ДРАГОЉУБ С. ПЕТРОВИЋ О ВЛАСИМА (1)

[Paun]

ВЛАСИ СЕВЕРОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
КАО ЕТНИЧКИ ЕНТИТЕТ

ДРАГОЉУБ С. ПЕТРОВИЋ

Отисак из публикације Положај мањина у Савезној Републици Југославије
(Научни скупови Српске академије наука и уметности, књ. LXXXIV,
Одељење друштвених наука, књ. 19, стр. 795-806)

Б Е О Г Р А Д
1996

               Становништво у североисточној Србији, које се назива Власима, први пут постаје предмет научно-публицистичког интересовања у другој половини XIX века. Спис Илије Пчелара „Окружие Краинско" из 1857. године има утолико значаја, што је то први, иначе мало вредни, етнографски прилог. Познати спис Милана Ђ. Милићевића „Киежевина Србија" даје податке забележене седамдесетих година, које су познији писци у недостатку првих извора обилато користили. „Србија" Владимира Карића, „Црна Река" Драгољуба Јовановића и „Црноречки округ" Стевана Мачаја такође пружају нешто података о влашком становништву Србије.
               Знатно се више о овом питању писало у XX веку, углавном у грађанском друштву. Најбогатији демографским, топономастичким и етногенетичким детаљима је рад Косте Јовановића „Неготинска Крајииа и Кључ". Мале етнографске и антропогеографске прилоге садрже радови Маринка Станојевића и Михајла Миладиновића. Најзначајније прилоге за етнографију и историју Влаха дао је Тихомир Ђорђевић. Но и његови радови су махом фактографског карактера у ком правцу је иначе имао више успеха. Нарочито му је значајна „Архивска грађа за насеља у Србији за време прве владе кнеза Милоша", а затим радови „Из Србије кнеза Милоша", део о Румунима и путопис „Кроз наше Румуне". Неколико више или мање значајних дела додирују или обрађују, само делимично, поједине компоненте овог проблема.
               У периоду социјалистичке Југославије после Другог светског рата мало се писало о Власима. Драгољуб С. Петровић је аутор неколико малих прилога. Последњих година је нешто веће интересовање за Влахе.
               Питање најбројније несрпске етничке групе у Србији није доживело посебну темељитију обраду ни у једној грани науке. Неки од постојећих историјско-етнолошких списа углавном имају изворну, али каткада и сумњиву вредност, јер су ауторима скоро редовно сметале политичке и националистичке предрасуде. Код других опет, изворна грађа је недовољна и несистематизована. Интересантно је да о Власима на десној обали Дунава нема значајнијих прилога ни у Бугарској, па ни у румунској научној литератури. Озбиљнији историјски или историјско-етнолошки приступ овом проблему неминовно би захтевао дужи научно-истраживачки рад.
               У Србији под Власима народ подразумева становништво североисточне Србије које се служи једним романским говором и издваја се неким особеностима у фолклору, начину живота и менталитету.¹⁾
               Проблем етничког карактера србијанских Влаха не може се разрешити без дубљег познавања историје и помоћних јој наука: етнологије, лингвистике, археологије, антропологије народа европског југоистока. Досадашња оскудна научна истраживаља дозвољавају нам да изводимо закључке који каткада имају само хипотетичну вредност.
               Наведено питање је у неразлучивој вези са проблемом етничког порекла племена и народности у средњем веку на територији даиашње Југославије, Румуније и Бугарске. Ова пространства су у раном феудалном добу (до краја XII века) била углавном или претежно, славизирана. На основу постојећих извора историчари закључују да је романизовано и грецизирано староседелачко становништво, иначе веома проређено још пре досељења Словена, под навалом ових последњих варвара у VI и првој половипи VII века било делом истребљено, делом потиснуто у јужну Македонију, Тесалију, Епир и залеђа Јадранског, Јонског, Егејског и Црног мора, а делом заостало у унутрашњости Балканског полуострва. То заостало становништво, потпуно или делимично романизовано или је и раније живело планинским сточарским животом, или је пред најездом Словена било принуђено да се повуче у планине и да се са земљорадње преоријентише на сточарски начин привређивања. Због тога, а и с обзиром на врло велике културне, верске, језичне, па и расне разлике, оно је неколико векова егзистирало углавном изоловано од словенских родова и племена, настањених поглавито по равницама, речним долинама и жупама.
               Временом, те су разлике нестајале, а етничко укрштање Словена и тих сточара, кроз читав средњи век називаних Власима, било је све јаче. Процес славизирања Влаха, када је већ једном почео, текао је извесним темпом, током средњег века. Влашки катуни, који су били мање изложени феудалној експлоатацији, постали су привлачни за кметове земљораднике. Забране средњовековних владара преливања меропаха у Влахе сигурно су уследиле због све чешће ове појаве. Свакако да су Власи у периоду развијеног феудализма (13-15. век), били и етнички углавном славизирани иа територији данашње Србије и северне Бугарске. Њихова имена, позната из повеља овог доба, била су претежно словенска. Под Власима се у том периоду не подразумева етничка скупина, већ посебан социјални слој, сталеж, са формираним обавезама према феудалној класи.
               Изванредно скроман осврт историјско-етнографске науке у Србији и Југославији на Влахе североисточне Србије дефинише ову етничку групу као српско-румунску мешавину. Као докази узимају се многе језичне подударности, сличности у начину живота, нпр. постојање задружног живота и код Влаха, ношњи, обичајима, народној књижевности (у мотивима, чак и личностима) и другим антрополошко-етнографским обележјима.
               Српски владари су први пут проширили своју власт па Браничево крајем XIII века и тиме укључили у српску државну заједницу становништво између Велике Мораве и Поречке реке, које је до тада било најдуже бугарског, мање византијског, а у најкраћем периоду угарског поданства. У раздобљу од 150 година, колико су, отприлике, ови крајеви представљали део српске државе, не можемо претпостављати нарочито јаке везе између Срба и романског становништва северно од Дунава, које у то време још није испољило своју експанзивну снагу. Њихове међусобне везе и утицаји су сигурно знатно ојачали доцније, и то више утицаји Срба па румунски живаљ, од турске инвазије у XV, XVI и XVII веку. Упливи српске деспотовине у Угарској, која је била носилац српске државне идеје и културе, на младе румунске државе су несумњиви, али нису довољно познати.²⁾ Опсежна пресељавања Срба преко Дунава, чак и преко Мориша, која су свакако била већа од онога што нам сачувани извори пружају, оставила су снажаи печат на затечено романско становништво, које их je највећим делом језички романизовало.
               Најзад, на територији до Велике Мораве, јужног Кучаја и Црног Тимока несумњиво да je јако разређено словенско становништво било изложено романизацији од стране дошљака са севера, чији су разгранати родови испољили снажну асимилациону моћ. О повлачењу многих српских родова довољно je истакнуто, иако не и довољно испитано и образложено, скоро y свим списима y којима ce говори о Власима.³⁾
               Чињеница да Власи североисточне Србије по својим расним, језичним, фолклорним, na и психолошким обележјима имају доста заједничког са суседним Србима, не може ce потпуно објаснити српским утицајем. Још давно пре 13. века, тј. пре него што je средњовековна Србија избила иа Дунав, процес стапања романског и словенског становништва збрисао je многа словенска племена y Карпатима. Никола Јорга, мада je своја дела писао с циљем да докаже искључиву аутохтоност предака Румуна y данашњој Румунији, збуњен je пред овим тешким аргументима: 1. термини пољопривреде код Румуна су словенски; 2. топономастика y Румунији такође je словенска.⁴⁾
               Северно од Дунава, још од краја XIV века, пресељавале су ce бројне масе из земаља бившег бугарског царства. Мада je главни правац ових сеоба био ка Украјини, Бесарабији, Молдавији и Влашкој, један део народа, углавном из Видинске кнежевине, y који je спадала и Тимочка Крајина, селио ce y Ердељ и Панонску низију. Ово словенско и словенско-бугарско становништво такође je оставило снажне трагове y новонастањеним пределима.
               У фолклору Влаха могу ce приметити разноврсни комплексни, каткада еклектични елементи, чије je порекло врло тешко одредити. Многи обичајни обреди вуку своје аутохтоно порекло.⁵⁾
               Обичај славе „празњик", постоји код свих Влаха y Србији.⁶⁾ Неосновано je славу код Влаха и Румуна објашњавати њеним простим преузимањем од Срба, или хипотезом да су румунизирани Срби од свега српског задржали само славу као фетиш. Истраживањем y Крајини и Кључу Коста Јовановић je дошао до значајних података. Сви влашки родови тврде да су им преци славили од незапамћених времена. Становници Михајловца имали су празњик и пре досељења. „Празњик" славе Румуни на левој обали Дунава, чак и они око Крајове и још даље на територији Мале Влашке.⁷⁾ Словенско порекло овог, a нe искључиво српског обичаја, je ван сумње.

