , понекада = је
K, k    користи се као  = К, к   ( у уобичајеним речима страног порекла)
Â, â = Î, î  имају исту гласовну вредност и постоје посебна правила њихове употребе.
Q, q ; Y, y ; W, w;   употребљавају се у страним речима.
Такође у ромâнској латиници која је у званичној употреби не постоје слова за гласове који се користе у влашким говорима и народним наречјима дакорумунског дијалекта, а то су:
Љ, љ;   Њ, њ;   Дз, дз;   Жј, жј;   Шј, шј;
    За разјашњење сложености писања по APHI конвенцији потребно је више простора и стручности, па је зато најбоље погледати њен табелерни прказ.
    Очигледна је сложеност ромâнског правописа који би и лингвистима правио потешкоћа а камоли Власима који до сада нису читали и писали на свом матерњем језику, то би за њих представљао прави лавиринт разочарења. Да је добра и ефикасна ромâнска латиница или писање по APHI конвенцији, поставља се оправдано питање зашто присталице и пропагатори таквог начина писања нису нешто већ урадили на њиховој примени међу Власима јер за тако нешто било је на располагању више него довољно времена,  око 80 година од доношења APHI конвенције 1928. год. и око 150  година од званичног увођења латинице у ромâнском језику 1864. год. Зар има логике сем ако није каприциозност или таштина, да се не прихати ћирилица у коју би се увела још само два, односно пет слова.
   Увођење писмености међу Влахе, односно коришћење влашког језика у писменој форми не би требало да има за циљ припрему ученика за допунско школовање у Ромâнији или увођење франкофоније у влашки језик већ насупрот томе, требало би да има за циљ очување аутохтоности језика и традиције Влаха и омогучавање одраслој популацији која је превазишла доб похађања школе, да без тешкоћа може прочитати текст написан ћирилицом на влашком језику. Влахољица – ћирилица са додатним словима,  има за циљ да се тренутно са већ постојећим знањем писмености омогући Власима да употребљавају  свој језик у писменој форми.
    Да се не би даље наставила полемика око ћириличног или латиничног писма, што некима служи као идеалан повод да се код Влаха ништа не промени, односно остане све по старом: да немају своје писмо и да влашки језик и даље постепено изумире, пожељно је да се одмах почне са применом ћирилице, што не искључује могућност да се упоредо ради на договору о употреби и латинице као паралелног писма. Тиме ће се прекунити јалове дискусије јер ћирилица је већ одавно показала своју применљивост писањем песама Јанка Симеуновића и др. Драгослава Девића, које су Власи са лакоћом читани.


СТАНДАРДИЗАЦИЈА ВЛАШКОГ ЈЕЗИКА

Стардандизација?
Ступидност и ординирана неистина. Где то на свету је постојало да се неки језик прво нормира и да се тек након тога уведе у употреби? Па ваљда су људи прво говорили својим језиком, па се онда описменили, па затим забележе речи свог говора, па их онда класификују по лингвистичким категоријама и подвргну нормама правописа и лексике, граматичком дефинисању.  Тек након тога, као један духовни производ упакован у цивилизацијски стандард, излажу пред лице светске јавности и увид језичких наука. Циљ нормирања неког језика јесте да се омогуће академске расправе и компарација језика и дијалеката а никако увођење неког језика у народ.
   Мајкама није потребна стандардизација језика илити граматика да би своју децу научила да говоре. То важи за мајке и децу од племенских заједница па до Менхетна, од праисторије па све до данас. Децу не уче прво глаголима и придевима, синтакси и фонетици, него их уче да говоре а тек школовањем у каснијој доби науче граматичка правила. Слично многи истраживачи или полиглоте науче да говоре нестандардизоване језике. Нико им није скренуо пажњу да не могу користити те језике јер нису стандардизовани. Зашто се онда Власима намеће обавеза стандардизације језика као услов да би им се дозволило да свој језик користе  у јавној употреби. Зар то није нова мелодија у  старом албуму: Да се Власи не досете?
   Приче о стандардизацији трају већ годинама тј. деценијама. Па какав резултат имамо? Видимо и сами. Oд употребе језика ништа није било. Препоручује се да се тим путем настави и даље. Докле? У недоглед или неповрат за Валхе.
   Неписмени Индијанац Секвоја описменио је свој народ без и најмањег знања о граматици и стандардизацији језика. Такав његов рад изазвао је опште дивљење професионалних лингвиста. Код нас уместо спашавања влашког језика трабуња се о лингвистици и нормирању.  О наводној стандардизацији језика за који немају записане речи јер немају озваничено писмо, а писмо немају зато што језик није стандардизован!? Гле чуда! Опробани сејачи обмана диве се својим смицалицама и смеју наивним Власима који им још увек верују.
   Сваки језик је већ има своја правила самим својим постојањем и говорном употребом. Њему није потребна лексикографска наука да би постојао јер он може опстати, користити и развијати се без лекскографије. А обрнуто је са лингвистиком, лесикографија не може постојати , сем виртуелно, без постојања језика.

