АЛБАНЦИ, ВЛАСИ И СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ, ПО СИМИ ЋИРКОВИЋУ (1)

[PaunEsDur]

АЛБАНЦИ У ОГЛЕДАЛУ ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ ИЗВОРА
СИМА ЋИРКОВИЋ

[Зборник „Илири и Албанци“, САНУ, Београд, 1988, с. 323-339]

          Када je наш циклус о Илирима и Албанцима стигао до средњег века, поставило се питање која би тема била најближа суштини и смислу целог циклуса. Чинило се да не би било умесно покушати са резимеом историје Албанаца, чак и кад би се он могао да смести у уске оквире једног предавања. Није изгледало умесно ни наступити са сажетим и згуснутим прегледом албанско-словенских односа у средњем веку. И та тема je сувише опширна, сложена и разуђена, могла би испунити целу књигу. Чак и да најбоље успе, одвела би нас далеко од сржи овог циклуса како je он до јуче оствариван. Отуда ми се чинило да би оправданије било да пажњу задржимо на сусрету и виђењу Албанаца и Јужних Словена, на ономе најопштијем што се од једних рефлектовало у очима других. Али, трагање за таквим рефлексима je врло тешко, и даје мало надо у успех. Пре свега, тај сусрет није био догађај, него процес који je дуго трајао, није суочио појединце, него бројне трупе, није се десио у време када се много писало и бележило. Ипак, има наде да су једни оставили неки траг у ономе што се веровало, мислило, говорило код других. Али, тек мали део je добио трајан облик, а и у томе je што je било фиксирано од тих трагова време je извршило своју неумољиву селекцију, тако да ни метафора о изворима као огледалу не одговара. Пре бисмо могли говорите о одломцима огледала у којима се на тренутак појави одраз давног сусрета. Не треба заборавити да јужнословенски извори не дају повезану слику ни јужнословенске историје у целини, ни историје појединих племена или територија. Неупоредиво мање бисмо знали кад не би било могуће Јужне Словене посматрати у огледалу много бројнијих и садржајнијих византијских извора. Не можемо, дакле, очекивати потпуну, нити заокружену слику, већ само поједине одломке које су ћудљиво пробрали време и околности, одломке који се, углавном, односе на оне делове света Јужних Словена који je долазио у трајне додире и везе са Албанцима, и на оне сфере живота у којима су настајали писани документи.
          Овако суженом темам се вреди позабавити без обзира на мале изгледе на успех и на тешкоће које сам наговестио. Наиме, такво посматрање у огледалу историјских извора не само да дозвољава, него нагони на то да Албанце и Јужне Словене посматрамо у светскоисторијском осветљењу, да их анализирамо с гледишта великог и много дискутованог проблема о „континуитету", прецизније, о луку који спаја или амбису који раздваја антику и средњи век. То je проблем којим je историјска мисао већ столећима обузета и који постаје утолико заплетенији уколико инструменти анализе постају финији.
          Доселивши се на тле римских провинција на Балкану из простора који су били изван граница античке цивилизације, настављајћи овде материјалну и духовну културу која се формирала у некој од „прапостојбина", изван директног уплива Грчке и Рима, Словени су несумњиво били елеменат новине. Они су као друштво, или боље рећи као мноштво малих друштава, представљали полазну тачку средњовековног развоја у овом делу Европе. И њихова ситуација и њихова улога аналогне су ситуацији и улози Германа у западној Европи. Али, још пре но што ће прећи границе, они су дошли у додир са римско-хеленским светом оличеним у Византији, која није била ништа друго до христијанизована Римска Империја, коja се одржала у својој источној половини. Откако су се трајно населили на тлу Римског Царства, Словени су били изложени процесу акултурације који je трајао вековима. Тај процес није, наравно, предмет нашег данашњег разматрања, али га не можемо потпуно заобићи јер се тиче сржи наше материје. Ми се морамо подсетити на то да су досељени Словени били у непосредном додиру са остацима античког света преко земљишта које су населили, које je већ раније било култивисано и прилагођено потребама човека, које je на себи имало изграђене комуникације које су, по свој прилици, олакшале освајање и насељавање. Такође су били суочени са Царством као политичком организацијом, скоро разбијеном у време кад су се Словени размилели по Балканском полуострву, али живом и способном да се прилагоди свету који jy je угрожавао. Царство се баш у време највеће кризе вратило својим далеким хеленским коренима и управо у VII в. напустило латински језик у администрацији, командовању и законодавству. Најзад, као трећи елеменат, били су ту остаци старог становништва, које није ишчезло нити je било искорењено, али je неоспорно било потискивано и померано. Словени су на свим странама Полуострва дошли до морских обала, па су негде чак и продужили на острва, али га нису равномерно и потпуно прекрили; иза њих, или боље рећи, између њих остајале су бројне трупе староседелаца.
          Овде je полазна тачка нашег разматрања: Албанци и Јужни Словени, заступљени великим бројем племена и трупа, сусрећу се, једни као представници остатака  античког света, друга као представници нових досељеника. Наравно, Албанци нису били једини представници античког света. То je кључна тачка наше теме која се често превиђа. Они су продужавали само један део великог и шароликог, негде чак и космополитски сложеног становништва балканских провинција, о коме je било речи у ранијим предавањима овог циклуса. Нема потребе да се овде поново расправља о провинцијском становништву из перспективе Царства на врхунцу моћи, нашој теми одговара сасвим друга угао посматрања, онај наиме, који настоји да сагледа и препозна оне што су преживели све катаклизме сеобе народа и што се касније јављају на појединим деловима балканског копна.
          На првом месту су свакако потомци римских грађана грчког језика у које су били укључени и потомци хеленизованих староседелаца. Они су били водећа снага и стварни чувари континуитета, они су, као што сам већ споменуо, дали своје језичко и културно обележје Византији, задржавајући идеологиј светског царства и његове политичке и правне традиције. Ту су, затим, они кoje извори називају Власима, а срећемо их, ако посматрамо довољно дуги период средњега века, на разним деловима балканског копна од Истре до Тесалије. Јављају се под различитим именима и у више варијетета (Моровласи, Каравласи, Ћићи, Цинцари, Аромуни и др.). Ако je судити по броју помена у изворима и по распрострањености, они су знатно више били у додиру са Јужним Словенима него Албанци. Међу староседеоцима су затим Романи, потомци градских становника у обалским градовима и на острвима у оном делу Царства где je латински био владајући језик. Од Истре до Драча сви градови на јадранској и јонској обали обележени су током целог средњег века романством, које су потомци староседелаца продубљавали и наглашавали, настојећи да идеолошки ојачају власт патрицијата. Они су од залеђа били подједнако одвојени на оним деловима обале где je залеђе било словенско као и тамо где je било албанско.
          Однос старог и новог света у балканским провинцијама показује у неким битним тачкама велику сличност са западним провинцијама. Ако доведемо пред очи део Римског Царства између Пиринеја и Рајне, који je постепено а приближно у исто време потчињен Риму, видећемо да и тамо имамо потомке римских грађана, више или мање романизованих (тешко je претпоставити да je било нероманизованих с обзиром на дужину римске власти и степен изграђености земље), да и тамо, као и овде код нас, имамо најезде германских трупа у таласима, при чему je франачка била последња. Разлика je у томе што германски продори у балканске провинције нису имали трајне последице. Визиготи и Остроготи су се овде сразмерно кратко задржали. Као што je већ речено, улогу Германа имали су овде Словени. Ни на Западу, ни на Истоку, становништво из римског времена није било искорењено.