               -----------------------
               ¹⁾ У југословенским земљама под влашким именом подразумева се најчешће етничко, затим социјално (данас више не) и конфесионално, увек инфериорно, обележје. У Македонији Власима се називају оазе неасимилованог романског стаиовништва, којих има и у суседним грчким и албанским областима. Италијани, као и Фурлани, су за Словенце Лахи. У Хрватској и Славонији, Босни и Херцеговини и Санџаку влашким именом муслимани и Хрвати називају православне Србе. У Далмацији приморци, и на копну и острвима, називају становнике свога залеђа Власима. У искључиво погрдном значењу влашким именом називају се Румуни у Војводини.
               ²⁾ Сам Николај Јорга признаје да је прва штампарија у Румунији дело бившег српског деспота монаха Максима који је неко време управљао влашком митрополијом. По Константину Јиречеку: Историја Срба, I, Београд 1952, стр. 413.
               ³⁾ Коста Јовановић: Неготинска Крајина и Кључ, стр. 116/7; М. Станојевић: Антрополошки преглед Тимочке крајине, Београд 1933, стр. 26/7; Т. Ђорђевић: Кроз наше Румуне, Београд 1906, сгр. 65/6; С. Мачај: Црноречки округ, Гласник Српског ученог друштва, 73, Београд 1892, стр. 147/8; Д. Јовановић: Црна Река, Гласник Српског ученог друштва, 54, Београд 1883, стр. 197.
               ⁴⁾ „Како je географска номенклатура y Трансилванији сигурно словенска, она je ипак, старог сарматског порекла. Само y овом смислу може ce, ипак, рећи да словенски уплив беше трајан и дубок." Н. Јорга: Историја Румуна и њихове цивилизације, Вршац, стр. 44. Види предговор овом делу Јована Радоњића.
               ⁵⁾ Чувено стрнџање, кога нема y Банату нити y свим влашким селима, свакако je одувек изазивало огавност код Словена. Кољинда (рум. colinda) вуче своје порекло свакако од латинских calendae. Коледе постоје и код становника источне Србије, Македоније и западне Бугарске. Сигурно нису словенски обичај. Познато падање русалија y занос y селимa Горњег Звижда je интересантан социолошки феномен до сада неиспитан, што уосталом важи за читаво етнографско богатство Влаха.
               ⁶⁾ У Војводини "празњик" je y обичају код Румуна y Глогоњу, Банатском Новом Селу, Бегејцима, Николинцима, a изгледа и y свим осталим селима југословенског Баната.
               ⁷⁾ К. Јовановић: Неготинска Крајина и Кључ, стр. 117. Сам начин вршења обреда код Влаха Унгурјана разликује ce од оног код Срба Тимочана утолико, што су жеље изражене приликом сечења славског колача усмерене код првих на богатство y стоци, a код других на добру жетву. Обред код Царана нијe ми познат. Код банатских Румуна помиње ce и жито и стока.