[Absinth]

  Мајкама није потребна стандардизација језика илити граматика да би своју децу научила да говоре. То важи за мајке и децу од племенских заједница па до Менхетна, од праисторије па све до данас. Децу не уче прво глаголима и придевима, синтакси и фонетици, него их уче да говоре а тек школовањем у каснијој доби науче граматичка правила. Слично многи истраживачи или полиглоте науче да говоре нестандардизоване језике. Нико им није скренуо пажњу да не могу користити те језике јер нису стандардизовани. Зашто се онда Власима намеће обавеза стандардизације језика као услов да би им се дозволило да свој језик користе  у јавној употреби. Зар то није нова мелодија у  старом албуму: Да се Власи не досете?
  Приче о стандардизацији трају већ годинама тј. деценијама. Па какав резултат имамо? Видимо и сами. Oд употребе језика ништа није било. Препоручује се да се тим путем настави и даље. Докле? У недоглед или неповрат за Валхе.
  Неписмени Индијанац Секвоја описменио је свој народ без и најмањег знања о граматици и стандардизацији језика. Такав његов рад изазвао је опште дивљење професионалних лингвиста. Код нас уместо спашавања влашког језика трабуња се о лингвистици и нормирању.  О наводној стандардизацији језика за који немају записане речи јер немају озваничено писмо, а писмо немају зато што језик није стандардизован!? Гле чуда! Опробани сејачи обмана диве се својим смицалицама и смеју наивним Власима који им још увек верују.
  Сваки језик је већ има своја правила самим својим постојањем и говорном употребом. Њему није потребна лексикографска наука да би постојао јер он може опстати, користити и развијати се без лекскографије. А обрнуто је са лингвистиком, лесикографија не може постојати , сем виртуелно, без постојања језика.

bravo,
ne umem ništa reći na ovo,

Nemojte misliti da nema smisla to što rade,
to je Cezarova politika i odavno su prešli svoji Rubikon,
Pitajte samo svakog Hrvata, Bošnjaka,Srba i Crnogorca kojim jezikom priča
a jezik je isti, kano malko drugačiji.
To će i kod nas biti sa Vlasima Moldavcima Rumunima, ako li se pre neko ne doseti i spreči ih,
saseći u korenu trebalo bi.

[Volcae]

Љубо за царански говор треба ти још два слова, да би покрио све гласове које имају Власи (Царани).

Да ли су стварно сви толико незаинтересовани за говоре Влаха и који је разлог?

Сви Власи свој говор доживљавају као свој језик, што за туђе влашке говоре не важи, туђе влашке говоре
богами знају и да исмејавају, пример Царани исмејавају Унгурјане када их чују како причају!

Један број Влаха се слаже да нам је потребан румунски језик, док се други Власи буне и хоће
нов стандардизован влашки језик!

За сада нема ни румунског а нема ни новог влашког језика, шта чемо до тада?
Можда да чекамо као што смо и досада чекали и надали се, мислим да ће једном да буде стварно касно за Влахе!

А да о влашком језику и Власима, то су Титови комунисити увели први пут у ФНРЈ, да би рекли да то није исти језик
као и румунски и да би могли да кажу да Власи нису Румуни, а о школама и аутономији било је само речи, знало се
да аутономија за Влахе не долази у обзир, слично су прошли и Власи Цинцари (Армани). Планирали су и истраживања
на терену како би доказали да су влашки говори у ствари дијалекти српског језика, а не наречја румунског језика.

Надам се да се историја не понавља, и да ће барем за наречја којима говоре Власи неко да се побрине, јер је то све
што имамо и ту се сви слажемо, барем када је језик упитању!

