Период од Велике сеобе 1690. године Срби су наставили да бивствују на широкој територији, па су чак доживели неслућене успоне.
Средином XVIII века у Ердељ је дошао ватрени проповедник и поборник православља монах Србин Висарион (Сарај). Његове проповеди дизале су народ против унијата и калвиниста, због чега су га власти прогониле, a своја убеђења потврдио је мученичком смрћу.
Почетком XIX века прота Матеја Ненадовић путује кроз Влашку и Молдавију у Русију; успут сусреће у Фокшању двојицу Срба као гостионичаре.
Убрзо затим Карађорђе ce ca својим устаницима повукао испред Турака преко Влашке и Молдавије у Бесарабију, a знатан део њих вратиће се скоро истим путем 1821. са Етеријом, уз Ипсилантија и Тудора Владимирескуа.
Средином XIX века Срби су куповали пространа имања око Букурешта и у самом Букурешту. Ту ће неко време пребивати владарска породица Обреновић са Милошем и Јевремом. Даље су предузетници, попут Мише Настасијевића, трговали сољу, марвом, житарицама. Ово су теме претежно намењене историји, a овде само напомена да су Срби поседници добро поступали ca месним становништвом, на својим су имањима зидали цркве и школе, ширили просвету, организовали производњу и промет, унапређујући привреду. Знатан број њих се толико саживео са овим простором, да је на својим имањима остајао до смрти и сахрањиван је у посебно припремљеним гробницама, које су доказ да нису ни намеравали да некамо крену.
Али крај XVII века поклопио ce ca аустријским поразом рату са Турцима и условио је нов збег српског становништва из Србије, које беше пристало уз царску војску: уследиле су две велике сеобе - једна 1690. под пећким патријархом Арсенијем III (Чарнојевићем), друга 1727. под његовим наследником на Пећком престолу патријархом Арсенијем IV (Јовановићем).
Нагло насељавање десетина хиљада избеглица донекле је пореметило равнотежу у распореду Срба и скренуло и трајно усмерило општу пажњу на запад и југозапад територије коју имамо на уму, јер док су дотадашњи Срби на овим просторима већ уживали какав-такав статус, навикли се на предности и мањкове, на добро и зло живљења уз ине, нови досељеници су са својим патријархом дословно тек тражили места под сунцем.
Досељавање је, додуше, настало на основу тешко изнуђених привилегија, али је њихово остваривање и спровођење било таксфе тешко и стално ометано. Тако су се Срби, сто година по досељењу, на црквено-народном сабору у Темишвару 1790, поново нашли пред дилемом: да ли се определити за екскорпорацију, дакле за неку аутономну територију на којој би живели под привилегијама, или за инартикулацију, то јест за уживање редовних грађанских права било где да се на државној територији нађу. У ствари, налазећи ce y Аустријској царевини, a на подручју Мађарскога краљевства, Срби су били на старој муци: којем ће се приволети царству.
Решење је пет година касније назирао Сава Текелија, и то у препредености и лукавству: "Ни пустити се на Маџара, ни веровати Немцу", него од случаја до случаја гледати сопствену максималну корист. Мада "бити та вашим (маџарским) јобађом, та немачким робом - све је једно, али овоме (Немцу) ћемо пређе преступити, јели он стоји на кормању", бар "док се Србска држава от Турчина не узме, које ће - мислим -Немци учинити, да би Маџаре ослабили. Ал' ако ни један ни други не узхоће дати, то ће се временом показати куда ћемо преступити, или сами рећи: Ми смо ову земљу отбранили и уживали, ми ћемо за нас да одржимо".
Тај став ће, ако и не декларативно, и не увек свесно, вазда бити подсвесна водиља српскога опхођења уз ине.
Срби досељени 1690. године временом су простирали сво је привилегије на затечене Србе, па и на друге православце, особито на Румуне у Банату и Ердељу, које су и пригрлили под окриље Карловачке митрополије.
У том заједничарењу ретко су кад пропуштали прилику да дају до знања ко је главни.
При зидању нове цркве у Малом Бечкереку 1823. године, настао je ca Румунима спор, који је решен на оригиналан начин. Биле су, наиме, образоване две странке: Срби су хтели да се црква зида на месту где је била и дотадашња, у њиховом засеоку, a Румуни - да се зида на новом месту, у њиховом засеоку. После дужег натезања, прваци су пристали на неку врсту коцке: да се црква зида на месту где се буду истоварила прва кола цигала, које су довозили из Варјаша. Тада Румуни покушаше да се послуже лукавством, те једног од својих отераше дан пре у циглану, тако да онога јутра кад су кола, по договору, кретала ка Варјашу, његова затекну како се већ враћају са циглом. У љутњи, један од Срба потера коње, наиђе на њ, изврну му и поломи кола, појури са сложним друштвом до Варјаша и натраг, те прва кола збаце у српском крају. Ту је нова црква и зидана, a Румуни су другу себи смогли зидати тек 1912. године.
