ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА: КОБИЉЕ (МЛАВА)

[Paun]

               Љубомир Јовановић               
               МЛАВА, "СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК", V, Београд, 1903, стр. 422-424

               Кобиље
               (По извештају г. Драг. Глишића, учитеља)

               Положај села. - Село се налази на једном таласастом платоу. Насред села извире поточић, који залива целу доњу половину села. С обе стране опкољавају село два потока: с десне - Товарија, а с леве Строш, који се испод села на 8 мин. састају. Куће су сеоске на жутој иловачи. Куће у горњем делу села су на црници.
               У селу има 8 чесама зиданих и 2 извора са којих се пије вода, али има и бунара.
Тип села. - Кобиље је село збијено, али није подељено на крајеве. Мале се зову према породицама, као: Дешјани, Рофани, Кондаџије, Адамоњи. Куће сеоске су разбацане без икаква реда, али се ипак виде две главне улице и један крак.
               Салаши. - У селу има око 120 салаша. Они су растурени и нигде нема 2-3 салаша заједно. Најдаљи салаш је 1 сахат, а најближи 20. мин. од села далеко.
               Приче о имену села. - О имену села прича се ово: »Овде су биле четири спахије: један у Старичини, један у Ерници, један у Селишту, а један у Товарији. Овај у Товарији посвади се са оним из Ернице и онај као надмоћнији почне да гони онога из Товарије. Овај му из освете учини неку штету, па брже боље натовари на неку кобилу своје огромно благо, па се упути ка Градишту, али кад дође до једне воде, кобила падне и крепа, па се од тога доба ово место прозове Кобиље.
               О постанку села. - Старац, Драгомир Пауновић прича да зна кад је у селу било 20 кућа. Ово су, вели он, староседеоци. Најстарија је породица његова, која се зове Кондаџије; а назвали су их тако Турци по томе, што је неки њихов предак правио кундаке за пушке. После ње по старини долази породица Адамоњи. Сви остали су досељеници из Звижда. Пореча и Аустрије, а има неколико кућа и из трнског округа, али су оне новије по времену досељења. Ови досељеници из трнског округа већ су се повлашили.
               Сви су обичаји српски, а говор је влашки. У ствари село је постало од старог Кобиља, Ернице и Товарије. Кад су Турци владали Србијом људи су гледали да су што даље од њих, па су бежали у потоке и долине пошумљене, а склоњене од путева. Ну када је Србија ослобођена од Турака, људи су увидели да је тешко живети кад су један од другог удаљени, па неки из Кобиља направе на данашњем месту у средини садањег села неку крчму код две чесме. Турци трговци пролазећи овуда свраћали су у ову крчму и пред њом су лучили овнове и вепрове. Ту је долазила и власт, кад је имала што да саопшти народу. Овде се подигну и неки дућанчићи, касапница и још две-три куће и тако се створи центар за ова три села. Како је ово место било најближе старом  Кобиљу, прозову га Кобиље. Доцније су почели долазити и они остали из Ернице, Кобиља и Товарије. Прво су дошли Ерничани, па Кобиљци и на послетку они из Товарије. И сад се зна, који су из кога од ових села. Деобом, намножавањем и досељавањем са стране село се доцније увећало и постало оволико, колико је данас.
               Из четвртог села Старичине, које је било такође у близини, људи су се одселили у Пореч. О томе се прича ово: Кад су се ова три села сјединила и начинила једно велико село, отпочели су да киње ове из Старичине, чинећи им штету и отимљући им имање. Због тога ови морадоше да напусте своје село и одселише се у Пореч. Чак је неки од тих из Пореча долазио да тражи дедовину по неким хартијама.
               Занимање становништва. - Сељаци се занимају поглавито земљорадњом, а стоку врло мало гаје, јер немају испаше. Главни је производ од земљорадње пшеница и кукуруз. Земља се обрађује доста рационално. Сваки домаћин има плуг гвоздењак, које граде мајстори у селу. Доста њих имају и остале справе, као: тријере, ветрењаче, плуг прашач, огртач и т. д. За пољске радове употребљују више коње него волове.
               Има сељака, који се занимају и занатима: дунђерским, дрводељским и то су досељеници из трнске околине, а има их и из Кобиља, који се одају ковачлуку. Има и дућанџија, који се занимају и трговином са свињама поред земљорадње.
               Сељаци не иду у печалбу. Они за себе веле: »Ми смо богати Стижани«.

[Dorin]

Veliki pozdrav postovani gospodin Durlic !
ovi forum ima veliko znacenje za istrazivanie i popularizacije Vlaha- Rumuna Srbii!!!

Un lukru tari important, sa facem kunoskuta informatia despre Romanii din Srbia !