[caslav]

    Јеу йн партја љимби нам мăј скрис њич о тјиорије "дје уна- дје алта, ко фи уна- ко фи алта", ну спун кă ши нам зйс йн дискусије "вије". Аја чје мије мја крăпат капу (финд йнкă тјинăр) јерја  гласу йндојит "чј" ши сугњету луј ка йн ворбиљи србјештј : дечје, вучје, Бучје... карје ну а потпăдујит су јотовањија србјаскă - хрăњеск уверењија йнунтрањикă кă ăља гласурј а рăмйнс "йн тăрймја" ја отпорњичје спрје реформа лу В.К. ка ши дупă тоатје моадјиљи вјењитје мăј йнкоа. Дјин ану 1965. констатација лу Ж. И. дјин Петровăц вјењит йн Рăдăјвăц : Аича трăјеск три нациј - Срби - Власи ши Рăдăјвичењи. Мăј амйнат аузйсă ши дје Топорањ.( Џеновјењи мјерџа тот ку топоарљи ла брйу да сă бăтја понтурљи кă нау кăпјел). Фрика мја бăгам капу йн умјерј кйнд трјеча пје друм врун топоран ку топăрашу ла шолд. Сă лăсăм повјестјиљи ăштја дје алтје прилич.
     Дакă аузйц кум ворбјеск дјин "кйтја сатје "тј", "чј", ку "ћ"; "џј" џјемењ  као "ђ" ђемењ (по мени џј испред отвореног "светло обојеног" самогласника е" као и чј испред е имају итекако смисла да се "претворе у ђ и ћ). С друге стране, у тим селима и тј је претворено у ћ у свим случајевима, тако да је упитно "ће" изједначено са личном заменицом "те".
                                                   (Упадох у српски) (Тако и моји "хх" упадну у нашки).
     Да заврршим: Шта радиш "Чје фач" -звучи- "Ће фаћ" а Тје вједје звучи "Ће вјеђе" (што овако како звучи значи и "Шта види" и "Те види". Ну је нума ăста проблему дје дискутујит, пје кум вăзусă Борјењи ши Зајчерјењи, ка ши фрацй дјин Ћуприја, да,
                                                                        зйс аша кум йм виње мије :
     Сйнтјем ла жумăтатје, апроапје дје йнчјепут, авјем мултје фăрă карје ам путја да навјем њич уна карје ње трјебује ла тоц. Скријац, пинтру дје аја ње трјебје стандардизација ку тоатје тоатјиљи пје масă, йнтйј (вр)ун ан дје дискусиј ка сă испăдује трјаба ка лумја-сă ну фим дје поминă йн ојки лумји ноаштје

[filiposnic]

Ljubiša, nu-nţaľeg đi śe vrĭeĭ vuorba rumîńaskă sî să skriĭe ku ćiriliţa (ore cu ćirilica) kînd sî puaće skriĭe ku latinica pošćińind principu (prinţipu) fonet: un glas - un simbol! (VJEḐ KÎ PUAĆE!)

Ćirilicom se u svetu služi relativno mali broj ljudi. Misliš li da oni jedva čekaju nešto da pročitaju napisano (ćirilicom) na vlškom (pogotovu naši sunarodnici), da na taj način može da se izađe iz anonimnosti i kulturno nasleđe i stvaralački potencijal prikaže široj javnosti. Ja sam siguran da od 5 miliona Srba neće se, ama baš niko zainteresovati za našu pisanu reč, osim romanista. Ignorisaće je kao što ignoriše i samo postojanje Vlaha. Pisanjem latinicom uvažavamo latinitet čiji smo nosioci na ovom prostoru, ma koliko to malo bilo. To ne znači da će se oni zainteresovati za naše stvaralaštvo ako ono bude zapisano latinicom. Naprotiv, pre će biti zaintersovani Španci, Francuzi, Rumuni i drugi latinski narodi. To znam iz ličnog kontakta sa mnogima iz te fele naroda. Kad prolaze kroz Srbiju, neznaju gde se nalaze jer neznaju da pročitaju nazive naseljenih mesta napisanih ćirilicom.

Suština je u tome da se izvrši izbor grafema kojima će govor biti zapisivan. Smatram da ne treba standardizovati govor, već način zapisivanja (kao što si već rekao). Ja sam za to da se prihvati Paunov predlog latiničnih simbola za zapisivanje.
Svaki stanovnik Srbije, koji je učio ćirilicu, zna i latinicu jer je oba pisma savladao u osnovnoj školi, tako da zbog toga nije potreban nikakav otklon. Koliko ti tvrdiš da latinica znači priklanjanje românskom, toliko i tvoje zalaganje za ćirilicu znači priklanjanje srpskom. Šta misliš, kome smo lingvistički bliži? I ne samo lingvistički.

Gramatika, hteli mi ne hteli, već je napisana, ali na rumânskom, još početkom XIX veka. Ćirilicom. Uzet je u obzir narodni govor koji nije bio standardizovan. Otprilike nivoa razvijenosti na kome smo mi danas.

