Flora Radu
DIJALEKTOLOŠKI PROFIL RUMUNSKIH BANATSKIH GOVORA SA VRŠAČKOG PODRUČJA
Novi Sad, 1962
Sa jezičkog plana - budući da je ovaj stalno primaran - kad se radi o srpsko-rumunskim odnosima, sve se prenosi dalje, na širem polju zbliženja literarnih i uopšte zajedničkih kulturnih tačaka u prošlosti izmedu ova dva naroda. Dobri susedski odnosi su jedan doprinos više svemu ovome. Na nekoj široj osnovi ovo ide dalje do hipoteze slovensko-rumunske simbioze koju predpostavljaju neki naučnici (tako, na primer, P. Skok tvrdi negde da se rumunski jezik "morao razvijati na Balkanu u simbiozi sa slovenskim jezicima", JF IV, 225; naučnu argumentaciju za južnodunavsko poreklo rumunskog naroda i jezika dao je u poslednje vreme u sintetičkom obliku kod nas Henrik Barić, Lingvističke studije, Sarajevo, 1954, 30-34 pass.; sada i u Istoriji arbanaškog jezika istoga, Sarajevo, 1959, 55-56, 59). Ako samo letimično pređemo pogledom preko karte Rumunije, pašće nam u oči namah činjenica da je pretežni deo geografskih naziva, toponima, ovde slovenskog porekla i da su se oni kao takvi održali do današnjega dana: Bistrica, Jalomica, Plenica, Trnava, Radovan, Ostrov, Trgovište, Ruska, Putna, Prahova, Dîmboviica itd. (u poslednje vreme I. Iordan, Nume de locuri romîneşti pe teritoriul R.P.R., Bucureşti, 1952, pokušava da sakupi priličan broj toponima koje smatra "rumunskim", ali je većina njih svakako mlađega datuma; v. i prvo izdanje ove studije, Rumänische Toponomastik, Bonn-Leipzig, 1924-1926). Tako da su slovenski tragovi ostavili ovde dubokih tragova; uostalom, o gustini slovenskog stanovništva na severu od Dunava svedoči i činjenica da je predeo današnje Oltenije tamo negde u VI veku nazvan Sclavinia (i danas se Muntenija zove slovenskim nazivom Vlaška, a uža Oltenija, Mala Vlaška). Rumunski filolozi takođe prihvataju slovensko-rumunsku simbiozu na dakorumunskom tlu, simbiozi kojoj je usledio period dvojezičnosti i pretapanja Slovena u Rumune, u vremenu između VI-XII veka, a kao rezultat ovoga ostali su značajnl slovenski relikti u rumunskom jeziku (v. npr. A. Rosetti, BL XI, 64. i dr. ili u Mélanges de linguistique et de philologie, Copenhague-Bucarest, 1947, 334. pass.; u poslednje vreme v. i II izd. autorove knjige o južnoslovenskim elementima u rumunskom jeziku, Influenţa limbilor slave meridionale asupra limbii romane, Bucureşti, 1953, 11-27, i pass.). Slovenski elementi u rumunskom jeziku, naročito u leksici, vrlo su razgranati, tako da je A. de Cihac još u poslednjim decenijama prošloga veka konstatovao u svom poznatom etimoloăkom rečniku (Dictionnaire d'étymologie daco-romane: Éléments slaves, magyars, turcs, grecs-moderne et albanais, Francfort sur Mein, 1879) da je dve petine [str. 16] reči u rumunskom jeziku slovenskog porekla (ipak, o relativnosti ove cifre i dokazima Hasdeua i, drugih posle njega o ovome pitanju, v. u mom članku Sterija i problem slovenskih leksičkih elemenata u rumunskom jeziku, ZFL I, naročito str. 141-144). Neki su čak išli tako daleko da su zbog ovoga o dricali rumunskom jeziku karakter romanskog jezika uopšte (v. o tome napr. I. Popović, Istorija srpskohrvatskog jezika, Novi Sad, 1955, 43). S druge strane, ne samo južnodunavsko poreklo rumunskog jezika (o čemu, među ostalima, nedvosmisleno pokazuju skoro dve stotine reči zajedničkih rumunskom i albanskog jeziku, a koje se ne mogu timačiti isključivo predromanskim, tračkim supstratom; na južnodunavsko poreklo ukazuju, sa raznim varijantama, i rumunski filolozi O. Densusianu, S. Puşcariu, i specijalno A. Philippide) već i dalje