[Paun]

              Читави циклуси обичајног ритуала, јако прожетих сујеверјем, око свадбе, смрти, рођења, yпyћyje на претпоставку о заједничком словенско-романском пореклу Срба и Влаха (као уосталом и Румуна) са доминантном словенском компонентом.⁸ Тек y неким гранама фолклора новијег времена могу ce приметити чисто српски елементи.⁹⁾
              Топономастика y североисточној Србији иде y прилог претпоставци да романска компонента није доминантна y етногенези Влаха. Може ce приметити да je број романских топонима мали и да je новијег времена. Чак су називи планина и висова углавном словенски. Од око 165 влашких села колико их има y Србији, поуздано je да je само неколико добило назив од влашких досељеника.¹⁰⁾ Једино су ситни топоними, делови сеоских атара, влашким говором изражени, мада je велики део и ових словенски. Чак и y селима равног Кључа и Крајине, поред самог Дунава, где треба да y потпуниости важе Цвијићеви елеменити спајања и прожимања, око једне половине топонима сеоских утрина су словенског порекла.¹¹⁾
              У недостатку других поузданих извора, не сме ce потценити значај личних и породичних имена као доказног средства за разрешење питања о пореклу Влаха. Дошљаци из Румуније који су ce y раздобљу 1815-1839. пребацивали преко Дунава y Србију, најчешће имају календарска  црквена имена, затим романска, али доста тих имена до једне четвртине имају словенску основу.¹² У неколико унгурјанских села Т. Ђорђевић je 1905. године забележио имена од којих су око једне половине са словенским кореном, a другу половину чине црквена и романска народна имена.¹³ Данас сповенско-српска народна имена имају убедљиву превагу пад романским. Интересантно je да су код Влаха, као и код Срба источне Србије и Бугара y видинском Загорју, честа имена са словенским кореном и романским суфиксом „ul".¹⁴⁾
              За победу славизације или романизације пресудан je критериј језик, y првом реду његове синтактичке особине. Пошто су Словени прихватали романски језик (искварену латинштину) y етапама, прво као најамници, најзад као хришћани, романска синтакса je однела превагу, чиме je славизација устукнула пред романизацијом, што не искључује могућност да je Словена северно од Дунава било више од Романа. Румунски дијалекти од Буковине до Тимока су веома богати словенским речима и морфолошким облицима. Румунски Књжевни језик не представља ни један живи говорни дијалекат. Он јe резултат дискреционог латинизирања румунских дијалеката од стране румунске буржоазије, која je y општој тежњи за политичком оријентацијом ка западној Европи вршила стриктну романизацију државе и народа, сузбијајући нарочито словенштину. Румунске новине, публикације и књиге су тешко разумљиве, не само за наше Влахе, већ и за огромну већину простог народа y самој Румунији.
              Власи говоре дијалектом који je румунски по својим основним језичним особинама. То наречје je пуно словенских израза што ce нарочито oceћa код Унгуријана. Разуме ce да je оно примило и прима доста српских израза углавном од тридесетих година XIX века па наовамо, али свежији фонд речи неупоредиво je мањи од дубоког лингвистичког наслеђа словенског порекла, којим су и други румунски дијалекти одувек били прожети.¹⁵⁾
              Етничка група Влаха y Србији има своје две подгрупе Унгурјане, који су дошли из Угарске и Царане пореклом из Мале Влашке. Граница између ових иде од Кладова нa Мироч  Велики Гребен  Дели Јован  Тимок, тако да су само доњи Кључ и Крајина насељени Царанима.
              Највећа етничка стапања, асимилације и на овом подручју вршена су кроз дуги ранофеудални период, време конституисања средњовековних држава и народа, њиховог обликовања из племенско-жупске организације, те савеза, спајања племена.
              Питање аутохтоности или досељавање Влаха y североисточну Србију, y данашњем регионалном смислу, y досадашњим радовима само je делимично решено. Нема поузданих историјских извора који би омогућили решавање ове научне дилеме.
              Из времена постојања Видинске кнежевине или српске Деспотовине датира неколико повеља, аката који помињу већи број насеља на овом подручју чија je топонимија углавном словенска.¹⁶⁾ Према извесним подацима нa тлу западног дела Видинске кнежевине, данашње Тимочке Крајине 1365. године било je око 200.000 становника.¹⁷⁾ На тако густо насељеној територији могућности асимилације су веће него на подручјима раштрканих и изолованих насеља. Славизација je свакако на тлу јужнословенских држава уз наведене околности деловала снажно, али ce ипак не може тврдити да je тај процес био окончан. Није искључено постојање иначе виталног романског становништва по оазама, при чему су и географски фактори играли значајну улогу. Огранци карпатског планинског сплета између Млаве, Пека и Тимока чинили су мостобран између Балкана и Трансилваније преко кога су кроз читав средњи век струјале групе до катуна влашких пастира па и хајдука. Но многи етнички процеси из ранофеудалног периода су окончани y време развијеног феудализма, XII-XV век.
              Из доба под Турцима интересантни су неки дефтери с краја XV и почетка XVI века, који садрже имена неколико влашких села и њихових становника y Браничеву, видинском и смедеревском крају.¹⁸⁾ Житељи села Нелиговине y Браничеву, на челу са својим примићурима, носе словенска или црквена имена. Исти je случај и y пет влашких села "vilayeta Izvijd".¹⁹⁾ Затим, текст канумнаме, којим ce предвиђају феудалне обавезе видинских браничевских и смедеревских Влаха садржи углавном словенске термине.²⁰⁾
              Питање настанка Влаха y крајевима североисточне Србије y тесној je спрези са проблемом стварања румунског народа. Остављајући по страни питање да ли су за формирање Румуна као језгро послужили Дакоромани или балкански Романи, чињеница je да ce током ранофеудалног периода Романи y Румунији врло мало или уопште не помињу y историјским изворима. Простране равнице y Влашкој и Банату y овој епоси биле су насељене словенским земљорадницима, јако проређеним најездама Авара, Бугара, Мађара, потом Печенега и Кумана. Придошли балкански Романа и сточари са Карпата, још пре него што су ce измешали, били су једним делом етнички славизирани. Мање подложни феудалним оквирима и ратним пустошењима од Словена равничара, са ванредно снажним наталитетом, они асимилују Словене и друга племена y Ердељу по котлинама и речним долинама, a од XIV века, када су први пут створили чвршћу државну организацију, преплављују равнице Молдавије, Велике и Мале Влашке, Буковине, Бесарабије, Кришане, Марамушеа и Баната. Ипак, на основу многих посредних доказа, може ce поверовати да Власи, ма колико били експанзивни и лако покретљиви, све до друге половине XV века, нису могли да ce масовније селе на десну обалу Дунава, будући да ce до тада ни на левој још нису учврстили.
              Објаснити порекло Влаха y североисточној Србији веома je тежак посао. Досадашње тврдње о њиховом досељавању из Румуније y позном феудализму нису необориве.²¹⁾ Извесни знаци доказују на могућност постојања старијег романског елемента на овом подручју. Нису спорна велика пресељавања y време и после инвазије Турака Османлија y XV, па XVI и XVII веку, углавном y смеру од југа ка северу. За време ратова и буна део живља између Мораве и Тимока ce пресељавао преко Дунава чиме су ови предели делом опустели, делом попуњавани досељеницима из других крајева. Извесни подаци чине вероватном претпоставку да je овде било романског живља почетком XVI века.²²⁾ Новија истраживања указују да je постојање влашког становништва на овом тлу дуги низ векова сасвим могућ.²³⁾ Још пре великих сеоба крајем XVII века Евлија Челебија даје сведочанства y свом путопису. Дакле, 60-тих година XVII столећа славни Анадолац описује пајвећи град потоње Тимочке Крајине, Фетислам са његовом нахијом, где становништво „говори бошњачки и турски a знају и влашки".²⁴⁾
              Мада подаци указују да je влашког, романског живља било доста векова уназад, велики део Влаха je, с изузетком Кључа, присутан на основу досељавања из дакорумунских крајева, дакле преко Дунава. Још крајем XVIII века део популације североисточне Србије било je влашко становништво.²⁵⁾ Оно je делом било пореклом из Алмаша, Ердеља, левог Подунавља. Нема великих разлика y језику па и другим етнографским одликама између овог живља и становништва на левој дунавској обали, док су разлике језичке, етнографске y односу на македонске Влахе огромне. Свакако да je већ постојао известан слој влашког становништва, кога je један миграциони талас Срба са Косова око 1690. године затекао и делом србизирао.