 

[Absinth]

Ljubiša, nu-nţaľeg đi śe vrĭeĭ vuorba rumîńaskă sî să skriĭe ku ćiriliţa (ore cu ćirilica) kînd sî puaće skriĭe ku latinica pošćińind principu (prinţipu) fonet: un glas - un simbol! (VJEḐ KÎ PUAĆE!)

Ćirilicom se u svetu služi relativno mali broj ljudi. Misliš li da oni jedva čekaju nešto da pročitaju napisano (ćirilicom) na vlškom (pogotovu naši sunarodnici), da na taj način može da se izađe iz anonimnosti i kulturno nasleđe i stvaralački potencijal prikaže široj javnosti. Ja sam siguran da od 5 miliona Srba neće se, ama baš niko zainteresovati za našu pisanu reč, osim romanista. Ignorisaće je kao što ignoriše i samo postojanje Vlaha. Pisanjem latinicom uvažavamo latinitet čiji smo nosioci na ovom prostoru, ma koliko to malo bilo. To ne znači da će se oni zainteresovati za naše stvaralaštvo ako ono bude zapisano latinicom. Naprotiv, pre će biti zaintersovani Španci, Francuzi, Rumuni i drugi latinski narodi. To znam iz ličnog kontakta sa mnogima iz te fele naroda. Kad prolaze kroz Srbiju, neznaju gde se nalaze jer neznaju da pročitaju nazive naseljenih mesta napisanih ćirilicom.

bravo

Suština je u tome da se izvrši izbor grafema kojima će govor biti zapisivan. Smatram da ne treba standardizovati govor, već način zapisivanja (kao što si već rekao). Ja sam za to da se prihvati Paunov predlog latiničnih simbola za zapisivanje.
Svaki stanovnik Srbije, koji je učio ćirilicu, zna i latinicu jer je oba pisma savladao u osnovnoj školi, tako da zbog toga nije potreban nikakav otklon. Koliko ti tvrdiš da latinica znači priklanjanje românskom, toliko i tvoje zalaganje za ćirilicu znači priklanjanje srpskom. Šta misliš, kome smo lingvistički bliži? I ne samo lingvistički.

Gramatika, hteli mi ne hteli, već je napisana, ali na rumânskom, još početkom XIX veka. Ćirilicom. Uzet je u obzir narodni govor koji nije bio standardizovan. Otprilike nivoa razvijenosti na kome smo mi danas.

najzad, glas razuma.

[caslav]

    Јеу, да гйндјеск кă ши алцй сйнт апропијац аша, сигурат сйнт кă ну фăчјем њич о трјабă кйнд ам луа дјин граматичиљи скрисă пăн акума фије чје лукру карје ну сă аратă биње йн љимба ноастă. Дјин чје разлог? Дјин разлогу кă ној йнпорњим дји ла йнчјепут ши врјем сă авјем о касă фăкутă йн плаку носту, дупă мăсура а ноастă.
       Уњи гйндјеск кă трјебје лоат тот дји ла Румйњ аша кум је фăкут. Ну ај њич о пјерзањије, ну ај њич о добиндă (да чјева јар...), ла уњи ље биње, ла ај лалц кум о фи - кă њич Думњезăу ну ја путут  йнпăка пје тоц.
       (Њишљији дје ситуација кйнд йц сă ласă мăј мулт ла трјаба фије куј зйк : "У туђега татка- поголема патка.")

       Алцй ар фăча мăј мултă пачје лувйнд дји ла уњи уна, дји ла ајлалц алта, аша пје кум је фăкут. Ну ај њич о пјерзањије, ај пуцйнă добйндă (драку лукрă дјиџаба...), ла уњи ље биње, ла ај лалц ље ши мăј биње. Ла кăпатйј мăј ау гурј дјешкисă сă стрйџје : "Сă ну вă фи фост ној, њич аста ну ац фи авут."

       Ај дје тријиља йш фак трјаба лор пје лок ши так. Нау њич о пјерзањије, нау њич о добиндă. Мйње- појмйње дакă сă алăтурă чињева дје лукру лор, аљеџје чје о аљеџја- ор арункă тот ши ја дјинтрă ал тојиља чје йј трјебје.