[PaunEsDur]

          На Западу чак није дошло до систематског и доследног територијалног подвајања и сегрегације. Напротив, германски освајачи су се убацивали и запоседали пределе већ насељене староседеоцима, а код Острогота je чак био закон да се трећина поседа у свим деловима мора препустити освајачима. Стални додири и узајамни утицаји били су тамо правило, а како је међу провинцијским становништвам и у тешким временима сеобе народа остало нешто писаца и интелектуалаца, тамо су и „мрачни векови" неупоредиво боље познати него овде. Подсетимо се, најзад, да je на Западу Римско Царство било срушено, да тамо није било Византије. Антички и германски свет се мешао и прожимао не само у оквиру великог простора који смо овде изабрали да посматрамо, већ и у оквирима области, жупа, некад и појединачних насеља. Када je тамо дошло до обнављања Римског Царства — Renovatio Romani Imperii — извршили су га почетком IX века Франци, нови и са римске тачке гледишта варварски елеменат. Али, оставимо Запад не заборављајући ипак оно што се касније десило, наиме да je кроз столетне политичке и културне процесе дошло до стапања различитих делова из времена сеобе народа у нове целине, којима je негде обележје дала романска подлога, а негде je превагу однео германски елеменат.
          Окрећући се нашим балканским приликама где je раздвојеност и подвојеност не само између староседелаца и Словена, него и унутар једних и других, превазиђена тек у каснијим вековима, запазићемо да овде није ништа остало забележено, да ништа не знамо изван онога што je у Цариграду, или Солуну или Риму записано и сачувано. Особеност овог нашег простора je и у томе што овде Царство није било срушено, што се овде одржала Византија са трајним програмом да поврати и потчини себи ове оно што je некад било део Римског Царства. То je Византију нагонило да се упорно бори да покори Словене, који су се у међувремену повезали у веће племенске целине или су их други, Протобугари, организовали и дали им отпорну снагу. Из опречних настојања Византинаца да подреде и преуреде читав простор у складу са својим принципима и Словена да настзве да живе по своме, без уплитања са стране, столећима се потхрањивао антагонизам који лежи у основи динамике читавог политичког развоја до XIII века.
          За нашу тему je веома важно да уочимо да у том вековном мегдану Византија не рачуна са оним делом староседелаца који су остали иза Словена у унутрашњости Балканског полуострва. Када шири своју власт и наилази на Влахе и Албанце, Византија у њима види исто онако туђ и варварски елеменат као што види Словене. Тако je дошло до парадоксалне ситуације да се потомци староседелаца, некадашњих римских грађана, у XI и XII в., када их почињемо назирати кроз сачуване текстове, држе непријатељски према Царству које представља наставак Римског Царства и свесно чува његове традиције. Очигледно je континуитет изгубљен током оних столећа кад није било могућности за комуникацију између центра Царства и територија на којима су се остаци староседелаца очували. Став Влаха и Албанаца није се у принципу разликовао од става Словена, они су у борби против Царства повремено успешно сарађивали. Најпотпунији израз тога je сарадња Влаха и Бугара у устанку против Византије 1185. и чињеница да су први Асењевци носили титулу царева Влашке и Бугарске. [Подв. ур. Форума, П. Дурлић, приређивач текста.]
          Морали смо се на општој ситуацији задржати због тога што je од првих трајних додира Словена и староседелаца на Балкану до првих вести о Албанцима у српским изворима протекло преко 500 година, о којима немамо никаквих информација. Да бисмо најраније вести разумели, морамо водити рачуна о крупним променама које су се у међувремену десиле. Само уколико се не води рачуна о ономе што се на општем плану збило и што je у својим општим цртама довољно познато, могу се доносити закључци пречицам, могу се конструисати континуитети између XII в. нове ере и II в. старе ере, могу се појаве средњовизантијског доба идентификовати са појавама предримског доба итд.
          У настојању да се разуме реалност словенскоалбанских односа у време кад се јављају први подаци у изворима не сме се заобићи хришћанство, jep je и оно важан елеменат континуитета. Ca примањем хришћанства прихваћена je и византијска слика света и политичка идеологија у чијој je сржи била xиjepapхијски устројена васељена на челу са византијским царем као намесником Божјим. Прихваћен je имплицитни програм коме je циљ преображај друштвеног живота у духу хришћанских начела и снабдевање хришћанске заједнице свим оним што je потребно за такав живот. Историја средњовековне културе je у свом највећем делу историја остваривања тога програма. Новопокрштене земље следиле су старе велике црквене центре као узоре и обрасце и на тај начин су настајале веома карактеристичне културне разлике и усецале су се некад дуготрајне културне границе. Морам то споменути овде јер ће нам извори открити једну такву границу између Албанаца и суседних Словена.
          Наши извори се појављују тек у периоду када je култура сазрела до мере да су писменост и књижевни израз изашли из уских оквира богослужења и култа и били стављени у службу не само црквеног живота него и потреба управе и политике. Од краја XII в. сачувано je кеколико категорија такстова који говоре о стварности, у којима се рефлектује деловање људи. Сви су они, од повеља преко житија до записа, натписа и нотарских исправа, следили обрасце преузете из црквене или административне традиције Византије, односно италијанских градова у случају нотарских докумената, који имају веома важно место међу јужнословенеким изворима.
          У Житију Стефана Немање, које je 1208. или нешто раније написао његов син Сава, у опису онога што je Немања стекао после обнављања дедовине и очеве дедовине забележено je међу осталим: „од поморске земље Зету с градовима, а од Рабна Пилота оба".¹ Ово место треба тумачити заједно са скоро истоветним текстом у Немањиној повељи за Хиландар, састављеној неколико година раније (1198), где се такође у нешто сажетијем опису Немањиних дела са поменом мањег броја географских елемената, наводи „и от Арбанас Пилот".² Узета заједно та два места представљају први и веома важан помен Албанаца и њихове земље у српским историјским изворима. Имена су сасвим јасна: Рабан je метатезом измењени облик имена Арбанум или Арбанон, латинских и грчких извора. Два века касније у свом тројезичном натпису албански великаш Карло Топија сам себе назива „рабански господин".³ Уосталом, у Немањиној повељи „Арбанаси" су еквиваленат за „Рабан", што отклања сваку сумњу. Пилот je такође познато име. Из других извора знамо да je било два Пилота, Горњи и Доњи, односно у латинским изворима Мали и Велики.⁴ Простирали су се у делом равним, делом у планинским пределима између источне половине Скадарског језера и Коритника.⁵ Тиме се добија важан ослонац за простирање области Арбанон према северу. Питање je, наравно, да ли je ту нека прастара граница на којој су се од почетка сретали словенски и албански свет или je то стање резултат извесног померања? Нешто се може закључити упоређивањем са прецизним географсним подацима о жупама у исконструисаном и легендама протканом Летопису Попа Дукљанина (Барском родослову), извору XII в., у коме се Албанци уопште не помињу, иако je у средишту знатног дела текста Скадар, иако је у њему спомињу Драч и Валона.⁶ У том спису се као жупе у Зети спомињу Купелник и Барези, које се с добрим разлозима везују за касније место Купелник (Коплик) и Балеч у непосредној близини Скадарског језера, на подручју које je касније покрио Пилот.⁷ У Душановој повељи за св. Арханђеле се изричито каже да je Купелник у Пилоту.⁸ Првобитно стање je, вероватно, било такво да je словенска жупска организација окруживала са свих страна Скадарско језеро, а да je касније, спуштањем Албанаца из планина, проширен и опсег Пилота до самог огледала језера. У много касније време, XIV—XV век, иста се појава може пратити на другој страни језера, где je била Крајина из Летописа Попа Дукљанина (Барског родослова).
          У ово рано време још je једна важна граница пролазила дуж рубова Пилота. Полатум je, наиме, као и Арбанум, био католичка епископија, а крајем XII века обе ове бискупије биле су потчињене надбискупији у Бару.⁹ Много касније, када je цар Душан издавао повељу за своју задужбину манастир светог Арханђела Михаила код Призрена (1348), Албанци у Пилоту били су католици. У Душанавој повељи се спомињу „латински попови" у Шикљи, која je лежала дубље у унутрашњости, уз сам планински гребен који одваја Пилот од суседних жупа, и то због чаброва вина које су били дужни да дају манастиру.¹⁰