prolongacije rumunskih etničkih elemenata na Balkanskom poluostrvu tokom čitavog srednjeg veka u vidu poznatih Vlaha, čobana i nomada koji su sa svojim stadima krstarili duž celog Poluostrva, ime Vlah dobivši specijalno značenje (o "Vlasima kjelatorima", tj. putujućim Vlasima, govore i izvesni članci Dušanovog zakonika). Od ovih su u srpskohrvatskim govorima, na celoj teritoriji Jugoslavije, ostali poznati pastirski termini rumunskog porekla (stvar poznata u năuci; pored studija P. Skoka u ZRPh i ASPh, v. iscrpan i sintetički pregled ovih leksičkih elemenata kod S. Puşcariua, Studii istroromâne, Bucureşti, 1926, II, 277-297; od novijih stvari i priloga o ovom pitanju v. I. Popović, Contribuţie la studierea cuvintelor sîrbocroate de origine romineasca, LUM. IX, 3-4, 1955, 73-83; o Vlasima v. takođe i JF XX, 162, 492. i dr.; takođe i P. Skok, Osnovi romanske lingvistike I, 6-9; najiscrpnija studija o ovome pitanju je međutim još uvek knjiga K. Kadleca, Valaši a valaške právo v semich slovanskych a unherskych, Prag, 1916, 528 str.) - Ovi pastirski termini rumunskog porekla pružaju nam lepu pouku i u vezi sa pitanjem interjezičkih i interdijalektalnih odnosa; naime, ako se izvestan narod specijalizovao u nekom životnom domenu, kao što su Rumuni bili na Balkanu odlični pastiri (tako, na primer, i u albanskom reč remer < romanus, a koju neki dovode u vesu s român, označava "čobanina"), u tom slučaju susedni narodi preuzimaju terminologiju iz te struke od dotičnog naroda (v. o tome moje saopštenje na I međunarodnom kongresu opšte dijalektologije u Louvainu, Dialetti di varia origine in contatto - upor. Premier Congres International de dialectologie generale, Programme, renseignements, résumés des Communications, Louvain, 1960, 60, 70, 83-84; ceo tekst saopštenja izići će u Actes du Premier Congres International de Dialectologie generale, Louvain, du 21 au 25 aout; Bruxelles, Ies 26 et 27 aout 1960; u zadnje vreme preduzeo sam sa jednim kvestionarom od 99 pitanja iz oblasti ovčarstva anketu u 17 srpskih tačaka u južnom Banatu, te već sada mogu reći da sam našao mnogo lepih primera u prilog pitanju pastirske terminologije rumunskog porekla u srpskim banatskim govorima). [Str. 17]
[...]
Jezičke uzajamnosti su međutim te kojih ima u najvećem broju, naročito što se tiče slovenskih (u okviru južnoslovenskih) elemenata u rumunskom jeziku i one se mogu pratiti još od najstarijih vremena. Od impozantne proporcije od dve petine rumunske leksičke građe slovenskog porekla, prema Cihacu, nabrojeno je oko 5800 reči južnoslovenskog porekla (upor. A. Rosetti, Mélanges de linguistique et de philologie, 333). Slovenski uticaj na rumunski jezik ne ograničava se samo na leksiku, već i na neke fonetske pojave, kao preuzimanje glasa h (koji je nestao jošu vulgarno-latinskom periodu) ili pak mene morfološke crte: vokativ na -o, broj sutǎ »100« (kao i kalkiranje sistema brojenja) ili pak lična zamenica u akuzativu mine < mene. Po Rosettiu (Influenţa limbilor slave meridionale itd. 31-33, pass.) slovenski je uticaj učinio da se u rumunskom jeziku sačuvaju neki padežni nastavci kod imenica ili da se očuva srednji rod (ukoliko postoji u rumunskom jeziku srednji rod kao takav) ili pak postojanje nekih glagola refleksivnim po slovenskom uzoru, odnosno početak diferenciranja glagoslkih apsekata (v. i primedbe I. Popinceana u GSP I-1, 216-220). Neosporno je dalje i to da je sistem derivacije u rumunskom jeziku (naročito obilje slovenskih sufiksa) manje-više slovenskog tipa, što daje rumunskom jeziku posebno mesto među romanskim jezicima.