               -----------------------
                ⁸ Већина обичаја носи словенски назив y вулгаризованом романском облику.
                ⁹⁾ Влашка женска ношња, препуна je косовског веза, нарочито на сукњама. Податак дао кусгос неготинског музеја Златица Јовановић (децембар 1956).
               ¹⁰⁾ Раније име села Давидовац код Кладова Џеџерац („они који су смрзнути"), Валакоње ("valea conie"  долина јове) код Бољевца и Грљан (по Гурлијану на левој обали Дунава одакле су оснивачи села дошли) код Зајечара.
               ¹¹⁾ Види К. Јовановић: Неготинска крајина и Кључ, посебни део.
               ¹²⁾ Т. Ђорђевић: Архивска грађа.
               ¹³⁾ Т. Ђорђевић: Кроз наше Румуне, стр. 54.
               ¹⁴⁾ Ова имена, нтр. Првул, Живул, Радул, која ce иначе сматрају старинским, код Срба и Бугара су чешћа по забаченим планинским селима и представљају несумњиве трагове романштине из ранофеудалног доба.
               ¹⁵⁾ Дубљим изучавањем румунских дијалеката филолози би сигурно дошли до интересантних открића итекако значајних и за историјску науку. Зар није интересантна језична особина Влаха, нарочито Унгурјана, умекшавања консонаната (миња, љимба, уместо мина, лимба), која je српском језику y мањој, и све мањој, мери својствена, када ce зна да je умекшавање ових сугласника својство словенских језика?
               ¹⁶⁾ Повеља деспота Ђурђа Бранковића, којом ce потврђује баштина челнику Радичу 1428/29. год. наводи y Браничеву и Кучеву низ села, међу којима „Власи радивоевци" и „Vlasi Košarna ou Koučevou". Споменик Српске академије наука, III, Београд 1890, cтp. 3.
               ¹⁷⁾ Константин Јиречек: Историја на Блгарите, Софија 1929, стр. 291.
               ¹⁸⁾ Бранислав Ђурђев: Исписи из дефтера за Браничево из ХV века, Историјски гласник, 34, Београд 1951, стр. 939.
               ¹⁹⁾ Исто, стр. 97.
               ²⁰⁾ Исто, стр. 99.
               ²¹⁾ Више нисам искључив као пре тридесет година када сам тврдио да ce постојање Влаха може објаснити само њиховим досељавањем из Румуније. Важнији моменти из историје настанка Влаха...
               ²²⁾ Натпис y лапушанској цркви y Црној Реци коју je подигао Јоан Радул „војвода и господин све земље угровлашке" датира из 1501. године. Љ. Стојановић: Стари српски записи и натписи, I, Београд 1902, стр. 122-123. Према неким изворима, нажалост изгубљеним, манастир Вратна je такође задужбина неког влашког властелина из прве половине XVI века.
               ²³⁾ Славољуб Гацовић у: Етимологија несловенских основа y ојконимији Видинског санџака ХV и XVI века, Зајечар 1993, тврди да постоји континуитет романског живља y Тимочкој Крајини још од досељавања Словена.
               ²⁴⁾ У кладовском (Фетислама) кадилуку тада je било 170 села тврди Евлија, Путопис, Сарајево 1973, стр. 173.
               ²⁵⁾ Године 1736. затечен je y Крајини једаи поп ca влашким књигама родом из видинског дистрикта. Прилози за историју Србије y доба аустријске окупацџје, Споменик САН LII, 183191. Ако ce дозволи могућност да je y видинском дистрикту било Влаха, тешко би ce могло замислити да je сеоба на десну обалу Дунава могла захватити само крајеве источно од Тимока. Затим, пo Епшелвицовој (Лангеровој) карти, још пpe масовног колонизирања североисточне Србије насеља на Дунаву y доњем Кључу, која су и данас влашка, упадљиво су бројнија и многољуднија. ПопИс пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира, Споменик САН XCVI, Београд 1948.
               ²⁶⁾ Нека српска села, као: Карбулово и Сиколе носе романска имена.