          ---------------------
          ¹ Списи св. Саве, ed. В. Ћоровић, Београд—Ср. Карловци 1928, 151—152.
          ² F. Miklosich, Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii, Vindobonae 1858, 4 (repr. 1964); A. Соловјев, Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века), Београд 1926, 12.
          ³ Карль Теопииа господинь Рабьньски у словенској верзији натписа из 1381. О међусобном односу верзија и ранијим издањима уп. L. Thallóczy, С. Jireček, Е. Sufflay, Acta et diplomata res Albaniae Mediae Aetatis illustrantia II, Vindobonae 1918, per. 6p. 375 (надаље цитирано: Acta Albaniae).
          ⁴ K. Jireček, Skutari und sein Gebiet im Mittelalter, Illyrdschalbanische Forschungen I, München—Leipzig 1916, 127—128. Краћа српскохрватска верзиjа расправе објављена je у Гласнику Српског географског друштва 3 (1914).
          ⁵ Г. Шкриванић, Област средњовековног Пилота, Историјски часопис 7 (1957) 323—331, где je показано да се Пилот простирао до оног дела Северне обале Скадарског језера где се усекао дубоки залив код Говедаревог брода.
          ⁶ Одсуство Албанаца из Летописа Попа Дукљанина (Барског родослова) спада, као и одсуство Венецијанаца, у оне црте овог извора које одају артифицијелан књишки карактер састава. Код њега су сви староседеоци Латини, идентични са Романима, а ови су опет идентични са Моровласима, тј. Црним Латинима из пишчевог времена. Име Albania се јавља само у старом италијанском преводу код Мавра Орбина. Византијски цар je послао Калојана Кумана као намесника у Албанију, која би била византијска провинција. Нисмо, међутим, сигурни да ово место припада најстаријем тексту јер га нема у латинској верзији. Вреди истаћи још један куриозитет у овом извору. У одељку о сабору у Далми, где je извршена подела црквене јурисдикције међу суфраганима цркве Дукље (Бара), налази се и црква Пилота под именом Poletum. Касније, међутим, код поделе жупа међу синовима легендарног „краља" Предимира наведене су међу жупама Зете (Zentae regio): Lusca, Podlugiae, Gorsca, Cupelnich, Obliquus, Prapratna, Cermeniza, Budua cum Cuceva et Gripuli. Летопис Попа Дукљанина, ed. Ф. Шишић, Београд—Загреб 1928, 298, 306—307, 326.
          ⁷ Исти извор касније, при подели после смрти „Доброслава", жупе друкчије иаводи и групише: Igitur Goyslavus cum Predimiro, fratre minimo, acceperunt Tribuniam cum Grispuli, Michala Obliquum et Prapratnam et Cermenizam, Saganec autem Gorscam iupaniam, Cupelnik et Barezi, Radoslavus Lu(s)cam iup(ani)am, Podlugie et Cuccevi (cum) Budua. На истом месту, 354—355.
          ⁸ Села Шикља и Сакато, засеоци Круимада, Крсти, Крнор, наведени су у Горњем Пилоту, а у Доњем Пилоту наведен je К8пкл'никь с Богородичином црквом, међама и пасиштима. С. Новаковић, Законски споменици 692.
          ⁹ Бискупија Пилота јавља се у већем броју фалсификованих и аутентичних папских докумената, jep je са другим бискупијама била предмет спора између Дубровачке и Барске надбискупије. Уп. поглавље о Барској надбискупији у Историја Црне Горе II/1, Титоград 1970, 15—27, где je наведена старија литература. Папске буле су појединично критички претресене у Acta Аlbnie I, бр. 50, 63, 65, 68, 77, 81—84, 87, 91, 94, 95, 103. У време црквеног сабора код Бара 1199, Пилот je био под Баром. Како je већ одавно залажено, Летопис Попа Дукљанина je имао функцију да оправда и докаже права Бара на суфрагане бискупије, па се зато у њему бискупија Пилота јавља, а Пилот као област се уопште не помиње.
          ¹⁰ С. Новаковић, Законски споменици, 691—692.

