СРПСКИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ О СВОЈИМ ДИЈАЛЕКТИМА

[Paun]

          Жал на Вука
          Н. ТОМИћ, 28. март 2007

          Признање Вука Стефановића Караџића, изречено 1852. године, поводом штампања другог издања Српског речника, да осим говора које је узео за основицу свог речника, у Србији постоји и ресавски за који он није знао, још је предмет живе језичке расправе. 
          На то је прексиноћ у Врању, на Бориној недељи, говорећи о дијалектима и српској књижевности, главној теми овогодишњег скупа у част аутора "Нечисте крви", подсетио академик Драгослав Михаиловић. Напоменуо је и да је Вук није успео да одржи обећање како ће једнога дана, буде ли га послужило здравље, обићи цео српски народ и проширити речник српског језика речима из свих говора.
          - А, нису то урадили ни његови настављачи и данас смо у нелагодној ситуацији да 56 одсто становништва у Србији говори неким од дијалеката који нису ушли у наш Речник савременог српског језика, каже академик Михаиловић. 
          У Србији постоје три крупна дијалекта изван речника књижевног језика: косовско-ресавски, други на истоку према Бугарској и трећи,на југу Србије, где је и Врање. Учесници разговора у Врању, а осим Михаиловића то су били Бојан Јовановић, Радивоје Микић, Мило Ломпар и Александар Милановић, недвосмислено сматрају да су и дијалекти извор нове снаге и лепоте српског језика, утолико више што су на њима створена значајна књижевна дела. Бојан Јовановић је подсетио на, по њему, погубну идеју зачету 1917. године, када је Никола Пашић од српских научника и интелектуалаца затражио да допринесу развоју ујединитељских стремљења краља Александра. 
          - Последица је била да је за средиште тог новог националногх идентитета изабрано динарско подручје, а у језику новоштокавско подручје. У тај нови идентитет поверовали су и Срби, одричући се свог реалног националног, културеног и језичког идентитета - каже Јовановић. - Тиме је највеће штета нанета култури на југу Србије, ствараној на староштокавском подручју.
          Радивоје Микић показао је на примеру низа писаца који су стварали на дијалекту колико је српска књижевност изгубила тиме што их је склањала на маргину или чак потпуно уклањала из свог корпуса. Такви писци су Зарија Поповић, Анђелко Крстић, Глигорије Божовић, али и најпре и највише Бора Станковић.
          - Мислим да данас нема културе која би се одрекла писца какав је Слободан Џунић, који је пре Латиноамериканаца у књижевност увео оно што називамо магијски реализам - каже Радивоје Микић. 
Мило Ломпар показује како не постоје "непремостиве ни језичке ни менталитетске осећајне границе унутар српског културног и идентитарног простора".
          - И ако ми желимо да останемо, као култура, онда не смемо да пристанемо на налог времена који је увек ограничен и који на неки начин инсистира на забораву. Као што ниједно архиварење не може вратити живот, тако се ниједан живот не може ограничити само на време које се пред нашим очима одвија.

          СРЕМАЦ ПРЕЖИВЕО

          Један од писаца који је имао среће да буде прихваћен, без обзира на дијалекат којим се служио, био је Стеван Сремац. На његовом примеру и примеру његових великих дела "Поп Ћира и поп Спира" и "Зона Замфирова", у којима је употребио два различита језичка израза.
         
          ************
          Извор:
          ,,Вечерње новости", 29. март 2007.
          http://www.novosti.co.yu/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=101762&datum=2007-03-29

[Dezurni]

        Дијалекти и српска књижевност
        Распадом Југославије дошло је до распада језика који смо, после Првог светског рата, градили заједно са јединственом државом

       
        Вук Стефановић Караџић
        Фотодокументација ,,Политике"

        Врање – После стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, са изградњом јединствене државе, грађен је јединствени језик на основи динарске културе... То је довело до слабљења српског националног, културног и језичког идентитета... После распада Југославије, распао се и заједнички језик... Ово су неки од ставова учесника 41. ,,Борине недеље" у Врању чија тема је била посвећена дијалектима и српској књижевности.
        Академик Драгослав Михаиловић подсетио је да је од 1981. године у више наврата упозоравао да ће распад Југославије изазвати и распад српско-хрватског језика. По његовим речима, још Вук Караџић је показао недовољно познавање српског језика и тек је у свом другом речнику из 1852. године поменуо један говор у нашем језику који дотле није спомињао и који није ушао у основицу његовог речника, а то је ресавски говор. Вук је тада обећао да ће да обиђе читав српски народ и да ће српски речник проширити уношењем речи из тих језика. Нажалост, ни он ни његови настављачи нису то учинили. Због тога смо дошли у врло неугодну ситуацију да 56 одсто српског становништва у Србији говори неким од дијалеката који није ушао у стандардни књижевни језик.