[Paun]

              Неколико доступних докумената омогућава да ce време и начин досељења већине влашког становништва y североисточну Србију учини извесним. У доба аустријске окупације целе северне Србије, 1718-1739. године Аустрија je вршила опсежно и планско колонизовање Војводине и Србије, јер je за њихово привредно јачање, ради предвиђеног рата с Турском, била јако заинтересована. Њени планови да део Србије под њеном влашћу привуче хришћанске становнике из Турске, како изгледа, нису ce обистинили,²⁷⁾ па je зато излаз тражен на другој страни.
              Извештај команданта темишварске управе Евгену Савојском од 20. октобра 1722. говори како je решен проблем насељавања источног дела окупиране Србије (Крајина, Кључ, голубачко подунавље, Звижд и Хомоље), који je био припојен темишварској администрацији:

              "II y a deux jours que je suis ici de retour de la visite des frontières du Timock et de Kutschein. J y ai trouvé tout en bon estât et ce qui m'a fait plaisir c'est la réussite des dispositions faites Testée, puisque'à présent ce pays commence à se peupler, y ayant plus de 2400 familles, au lieu que l'année passée il n'y avait pas plus de 800; tous les Knées généralement ont estré auprès de moi et m'ont assuré d'attirer tous leurs parents."²⁸⁾

