Нада Радушки, Националне мањине у централној Србији
Институт друштвених наука, Београд, 2007.
[Из докторске тезе Наде Радушки издвојени су само фрагменти о језику. Текст значајнијих фуснота уметнут је у основни текст, одвојен угластим заградама и обојен другачије, а редни бројеви фуснота означени су подигнутим исписом.]
1.2.2. Матерњи језик (1953-2002)
Једно од „највидљивијих" етничких обележја, препознавајући знак и неодвојиви део националног идентитета, несумњиво је матерњи језик. Због тога је припаднике језичких заједница често лакше идентификовати од припадника националних, етничких или религијских група. Међутим, многе различите националности говоре истим језиком, као што се и у оквиру једне нације користи више језика, због чега језик није увек довољан критеријум за оцену припадности одређеној националности. Другим речима, извесне језичке разлике не нарушавају јединство националне припадности, као што ни језичке сличности не доводе обавезно до етничког јединства.
Матерњи језик, као важна етничка одредница, у већој мери је базирана на објективним факторима него што је то случај са националношћу. Имајући у виду да је национална припадност због субјективности критеријума приликом декларисања, променљива и нестабилна категорија, матерњи језик је објективнији показатељ.13 [13 Поједини аутори су покушали да примене тзв. објективне методе за одређивање националне припадности, при чему је управо матерњи језик представљао најважнији критеријум. Једно истраживање које је спроведено 1970-их година у Мађарској, са циљем да испита етнички састав становништва Барањске жупаније, указује на велики значај обележја матерњи језик. Наиме, због утицаја политичких и других околности, покушао се наћи објективни критеријум за одређивање националне припадности и то преко порекла (на основу матичне књиге) и знања језика предака. Приликом испитивања језика, статистичка јединица није било лице, већ домаћинство. Уколико само један припадник сваке генерације говори језиком својих предака, сви чланови домаћинства су сматрани за „чисте" припаднике те националности. Ако језиком предака говоре само чланови неких генерација домаћинство је сматрано за ,,прелазно". Служећи се објективним критеријумом дошло се до података о етничкој структури другачијој него према пописним подацима (Ištfan и др., 1977). [Стр. 21] ]
Комбинација језика и националности представља уобичајен начин сагледавања разлика између објективних етничких особина и субјективног опредељивања, односно степена подударности ова два обележја. Ипак, одговор о матерњем језику не треба схватити као „контролу" поузданости одговора о националној припадности, већ је то пре слика присутности и интензитета етничких, асимилационих и интеграционих процеса (Петровић, 1991).
Значај овог обележја нарочито је велики у мултијезичким заједницама, па је неопходно да буде покривено статистичким истраживањима. Већина европских земаља у својим националним пописима становништва прикупља податке о језику, као што су: матерњи језик (дефинисан као језик којим је лице проговорило у раном детињству), говорни језик (језик којим се особа најбоље служи), језик [стр. 21] комуникације (који најчеће користи у кући и на послу) и други, слични варијетети,који могу често имати само танку везу са националним пореклом.14 [14 На пример, у Швајцарској, као мултијезичкој држави, прво пописно питање се не односи на матерњи језик, већ на језик којим лице обично говори у кући и у школи (или на послу), док друго питање покрива језик на којем лице размишља и који зна најбоље. У Румунији се пописно питање односи на матерњи језик (језик којим је лице говорило у детињству), док у Мађарској поред питања о матерњем постоји и питање о говорном језику. У Словачкој се под матерњим језиком подразумева ,језик којим лице говори са својим родитељима", а у Бугарској језик који лице најбоље говори и којим најчешће комуницира у породици (Haug, Courbage, Compton, 1998).] Југословенска статистичка пракса покрива само први аспект - матерњи језик, мада су међународне препоруке да се у попис укључе најмање два питања у вези језика. У садржај свих пописа било је инкорпорирано питање о матерњем језику (осим 1948.) и то на основу објективног критеријума, док се се дефиниције у извесној мери разликовале.
Према методолошкој концепцији пописа из 1953. године, под матерњим језиком се подразумева ,језик којим лице у свом домаћинству претежно говори, односно језик који само лице сматра за свој матерњи".Оваква дефиниција пружала је могућност да лице не наведе као матерњи онај језик којим коминицира у свом домаћинству, као и да, уколико је у детињству научило два језика, може се слободно изјаснити који му је матерњи.15 [15 У коначним резултатима пописа из 1953 (као и 1961. године), примењена је следећа класифика ција матерњег језика: српски и хрватски, словеначки, македонски, шиптарски, бугарски, чешки, влашки, словачки, грчки, италијански, мађарски, немачки, пољски, влашки, румунски, русински, руски, турски, цигански, остали словенски језици, остали несловенски језици, и непознато.]