Примање и прихватање Румуна под окриље Карловачке митрополије протекло је мање-више етихијски, без неопходног опреза, и то се Србима осветило 1864, када су Румуни, предвођени Андрејом Шагуном, иначе српским монахом и -клириком, професором Карловачке богословије, издејствовали јерархијску поделу.
Спровођење јерархијске поделе проузроковало је не само несугласице на врху него и трзавице, размирице, па и судске процесе по црквеним општинама. Подела чистих једнонационалних црквених општина између епархија и није била толико спорна, али је у петнаестак места требало раздвојити Србе. и Румуне који су до тада били у истој црквеној општини.
Мада је при патријарху дошло до начелног споразума да се подела иметка изведе према броју душа сваке од народно сти, темишварски адвокат Светозар Димитријевић, заступник Темишварске епархије, заузео је у парницама становиште да би то било супротно грађанском праву и праву власништва, односно да се - по закону - мора делити само што је заједнички стечено, не и што је српски народ имао пре доласка Румуна у заједницу.
Са тим становиштем добијена је парница за Темишвар (фабрику), где су Румуни не само одбијени са својим захтевима него су на њих пали и целокупни судски трошкови.
У месту Моноштору, напротив, по процени да нема шансе за добијање парнице, прихваћена је нагодба 3:1 у корист Румуна, то јест три четвртине иметка припало је Румунима, a једна четвртина Србима.
Средње решење је нађено у Сараволи. Тамо су се Срби и Румуни законски измирили и споразумели, па су поделу симболички извели на дан Васкрса овако: свету васкршњу литургију започели су заједнички у старој цркви, која ће остати Србима; после читања еванђеља изашли су сви, и Срби су отпратили Румуне према њиховој новосаграђеној цркви; затим су се растали, и свака странка је наставила литургију у својој цркви.
При деоби до тада заједничке црквене општине у месту Фењу, нову цркву подигао је Србима Румун Андреј Мочоњи, један од представника Румуна у националној комисији за деобну поделу, који је био ожењен Српкињом из породице Чарнојевић.
Занимљиви су и додири Срба са инославнима (иноверцима).
По уласку аустријске војске у Темишвар 1716. године, град је подељен на два магистрата: Српски, надлежан за православце, и Немачки, надлежан за католике и инославце. После проглашења Темишвара за слободну краљевску варош 1780, магистрати су сједињени, али су и тада Срби, предвођени теминшарским епископом Петром Петровићем, издејствовали да у заједничком магистрату не дође.до мајоризације или прегласавања; свака од две стране имала је право на исти број представника.
Живећи уз ине, Срби су имали породичних и друштвених веза са неправославцима. Карактеристичан је случај племићке породице Нако у Великом Семиклушу, која се дословно поделила у вези са вероисповести: један њен део зидао је српску православну цркву, а други - римокатоличку цркву у месту.
Догађало се и унакрсно кумовање: супротно црквеним прописима римокатолици су кумовали православцима, и обратно.
Има података да је православно свештенство под одређеним условима обављало и требе (верске обреде) инославнима.
У селима такозване Банатске Црне Горе - Петрово Село, Краљевац, Лукаревац, Станчево - огромну већину становништва чине православни Срби. Они имају своје цркве, али су на спахилуцима радили многи дошљаци, махом иноверци.
Припадници евангелистичке вероисповести имали су парохију на знатној удаљености, у Темишвару, и то кад саобраћајне везе готово нису ни постојале. Због тога су често били принуђени да позивају православног месног свештеника. У матичним протоколима дотичних села записано је на десетине случајева кад су над евангелистичким верницима обављали требе крштења и још више сахрана православни свештеници.
За римокатолике је постојала парохија у оближњем Рекашу, а касније и у Станчеву. Ипак, има случајева када су им требе обављали православни свештеници, изгледа у крајњој нужди или са знањем, па и на захтев надлежног римокатоличког жупника.
У Лукаревцу је 1897. године православни свештеник сахранио римокатолика старог 15 минута, што значи да га је и крстио због страха од смрти . Уводећи у матични протокол сахрану римокатолика убијеног ватреним оружјем 1870. године, православни парох је записао: "Парох католички није тео доћи да га сарани без форшпана, и дуже није се могло остати, премда је био од два доктора паран". Исте године, српски свештеник у Петродзом Селу примио је допис рекашког жупника с молбом да сахрани неку римокатолкињу, "јербо ја - вели се у писму - узрок верло ружнаго пута на никакви начин сутра у Петрово Село ити не можем". Православац је обавио сахрану и уз упис у матици прилепио допис.
