Дијалекти и српска књижевност Распадом Југославије дошло је до распада језика који смо, после Првог светског рата, градили заједно са јединственом државом
Вук Стефановић Караџић Фотодокументација „Политике”
Врање – После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, са изградњом јединствене државе, грађен је јединствени језик на основи динарске културе… То је довело до слабљења српског националног, културног и језичког идентитета… После распада Југославије, распао се и заједнички језик… Ово су неки од ставова учесника 41. „Борине недеље” у Врању чија тема је била посвећена дијалектима и српској књижевности.
Академик Драгослав Михаиловић подсетио је да је од 1981. године у више наврата упозоравао да ће распад Југославије изазвати и распад српско-хрватског језика. По његовим речима, још Вук Караџић је показао недовољно познавање српског језика и тек је у свом другом речнику из 1852. године поменуо један говор у нашем језику који дотле није спомињао и који није ушао у основицу његовог речника, а то је ресавски говор. Вук је тада обећао да ће да обиђе читав српски народ и да ће српски речник проширити уношењем речи из тих језика. Нажалост, ни он ни његови настављачи нису то учинили. Због тога смо дошли у врло неугодну ситуацију да 56 одсто српског становништва у Србији говори неким од дијалеката који није ушао у стандардни књижевни језик.
Нови идентитет – Углавном се рачуна да у Србији постоје три таква крупна дијалекта: један који иде долином Мораве и који се обично назива косовско-ресавским, други се простире дуж источне границе Србије према Бугарској, и један је у јужном делу Србије, рекао је Михаиловић. По његовом мишљењу, све ово је погрешно урађено за време лингвистичке владавине Александра Белића који је наслутио да је краљ Александар нагињао југословенској идеји, и који је са Јованом Цвијићем сматрао да треба пружити подршку југословенској идеји.
И Бојан Јовановић сматра да корени наших језичких проблема сежу до Првог светског рата, када је зачето профилисање нашег националног идентитета. После уједињења у јединствену државу, интелектуалци и научници попут Јована Цвијића и Александра Белића раде на стварању јединственог језика који је везан за динарско подручје, односно за динарску културу. У основ тог новог идентитета поверовали су Срби, одричући се свог реалног националног и језичког идентитета. Дошло је до потискивања српског језика. У посебно неравноправном положају у односу на динарско подручје, и у контексту целокупне српске културе, био је староштокавски говор који није никакав дијалекат, већ је то говор српског језика.
– Неоспорно је да су писци дијалекте користили на онај начин који је постао модел у српској књижевности и култури. Да је он легитиман потврђује обимна усмена књижевност на дијалекту, али и писана. Један од таквих писаца је и Матија Бећковић. На подручју Лесковца такав писац био је Раде Јовић, у Шумадији Раде Негришорац, у Врању Мирослав Цера Михајловић, на подручју Хрватске Зоран Вучић – каже Бојан Јовановић.
По мишљењу Радивоја Микића, српска књижевност недовољно добро осећа своје границе, што се види и по статусу појединих писаца.
Зборник са скупа – Мислим да данас на овим просторима, а и шире, нема културе и књижевности која би се одрекла књижевника какав је био Слободан Џунић. А наша култура и књижевност се годинама одричу таквог писца. И то писца који је, и пре Латиноамериканаца, у српску књижевност увео магијски реализам – каже Микић.
И Микић је приметио да су трагични догађаји последњих година српски језик и културу довели у потпуно нов положај. Српска књижевност је морфолошки осиромашена. – Ми више никада нећемо добити писца из Далмације, из Кочићевог завичаја, никада нећемо добити писца из читавих наших крајева који су учествовали у морфологији српске културе. Да ли у таквој ситуацији српска култура има права да се одриче било ког језичког израза и било ког писца, пита Микић.
Мило Ломпар је навео пример Стевана Сремца који се суверено користио различитим могућностима српског језика. „Ми данас можемо да поставимо питање да ли је он на исти начин писац ’Поп ћире и поп Спире’ и ’Зоне Замфирове’. Да ли је хумор као његова доминантна књижевна особина истоветан”, пита Ломпар.
Александар Милановић говорио је о трагичном историјату дијалекатске књижевности у 20. веку, оценивши да је код нас недовољно јасно одређен појам дијалекта и да се он везује за руралне говоре који одударају од књижевног стандарда.
Књижевна заједница „Бора Станковић” објавиће зборник са овог скупа.
Милан Момчиловић
[објављено: 29.03.2007.]
http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=23779&y=2007&m=3&d=29