              Нема сумње да ce овде ради о десељеним Власима из румунских крајева, што ce види и из записника о стању свештенства y Крајини и Кључу из 1736. године. Од 22 свештеника 10 je рођено y Каравлашкој, 1 y „Угровлахији" и 1 y Рибнику y Влашкој.²⁹⁾ У Мајданпеку je затечен 1734. године поп Шарбан Влах који „српски ни мало не знает".³⁰⁾ У истом извештају стоји: „Парохиа звиждска све Власи".³¹⁾ Пресељавање преко Дунава оставило je дубоког трага и на иначе врло богату, лирску народну поезију Влаха.³²⁾
              Ово насељавање Влаха извршено 1721/22. године дало je глобалну физиономију етничкој композицији источне Србије. Позније миграције становништва нису биле масовне или су имале привремен карактер, као y време ратова за ослобођење почетком XIX века. Однос 1:2 (800 затечених кућа према 1.600 нових) отприлике je и данас демографска слика Срба и Влаха y голубачко-хомољско-звишком крају и Крајини са Поречом и Кључем. Унутрашњим сеобама, као и познијим досељавањем из Румуније, влашке масе су ce рашириле или појачале тај елеменат ка југу и западу до Вршке Чуке, Тупижнице, Ртња, западних обронака Кучаја, па чак и до Велике Мораве.
              И поред многих инверзних и полиинверзних кретања романског и романизованог, као и словенског и славизираног становништва преко Дунава y оба правца, које отежавају сагледавање законитости миграционих токова, може ce запазити приличан прилив влашког становништва y крајеве североисточне Србије од времена аустријске окупације. Са јачањем државе и разбијањем иначе жилавих реликата родовскоплеменских одиоса пресељавања јужно од Дунава све су мање масовна, најчешће појединачна или по мањим групама. Србија, као уосталом и Бугарска, била je за Влахе имиграциона земља све до балканских ратова почетком XX века.
              Главним узроцима пресељавања Влаха y Србију сматрају ce разлози економске и политичке природе.³³⁾ Сигурно je да економско-социјална структура румунског друштва није свом далеко најбројнијем слоју, сељаштву, пружала могућност економско-социјалног развоја. Сељачко законодавство XVIII и XIX века, које je имало за циљ да поправи економски, социјални и правни положај румунског сељака, стварно je произвело супротан ефекат. Te мере државне власти редовно су биле праћене сељачким бунтовима, устанцима, хајдучијом и расељавањем.³⁴⁾ Државно уређење Влашке, односно Румуније, са тешким наметима становништву, општом корупцијом и злоупотребама y управи и судству, било je немоћно да измени социјалне односе. Економски, социјални и правни статус експлоатисаних слојева y Влашкој и Румунији, y првом реду сељака и Цигана, од средине XVIII века до потпуног укидања крепосног права 1917. године, био je најгрубљи, најконзервативнији и најнехуманији y читавој Европи. Положај румунских сељака y Трансилванији и Банату, који су били под Угарском, био je тек нешто повољнији.
              Живот слободних сточара горштака романско-словенске крви, који су ce нарочито тешко уклапали y феудални систем, са изванредно снажним наталитетом, укорењеним миграционим навикама, као и специфичним начином живота који je, y условима феудализма, обезбеђивао сигурну егзистенцију, можда y основи објашњава чудан феномен романизације пространих области на неколико стотина километара око Карпата. Ако прихватимо и основну хипотезу да Словени као и други етнички елементи лакше прихватају романске, него Романи словенске дијалекте, процес романизације до Тисе и Галиције, преко Дњестра и Дунава, изгледа знатно једноставнији.
              Интересантно je питање са каквим су наслеђем државно-правне и народносне идеје Власи североисточне Србије дочекали револуционарну прву трећину XIX столећа.
              Преци данашњих Унгурјана, који су живели y Алмашу, банатским планинама и Ердељу, свакако да нису имали разумевања за државу, коју сами нису створили. Живећи изоловани сточарским начином живота, увек ка што већем растојању од феудалног апарата и феудалне класе, од које су били одвојени и различитим језиком, експлоатисаној маси кметова сточара у Трансилванији феудална држава била je нарочито страна. За схватања те аморфне сгочарске масе, која je знала за организацију једино по катунима и родовима, такве категорије као што су „држава" и „народ" иису могле бити богатије од поимања родовско-племенског света.
              Само унеколико je другачији случај са Царанима. За становникс Влашке карактеристично je да су касно почели да живе државним животом. Без јачих државних традиција, често и без самосталности, са слабим државноцрквеним апаратом, y коме je туђински елеменат био знатан, Влашка кнежевина није могла код својих поданика створити већу приврженост. Безобзирно угњетаван од својих кнежева, бојара и фанариотског свештенства, живећи по бурдељима, влашки сељак, нарочито деградиран, слабо je марио за државну организацију, коју je имао прилике да упозна.³⁵⁾ Низак материјални и културни ниво влашког и уопште румунског сељака са своје стране je допринео што je он веома касно захваћен националним препородом. Може ce слободно констатовати да je до почетка XIX века осећај народноста код Влаха североисточне Србије био прилично неодређен и неоформљен, a идеја државности врло мало и позната и схватљива.
              Населивши ce на земљишту испресецаном планинским гребенима и клисурама, са врло лошим путевима, Власи су водили аутархичан живот са ниским нивоом производних снага и производности. У таквим условима изолованости и слабе насељености, чак и по ослобођењу Србије, није могло доћи до неке узајамности између Влаха. То je онемогућавала и подвојеност својствена родовско-племенском друштву.³⁶⁾ Колективна солидарност није ишла ван домена рода или села.
              Слаб развој робноновчаних односа и привреде уопште имао je за последицу неиздиференцираност друштва на влашком селу. Задржавање патријархалних односа није могло омогућити овом друштву стварање сопствене елите, какав је у београдском пашалуку био слој сточарских трговаца, a y Србији интелигенције,³⁷⁾ способне да поведе народ путем сопственог напретка. Власи нису могли створити своју грађанску класу ни y рудиментарном облику. Појединци, који су се еманциповали од своје средине, прихватали су српски језик и начин живота, потпуно ce утапајући y Србе. Угледнији и имућнији грађани за којима су ce масе поводиле нису били Власи, тако да oнe својих друштвених узора y условима капиталистичког развитка нису имали.
              Сва знатнија насеља на територији североисточне Србије по правилу су, и то одувек, насељена словенским становништвом.³⁸⁾ Непостојање сопственог градског средишта, коме гравитира непосредна околина, отежавала je могућност повезивања становништва и његовог афирмисања.
              Изразито револуционаран карактер догађаја почетком XIX века имао je преломне последице на конституисање националности код свих становника затечених y Србији по ослобођењу. За формирање националне свести од пресудног je значаја изградња таквих друштвених односа којима je била страна феудална хијерархија. Када ce сагледа значај збивања y тек ослобођеној земљи, који су онемогућили рестаурацију феудалних односа y Србији, окруженој државама y којима су сељачке масе и даље живеле под теретом кметских обавеза, може ce сматрати нормалним прихватање српског имена од свих житеља y Србији, без обзира на етничке разлике и посебне историјске путеве кроз читав средњи век. Слободна православна Србија, y којој je сељачки посед био неприкосновен, као нигде на југоистоку Европе, била je и за влашке досељенике „обећана земља". Нарочито старање српског књаза о влашким бегунцима из Влашке и Аустрије, којима су даване олакшице и привилегије, развио je и код њих oceћaj привржености и србофилства.

               -----------------------
               ²⁷⁾ Драгољуб Павловић, мада доста неубедљиво, услед недостатка извора, констатује да су хришћани из Турске y врло малом броју дошли, a било je чак многих случајева бежања хришћана из дела Србије под аустријском окупацијом y Турску. Глас С.А.Н. LXIV, стр. 6, 9, 68.
               ²⁸⁾ Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачког мира, Споменик XCVI, стр. 12, фуснота.
               ²⁹⁾ Прилози за историју Срба y доба аустријске окупације, Споменик, XII, стр. 183191.
               ³⁰⁾ Димитрије Руварац: Митрополија београдска, Споменик, XLII, Београд 1905, стр. 102.
               ³¹⁾ Исто, стр. 133. Најраније етнографско дело о крајевима Источне Србије 1857. године je забележило народну традицију да je "пола народа из Влашке пре 160 година побегло". Илија Пчелар: Окружие Краинско, Бгд. 1857, стр. 201. Народно предање je овог пута пребацило y времену за четврт века.
              ³²⁾ Аутентични стихови:

              Pjeljin bjeu, pjeljin mănink,
              Pe pjeljin mă sara kulk
              Pjeljinjasar injima
              Kar, ma trjeku Dunarja.
              Rasfakace pjatra lata
              Sa maj trjek Dunarja odata.