[PaunEsDur]

          За нашу тему je важно да се подсетимо да je с оне стране планина, у Призрену, било седиште епископије, која je од 1018. била потчињена Охридској архиепископији. После потискивања византијске власти и образовања аутокефалне српске архиепископије, Призренска епископија je била у њеном саставу.¹¹ У Драчу je било седиште православне архиепископије, потчињене Цариграду, и ту je до промена дошло почетком XIII в. после слома византијске и увођења венецијанске власти над градом. Очигледно je ранији развој Албанаца, у току XI века свакако, протицао на територији која je била под римском црквеном јурисдикцијом.
          У настојању да се омеђи територија Арбанона-Арбанума могу помоћи још неки јужнословенски извори. Бугарски цар Јован Асен II у једном натпису и у овојој повељи за Дубровчане, издатој 1230, после велике победе код Клокотнице и освајања која су уследила, спомиње и Арбанашку земљу.¹² Нарочито je значајен податак из повеље јер набраја градове и земље у које Дубровчани могу слободно долазити и трговати, а ту се напоредо јављају „Деволска хора" и „Арбанаска земља".¹³ Из византијских извора je познато да се деволска област састојала од Великог и Малог Девола, који су се простирали дуж истоимене реке.¹⁴ „Деволска хора" je овде наведена изван Арбанона, на равној нози с њим, као територија једнаког значаја. Одатле би следио закључак да се Арбанон до средине XIII века простирао од Пилота, тј. од средине северне обале Скадарског језера до области кроз кojy тече река Девол (данас Семени), која одређује положај деволске области.
          Захваљујући једном дубровачком документу, насталом баш у време о коме говоримо, између Немањиног Житија и повеље Јована Асена II осветљен je за тренутак положај Арбанона-Рабна у веома нестабилним приликама после одвајања Цариграда и рушења Византијског Царства 1204. године. Општини дубровачком заклео се Димитрије, који je титулисан као „милошћу Божјом" „паниперсеваст и велики архонт", да ће живети у миру с Дубровчанима, да они могу слободно долазити у његову земљу без плаћања данка.¹⁵ Уз самог Димитрија заклели су се и његови људи, наведени с албанским именима, али са титулама „стапанус", „челник" и „сундија", образованим у словенској или мешаној средини. Одавно je већ овај Димитрије изједначен са оним Demetrius princeps Arbanensis, о коме говоре византијски и латински извори. Био je орођен са Немањићима, а потекао je из албанске великашке породице, која се потпуно осамосталила у тренутку слома Византије и одржала све док нису ојачале снаге које су се бориле за обнову Византијског Царства.¹⁶ Територија Арбанона je касније постала предмет борби Никејаца, Епираца, јужноиталијанских Анжујаца, обновљене Византије и српске државе. За очување имена Арбана важно ће се показати краљевство „Regnum Albanie", које су овде формирали јужно-италијански Анжујци. Међутим, стварни простор каснијег албанског развоја, нарочито у XV в., био je далеко шири и формирао се делом под утицајем помераиьа становништва, а делом под утицајем великашких породичних територија.
          О земљама насељеним Албанцима има прилично много података у документима Дубровачког архива, који се чувају у непрекинутом низу од 1280. године и постају временом ове бројнији и разноврснији, пратећи привредни раст града и његове све сложеније везе оа околним светом.¹⁷ Помоћу тих података реконструише се знатан део историје познатих породица албанских династа, самосталних или полусамосталних господара, какви су били Топије, Дукађини, Аријанити, Кастриоти и др.18 Историје тих и других значајних албанских породица и њихових веза са Дубровником не можемо, наравно, приказивати. Али, архивски документи из Дубровника и других приморских градова осветљавају поред угледних и моћних Албанаца у њиховој земљи и многе Албанце, мале људе, у кретању и борби за опстанак. Најбоље се виде они који ставку у Дубровник тражећи службу и средства за живот. Албанци нису ни једини, ни најбројнији међу онима који долазе, они су само један од елемената који учествују у оном вековном сливању становништва из пасивног залеђа у градове, из малих насеља у веће градове, из јужних градова у северније.¹⁹
          Међу Албанцима који се отискују у друге земље и градове посебну категорију чине клерици. Одавно je запажено да почев од средине XIV века Албанци играју све већу улогу у саставу католичког клера у приморским градовима. Из албанских места и из оних приморских градова у којима je старо романско језгро проширено и ојачано Албанцима одлазили су стално монаси и свештеници у друге католичке средине. У албанским областима je долазило до хиперпродукције клера, који je одлазио у друге градове, прихватао и слабије плаћена капеланска или свештеничка места, добијао положаје у манастирима, доспевао у католичке парохије у рударским земљама у унутрашњости Балканског полуострва.²⁰ У XV веку Албанци се срећу и међу прелатима, папским изасланицима итд.
          Дубровачки документи, као уосталом и которски документи и которски Статут, говоре о томе да се Албанци досељавају и на градску територију и прихватају земље и земљорадничке обавезе према локалним земљопоседницима. Которски Статут наводи Албанце напоредо с Власима код разних ограниченьа при насељавању.21 Кроз архивске документе се много мање Албанци виде у своме кретању у залеђу на копну. Сасвим усамљен стоји један дубровачки податак из 1278. године, који говори о нападу Албанаца на један караван који je ишао од Брокова према Котору.²² Имамо иначе вести о стотинама оваквих инцидената, али се Албанци у њима не помињу. Једном врло прозаичном документу из Дубровника, који се односи на најближе залеђе и крађу грожђа и шире у јесен 1285, морамо захвалити за први помен албанског језика (lingua albanesca).²³ Тек око 200 година касније биће забележене прве речи.
          Подаци из Дубровачког архива, који говоре о одливању становништва из матичних албанских области могу нам помоћи да разумемо и тачно тумачимо једну другу групу изворних података о Албанцима, оне што се налазе у повељама српских владара XIII—XIV века. Има повеља коje се односе на матичне албанске области, као што je Душанова повеља за Кроју, сачувана у латинском преводу, али њу остављамо по страни у овом нашем излагању.²⁴ У групи повеља из XIII и XIV века за манастир светог Николе у Врањини на Скадарском језеру, од којих су неке фалсификоване, али још у XIV веку, наилаэимо на помен Арбанаса међу онима који би могли нанети штете манастирским поседима, који су иначе расејани око језера. Наведени су: Србин, или Латинин, или Арбанасин, или Влах.²⁵