За разлику од 1953. године, у свим наредним пописима (1961, 1971, 1981, 1991 и 2002), матерњи језик се дефинише као језик који је неко лице научило да говори још у раном детињству, односно језик који лице сматра својим матерњим језиком ако се у домаћинству говорило више језика". За децу млађу од 15 година (односно 10 година у попису 1953) изјаву је давао један од родитеља или старатељ.
За дефиницију и класификацију матерњег језика су, такође, као и код националне припадности тражена мишљења одговарајућих друштвено-политичких организација. Посебно је приликом припрема пописа 1971. године, на српскохрватском говорном подручју матерњи језик био предмет многих политичких дебата, слично као што је била исполитизована опција изјашњавања лица у смислу регионалне припадности. Зато је, за разлику од претходних пописа где је у коначној класификацији наведена једнагрупа (српски и хрватски), у пописима 1971,1981 и 1991. године, овакатего рија обухватала четири модалитета: (српски, српско-хрватски, хрватски, хрватско-српски,), мада проширивање једне класификационе групе на четири варијанте, у суштини, није имало своју оправданост.16 [16 У класификацији матерњег језика у пописима 1971, 1981 и 1991 наведени су: српски, српско-хрватски, хрватски и хрватско-српски (као једна група), а затим следећи језици по азбучном реду: албански, бугарски, влашки, грчки, дански, енглески, јеврејски, мађарски, македонски, немачки, норвешки, пољски, ромски, румунски, руски, словачки, словеначки, турски, украјински, француски, холандски, чешки, шведски, остали језици, непознато.] [Стр. 22]
У бившој СФРЈ лингвистичка теорија нације имала је дугу традицију, али је било тешко идентификовати етничке групе према језику, јер су различите националности (Срби, Хрвати, Црногорци и Муслимани) говориле једним истим језиком. Исто тако, сви народи и народности имали су једнака загарантована права (по Уставу из 1974. године - члан 70) да слободно практикују свој језик и писмо, укључујући и наставу на матерњем језику, што „бившу Југославију сврстава у једну од ретких европских држава која није имала ни државни језик ни државну нацију" (Спасовски и др., 1993). Важећи устави, савезни, републички и покрајински, садржавали су бројне одредбе о језику народности, регулишући њихово коришћење на начин који је далеко превазилазио важеће међународно правне стандарде за заштиту мањина.
Дезинтеграција земље почетком 1990-их година и стварање нових држава на простору бивше СФРЈ, имали су за последицу промене у одлучивању о језику, при чему се јасно види његов значај у дефмисању нација. У последњем попису 2002. године, појаву нових националности или садржинска промена истих модалитета услед политичких одлука или методолошких решења, пратила је и другачија, промењена класификација матерњег језика. Главна карактеристика приликом шифрирања података јесте два одвојена модалитета (српски и хрватски), али су битно измењени друштвени услови утицали, поред диференцирање једног истог језика, и на појаву нових језика аналогно све екстезивнијој класификацији националности (на пример, цинцарски и сл.).17 [17 Коначна (детаљна) класификација матерњег језика према попису из 2002. године садржи чак 30 модалитета : српски, албански, босански, бугарски, влашки, грчки, дански, енглески, италијански, јеврејски, кинески, мађарски, македонски, немачки, норвешки, пољски, ромски (цигански),румунски, руски, словачки, словеначки, турски, украјински, француски, холандски, хрватски, цинцарски, чешки, шведски, остали језици и непознато.] Дакле, исти језик којим су говорила четири народа, након распада земље добија национална имена полазећи са становишта да је језик важно интеграционо средство и битан конститутивни елеменат нације. Мада свака нација има право да језик којим говори назива именом своје нације, ипак се морају имати у виду историјске околности и језичке законитости које не дозвољавају да се произвољно мењају стандардни називи језика. Српскохрватски језик добија национална имена, мада лингвисти сматрају да је то и даље један језик, без обзира на раздвајања из политичких разлога, у коме има само регионално условљених варијација. Диференцирање истог језика често је садржавало неке архаичне термине или је једноставно водило креирању новог језика (на пример, босанског). Што се тиче црногорског језика, који према мишљењу лингвиста представља варијанту српско-хрватског говорног језика упркос неким морфолошким и лексичким особеностима, често се истицало да порицање постојања тог језика значи негирање црногорске националне индивидуалности, као и с друге стране, да се појединим нацијама не може оспорити право постојања само зато што немају језик означен именом своје нације (Ичевић, 1998). [Стр. 23]
[...]
