Mala napomena:
Do daljnjeg je skidanje postavljenih file-ova omogućeno samo registrovanim članovima!
Za sve one koji nisu ljubitelji formalnosti te vrste (registracija) evo par odlomaka:
Бешe ми намера да цео школски одмор ове, 1905. године проведем у Румунији ради упознавања румунског језика, историје и књижевности, како бих се после тога са бољим успехом могао одати проучавању Румуна Краљевине Србијe и тиме учинити још jедан прилог упозпавању несрпског становништва наше земље. Све сам већ био припремио, па чим се школска година заврши, мишљах да се кренeм за Румунију. Али како пословица вели: друго мисли један кум, друго мисли други кум. Ја сам тако мислио, а „Српске Новине" од 6 јуна објавише да сам одређен за председника бирачког одбора за избор народних посланика, који ће бити 10 јула. Дакле баш у средини распуста! Одмах написах молбу да се ослободим, али одговора по њој пе добих. Дође и распуст, одговора нема. Шта сам сам знао но да одложим пут за Румунију после избора. Да бих пак време до 10 јула ма колико употребио за циљ који имађах, реших се да дотле учиним ма и овлашну екскурзију кроз наше Румуне. И у друштву са колегом Г. Драгутином Д. Марјановићем, професором Учитељске школе у Алексинцу, кретох се 20 јуна 1905 г. из Алексинца да прођем средином оних крајева Србије у којима живе Румуни, које ми обичније зовемо Власима. Због тога што ја ова наша екскурзија била, тако да рекнем, на јуриш, не треба у овим белешкама тражити ни исцрпности ни системе. Овај је мој пут био изненадан и намених га само ма и овлашном оријентисању и добијању што прегледније слике посла који тек намеравам предузети. Због тога сам уз пут бележио што сам стигао и за шта беше прилике да се забележи. Детаљно се не упуштах ни у једну ствар, јер не имађах времена за то, оставих за доцније да потпупије пишем о истoм предмeту. Па ипак мислим да у овим белешкама има података и важних и занимљивих.
Ја знам да ће на ово моги наш забранути „патријота" значајно замахати главом и рећи да чиним „издајство" према Отаџбини, кад се усуђујем да говорим о Румунима у Србији, које по мишљењу многих ваља крити или бар прећуткивати, јер свако истицање Румуна у Србији може одвести тако званом „румунском питању" у Србији, од кога, по мишљењу многих, „прети опасност". Може и то бити, али и без ових мојих редова цео свет зна да у Србији има Румуна. То не одриче ни наша званична статистика. То се зна и у Краљевини Румунији, где се води рачуна чак о Цинцарима у Македонији, Епиру и Албанији2 и о Румунима у Малој Азији,3 Моравској,4 Шлезији,5 полуострву Истри,6 Босни и Херцеговини,7 итд., а и да не говорим о областма које су јој у непосредној близини као Трансилванија, Буковина и Бесарабија, — а камо ли не о Румунима у Србији који су им само преко Дунава. О њима Румуни истина немају никаквих списа, али у сваком школском уџбепику где се набрајају земље у којима живе Румуни, никад се не заборављају ни ови наши из Србије. У осталом, преко сто хиљада. Румуна у тако малој земљи као што је Србија не даду се сакрити.
Већ од Бољевца идући Валакоњу настају Румуни. Или их човек срета путем, или их виђа у пољу на раду. Они се на први поглед распознају оделом, те их није тешко уочити. И одавде управо почиње наша екскурзија. Око 5 часова бесмо већ у Валакоњу и одседосмо у хладу пред механом. И у Валакоњу, као год и у свима скоро влашким селима, нарочито поред друма, где год смо пролазили, налази се по једна или по неколико механа по плану, које обично држе саме газде од зграде. То су обично мештани Румуни који су били умешнији, отреситији и вреднији од осталих; или су досељеници из вароши или из другог ког села, па су својом окретношћу, умешношћу око власти, облетањима око сељака, на рачун њихове лакоумности, запуштености, често пута и лености, умели да учине да се код њих потроши и последња пара, највише за ракију, коју Румуни тако радо, по ваздан, могу да пију; и да тако себи направе леп капитал,да постану најбогатији људи у селу, који тргују и на ситно и на крупно, који имају најбоље њиве, забране, ливаде и стоку. Носе се, а често пута и живе у кући, полуварошки, и ако их многи сељаци памте кад су били као и они. Па ни у селима која не бије друм није много боље. Гдешто су механџије силни богаташи, који у својим рукама имају све. Валакоње је велико село. По попису од 31 децембра 1900 оно броји на 2100 становника са 375 домова. Сем учитеља, свештеника, можда још ког досељеника и нешто Цигана, сви су остали становници у Валакоњу Румуни. Пред механом застадосмо неколико сељака и ја са њима отпочех разговор. Некад су, причаху ми сељаци, Валакоње и Подгорац чинили једно село, које се звало Паралово, и које је било на самоме Тимоку, на месту које се и сад зове Паралово. Кад су некад Турци ударили на овај крај, становници се Паралова разбегну и једни отидну те населе данашњи Лодгорац, а други отидну у долину уз садашњу Валакоњску реку у којој је било много ивовине (јовине,алнус глутиноса). Долина се румунски каже вале (vаlе), а ивовина — ањин (аninn). И од вале ку ањин = долина са ивовином) постаде новоме селу име Валакоње.
И у Валакоњу, као и у свима румунским селима у Србији сви Румуни славе славу коју зову празник. У Румунији је слава непозната, а реч празник, која је постала од словенске речи празник, значи: 1 Festtag; 2. Leichenschmaus. 27 И Румуни у Банату имају славу и зову је такоће празник. Од обичаја у Валакоњу забележио сам још: Крајица (craiita=краљица). Овај обичај одговара нашем обичају краљица. У старије време за време Русалија (Тројичке недеље) ишле су у Валакоњу по селу „крајице", те су играле и певале. Пред њих су износили болеснике па су их оне дрмусале да би оздравили. Овај је обичај данас потпуно изумро, али га још многи памте. Потпуно се угасио пред српско-турски рат. Кољинда (соlinda, од латинске речи сalendaе значи у данашњем румунском језику божићна песма, Weinachtslied, а значи и идење од куће до куће ради певања божићних песама и добијања дарова). Овај обичај одговара нашим коледама. Врши се на Бадњи дан (ажун-аjun). Тога дана рано изјутра скупе се деца од 10—12 година, па узму у руке штапове које су им родитељи за то направили. Штапови се ови нарочито ошарају тиме што им се огули кора, да остане само чиста белина, па се око ње у виду спирале, као пантљика, омота лика и тако се држи на ватри, те она места на којима нема лике поцрне. Затим се лика скине и од врха штапа до дна остане црна шара, која се као спирала пружа око штапа. На врховима штапова направе се процени у које се метне беле и обојене вуне. Са тим штаповима зађу деца по селу од куће до куће, вичући непрестано: киу! киу! Кад наиђу у коју кућу певају:
Буна зео, ла ажун
П'нтру шас бун,
Калушеј, мјелушеј,
Вицелеј, пуршелеј,
Санатаће, богатаће,
Ој ла струнга,