        Ај дје патру ар фăча лукру йнтрјег ку ворба ла тоц ши сă фије гйндјит ку мăј мултје капитје. Ку аша приступ сă гăрăнтује кă њич о импровизације ну јасă ње аљесă дје лумје писменă. (Сă ну зйчјем кă сйнтјем тоц писмењ.) Је бун пример кум сă фăкусă ,,српскохрватски" – ку екавски, јекавски ши ијекавски йн три академиј дјинтродатă...     
       Ромањи вјењисă пистă Грч да ље лăсасă ши љимба ши скрису йнкă фăкусă трансформација скрисулуј латин ши ал фонетичи кйт сă фије мăј апропијатă ку а грчаскă (медицина...).

       Йн рйнду ал дјин йнтйј граматика ноастă капăтă о анализă комплексă ку мултје кăтăрј мăј аминтăрља постăвитје дјекйт решењијуриљи йн љимба ромйњаскă. Тумтје атунч путјем сă зйчјем кă ну ње а фост лукру дје џаба.

      Скрису (ћирилица- летеница) је тот уна карје. Ачи ну крјед кă фије карје ар фăча гурă. Тоц сă ар сложа, да јар ћирилица а ноастă скрисă је а мăј мйндрă. Пинтру аја аш пăстрао. Скријац ши вој ун шир ку ћирилица, уну ку летеница ши вједјец аље миндоуо ку мйна воастă скрисă да уна је јар мăј мйндрă. d'Pasujoni јар аша йнтро приликă скрисасă кă тот скрису арје ши пăрц буње да ши мање. Јеу дјин скрис њичодатă ну ам фăкут њич о филозофије. Да јар гйндјеск кă тот скрису пăнă акума а лăсат ун глас, назалу ,,н" пинтру карје ну ар путја сă фије сутă ла сутă фонетик. Ам скрисă примерурј карје илуструје кă ,,`н" ну ажунџје йн чјерју гури. Гăсйсăм скрису Аромањилор скрис ши ку алфабету грчјеск (йн в.17.). Ар путја ши ку АлФ интернационалă кă дакă ку летеница скри ,,Ćuprija" странцу чићештје !Куприжа, Куприджа, ор Кјуприџја- да ној о нумим кум ам нумито. Ар фи чјеалмăј бун сă авјем ну прја мултје фонеме ши ну прја мултје графеме, ка ши кокицйњи сă ље алăтурăм. Дакă порњим ку ,,йндојитуриљи" атунча ши пинтру ,,бј" , ,,мј" ,,рј" , ,,кј" трјебује сă измисљим словје ,,графемурј". Ор кум, ноуо о сă ње фије ал мăј грјеу. Ај чје о йнвăца дји ла йнчјепут – лор ље тот уна.

     Трјаба ,,стручњачилор" је сă йш арăтје кйт ље јестă струка ,,дје грја". Атуннч тоатă кăтарја йш виње йн кăтăтуриљи јеј. Кумпăнату аргументурилор јасă ла друму кăтат пин дискусиј йн фаца луми.

      Улога Саветулуј је, ну сă стандардизаскă љимба ,,аколо уњева", нума сă организаскă тимурј йн тоатје општјињиљи пистă оамињи бăгац йн Савет, сă обезбедјаскă локурј дје лукру, мăтрăјал ши тот чје ар трјебја йн циљу ăла. Тимурљи трјебје сă ајбје йнтйлњитурј ку чје поатје мăј мулц интересйц дјин лумје, ка ши дебатје. Мăј ла ормă симпозијумурљи ау ши о легитимације демократикă ка ун лукру фăкут ку ворба ла тоц афар дјин политикă. Атунч ну ар путја њима сă ње стрйџје кă је фăкутă о трјабă диригујитă дјин партја дрјаптă ор дјинтрă ,,база стйнгă". Атунча аузйм ку урејкиљи ноаштје ши вједјем ку ојки ноштји дар арје Савету путјерје ши минтје сă оргăнизује ши сă плăтјаскă лукру стандардизацији. Ка сă ну фије лукру нума административ, ку о грăмадă дје артји дје рециклујит, ар путја пин ставка ,,информисање" сă јесă ,,йн кăнцăлăрј" пин варошиљи ноаштје ла лумина зйљи о ревије, часопис, ,,ор кум нумит" ку текстурј ши примерурј карје о ажунџа пистă тот, адунйнд кйтје ун бăнуц дје кутрупинд лукрăриљи ши промоцијиљи плăнирјитје.
       Ку аша акциј Савету сă апропије йн тоатје пăрцйљи дје воја луми карје йл аљесасă.