2.3. СТАНОВНИШТВО ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ ПРЕМА МАТЕРЊЕМ ЈЕЗИКУ И ВЕРОИСПОВЕСТИ
Испитивање се односи на релевантне националности Централне Србије према матерњем језику и вероисповести базирано на пописним податацима из 1953. и 2002. године. Два су основна разлога за такву, временски фокусирану, анализу: прво, у периоду од готово пола деценије колико је прошло између поменута два пописа јасно се могу сагледати све битне одлике, тенденције и промене у кретању тих основних етничких обележја. Друго, постоји велика методолошка усклађеност ова два пописа с обзиром да попис 2002. године, према примењеном коцепту сталног становништва, не укључује у укупно становништво лица на привременом раду у иностранству (осим оних до годину дана), а њихов број у попису из 1953. године није ни био статистички сигнификантан. Иначе, подаци пописа из 1991. године, у коме су, такође, фигурирала оба обележја нису компаративни са онима из 2002, јер поред методолошке неусклађености, званичне процене за непописана лица (албанске, муслиманске и ромске националности) према матерњем језику и вероисповести, нису рађене (за разлику од националне припадности) .
2.3.1. Матерњи језик и национална припадност (1953, 2002)
Матерњи језик представља једно од најважнијих обележја за анализу етничке структуре становништва. Такође, чини једну од битних одредница нације па је разумљив његов значај, нарочито у вишенационалним и вишејезичким срединама. Имајући у виду да је национална припадност, због критеријума субјективности приликом декларисања, променљива и нестабилна категорија условљена различитим факторима, матерњи језик је често поузданији и објективнији показатељ за осветљавање етничког порекла. То научно оправдава његову укљученост у садржај свих југословенских пописа. Повезивање матерњег језика и националности представља уобичајен метод сагледавања разлика између објективних етничких особина и субјективног опредељивања. Комбинација та два обележја даје прецизније и потпуније информације па се у одређеној мери може сматрати као коректив за националну припадност. [Стр. 53] Ипак, одговор о матерњем језику не може бити „контрола" поузданости одговора онационалном опредељивању, већ је пре показатељ присутности и интензитета етногенетских процеса. Неподударност која у извесној мери постоји између језичке и националне припадности последица је у првом реду различитих асимилационих кретања. Тако, поједине националности приликом декларисања могу прећи у други национални корпус, али не и у погледу изјашњавања о матерњем језику. Насупрот томе, мале просторно дисперзивне етничке групе које живе раштркано на национално хомогеном подручју могу задржати своју националност дуже или краће време, али прелазе са „изворног" матерњег језика на други тј. преовлађујући језик средине, што у већини случајева коначно води и ка промени етничке припадности односно ка асимилацији (Петровић, 1991).
Карактеристично је да су у случају непоклапања матерњег језика и националне припадности, жене релативно заступљеније него мушкарци, што указује на оправдану претпоставку да, на пример, у мешовитим браковима, жене чешће мењају националност наводећи националну припадност мужа као своју, док је то ређи случај када је реч о матерњем језику, јер је то објективније и стабилније обележје.
Питање о матерњем језику било је укључено, као што је већ речено, у садржај свих југословенских пописа (од 1953.), што омогућује упоредивост података упркос неким мањим пописно-методолошким изменама. Мада су пописи имали у начелу иста решења када је реч о дефиницији и критеријуму, тешкоће за детаљнију анализу јављају се првенствено због различитих класификација матерњег језика, као и приликом укрштања података о језику и националној припадности. Појава нових националности или садржинска промена истих модалитета услед политичких одлука и методолошких решења, узроковали су и другачију класификацију матерњег језика. Исто тако, битно измењени геополитички услови утицали су, између осталог и на диференцирање једног истог језика на више „нових". Али, без обзира на поменуте проблеме због неуједначености обележја и непотпуне упоредивости, пописно-статистички подаци о матерњем језику пружају важне информације о етничкој слици и насталим променама, а нарочито на различито изражене процесе асимилације мањих етничких заједница, или пак процесе етничке диференцијације код других.
Главна одлика пописне класификације матерњег језика из 1953. године (уједно и битна разлика у односу на попис из 2002. године) јесте у погледу модалитета српског тј. хрватског језика који су исказани под једним заједничким називом („српски и хрватски језик"). Класификација је садржала и две категорије („остали словенски језици" и „остали несловенски језици") које су коинцидирале са идентичном класификацијом националности, при чему је највећи методолошки недостатак што су Роми сврстани у групу „остали несловени", па их није могуће посебно пратити. Такође, поређење података који се односе на Југословене није релевантно, јер у попису 1953.године („Југословени-неопредељни") чине их претежно Муслимани и мање етничке заједнице југословенског порекла, док 2002. године, Југословени представљају посебан модалитет националног декларисања. [Стр. 54]
Анализа укупног становништва Централне Србије по подацима, из 1953. године, показује да је 4,1 милиона (91,2%) навело „српски и хрватски језик" као свој матерњи (табела 8 ). На другом месту је влашки језик за који се определило 198,8 хиљада (4,5%), а затим бугарски са 55,9 хиљада лица (1,2%). Очигледно је да састав становништва према матерњем језику у великој мери се поклапа са етничком структуром у том периоду.