          ---------------------
          ¹¹ Уп. С. Новаковић, Охридска архиепископија у почетку XI века, Глас 76 (1908); Историја српског народа I, Београд 1981, 175—179 (Љ. Максимович.
          ¹² Ф. Успенскиј, Известия русскаго археологическаго института в Константинополѣ 7 (1902) 11, ел. 5. Уп. Acta Аlbanіае I, бр. 163.
          ¹³ Љ. Стојановић, Старе српске повеље и пиисма II, Београд—Ср. Карловци 1934, 205: У документу се термин „хора" употребљава веома место: Дубровник je „хора", територија под царевом влашћу je названа „хором", а и предели градова Скопља, Прилепа, Карвуна.
          ¹⁴ О поменима Девола, области и града, уп. Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд 1986, 13—14, 157—160.
          ¹⁵ А. Соловјев, Непознат уговор Дубровника с арбанаским владаром из почетка XIII века, Архив за друштвене и правке науке 27 (1933) 292—298.
          ¹⁶ Уп. D. Nicol, The Despotate of Epiros, Oxford 1957, 1—71.
          ¹⁷ О Дубровачком архиву уп. V. Foretić, Dubrovački arhiv, Historijski zbornik 4 (1951) 209—215. Подаци о историји Албаније до 1406. саопштени су у Acta Аlbaniae I—П; За проучавање албанске историје на основу података Дубровачког архива нарочито je заслужан Константин Јиречек. О његовом доприносу албанској историји уп. прилог Р. Михаљчића у: Konstantin Jireček, sein Leben, schöpferisches Wirken und sein wissenschaftliches Erbe, Mitteilungen des bulgarischen Forschungsinstitutes in Österreich 2 (1980) 61—71.
          ¹⁸ Уп. постхумно објављени преглед И. Божића, Албанија и Арбанаси у XII, XIV и XV веку, Глас САНУ 338, Одељ. ист. наука 5 (1983) 11—116, као и Божићеве студије у књизи Немирно Поморје XV века, Београд 1979.
          ¹⁹ Померање становника из малих градова на југу према Котору и, нарочито, Дубровнику, запазили смо код зетских градова у касном средњем веку. Уп. Историја Црне Горе II/1, 28—45.
          ²⁰ М. Sufflay, Die Kirchenzustände im vortürkischen Albanien. Die orthodoxe Durchbruchzone im katolischen Damme, Illyrisch-albanische ForschungenI, 218—224, 244—272.
          ²¹ Уп. И.  Синдик,  Комунално уређење Котора,   Београд   1950,  38—40.
          ²² Г. Чремошник, Канцелариски и нотариски описи 1278—1301, Београд 1931, 17 6D. 1.
          ²³ Аcta Albaniае I, бр. 527, р. 156.
          ²⁴ С. Новаковић, Законски споменици, 787—788.
          ²⁵ И. Јастребов, Прeпис хрисовуља на Цетињу о манастиру св. Николе на Врањини, Гласник СУД 47 (1879) 223, 226. О проблему аутентичности уп. С. Станојевић, Студије о српској дипломатици XXV. О фалсификованим повељама, Глас 169 (1935) 32—34.

[PaunEsDur]