Све то не значи да смо се баш нарочито волели.
Српска православна црква била је за читав Банат и Ердељ стожер православља, бедем о који су се разбијали покушаји ширења унијаћења, које је у Ердељу започето на размеђи XVII и XVIII века.
Изреке и пословице уобичајене код Срба сведоче о одбојности према инославном становништву: "Бео к'о Шваба"; "Вешт к'о Шваба у свируле"; "Запуцо к'о Шваба тра-лала"...; "Милује га к'о Шваба керицу"; "Искезио се к'о немачке Благовести".
Одбојност, међутим, није остала ни у домену фолклора ни у домену цркве.
Године 1811. у место Семартон, где су Срби били у огромној већини, почели су се насељавати Немци. У попису из 1825. године забележено је осам немачких презимена у 10 од 253 кућна броја.
Мада су дотични Немци гледали своја посла и били угледни домаћини, имали што се у Банату зове швапски ред, мада су прилагали за изградњу српске православне цркве на новом огњишту села, навукли су на себе непријатељство Срба због тога што су привредно нагло јачали и почели куповати најбољу земљу у атару. Срби су на разне начине покушали да осујете немачко продирање, а када им није пошло за руком, почели су подметати ватру - метафорично се говорило да је Шваби запевао црвени петао - у дворишта, у куће, па чак и у камаре са сноповима пшенице пред вршидбу, на шта се сељаци иначе тешко одлучују. Притисак је постао тако снажан да је немачко становништво почело продавати имања и напуштати село. Срби мештани су спрезали, па и зајимали новац да би откупили свој атар46.
При свему томе, међутим, српске темишварске владике вековима су неговале добре званичне дипломатске односе и са Румунима православцима и са инославцима.
Године 1776. римокатолички бискуп са свитом био је присутан у Српском владичанском двору на завршном предавању Теодора Јанковића Миријевског и све тако даље, да би век и по касније, 1926, српски владика Георгије (Летић) приликом доласка у Темишвар протоколарно посетио римокатоличког бискупа Аугустина (Паху) у његовој резиденцији.
Такође, приликом канонских посета српским црквеним општинама владика Георгије (Летић) успут је посећивао и румунске православне и ине инославне храмове, тамо био дочекиван, поздрављан, а сам је отпоздрављао и поучавао. Током 1927. године посетио је 18 овдашњих српских цркава, а у свом извештају бележи да је одржао "30 говора на страним језицима (у храмовима румунским и разних вероисповести)".
Све нас опет враћа на резоновање Саве Текелије: ни у кога се до краја не уздати, никоме се неповратно не замерити, него све зависно од времена и од згоде.
Због тога су Срби са територије данашње Румуније вазда запети као лук и напети као стрела. Опрез им је матерња мелодија. Јер у дуготрајном процесу надирања и продирања, увек се мора осећати где је мера и где се мора стати.
Године 1978. Православна српска црквена општина у Темишвару Граду поднела је захтев градским властима да јој се уступи, ради збрињавања, двадесетак српских гробова и надгробних обележја са градског гробља. Одговор никада није уследио, а гробови су заравњивани и надгробија су уништавана. Онда је процењено да се по у вези с тим мора сачекати до боље прилике. А прилика се указала тек 1998, када је црквеној општини - додуше на поновљени захтев - предато на чување и одржавање преосталих десетак гробова. Обично је питање: јесу ли и колико Срби подложни асимилацији. Одговор гласи: јесу, колико је то природно. Јер и Срби су вршили природну асимилацију кад им се за то пружала прилика: асимилирали суТотове у Кетфељу и Српском Семартону, Румуне у Српском Семартону, Великом Семпетру и Соки, Русине у Варјашу, итд. Асимилације, међутим, никада нису коначне. Крв није вода. А и српске крви има већ у многим, па и у владарским родословима.
И друго је питање: колико на асимилацију утичу мешовити бракови. Одговор је: мешовити бракови ништа не ваљају, и то ни за кога, јер су као батина са два краја: колико угрожавају Србе, толико и њихову својдбу.
Има већ парохија које су на издиханију због мешовитих бракова (Надлак, Парац), али и парохија које се држе још само на мешовитим браковима (Сока, Улбеч). Чињеница је да из мешовитих бракова обично буде више деце него из чисто српских бракова.