Koliko je dubok slovenski uticaj na rumunski, mogu poslužiti kao dokaz reči koje Şǎineanu naziva »izrazima od milja« (Dicţionar universal al limbei române, VIII izd., Craiova, b.g., str. XXVI) koje su takođe slovenskog porekla: dragoste, iubire »ljubav«, milǎ, necaz »nevolja«, vesel, prieten itd., a koje zadiru već u afektivni život naroda i njegove najtananije žice.
Što se tiče romanskog, odnosno rumunskog uticaja na srpskohrvatski u okviru ovoga, on je svakako mnogo manji. No ipak nije za potcenjivanje. Videli smo da se ovaj odražava u pastirskoj terminologiji i, što je još važnije, gotovo na celoj jugoslovenskoj teritoriji (naravno [str. 23] da je bilo preterivanje i tu; tako, na primer, studija G. Pascua, Rumänishe Elemente id den Balkansprachen, Genève, 1924; v. i Barićev prikaz u Arhivu sa arbanašku starinu i etnologiju II, 1924, 392-402), a sve u vezi sa srednjovekovnim Vlasima i njihovim migracijama sa stadima duž Balkanskog poluostrva. U vezi sa istim se svakako imaju dovesti, kaopastirska staništa, imena nekih planina i planinskih vrhova, kao Durmitor, Visitor, Romanija i dr. Vlaških imena nalazimo svakako i u srednjevekovnoj antroponimiji, kao Đin, Bun, Negrun, Šerban, Bukur i dr. (upor. S. Stanojević, Lična imena i narodnost u Srbiji srednjega veka, JF XX, 379-390). Rumunske su reči prodrlei u tajni jezik zidara, kotlara i drugih zanatlija, ne samo u Srbiji već i u Bosni i drugde; tako karne "meso", biserka "crkva", skutura "krasti", (rum. scutura "istresti"), are "ima", nare "nije", (u stvari, rum. nu are ili n-are "nema") ( S. Trojanović, Prilog tajnim jezicima, JF V, 222-226). Ovde bi još valjalo dotaći i listu toponima, među najinteresantijima, a koje Skok izvodi iz rumunskog, kao Smederevo < Sîmedru "Sveti Đorđe" [sic ?], Ligatu (u blizini Foče) <legat "vezan", Bunovi (kod Foče) < bun, Magura (Crna Reka) < mǎgurǎ, Kotnata (kod Knjaževca) < curmaturǎ "kraj, svršetak" i dr. (upor. ZRPh XXXVIII, 544-593 - v. i ocenu H. Barića u JF III, 223-224). Dalje, Skok se bavi i srp.hrv. suf. -onja, ) koji bi proizašao iz hipokorističkog ru. suf. - oiu (< lat. -oneu) i, naročito, rečima na -ul, koje proizilaze verovatno iz rumunskog vokativa na -le, kao Radule, Sekula, Mikula itd. (JF IV, 224-227). U leksici, pored reči preuzetih po svojoj prilici iz balkanskog latiniteta kao košulja < cassulla, račun < ratione, pogača < fogacea, breskva < persica (P. Skok, Osnovi romanske lingvistike I, 130), tu imamo i reči očito rumunskoh kao frula < rum. fluer(ǎ) (ibid. 8. Drugi autori (S. Puşcari u, Die rumänische Sprasche, Ihr Wesen und ihre volkliche Prägung, Leipzig, 1943, 392-393), ili nav. Studii istroromâne istoga, II, 274; takođe i E. Petrovici u DR VII, 175) dodaju dužu listu i drugih reči, među kojima: bešika, ker (< rum. cine, sa rotacizmom), čutura i dr. ili reči iz srbijanskih govora oko Kraljeva, Leskovca i Niša, brnza, galbin, krculja; takođe i interesantno kalkiranje reči činiti u smislu "vračati, bajati", a pod uticajem identičnog rumunskog glagola. [Str. 24]
[...]
Međutim, na zbijenijem prostoru dijalekatskih kontakata ove su podudarnosti i uzajamnosti svakako još tipičnije, punije i izrazitije. Tako su, na primer, tzv. šopski srpski govori sa gubljenjem deklinacije kao izrazitom crtom, tumačeni time da su se razvili na prvobitno romanskoj teritoriji, preciznije, rumunskoj (teorija van Wijka, upor. I. Popović, istorija srpskohrvatskog jezika, 65-66). [Str. 25]