          Како je реч о непосреднoм суседству Пилота, који je већ крајем XII в. спадао у матичну албанску област, сасвим je природно да ту сусрећемо Албанце. Арбанаси из предела поред Скадарског језера у два маха се спомињу због обавезе да преносе со и уље манастирима.28
          Дубље у унутрашњости, али још увек у оквирима Горњег Пилота, налазе се села са албанским именима: Шикља, Круимада, Сакато, са становништвом које гаји винову лозу и свилену бубу, с поповима латинским, дакле католичким, и са дужношћу да чувају страже за манастир светог Арханђела.²⁷ Знатан део помена Арбанаса односи се на сточаре од којих се очекује да би могли користити манастирску планину. У таквим случајевима се Арбанаси редовно наводе уз Влахе.²⁸ У повељи за манастир светог Ђорђа Скоропостижнот код Скопља из 1300. године Арбанаси су наведени међу онима који би могли бити посетиоци манастирског панађура. Читава листа садржи: Грке, Бугаре, Србе, Латине, Арбанасе  и  Влахе.²⁹
          Мали je број помена Арбанаса као стално насељених становника дубље у унутрашњости српске државе. Најважнији међу њима je свакако онај  из повеље цара Душана за манастир св. Арханђела код Призрена, који вреди у целини цитирати: «А се Арбанаси. Кат8нь Гинов'ци. Кат8нь Магiєр'ци. Кат8нь Бълоглавци. Кат8нь Флоков'вци. Кат8нь Чьрньча. Кат8нь Цапар'ци. Кат8нь Гонов'ци. Кат8нь Шпинадин'ци. Кат8нь Новаци. И сизи кат8ни сь в'съеми мегями старими».³⁰ Поред ових девет катуна Арбанаса манастир je добио и осам катуна Влаха. Како je део имена и једних и других остао сачуван и како су се истраживачи доста трудили око утврђивања њиховог положаја, могло се утврдити да су се налазили у призренском крају где je било језгро властелинства овога манастира.³¹ По именима и влашких и арбанашких катуна може се опазити процес славизације, коме су били изложани пошто су били одвојени од матичне средине и окружени словенским живљем и насељима. Остављајући по страни словенске суфиксе -вци, воји могу потицати од писара повеље, може се запазити да поред типично албанских имена, као што су Гиновци и Гоновци, има и несумњиво словенских, као Новаци, док Бјелоглавци могу бити превод албанског имена.³² У тој истој повељи једном властеличићу, вероватно влашког порекла (Орландо Мицовић), додељено је уз његове баштинске земље и нешто црквене земље: „И придасмо м8 оть црьковне земле от Арбанась Шпинадию“. Затим је наведена међа те замље која je лежала у близини Корише,³³ а повезана je била, по свој прилици, са већ споменутим катуном Шпинадинци. Један катун по имену Арбанаси поклоњен je манастиру Дечани,³⁴ а једно село по имену Арбанаси, у друштву села са словенским именима налази се у повељи за манастир Архиљевицу.³⁵
          Немамо, наравно, разлога да верујемо да je у овим случајно очуваним повељама садржан сваки помен Албанаца у унутрашњости у XIV веку. Сигурно je да их je било још и да се поједина насеља или људи могу препознати по именима, иако у повељама није изричито речено да су Арбанаси. Неоспорно je наш узорак мали и нерепрезентативан за нека поузданија статистичка закључивања. Ипак, не може се превидети чињеница да ови у повељама сачувани помени Арбанаса ни на једном од познатих места не односе се на неку повезану територију. Арханђеловски катуни Арбанаса нису далеко од континуиране албанске територије у Пилоту, па ипак нису с њом повезани. Захваљујући околности да je у Метохији била велика концентрација манастирских поседа, позната су тамошња насеља и међе у XIV веку, тако да се поуздано може рећи да су и арбанашки и влашки катуни били окружени територијом са српским насељима и становништвом.
          О албанским расејанцима по унутрашњости Балканског полуострва има још нешто података у изворима, али се они односе на нешто касније време, XV век, и на градску средину рударских насеља. Већ раније су споменути католички свештеници. Њих налазимо у парохијама рударских тргова, где су доспели из приморја одакле се управљало црквеним животом католика у унутрашњости.³⁶ Од XIII до XV века католичке цркве у унутрашњости биле су под јурисдикцијом которског епископа, а од тридесетих година XV века под барским архиепископом.37 Другу бројнију групу Албанаца чине рудари. О њиховом присуству смо најбоље обавештени у граду Новом Брду, који je у XV веку био у пуном процвату и имао велике потребе за радном снагом. Остала je сачувана пословна књига у којој je дубровачки трговац Михаило Лукаревић у периоду 1432—1440. бележио своје дужнике и јемце за те дужнике.³⁸ Записано je преко 1200 имена, од чега се приближно половина односи на становнике Новог Брда, а половина на села у ближој и даљој околини. Само су два човека изричито забележена као Албанци (Arbanexo), што je безначајан број кад се има у виду да je у тој истој књизи чак девет људи забележено да су Зећани (Sechanin).³⁹ Али, Албанаца je било далеко више но што би се могло судити по изричитој употреби етничког имена. Ако се узму у обзир типично албанска имена као Ђин, Гон, Биба, Леш, Тануш, Прогон, Миралиа, Зото, као и патронимици изведени из ових имена, добија се већ 44 лица, а њима свакако треба додати и понеког од оних с календарским именима на основу којих се не може закључивати о народности. Сва ова имена јављају се код становника Новог Брда, а нема их међу становницима села из околине.
          Концентрациja Албанаца у Новом Брду не говори ништа о територији, као што број Албанаца данас у Београду не говори о саставу становништва београдоке околине. Као што у полису Лукаревићевих дужника имамо изричито забележене Зећане, Браничевце, Кратовце⁴⁰ и друге, који су дошли у Ново Брдо као место које je пружало изгледе да се нађу рад и средства за опстанак, тако сигурно и међу Албанцима има оних који су дошли издалека. Ипак, и о њима се мора водити рачуна и о њиховим потомцима, који су се ту родили и расли, када се сувише олако тврди да у средньем веку није било Албанаца на Косову у широком смислу територије данашње Покрајине.⁴¹
          После података о земљи Албанаца и о присуству Албанаца у приморским градовима и областима у унутрашњости средњовековне српске државе остаје да се осврнемо и на податке који сведоче о општим знањима и веровањима о Албанцима. Можемо се ослонити на резултате Ћорђа Сп. Радојичића, који je у своје време подсетио на старе српске рукописе у којима су међу 72 народа Албанци наведени у групи 12 народа који су полуверни, што у оном контексту значи да су припадали папској јурисдикцији, тј. да су били католици.⁴² Радојичић je упозорио и на један други рукопис у коме су Арбанаси уз Бугаре, Словене, Србе, Бошњане и Русе, наведени међу онима који су се користили благодетима Ћириловог и Методијевог дела.⁴³ У једном старом тексту „О Латинима или Фрузима" налази се генеалогија по којој Арбанаси и Срби имају заједничког деду.⁴⁴