[filiposnic]

Fraće Časlave, n-ac fakut filozofije đi-n karće! Akuma ĭe filozofiĭe, kînd am vrĭa tuoc sî skriĭe vuorba nuastră. Mîĭ grĭeu ĭe aluora k(c)are mĭerg la teren ku vuoĭa sî skrije aĭa śe a mîĭ ramas în minća lumi: dîăćiń, kînćiśe šî (ore "şâ") povĭešć, da aĭa ar vrĭa sî publikuĭe. (Ĭuo am aša nakaz.)
Pastrat ćirilica? S-o pastraḑ(z)ă Sîrbi, Rušî, Bugari! Pîntru śe am duśe nuoĭ griž(j)a đi ĭa kînd Sîrbi skriĭe ku latinica. Sîrbi sîmt fioraŕe (inferiornost) đispră lumĭa ailaltă pintru ćirilică. Šî nuoĭ sî pastrîăm ćirilica, ama kînd skrijem srbĭašće, da vuorba nuastră ku latinica. Nu pîntru Rumînjiĭe, numa pîntru aĭa c-am puĭat đi-n Latiń.
Vuauă (Kraĭńancîlor) va fi mîĭ ušuor đi skris ku fije kare skrisuaŕe kî nu avîec ś, ź, ŕ, đ, ḑ (ašća grafeme n-am vaḑut în tekstu Vuostru). Kum ľ-ac scriĭa ku ćirilica? Zmintă maŕe (šî rušîńe) am faśa da-că fuźim đi latinică šî đi gramatica rumîńaskă pintru politikă.

Vuauă šî la tuoc fracî nuoštri noruok šî sanataće đi-n Valja Ćimuokuluĭ!

[ljubisa.b.kici]

Власи кажу: простйје (незнање, неукост, заосталост)
   Да сам имао умешности да се користим могућностима које постоје на компјутеру, ја бих себи олакшао рад најмање за 50%. Али за мене који сам писање на влашком језику започео на писаћој машини, рад на компјутеру био је као вожња авионом. Био сам више него задовољан не тражећи пречице и аутокорекције.
   Нисам се укључио у досадашљу полемику на Флоруму јер је то за мене представљало мистериозан терен. Покушаћу сада.
    Поздрав свима!

Недостају два слова за царански говор?

С обзиром да нисам са царанског говорног подручја, за мене када сам слушао такав говор било је као да сам унгурјанско-поречко шј чуо да има говорну вредност = ћ, жј = ђ (или џ како су ми неки напоменули). Са таквим ставом, с обзиром да та слова постоје у ћирилици, сматрао сам да за царански говор треба само још два мукла самогласника. Слово ʤ = дз на које сам наишао у фонту Roman Cyrillic изгледало ми је као дар с неба. Људи су од два слова исцртали једно. Њега ће поречко-унгурјани читати као = дз а царани као = з (јер у себи садржи уочљиво слово з).

дј, тј

   И на терену поречког говора постоје неколико случајева употребе:
дједа, дје мє
ал тјеу, стјенка, мушка имена (Тјенє, Тјенкє).
Овде је улога да се сачува гласовна вредност (Т). Нисам био у прилици да обратим пажњу на изговор (дј, тј) у поменутим случајевима у Радујевцу али ми је нелогично (са становишта фонетског правописа) да две комбинације слова имају исту гласовну вредност. Међутим, ако на терену то постоји у говору онда је оно разјашњано местом и смислом речи у реченици.

[Absinth]

Fraće Časlave, n-ac fakut filozofije đi-n karće! Akuma ĭe filozofiĭe, kînd am vrĭa tuoc sî skriĭe vuorba nuastră. Mîĭ grĭeu ĭe aluora k(c)are mĭerg la teren ku vuoĭa sî skrije aĭa śe a mîĭ ramas în minća lumi: dîăćiń, kînćiśe šî (ore "şâ") povĭešć, da aĭa ar vrĭa sî publikuĭe. (Ĭuo am aša nakaz.)
Pastrat ćirilica? S-o pastraḑ(z)ă Sîrbi, Rušî, Bugari! Pîntru śe am duśe nuoĭ griž(j)a đi ĭa kînd Sîrbi skriĭe ku latinica. Sîrbi sîmt fioraŕe (inferiornost) đispră lumĭa ailaltă pintru ćirilică. Šî nuoĭ sî pastrîăm ćirilica, ama kînd skrijem srbĭašće, da vuorba nuastră ku latinica. Nu pîntru Rumînjiĭe, numa pîntru aĭa c-am puĭat đi-n Latiń.
Vuauă (Kraĭńancîlor) va fi mîĭ ušuor đi skris ku fije kare skrisuaŕe kî nu avîec ś, ź, ŕ, đ, ḑ (ašća grafeme n-am vaḑut în tekstu Vuostru). Kum ľ-ac scriĭa ku ćirilica? Zmintă maŕe (šî rušîńe) am faśa da-că fuźim đi latinică šî đi gramatica rumîńaskă pintru politikă.

