За нашу тему je важно да се подсетимо да je с оне стране планина, у Призрену, било седиште епископије, која je од 1018. била потчињена Охридској архиепископији. После потискивања византијске власти и образовања аутокефалне српске архиепископије, Призренска епископија je била у њеном саставу.
11 У Драчу je било седиште православне архиепископије, потчињене Цариграду, и ту je до промена дошло почетком XIII в. после слома византијске и увођења венецијанске власти над градом. Очигледно je ранији развој Албанаца, у току XI века свакако, протицао на територији која je била под римском црквеном јурисдикцијом.
У настојању да се омеђи територија Арбанона-Арбанума могу помоћи још неки јужнословенски извори. Бугарски цар Јован Асен II у једном натпису и у овојој повељи за Дубровчане, издатој 1230, после велике победе код Клокотнице и освајања која су уследила, спомиње и Арбанашку земљу.
12 Нарочито je значајен податак из повеље јер набраја градове и земље у које Дубровчани могу слободно долазити и трговати, а ту се напоредо јављају „Деволска хора" и „Арбанаска земља".
13 Из византијских извора je познато да се деволска област састојала од Великог и Малог Девола, који су се простирали дуж истоимене реке.
14 „Деволска хора" je овде наведена изван Арбанона, на равној нози с њим, као територија једнаког значаја. Одатле би следио закључак да се Арбанон до средине XIII века простирао од Пилота, тј. од средине северне обале Скадарског језера до области кроз кojy тече река Девол (данас Семени), која одређује положај деволске области.
Захваљујући једном дубровачком документу, насталом баш у време о коме говоримо, између Немањиног Житија и повеље Јована Асена II осветљен je за тренутак положај Арбанона-Рабна у веома нестабилним приликама после одвајања Цариграда и рушења Византијског Царства 1204. године. Општини дубровачком заклео се Димитрије, који je титулисан као „милошћу Божјом" „паниперсеваст и велики архонт", да ће живети у миру с Дубровчанима, да они могу слободно долазити у његову земљу без плаћања данка.
15 Уз самог Димитрија заклели су се и његови људи, наведени с албанским именима, али са титулама „стапанус", „челник" и „сундија", образованим у словенској или мешаној средини. Одавно je већ овај Димитрије изједначен са оним Demetrius princeps Arbanensis, о коме говоре византијски и латински извори. Био je орођен са Немањићима, а потекао je из албанске великашке породице, која се потпуно осамосталила у тренутку слома Византије и одржала све док нису ојачале снаге које су се бориле за обнову Византијског Царства.
16 Територија Арбанона je касније постала предмет борби Никејаца, Епираца, јужноиталијанских Анжујаца, обновљене Византије и српске државе. За очување имена Арбана важно ће се показати краљевство „Regnum Albanie", које су овде формирали јужно-италијански Анжујци. Међутим, стварни простор каснијег албанског развоја, нарочито у XV в., био je далеко шири и формирао се делом под утицајем помераиьа становништва, а делом под утицајем великашких породичних територија.
О земљама насељеним Албанцима има прилично много података у документима Дубровачког архива, који се чувају у непрекинутом низу од 1280. године и постају временом ове бројнији и разноврснији, пратећи привредни раст града и његове све сложеније везе оа околним светом.
17 Помоћу тих података реконструише се знатан део историје познатих породица албанских династа, самосталних или полусамосталних господара, какви су били Топије, Дукађини, Аријанити, Кастриоти и др.18 Историје тих и других значајних албанских породица и њихових веза са Дубровником не можемо, наравно, приказивати. Али, архивски документи из Дубровника и других приморских градова осветљавају поред угледних и моћних Албанаца у њиховој земљи и многе Албанце, мале људе, у кретању и борби за опстанак. Најбоље се виде они који ставку у Дубровник тражећи службу и средства за живот. Албанци нису ни једини, ни најбројнији међу онима који долазе, они су само један од елемената који учествују у оном вековном сливању становништва из пасивног залеђа у градове, из малих насеља у веће градове, из јужних градова у северније.
19 Међу Албанцима који се отискују у друге земље и градове посебну категорију чине клерици. Одавно je запажено да почев од средине XIV века Албанци играју све већу улогу у саставу католичког клера у приморским градовима. Из албанских места и из оних приморских градова у којима je старо романско језгро проширено и ојачано Албанцима одлазили су стално монаси и свештеници у друге католичке средине. У албанским областима je долазило до хиперпродукције клера, који je одлазио у друге градове, прихватао и слабије плаћена капеланска или свештеничка места, добијао положаје у манастирима, доспевао у католичке парохије у рударским земљама у унутрашњости Балканског полуострва.
20 У XV веку Албанци се срећу и међу прелатима, папским изасланицима итд.
