СЛОВЕНИ И РОМЕЈИ - ТИБОР ЖИВКОВИЋ (1)

[Volcae]

http://www.archive.org/stream/TiborZivkovic-SloveniIRomeji#page/n0/mode/2up
http://www.archive.org/download/TiborZivkovic-SloveniIRomeji/TiborZivkovic-SloveniIRomeji.pdf

[Volcae]

                               3АКЉУЧНА РАЗМАТРАЊA



       У изложеном раду, методолошки ослоњеном превасходно на историјско-
антрополошке аспекте проблема нашег занимања, уз не малу подршку
археолошко-лингвистичких сазнања, покушали смо да одговоримо на
следећа питања: 1. Када je отпочео процес насељавања Словена на
Балканско полуострво; 2. Да ли je аутохтони елеменат остао на просторима
где je живео пре доласка Словена; 3. Где се налазио етнички простор
Словена на Балканском полуострву и где су живели староседеоци; 4. Којом
брзином се одвијала славизација ромејске популације.
       Историјски извори епоха које смо обрадили довели су до следећих
резултата:

       1. Словени су трајно отпочели да се насељавају на простору данашње
Србије у две етапе. У првој, која се може датирати између 614/617. године,
словенски насељеници су углавном прошли преко територије Србије и
спустивши се дубље на југ сместили на просторима античке Македоније,
средње Грчке, Пелопонеза и Епира. Такође, један крак ове струје заузео je
простор који би могли да омеђимо данашњом државном границом између
Бугарске и Југославије са тежиштем у западној Бугарској. У другој етапи,
627-634. године, Срби, као водеће племе једног ширег племенског савеза,
настанили су се у данашњој централној и западној Србији, Црној Гори,
обухватајући источну Херцеговину и источну Босну на средњем току Дрине.
У само раду дошли смо до закључка, ослањајући се и на резултате
истраживања стручњака који су се овим проблемом бавили раније, да
словенског насељавања Балканског полуострва није било пре истека VI
века.

стр.173

[Volcae]

        2. Показали смо да je градска популација Илирика већ у последњој
четвртини VI века отпочела појачану миграцију пут безбеднијих делова
Царства, налазивши уточишта, највероватније у Солуну и Тракији.
Међутим, такође смо изрекли становиште да je бројније било сеоско од
урбаног становништва, те да je оно могло преживети први словенски талас и
склонити се на места мимо главних кретања Словена или у пределе који
придошлицама нису привлачили пажњу. Тако je ромејски живаљ, потиснут
из својих насеља, нова станишта организовао у неприступачнијим пределима
где je извесно време остао на периферији словенског света.

       3. Оно што смо закључили, на основу историјског, археолошког и
лингвистичког материјала, дакле мимо антрополошких показатеља, јесте да
су староседеоци остали на просторима средишњег Балкана у далеко већем
броју него што се то раније претпостављало. У питању je један широки појас
који je попут какве раселине раздвојио источну од западне јужнословенске
групе a το je могао да учини само у случају да je та ромејска популација била
изузетно бројна. Поред овог широког, етнички хомогеног простора чије
постојања пре свега заснивамо на антрополошким и лингвистичким
изучавањима, постојала су и острва Ромеја/Романа оријентисане у правцу
север-југ почев од Сингидунума, Арсе, Призрена и потеса између Охридског
и Преспанског језера. Историјски извори упућују на постојање изолованих
група Ромеја/Романа у околини Сингидунума, Арсе и охридско/преспанског
територија, док за Призрен податке црпимо из антрополошког материјала.

         Даља археолошка истраживања подручја за која смо претпоставили
да су била настањена ромејским живљем била би од непроцењиве важности
за боље и подробније сагледавање ових простора где се аутохтони елеменат,
како смо претпоставили, задржао неколико столећа после слома царске
власти почетком VII века.

       Закључили смо да славизација није била брз и једноставан процес који
се одиграо већ почетком VII века. Другим речима, претпоставку да су
Словени приспели на фактички испражњен простор, где су се
Ромеји/Романи581 задржали на далматинској обали и по брдима, у основи
прихватамо али уз ограду да су ти староседеоци били бројнији него што се то

____________________
581 Израз Ромеји/Романи користимо да бисмо олакшали сам ток излагања. Наиме,
Ромеји су, без обзира на етничку припадност, били сви поданици Царства, како они
којима je матерњи језик био грчки, тако и они којима je το био латински. Овом
сложеницом заправо означавамо у исто време све аутохтоне етничке популације
Балканског полуострва које су ту живеле у време трајања царске власти и
истовремено упозоравано да у оквиру тог становништва постоје они који су
припадали грчкој, односно, латинској културној групи.