        Нови идентитет

        – Углавном се рачуна да у Србији постоје три таква крупна дијалекта: један који иде долином Мораве и који се обично назива косовско-ресавским, други се простире дуж источне границе Србије према Бугарској, и један је у јужном делу Србије, рекао је Михаиловић. По његовом мишљењу, све ово је погрешно урађено за време лингвистичке владавине Александра Белића који је наслутио да је краљ Александар нагињао југословенској идеји, и који је са Јованом Цвијићем сматрао да треба пружити подршку југословенској идеји.
        И Бојан Јовановић сматра да корени наших језичких проблема сежу до Првог светског рата, када је зачето профилисање нашег националног идентитета. После уједињења у јединствену државу, интелектуалци и научници попут Јована Цвијића и Александра Белића раде на стварању јединственог језика који је везан за динарско подручје, односно за динарску културу. У основ тог новог идентитета поверовали су Срби, одричући се свог реалног националног и језичког идентитета. Дошло је до потискивања српског језика. У посебно неравноправном положају у односу на динарско подручје, и у контексту целокупне српске културе, био је староштокавски говор који није никакав дијалекат, већ је то говор српског језика.
        – Неоспорно је да су писци дијалекте користили на онај начин који је постао модел у српској књижевности и култури. Да је он легитиман потврђује обимна усмена књижевност на дијалекту, али и писана. Један од таквих писаца је и Матија Бећковић. На подручју Лесковца такав писац био је Раде Јовић, у Шумадији Раде Негришорац, у Врању Мирослав Цера Михајловић, на подручју Хрватске Зоран Вучић – каже Бојан Јовановић.
        По мишљењу Радивоја Микића, српска књижевност недовољно добро осећа своје границе, што се види и по статусу појединих писаца.

        Зборник са скупа

        – Мислим да данас на овим просторима, а и шире, нема културе и књижевности која би се одрекла књижевника какав је био Слободан Џунић. А наша култура и књижевност се годинама одричу таквог писца. И то писца који је, и пре Латиноамериканаца, у српску књижевност увео магијски реализам – каже Микић.
        И Микић је приметио да су трагични догађаји последњих година српски језик и културу довели у потпуно нов положај. Српска књижевност је морфолошки осиромашена. – Ми више никада нећемо добити писца из Далмације, из Кочићевог завичаја, никада нећемо добити писца из читавих наших крајева који су учествовали у морфологији српске културе. Да ли у таквој ситуацији српска култура има права да се одриче било ког језичког израза и било ког писца, пита Микић.
        Мило Ломпар је навео пример Стевана Сремца који се суверено користио различитим могућностима српског језика. ,,Ми данас можемо да поставимо питање да ли је он на исти начин писац 'Поп ћире и поп Спире' и 'Зоне Замфирове'. Да ли је хумор као његова доминантна књижевна особина истоветан", пита Ломпар.
        Александар Милановић говорио је о трагичном историјату дијалекатске књижевности у 20. веку, оценивши да је код нас недовољно јасно одређен појам дијалекта и да се он везује за руралне говоре који одударају од књижевног стандарда.
        Књижевна заједница ,,Бора Станковић" објавиће зборник са овог скупа.

        Милан Момчиловић
        [објављено: 29.03.2007.]
        http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=23779&y=2007&m=3&d=29

[virgil]

         у Шумадији Раде Негришорац

Zanjimljivo ime. Uporedi sa vlaskom odnosno rumunskom Negrişor ('mali crnomanjasti').

Podseca na druge takve slucajeve kao na primer Stangačilović, od vlaskog / rumunskog Stângaci ('levak') ili Florijanović, od vlaskog / rumunskog Florian ('iz cveća').

[Vlad]

Zanjimljivo ime. Uporedi sa vlaskom odnosno rumunskom Negrişor ('mali crnomanjasti').
Podseca na druge takve slucajeve kao na primer Stangačilović, od vlaskog / rumunskog Stângaci ('levak') ili Florijanović, od vlaskog / rumunskog Florian ('iz cveća').

Постоји село у Шумадији у Моравичком округу  под именом "Negrišori". То село је добило име по катуну Влаха и често га као доказ постојања Влаха са великим В у својим радовима помињу бројни српски историчари, лингвисти итд. Да не буде забуне, у том крају већ поодавно нема Влаха, већ само о њиховом присуству у средњем веку сведоче разни ојконими.

[whitegold]

pozdrav vlasima 8) ima dosta sela u sumadiji i okolini koja su vlaska...inace da kazem da cenim vas dijalekt,obicaje,kulturu :) i jedino sto mi se ne svidja je to sto,ako sam dobro primetila,svi omalovazavaju nasa 2 dijalekta(oprosite ja sam kosovsko resavski :D) sto je po meni jako ruzno,jer to je nas jezik i tako treba i da ostane!

[Paun]

jedino sto mi se ne svidja je to sto,ako sam dobro primetila,svi omalovazavaju nasa 2 dijalekta(oprosite ja sam kosovsko resavski :D) sto je po meni jako ruzno,jer to je nas jezik i tako treba i da ostane!

Ако сте нешто од тог и таквог омаловажавања приметили на Флоруму, који вам жели добродошлицу  :-* наведите то место па ћемо против виновника предузети одређене "мере"  ;) да му то више никад не падне на памет! Ако ико зна вредност дијалеката, онда су то Власи и Влајне!