Дубровачки документи, као уосталом и которски документи и которски Статут, говоре о томе да се Албанци досељавају и на градску територију и прихватају земље и земљорадничке обавезе према локалним земљопоседницима. Которски Статут наводи Албанце напоредо с Власима код разних ограниченьа при насељавању.21 Кроз архивске документе се много мање Албанци виде у своме кретању у залеђу на копну. Сасвим усамљен стоји један дубровачки податак из 1278. године, који говори о нападу Албанаца на један караван који je ишао од Брокова према Котору.
22 Имамо иначе вести о стотинама оваквих инцидената, али се Албанци у њима не помињу. Једном врло прозаичном документу из Дубровника, који се односи на најближе залеђе и крађу грожђа и шире у јесен 1285, морамо захвалити за први помен албанског језика (lingua albanesca).
23 Тек око 200 година касније биће забележене прве речи.
Подаци из Дубровачког архива, који говоре о одливању становништва из матичних албанских области могу нам помоћи да разумемо и тачно тумачимо једну другу групу изворних података о Албанцима, оне што се налазе у повељама српских владара XIII—XIV века. Има повеља коje се односе на матичне албанске области, као што je Душанова повеља за Кроју, сачувана у латинском преводу, али њу остављамо по страни у овом нашем излагању.
24 У групи повеља из XIII и XIV века за манастир светог Николе у Врањини на Скадарском језеру, од којих су неке фалсификоване, али још у XIV веку, наилаэимо на помен Арбанаса међу онима који би могли нанети штете манастирским поседима, који су иначе расејани око језера. Наведени су: Србин, или Латинин, или Арбанасин, или Влах.
25 ---------------------
11 Уп. С. Новаковић,
Охридска архиепископија у почетку XI века, Глас 76 (1908); Историја српског народа I, Београд 1981, 175—179 (Љ. Максимович.
12 Ф. Успенскиј, Известия русскаго археологическаго института в Константинополѣ 7 (1902) 11, ел. 5. Уп. Acta Аlbanіае I, бр. 163.
13 Љ. Стојановић,
Старе српске повеље и пиисма II, Београд—Ср. Карловци 1934, 205:
У документу се термин „хора" употребљава веома место: Дубровник je „хора", територија под царевом влашћу je названа „хором", а и предели градова Скопља, Прилепа, Карвуна.
14 О поменима Девола, области и града, уп.
Византијски извори за историју народа Југославије VI, Београд 1986, 13—14, 157—160.
15 А. Соловјев,
Непознат уговор Дубровника с арбанаским владаром из почетка XIII века, Архив за друштвене и правке науке 27 (1933) 292—298.
16 Уп. D. Nicol,
The Despotate of Epiros, Oxford 1957, 1—71.
17 О Дубровачком архиву уп. V. Foretić,
Dubrovački arhiv, Historijski zbornik 4 (1951) 209—215. Подаци о историји Албаније до 1406. саопштени су у Acta
Аlbaniae I—П; За проучавање албанске историје на основу података Дубровачког архива нарочито je заслужан Константин Јиречек. О његовом доприносу албанској историји уп. прилог Р. Михаљчића у:
Konstantin Jireček, sein Leben, schöpferisches Wirken und sein wissenschaftliches Erbe, Mitteilungen des bulgarischen Forschungsinstitutes in Österreich 2 (1980) 61—71.
18 Уп. постхумно објављени преглед И. Божића,
Албанија и Арбанаси у XII, XIV и XV веку, Глас САНУ 338, Одељ. ист. наука 5 (1983) 11—116, као и Божићеве студије у књизи
Немирно Поморје XV века, Београд 1979.
19 Померање становника из малих градова на југу према Котору и, нарочито, Дубровнику, запазили смо код зетских градова у касном средњем веку. Уп. Историја Црне Горе II/1, 28—45.
20 М. Sufflay,
Die Kirchenzustände im vortürkischen Albanien. Die orthodoxe Durchbruchzone im katolischen Damme, Illyrisch-albanische ForschungenI, 218—224, 244—272.
21 Уп. И. Синдик,
Комунално уређење Котора, Београд 1950, 38—40.
22 Г. Чремошник,
Канцелариски и нотариски описи 1278—1301, Београд 1931, 17 6D. 1.
23 Аcta Albaniае I, бр. 527, р. 156.
24 С. Новаковић,
Законски споменици, 787—788.
25 И. Јастребов,
Прeпис хрисовуља на Цетињу о манастиру св. Николе на Врањини, Гласник СУД 47 (1879) 223, 226. О проблему аутентичности уп. С. Станојевић,
Студије о српској дипломатици XXV. О фалсификованим повељама, Глас 169 (1935) 32—34.