стр.174

[Volcae]

раније сматрало као и да су, испрва потиснути са својих станишта у плодним
долинама и околине великих градова, од XI века почели постепено да се
враћају и ступају у ближи додир са Словенима, Заправо, процес славизације
од XI века улази у најважнију фазу у којој етничка карта Балканског
полуострва почиње да поприма обрисе какве ће имати у тзв. "пуном"
средњем веку. Истеком XI века и експанзијом Рашке у XII веку ући ће и
процес славизације у одлучујућу фазу. Уколико извори XI века, епохе
средњега века, којој je појам нација стран из простог разлога што je
друштвено уређење било такво да није познавало нације, не показују јасно
значење термина "Македонци", "Власи", "Бугари" или "Ромеји", дотле
антрополошки материјал ову "слабост" историјске науке да ове појмове
јасније одреди у њиховом правом значењу, на одређен начин ублажује па
чак, када бројност налаза то допушта и у потпуности разрешава.

                                                  *
                                                *   *
       
       Антрополошки приступ омогућио je сагледавање етничке припадности
становништва Балканског полуострва и за она раздобља када историјски
извори нису постојали (гвоздено доба) или пак за епохе где су они оскудни и
мање подробни (предримско доба). Такође, антрополошки материјал био
je од највеће важности приликом разматрања хипотетичне територије
насељене хомогеним ромејско/романским живљем дуж линије Тимок-
Скопље-Призрен. Поређењем антрополошког материјала са историјским,
археолошким и лингвистичким, чини се да смо успели да употпунимо
етничку слику Балканског полуострва за раздобље VII-XI века. У сваком
случају потврдило се и у пракси да je антропологија наука од које можемо
очекивати значајан допринос у разрешавању сложеног проблема какав je
славизација.
       Антрополошки материјал, иако малобројан и територијално разуђен,
незаобилазан je чинилац у сваком иоле значајнијем покушају одређивања
распростирања етничких заједница на Балканском полуострву. Овде
желимо да изнесемо најзначајније закључке до којих смо дошли
посредством антропологије.

       1. Несумњиво смо утврдили, заснивајући наша истраживања пре свега
на напорима стручњака који су обрадили антрополошки материјал и одатле
извели одговарајуће закључке, да je аутохтона популација средишњег дела
Балканског полуострва почев од гвозденог доба па све до у римско доба,
углавном брахикрана и мезокрана (са ретким одударањима као што je случај

стр.175

[Volcae]

са материјалом из Криве Реке). Брахикранија и мезокранија су два основна
обележја становништва овог простора и од те основе се мора поћи желе ли
се пратити даљи токови етничких гибања и промена у време доласка
Словена.

      2. Антрополошки материјал приписан раним Словенима показује да je
у питању долихокрана популација, што je на врло јасан начин раздваја од
аутохтоног брахикраног типа. Док скелетни материјал са локалитета Ђонај
код Призрена управо одсуством планокципиталије указује на несумњиво
одвојен живот Словена и староседелаца, дотле антрополошки материјал из
источне Србије (Песак/Корбово) показује, иако je долихокранија и овде
више заступљена, на сажимање са староседеоцима. Такође, неколико
брахикраних лобања са локалитета Ђонај, уколико je тачна наша
претпоставка да се могу датирати у XI век, показује стапање аутохтоног са
словенским елементом.

       VIII-XI век словенска поплулација населила je оне просторе одакле
je аутохтоно становништво устукнуло пред дошљацима. Ипак, домаћи
елеменат се задржао на ободима словенског етничког простора одакле je од
XI века отпочео полако да се сажима са придошлицама. Међутим, на
данашњем степену антрополошке истражености још немамо поуздане
показатеље o бројчаном односу новопридошлих Словена и староседелаца на
простору средишег Балкана у раздобљу између VII и XI века.


       Ако се у целини сведу резултати историјографских и антрополошких
сазнања која су била окосница овог рада, уз осврт на садржаје материјалне и
језичке културе, прво што се испољава јесте да сви чиниоци који су били
укључени у процес славизације снагом свога деловања нису хронолошки
уједначени. Историјски извори су показали да je насељавање везано за
раздобље VII века a да je према антрополошким резултатима процес
мешања са аутохтоним становништвом отпочео знатно доцније,
највероватније крајем XI века.
       Пошто o језику не треба посебно расправљати - словенско писмо je
присутно више од једног миленијума - из претходног излагања се могло
видети да на садашњем степену истражености токова славизације сва три
поља - извори, скелетне серије и археолошки налази - могу да се пореде уз
одређен опрез и сазнања. Сасвим je разумљиво што смо се одлучили за овај

стр.176

[Volcae]

двоструки приступ питању славизације у намери да извршимо њихово
упоређивање и узајамно испитивање. Показало се да славизација почиње
почетком VII века без учешћа антрополошке компоненте. Она je међутим
каснијег датума c обзиром да Словени нису наишли на етнички празан
простор a што се разликовало од области до области. Они су користили
исте некрополе, иста насеља али без мешања јер антрополошки нису
доказани прелазни типови. Њихово ширење из првобитних Склавинија као
организационих облика трајало je неколико столећа, опет условљено микро
и макрорегионалним чиниоцима, да би после једног миленијума имали данас
један антрополошки састав у коме je преовлађујући динарски антрополошки
тип582 домаћег порекла, уз језик, који je словенски.

____________________
582 o овом питању видети подробније одговарајућим чланцима у Гласницима
Антрополошког друштва, 1- 30 (1964-1994).

стр.177