Vuauă šî la tuoc fracî nuoštri noruok šî sanataće đi-n Valja Ćimuokuluĭ!

Ovo je i razlog naše nesloge, prepucavanja i postojanja ove netrpeljivosti čak i na forumima.
politika.
To je i razlog postojanja novog Nacionalnog Saveta Vlaha.
Samo politika i opstanak dosadašnje političke strukture u Srbiji.
Nema ni govora o našim pravima, govoru, tradiciji, to se sve radi stihijski
i kad treba uz pomoć štapa i kanapa,
Pažljivo se radi samo na pokrivanju suprotnih mišljenja, ovih desetak hiljada osvešćenih Vlaha koji znaju ko
su i šta su i zašto treba da ne pišu ćirilicom već latinicom.

[caslav]

       Мумилор ну ље трјебје стандардизација, ла пијац ну ње трјебје стандардизација, ла кăфја стйнд ла тајнă ну ње трјебје стандардизација љимби, ла скрисоариљи ноаштје, ор кину носту скријйнд лумја кум ворбјештје – ну ње трјебје стандардизација... Е, акума, пистă тот аста трјебје йнтјинсă о пйнзă спрјевједњикă пин карје сă вједје кă ну ворбјештје тот сату (кум сă мушкасă ,,Влад" дје љимбă) дје трјаба луј ши ку стандарду луј.

(аста нума ка ун пример пун )

прост/м/ -астă/ф/ – (оп. придев) прост, просте грађе, једноставан, неотесан

простйје ~ простјије/ф / – (придевска именица) простота; (глупост) неуглађеност;
                                          непримереност у понашању; ...

простован /м/-ă/ф/ - простак, простачина, безобразник




      Дјинтро партје привинд - ноуо ну ње трјебје стандард ши стандардизација, пје кум зйсасă ши Љубиша сйнгур. Дјин партја алалтă привинд- Ноуо ње трјебје стандардизација.

     Копилаши дји ла мумйњ йнвацă йнтрă доуо ши чинч сутје дје ворбје. Сă зйчјем кă ворбиљи ăља сйнт ка ши стандардизуитје: мйнкарје, апă, пйње, мйнă, мйње, кап, кот, уну... нума ар фи лукру бăжукурос кйнд ње ам апука дје тјиориј пăнă ну ње апукăм дје лукру, фăрă извоарйљи ноаштје.
(Гйњеск кă јерј скрисасăм дје лукру ал порњит дји ла жумăтатје. Аја демагогије – сă штјије куј йј приндје биње.)

     Ћирилица је картјија ноастă дји ла йнчјепут. Сă ну фи фост проблему кă ,,ХХХХ-њи" ну путја сă чићаскă ћирилица- (ХХХХ-њи ку ХХХХ-њи авјау ши библиј скрисă йн ћирилица, ка ши ној аича кум ље авјам мјестјекатје йн алфабету грчјеск ши ћирилица, да ши пје аље ХХХХ-њећтј цйн минтје кă йнтйлњисăм ку словје ,,ы, щ, ъ"...- ну сар фи апукат њима сă мăј факă ,,йнкă" о реформă пје ноаптје.

     Йн  марје зорт вă лас. Скријац, фрац, нума скријац кум год оц скрија...     

[ljubisa.b.kici]

Ћирилица је Нојева барка за Влахе.
Ћирилица –влахољица замишљена је као средство спаса и утехе за оне Вахе који желе да сачувају своје сећање на прошлост и да сачувају свој идентитет, да оставе у наследство народне умотворине и обичаје. Замишљена је да буде ослонац оним Власима у поодмаклој доби који се ослањају на штап и поред себе имају 5  -6 оваца које пасу на пропланку, да када изађу на врх брда и седну на камен и пусте поглед преко ливада, преко потока, удаљене пропланке и долине, и када у мислима поврате слике о оном времену када се преко тих брда и ливада гледало на крда од стотина оваца, слушало кикотање и дозивање, свирка фрула и јека песама. Живот који је постојао а сада га нема. Чује се тишина и струјање ветра. Човек сада када је сам, сигурно би желео да део својих успомена остави иза себе –записане. Како? Зар је сада поред њега етнолог, записивач, касетофон? Нема никог. И унук није ту, а и да јесте, не би га разумео јер говори туђим језиком. Ћирилица –влахољоца биће му средство, ако смогне снаге, да хартији преда своје успомене. Латиница, двојна слова, графеми са дијакритичким знацима, зар му могу помоћи? Зар он може нешто учинити са њима кад окорела шака ионако тешко барата са оловком?
   Ћирилица –влахољица може бити корисна оним Власима који желе нешто да запишу а не онима који имају на располагању компјутерску тастатуру и једним кликом могу променити фонт читавих томова књига, или сурфовати по интернет сајтовима.