          -------------------
          ²⁶ С. Новаковић, Законски споменици, 692, 652.
          ²⁷ С. Новаковић, Законски споменици, 697.
          ²⁸ Поред наведених примера из Врањине, С. Новаковић, Законски споменици, 647, 660, 667, 688.
          ²⁹ С. Новаковић, Законски споменици, 620.
          ³⁰ С. Новаковић, Законски споменици, 688.
          ³¹ Р. Ивановић, Катунска насеља на манастирским властелинствима, сториски часопис 5 (1954—55), 399—411; Исти, Властелинства манастира в. Арханђела код Призрена, Историски часопис 7 (1957), 345—360; 8 (1958), 09—253.
          ³² Не узимајући у обзир дуготрајан, вековни процес славизације коме у Албанци били изложени као и Власи, не узимајући у обзир околност да je прихватање словенских имена код Влаха и Албанаца дошло као последица овог процеса, олако се закључивало да у употреби имена нема реда и доследности и да се на основу имена не може закључивати о пореклу и народности. О методолошким проблемима у вези с тим уп. Г. Острогорски, Серска област после Душанове смрти, Београд 1965, 43—50, где се види колебање код словенског становништва услед  хеленизације.
          ³³ С. Новаковић, Законски споменици, 695.
          ³⁴ М. Милојевић, Дечанске хрисовуље, Београд 1880, 55.
          ³⁵ F. Miklosich, Monumenta Serbica, 144.
          ³⁶ Уп. студије о појединим рударским насељима: М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни I—II, Београд 1955—1964.
          ³⁷ Уп. И. Божић, О јурисдикцији которске дијецезе у средњовековној Србији, Споменик САН 103 (1953), 11—16 (= Немирно Поморје XV века, 5—27).
          ³⁸ М. Динић, Из Дубровачког архива I, Београд  1957, 37—90.
          ³⁹ Уп. веома прегледан и прецизан индекс тога издања.
          ⁴⁰ М. Динић, Из Дубровачког архива I.
          ⁴¹ Уп. С. Ћирковић, Средњовековна прошлост данашњег Косова, Зборник Филозофског факултета XV—1, Споменица Ивана Божића, Београд 1985, 151—165.
          ⁴² Ђ. Сп. Радојичић, Политички односи Арбанаса и Јужних Словена, Енциклопедија Југославије I, Загреб 1955, 155.
          ⁴³ На истом месту.
          ⁴⁴ На истом месту.

[PaunEsDur]