              Стихови y румунском правопису:

              Pelin beau, pelin mănănc
              Pe pelin mă seara culc
              Pelinisar inima
              Kare ma trecut Dunărea
              Răsfacăte piatră lata
              Să mai trec Dunărea odată.

              Превод:
              Пелин пијем, пелин једем
              Ha пелин увече легнем.
              Опелинило ce срце онога,
              Који ме је превео преко Дунава.
              Рашири ce широки камене
              Да још једном пређем Дунав.

              По сећању Срете Вучковнћа (III 1960) песму су певале Влахиње из околине Доњег Милановца око 1920. године.

            ³³⁾ Види Владимир Стојанчевић: Кнез Милош и источна Србија, Београд 1957, стр. 20, 165.
            ³⁴⁾ Последњи значајан устанак одиграо ce 1907. године. То je време када je Србију запљуснуо задњи вал румунских досељеника.
            ³⁵⁾ Тридесетих година XIX века Велико-острвљани ce обраћају видинском везиру преклињући га да острво нe препусти Влашкој. Т. Ђорђевић: Ахивска грађа, стр. 124.
            ³⁶⁾ Царани гледају нa Унгурјане са oceћajeм супериорности, као културнији земљорадници нa примитивније сточаре. Унгурјани над Царанима истичу своју честитост, гостопримство и друге одлике својствене народима њиховог нивоа развитка.
            ³⁷⁾ Уочи окупације 1941. године y Тимочкој Крајни било je свега око 140 интелектуалаца Влаха, рачунајући ту и оне са непотпуном средњом школом. Историјски архив Зајечар: Елаборат Среског комитета СКЈ, Проблем paдa са Власима, стр. 5.
            ³⁸⁾ Чак и y крајевима са скоро искључиво влашким становништвом центри подручја имају словенско-српски карактер, нпр. Доњи Милановац у Поречу, Кладово y Кључу, Кучево y Звижду итд.

[Paun]

              Прихватање српског имена и Србије као отаџбине од стране Влаха није никакав преседан y историји. Када ce зна да су Немци Елзаса и Лотарингије, који су још давно пpe револуције имали своје политичке организације, па и своје школе, кроз Велику француску револуцију постали ватренији франкофили од правих Француза, онда je срастање Влаха са Србима y једну националпу целину потпуно разумљиво.
              Укључење Влаха y српски парод je нарочито било потпуно y ратним раздобљима када су сви становници Србије делили исту судбину, што je имало утицаја на стварање заједничке традиције. Постојање честих победничких ратова, кроз које je прошао цео српски народ y Србији, морало ce снажно одразити на формирање јединственог политичког начина мишљења y народу.
              Значајно je да je влашко становииштво представљало увек сигуран ослонац српског државног централизма. Српска буржоазија није имала потребе да води према Власима неку посебну политику, или да потеже нарочите политичке мере или санкције, што ce иначе често примењивало y односу на националне мањине. Опозициона струјања, најчешће, нису имала одзива код Влаха, код којих скоро редовно режимска званична политика наилази на потпору. Кроз читаву историју Србије и, касније Југославије, београдски режими гледали су на североисточну Србију као на своју Вандеју.
              Међутим, са порастом опште културе код самих Влаха, ови постају активнији чинилац y друштвено-политичком животу Југославије између два светска рата. Поготову су материјално јача села била ангажованија y разним политичким збивањима, па и револуционарним покретима уочи Другог светског као и током Народноослободилачког рата 1941-1945. године.
              Бројно стање влашког становништва y Србији тешко je утврдити с обзиром на непрекидно губљење његових обележја. Дeмoгрaфcкa слика Влаха може ce унеколико пратити од средине XIX века, кроз званичне пописе становништва y српској и југословенској држави:

              1846. године      97.215 Влаха³⁹⁾
              1850. године    104.343 Влаха⁴⁰⁾
              1859. године    122.595 Влаха⁴¹⁾
              1866. годиие    127.326 Влаха⁴²⁾
              1884. године    149.727 Влаха⁴³⁾
              1890. године    143.684 Влаха⁴⁴⁾
              1895. године    159.510 Влаха⁴⁵⁾
              1900. године    122.429 Влаха⁴⁶⁾
              1921. године    142.773 становника Србије којима су
              матерњи језици влашки и цинцарски⁴⁷⁾
              1948. године      93.440 становника Србије са Санџаком,
              којима су матерњи језици влашки и цинцарски⁴⁸⁾