[nena]

Ћирилица је Нојева барка за Влахе.
Ћирилица –влахољица замишљена је као средство спаса и утехе за оне Вахе који желе да сачувају своје сећање на прошлост и да сачувају свој идентитет, да оставе у наследство народне умотворине и обичаје. Замишљена је да буде ослонац оним Власима у поодмаклој доби који се ослањају на штап и поред себе имају 5  -6 оваца које пасу на пропланку, да када изађу на врх брда и седну на камен и пусте поглед преко ливада, преко потока, удаљене пропланке и долине, и када у мислима поврате слике о оном времену када се преко тих брда и ливада гледало на крда од стотина оваца, слушало кикотање и дозивање, свирка фрула и јека песама. Живот који је постојао а сада га нема. Чује се тишина и струјање ветра. Човек сада када је сам, сигурно би желео да део својих успомена остави иза себе –записане. Како? Зар је сада поред њега етнолог, записивач, касетофон? Нема никог. И унук није ту, а и да јесте, не би га разумео јер говори туђим језиком. Ћирилица –влахољоца биће му средство, ако смогне снаге, да хартији преда своје успомене. Латиница, двојна слова, графеми са дијакритичким знацима, зар му могу помоћи? Зар он може нешто учинити са њима кад окорела шака ионако тешко барата са оловком?
   Ћирилица –влахољица може бити корисна оним Власима који желе нешто да запишу а не онима који имају на располагању компјутерску тастатуру и једним кликом могу променити фонт читавих томова књига, или сурфовати по интернет сајтовима.

Uz sve postovanje prema cirilici i vasem romanticnom osecaju rema ovom pismu, ja ipak smatram da ako se vec radi jedna standardizacija ona treba da se uradi na nacin koji bi je ucinio prakticnom za sve generacije, a pogotovu za one buduce i za savremene potrebe. Ako se standardizacija radi za one Vlahe koji imaju 60 i vise godina, jer mladji i onako ne koriste taj jezik - onda je bolje bataliti sve i ne zamajavati se.
Ja sam bila ubedjena da se jezik standardizuje kako bi se oziveo, kako bi i oni mladji koji ga ne govore (jer su ih upavo ti roditelji za stadom nisu naucili) poceli da ga koriste, i kako bi vremenom postao funkcionalan na svim nivoima. Ovako kako vi predstavljate njegovu svrhu, uz sve pohvale za bukolicku deskripciju, je kao izbusiti rupe u 'nojevoj barci' koja ce pre ili kasnije potonuti!
Sto se tice izbora izmedju latinice i cirilice, treba se odluciti na osnovu prakticnih kriterija, a ne na osnovu osecanja i tradicije koja je prestala da postoji pre 200 godina (a i kada se pisalo cirilicom to je bilo nekih 0,5% Vlaha - pisar i trgovac u selu u najboljem slucaju). A za one Vlahe za stadom je sasvim sve jedno koje ce pismo biti u pitanju, s obzirom da oni vlaski ne pisu ni latinicom ni cirilicom - kao ni drugi.

[Rosu]

Ba, doamna nena, vor chirilicele pentru ca să semene mai puţin limba cu aia românească.
La aia le e bună.

De parcă limba românească nu s-a scris cu chirilice... La anul Domnului 1600.
Necazul lor o să fie că unii dintre noi, românii, ştim să citim şi chirilice şi aşa se vede că-i "aceeaşi Mărie, cu altă pălărie".

[ljubisa.b.kici]

Тачно , недовољно је младих који говоре влашким језиком.
Они Власи који су ишли за стадом, бар док је било стада, учили су своју децу матерњем језику. Међутим, интелектуална елита Влаха лако се одриче предачких корена а плодове тих корена радо пребацује у туђу башту –да се други њима хвале.
Ако не стандардизујемо језик којим говоре Власи , бар они који га још увек знају, који језик онда стандардизујемо?
Тешко је схватити да се матерњи језик почиње учити тек на катедри факултета.