          Остаје као и увек код ове врсте извора отворено питање колико они преносе литерарна општа места, а колико су резултат самосталних запажања; колико рефлектују масовно мишљење и веровање, а колико су ограничени на уски круг читалаца наведаних текстова. Најлакше се може, чини се, разумети веровање да су и Албанци користили словенски језик и писмо. Великашка средина XIV и XV века служила се српским језиком и писмом. Албанска господа су у XV веку имала словенске писаре, па су Дубровчани у један мах саветовали краљу Жигмунду Луксембуршком да Андрији Топији, албанском великашу, не пише латински јер овај има само словенске канцеларе, па се латинска писма носе у приморске градове и ништа не може остати тајна.45
          Није јасно какав je био повод за једну терминолошку и литерарну промену која се може запазити код српских писаца XV века. Док су писци XIII века говорили о Диоклитији, Зети или Зетској страни, код Григорија Цамблака и Константина Филозофа приморске области се називају арбанашким именом.⁴⁸ Константин Филозоф назива и Ђурђа Страцимировића Балшића и Балшу III арбанашком господом. Мало je вероватно да je на ове писце могло деловати устаљивање назива Albania за млетачке поседе на југу.⁴⁷ У тражењу поузданијег објашњења треба узети у обзир веома вероватно несловенско порекло Балшића. Иако традиција, која je дошла до Мавра Орбина, првог Балшу назива зетским властелином (Baoscia Zechianin), стари Дубровчани, савременици Ђурђа I опомињу његове „арбанашке обичаје" (costumi albanesi).⁴⁸ Још je важнија чињеница да су Балшићи у свим генерацијама господарили територијама насељеним Албанцима. То није био случај само за време Балше II, „дуке драчког", већ и за Балше III, јер и у време кад je балшићка територија била сужена на подручје Бара и Улциња, и тада су већ Крајина, предели уз Бојану, Задрима, били насељени Албанцима.⁴⁹
          Ако се у случају Балшића прихвати њихова албанска полазна тачка, онда je њихов пример веома карактеристичан, јер показује у којој мери су се асимиловали и прихватили у својој политици српске политичке и културне традиције. О томе сведочи велики део свих докумената из којих познајемо њихову породичну историју. Овде их не можемо појединачно наводити, већ само подсетити на обећање да ће препустити светодмитарски доходак у Дубровнику «ако тко б8де црь господинь Срблем и властелом и земли српскои» (1373), на улогу Ђурђа II на црквеном сабору кад je требало изабрати патријарха, на завештање целе територије деспоту Стефану од стране Балше III.⁵⁰
          Од свих српских писаца најзанимљивије и најсадржајније податке о Албанцима пружа један који je тек недавно откривен, који има сасвим изузетно место у литератури. То je Мартин Сегон из Новог Брда који je сам за себе забележио да je „natione Catharensis origine autem Servian(us) ex Novomontio aliter Novo-bardo".⁵¹ Био je заиста из Новог Брда и био je каноник новобрдске католичке цркве, а затим je отишао у Падову, где je студирао и докторирао „оба права", тј. грађанско и канонско. У последњим годинама био je бискуп Улциња, где je умро 1485. године. У Италији je стекао солидно хуманистичко образовање, овладао je у завидноj мери латинским језиком и ове што je научио ставио je у службу своје литерарне делатности, чији су плодови тек непотпуно сачувани. Написао je Трактат о одбрани Отранта, затим спис О путевима којима се могу напасти Турци, О пореклу Турака, затим спис „О Ђорђу Кастриоту кога Турци на своме језику називају Скендер бег тј. Александар Велики". Овај трактат о Скендербегу сачуван je само у изводу на италијанском језику састављеном у Котору у XVI веку.⁵² Текст о Скендербегу je caжет, садржајан, реалан и врло далек од Барлецијеве реторике, која на многим местима заклања стварну слику догађаја. Важне податке о албанској историји Сегон саопштава узгредно и у појединим пасусима свога описа о Турцима. Овде није прилика да се опширно преносе његова излагања занимљива за албанску историју, иако она у највећој мери заслужује да буду коментарисана.
          Овде ћемо се задржати на његовој етничкој терминологији и албанским племенским именима. Као и многи други хуманистички латински и византијски писци, Сегон се у својој географији и етнографији ослања на античке писце. Он земље и људе свога времена описује терминима преузетим од античких писаца, које, ипак, не познаје довољно. Он меша Мизију и Мезију и покушава да папирнату Мизију испуњава стварном Србијом, којој због тога даје нереалне границе на истоку итд. Сегон доследно назива Албанце Епиротима (Epirote, Epirotice gentes), као што су то чинили и хуманисти из круга око краља Матије Корвина. Али, Сегону није непознато ни име Арбана, које везује за пут који je полазио из Аполоније (о којој он има читаву малу учену расправу): Haec regio vulgo Arbanus nuncupatur, diu sub Aranito rum dominio habita /. ../. То je код њега само део територије насељен Албанцима, само je померен осетно према југу. Иначе су код Сегона Срби Дарданци, Бугари Трибали, који код византијских писаца редовно заступају Србе, Мађари су Панонци, Власи у Влашкој Дачани, Власи у Србији су Пикензи итд. Опште име Илира Сегон не употребљава, а Илирик има на једном месту које представља позајмицу из Полибија, односно Страбона. Наравно, античка имена у овом и сличним случајевима нису важна због евентуалног античког порекла средњовековних народа, већ су занимљива као сведочанетво о представама писаца касног средњег века.
          Код имена места, мањих регија и племенских група наш Сегон, као и други хуманисти, нема више ослонца за идентификације код античких писаца, па преноси реална средњовековна имена. Говорећи о току Дрима спомиње оба крака и описује њихов ток, спајање код Дарданаца (то су код њега Срби), а затим бележи да тече „per Ducaginos et Hispanos", дакле, кроз области Дукађина и Спана.⁵³ Ови Сегонови подаци су важни јер показују колико je далеко одмакло формирање племенских територија пре турског освајања. Док je име Дукађина добро познато по великашкој породици, а област се касније осетно проширила, име Спана je било касније прекривено именом Дукађина и тек новија истраживања су уочила његов значај. Сетон je и сведок да се име Пилота (Polatum) није заборавило, јер на једном другом месту свога описа он становнике Пилота изједначује са Спанима и каже да Дрим њих одваја од Дукађина.54
          Осврћући се на целину изворних података изнетих у овом предавању, потребно je подвући да се они веома лепо допуњавају са другим, нарочито византијским и латинским изворима. То нарочито важи за вести о арбанашкој земљи крајем XII и почетком XIII века, који показују да су у то време Албанци везани за сасвим одређену територију, која се може поуздано омеђити. Та територија се не може произвољно ширити и развлачити према савременим жељама. Јужнословенски извори показују, такође, оно што се налази у византијским и другим средњовековним текстовима, наиме, да се Албанци већ у средњем веку шире из своје матичне области, неплодне и недовољне да прехрани вишак становништва. Они то не чине из освајачких мотива, већ гоњени невољом као и становници толиких других планинских области. Непрекидно одливање становништва према крајевима питомијим и плоднијим може се вековима пратити у динарском и алпском подручју, не само у оном делу који настањавају Албанци. У томе има тихог и једва видљивог отицања појединаца, какво смо упознали у ширењу клерика и радника, има разгранавања катунске организације која ширењем повећава своју зону пeриодичних кретања и пaшњачке површине. Има, наравно, и освајања и запоседања попут оног у Тесалији, о коме говоре византијски извори. Српска власт Душановог доба, разбијајући административни систем и фаворизујући ратничке групе, олакшавала je таква ширења и померања.
          Изворна грађа којом смо се овде бавили има још једну особеност: у њој нема негативних стереотипа о Албанцима, чак ни података о антагонизму или нетрпељивости. У тој тачки се јужиословенски извори разликују и од византијских. Тек каснији текстови у којима се одражавају каснија искуства имају слику са неповољним цртама.

          ----------------
          ⁴⁵ Уп. Р. Михаљчић, Словенска канцеларија арбанашке властеле, Симпозијум о Скендербегу (9—12. мај 1968), Приштина 1969, 219—227.
          ⁴⁶ Константин Филозоф и његов Живот Стефана Лазаревића, деспотасрпског, изд. В. Јагић, Гласник СУД 42 (1875); Житие на Стефан Дечански от Григории Цамблак, ed. А. Davidov et alii, София 1983, 114.
          ⁴⁷ О ширењу имена уп. Историја Црне Горе II, 2, 136—138 (И. Божић).
          ⁴⁸ J. Тадић, Писма и упутства Дубровачке Републике, Београд 1935.
          ⁴⁹ Уп. И. Божић, Земљишни систем у Млетачкој Албанији, Немирно Поморје XV века, Београд 1979, 259—330.
          ⁵⁰ О Балшићима уп. одговарајућа поглавља у Историји Црне Горе II, 1—2.
          ⁵¹ Martina Segono di Novo Brdo vescovo di Dulcigno. Un umanista serbo-dalmata del tardo Quattrocento. Vita e opere, ed. A. Pertusi, Roma 1981. Уп. мој приказ у Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 46 (1980), 125—129 (свеска je стварно изашла 1984. године).
          ⁵² Martino Segono, Vita e opere, ed. A. Pertusi, 142—145, али значајни су и одломци и Албанцима у спису о Турцима на стр. 124—130.
          ⁵³ Martino Segono, Vita е opere, ed. A. Pertusi, 109.
          ⁵⁴ О Спанима уп. И. Божић, Спани, Глас САНУ, Одељење историјских наука 2 (1980).

************
Сима Ћ и р к о в и ћ
АЛБАНЦИ У ОГЛЕДАЛУ ЈУЖНОСЛОВЕНСКИХ ИЗВОРА
Зборник „Илири и Албанци“, САНУ, Београд, 1988, с. 323-339
[Обрадио за Форум, ур. П. Дурлић]