Најлепши пример уравнотежавања односа при мешовитим браковима траје већ одавно на основу обичајног права у месту Торњи. У селу живе Мађари и две православне заједнице - српска и румунска - које су због своје малобројности већ одавно упућене да бирају супружнике једни код других. А правило је: где се Румунка уда за Србина, ту је српска кућа, говори се српски, похађа српска црква, деца су Срби; заузврат, где се Српкиња уда за Румуна, ту је румунска кућа, говори се румунски, похађа румунска црква, деца су Румуни, итд. Познат ми је случај Милоша Тевина, коме су баба, мати и супруга биле Румунке, али је он био Србин и његова кућа српска; пошто је, међутим, имао само кћер јединицу, она је удајом за Румуна затворила један српски кућни број, а сама постала Румунка у румунској кући. Ни тумачења, ни прегласавања, ни превођења ни асимилације: колико је у кога мушких глава - толико има кућа.
Закључак Срби су се вазда селили са пустом надом да се кад-тад врате на прадедовска огњишта. Уопште посматрано, мало је ко од њих то дочекао; од Срба са територије данашње Румуније - изузимајући, дакако, пролазнике и пуке намернике - понајмање. Одавде је било само ретких појединачних исељавања. Чак ни право опције које је важидо током десетак година после Првог светског рата није имало одјека. Овдашњи Срби су најпре изгубили наду, затим жељу за повратком.
Живљење изван националне државе, међутим, особито ако потраје вековима - као што је у овом случају - представља право умеће, вештину, уметност. Срби са територије Румуније су обдарени за ту врсту уметности.
Ако је потребан још један пример - ево мене.
Крај свег заузимања матичне државе српство се у западним земљама гаси у трећем, па и у другом колену. А моји се сви већ вековима рађају изван Србије, нико од мојих није живео у Србији нити је о некоме од њих Србија посебно бринула, па ипак се у мени чаури Србин, а сам Бог зна који сам по реду у нараштајима и докле ће то тако.
На крају крајева, живљење уз ине и није само по себи мањак, и не значи само по себи угроженост, и није само по себи какво зло.
На територији данашње Румуније, коју ће неко можда назвати туђином, а Срби је осећају својом, они су у великој непрекидној утакмици са свима који су уз њих - и са већинцима, и са мањинцима. То их одржава у напетости, у приправности, јер су стално на неком рубу: на рубу жеље да остану у српству и жеље да ипак избију на шире демографско и језичко подручје; на рубу ризика да се утопе у привлачност великих бујица; на рубу страха да ће их - ако се учауре - назвати ограниченима и страшљивцима; на рубу опасности да остану изван редовних токова,.особито изван токова матице, одакле им се, с времена на време, чуде како лепо диване српски и живописност њиховог језика називају атавизмом, мада је у њему још понајмање туђица, мада је сачувао музички нагласак и слично.
На тим и иним рубовима, разапето између бити и не бити, између жеља и могућности, између разних језика, друштава и култура којима по праву припада, на рубу деловања и тиховања, уздато углавном у се и у своје кљусе, српство на територији данашње Румуније истрајава и траје, и то не по својој бројности, него по квалитету, јер и по школованости, и по довитљивости, и по много-чему стоји изнад матичне средине и изнад већинске средине у којој опстојава. Траје кроз своје цркве, песме, језик, обичаје, културу, пословност, кроз своје претке и гробове на којим се темељи и дограђује. Траје и кроз топономастику: напоредо са педесетак садашњих српских насеља са ниске од Надлака до Свинице, постоји још 20 места са називом Sârbii (Срби), два са називом Sârbeni (Србијани), четири са називом Sârbeşti (Српски) и једно са називом Sârbova (Србиново).
У овом излагању многе су замке због субјективне дефиниције етничке припадности као личне опредељености. Кад говоримо o себи - не само у етнологији, и не само на територији Румуније - нама недостаје објективно дефинисани појам нације у смислу етничке припадности по етничком пореклу, a одавно је време за установљење минималних одлика које Србина чине Србином и када не живи у Србији, и када више не говори српски, и када више није заинтересован за тренутне српске послове - политику, културу, спорт и слично; олако отписујемо и себе и друге из српства због немања овога или онога, уместо да држимо и себе и друге због имања овога или онога, као што то немушто чине Јевреји или - на пример Роми.
Независно од тога, међутим, да ли ће историчари или други научници оспорити понеку од наведених личности или догађаја, овај преглед само је летимичан избор из крцате грађе, тако да се сама слика, саздана као мозаик, неће битно мењати ако јој се истргне неколико плочица.
НАПОМЕНА УР. ФОРУМА: Рад је овде постављен без научног апарата, који је у публикацији дат са изузетно ситним слогом па га је било немогуће обрадити рекогнајзерима. Али, с обзиром на то да фусноте садржа само библиографске напомене, без важнијих дискурса, оваква опрема нимало не умањује вредност рада С. Бугарског.
-----------------------
Стеван Бугарски(Српски Семартон, Румунија, 25. септембар 1939 -) српски писац, научник, истраживач српске културне и духовне баштине Срба у Румунији.
http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%91%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8