[...] Код Влаха, матерњи језик је често прецизнији показатељ њихове бројности и популационе динамике. Према пописним подацима из 1953. године, број Влаха (28,0 хиљада) значајно је мањи од броја лица која су изјавила да им је матерњи језик влашки (198,8 хиљада), што имплицира на промену националне припадности (најчешће као Срби), док су код изјашњавања о матерњем језику били стабилнији у свом опредељењу. Иначе, у структури Влаха према матерњем језику 99,5% се декларисало за влашки, док остали језици нису заступљени. [Стр. 55]
[...] Код влашког језика могу се запазити значајне промене у односу на пет деценија раније. Мада је број лица са влашким матерњим језиком већи него укупан број Влаха, то је у мањем раскораку него приликом пописа 1953.године, што указује на њихово све чешће опредељивање за влашку националност. Од свих лица којима је овај језик матерњи, две трећине су Власи, а готово једну трећину чине Срби. Велика већина од укупног броја Влаха навела је влашки (92%), на другом месту српски (7,7%), а тек потом румунски језик (0,3%) који, упркос великој сличности, не доживљају као свој матерњи језик. [Стр. 59]
[...] Национални проблеми и етничке конфронтације нашли су најплодније тло на простору Балкана, али нису непознати, упркос високим стандардима поштовања људских права, ни у демократским западноевропским земљама. Међутим, иако по својој озбиљности заслужују посебну пажњу, остају готово искључиво у њиховој надлежности, за разлику од држава у транзицији које су у фокусу интересовања и интервенисања међународне заједнице. У развијеним државама начин регулисања мањинског питања условљен је, поред бројних фактора историјско-политичке природе, у великој мери и положајем те државе на светској економској и политичкој сцени. Тако, неке од њих заступају принцип јединствене нације и не признају својим грађанима никакво друго етничко порекло осим припадања сопственој нацији, инсистирајући на начелу правне једнакости свих држављана и демократских процедура одлучивања (нпр. Француска). Неке државе не познају категорију националних мањина нити матичних држава, већ само грађане који говоре различитим језицима, при чему се недискриминација осигурава тако што им се омогућава коришћење њиховог језика (нпр. Белгија, Швајцарска, Финска и др.). Поједине земље, у којима су етнички конфиикти најизраженији, признају постојање различитих националности (без обзира да ли их дефинишу као националне мањине), а етничке проблеме настоје да реше у оквира билатералних споразума, децентрализацијом или путем различитих облика аутономије (нпр. Шпанија, Велика Британија, Италија и др.). У свакој од ових земаља постоје специфични модели коегзистенције већинског и мањинског народа, па се не може говорити о једном универзалном моделу који би важио за све земље. Такође, имајући у виду сложену детерминистичку основу узрока етничких конфликата, тешко је наћи образац према којем би успешно решен етнички проблем у једној земљи могао да се „пренесе" на драго подрачје, а посебно не на специфичан балкански простор.
Положај и права националних мањина због политичких, историјских, географских, културолошких и драгих околности, увек су били од великог значаја и интегрални део међуетничких односа и у Србији. Решавање питања мањина важно је не само са аспекта демократизације земље, већ и са становишта нормализације односа са суседима и интеграције у међународну заједницу.
У бившој СФРЈ, равноправност и заштита права мањина били су на високом нивоу и остваривали су се у пуном обиму, при чему се права великих мањина фактички нису разликовала од права југословенских народа. Драгим речима, социјалистичка Југославија представљала је државу-модел за успешно правно уређење и добар положај националних мањина. Достигнут степен једнакости и заштите колективних права мањина био је на завидном нивоу, а уставно-правна заштита је обухватала широк спектар права имплементирана у пракси. [Стр. 183]
[...] Може се рећи да ће у будућности мањинска политика, базирана на поштовању посебности унутар јединства и јединства у различитости, зависити од развоја демократских процеса и успостављања демократских институција, што треба да омогући остварење људских и мањинских права у једном мултикултуралном друштву. Поштовање права мањина је услов за даљу демократизацију и стабилност државе, али и за смањење етничких тензија и конфииката. Модел асимилације треба да буде замењен културним плурализмом који омогућава мањинама да сачувају сопствене етничке, верске и културне особености, што не искључује потребу њиховог успешног интегрисања у друштвену заједницу.
Због тога су добри међуетнички односи и мере које подстичу разумевање, компромис и дијалог између већинског и мањинског становништва, неопходни у сваком мултиетничком и мултикултуралном друштву. Положај мањина данас представља изазов концепту етничке толеранције, једнакости и демократичности, а поштовање мањинских права и лојалност националних мањина држави у којој живе, претпоставка су за равномеран демографски и стабилан политички и економски развој сваке земље. [Стр. 185]