              Из наведених цифара види сe неминован процес посрбљавања, који je временом био све јачи. Док je према пописима из половине XIX века y Србији сваки шести поданик био Влах средином текућег столећа Власи чине једну убедљиву, мало запажену мањину. Може ce приметити да ни бројке пописа немају апсолутну вредност. Пописи из XX века поготову из 1948. године пружају неверодостојну демографску слику.⁴⁹⁾
              Израчунавање становништва по селима, за које ce поуздано зна да су влашка, и градовима, где je врло тешко поставити грапицу, може ce добити бројка од око 220.000 становника Србије, који ce y кући претежно служе влашким језиком. Поред тога може ce рачунати да je неколико десетина хиљада Влаха углавном или сасвим претопљено y Србе.
              Географска забаченост и изолованост североисточне Србије, без добрих комуникација до најновијих времена, аутархични односи неразвијене привреде, непостојање ближих индустријских и већих градских центара, низак ниво културе влашког становништва, који je, природно, произвео један осећај инфериорности према суседним Србима, условили су релативну спорост процеса нестајања етничких обележја Влаха.
              Неоспорно je да Власи североисточне Србије представљају посебну етничку групу, са видним језичким, етнографским, културним, затим антрополошко-менталним особеностима, као и специфичностима y начину живота. Мада je њихово порекло још увек недовољно и недовољно научно испитано, консултовањем више научних дисциплина, могу ce сагледати две главне компоненте y њиховом етничком формирању словенска и романска, од којих je романска, стицајем комплексних историјских околности, однела превагу и на тај начин етнички дефинисала ово становништво.
              Посебан историјски развој родио je један интересантан феномен: дејством више фактора, који су имали нарочиту снагу y ратним, a пресудну y револуционарним временима почетком XIX века, једна етничка група романке културе инкорпорисала ce y српску нацију. И поред тога што je даљи развој водио ка, додуше спором, изједначавању разлика између становништва y Србији, пстојање ове очуване етничке скупине јe видно.
              Власи североисточне Србије су познати по веома оригиналном фолклору разноврсних изражајних облика. Народна музика, игре, књижевност, искључиво усмена, пре свега лирска поезија, фолклорни мотиви y ношњи, предметима употребе и другим елементима, систем обичаја и веровања из древних времена, те читав начин живота одише богатством народних мотива, духа и маште.
              Обичај русалије са заносом, падања y транс жена y селима Звижда (Нересница, Дубока, Шевица, Раденка) је јединствен детаљ локалне етнографије. „Помане" обичај y славу мртвих je такође ближи анимистичкој, a не хришћанској религији. За лапот, одбацивање односно убијање стараца ce тврди да га y забаченим планинским селима има y XX веку.⁵⁰⁾ Са хајдучијом ce такође ушло у текући век. О гласовитом хајдучком  асу Бабејићу, кога су безуспешно прогониле жандармеријске јединице, као и његовом другу и ривалу Глигоријевићу, писале су светске новине и говорило на радио таласима 20-тих година, као о ексклузивним новостима y модерном времену.
              У току Народно-ослободилачког рата 1941-1945, времену еманципације непризнатих националних категорија отварало ce и питање Влаха. Првих послератних година у Зајечару се покреће лист „Vorba nostra" на влашком квазијезику помоћу импровизоване ћирилице. Радио Зајечар је давао емисије на том сиромашном неизграђеном језику. Будући да није било довољно претпоставки на којима би се засновала национална и културна индивидуалност Влаха није прихваћен институционални систем културне и политичке посебности.
              Власи у Србији поседују сопствену етничку, етнографску особеност. Међутим, кроз историју до савремене јавности нису стигли до нивоа културне посебности као претпоставке икакве културне аутономије. У том смислу они нису достигли степен еманципације Влаха, Цинцара у Македонији или на пример Рома. Дакле, етничка категорија, ентитет без јавних институција и атрибута. У свим елементима те јавности и систему културе, школства, цркве те читавог јавног живота они су саставни део српског националног ентитета. До данас јс очувана свест о припадности посебној етничкој категорији, али у склопу српске нације и његовог друштвено-политичког живота у свим његовим компонентама.

               -----------------------
               ³⁹⁾ По Т. Ђорђевићу: Кроз наше Румуне, стр. 7.
               ⁴⁰⁾ Државопис Србије, Свеска I, стр. 91.
               ⁴¹⁾ Исто.
               ⁴²⁾ Исто, III, стр. 100.
               ⁴³⁾ Државопис Србије, VI, 259, 263, 267.
               ⁴⁴⁾ Статистика Краљевине Србије, књига I, део V, стр. 114/5.
               ⁴⁵⁾ Исто, књига XIII, стр. 276.
               ⁴⁶⁾ Исто, књига XXIV, стр. 98, 100101.
               ⁴⁷⁾ Претходни резултати пописа становништва y Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, 31. 01. 1921, Сарајево 1924, стр. 4/5.
               ⁴⁸⁾ Коначни резултати пописа становништва од 15. марта 1948. године, књига IX, Београд 1954, стр. XV.
               ⁴⁹⁾ Према попису 1948. године y поречком срезу, y коме су скоро сва села влашка, нађен je свега 251 житељ са влашким или цинцарским језиком као матерњим, y кључком 7.374, хомољском 7.913, краинском 7.527, раваничком 56, деспотовачком срезу 16, граду Неготину свега 45! У Зајечарском срезу поред 5.835 становника који употребљавају влашки језик пописивачи су пронашли и 1.597 Румуна! Очигледно je да су бројке овог пописа лишене вредности.
               ⁵⁰⁾ Историјски архив Зајечар, Елаборат: Рад са Власима, стр. 3436.

Dragoljub S. Petrović
POSITION OF WALLACHS IN THE NORTHEAST SERBIA
S u m m a r y

              Wallachs in Serbia are considered to be exclusively the population in the northeast part of the country who speak one of the Romance languages. The population in question migrated from Erdelj during the Middle Ages, but the presence of an older layer of Romanic people, Wallachs, remains still to be discussed.
              From the beginning of the new era Serbia, Wallachs constituted a considerable number of die population. With the time they became assimilated ethnically, but there is also a visible process of accommodation to the Serbian nation. Without their own institutions, schools, churches, etc., Wallachs adopt to and share in full the fate of the Serbian people. During the 19th and 20th century their national integration with Serbs on the territory of Serbia is almost complete, but still numerous ethnographic characteristics of Wallachs remain. Remoteness of the places with Wallach settlements in Zvižde, Homolje, Poreč, Ključ, Cma reka and Krajina (Negotin) was the main reason for slow development of that population. Ethnographic characteristics of Wallachs are prominent, and the numerous aspects of folk life a rich and excellent material for scientific research. Wallachs are unsurpassed dancers and perfomers on instruments in the white race group: relicts of ancient customs are still apparent in the current customs, like "strdje", "lapota" (abandoning of the old): Yarrow Babejić wrote about in the world press during the beginning of the 20th century.
              Wallachs are ethnic romance category, which has nationally grown into Serbian people. Such examples are not uncommon in history, as is the case with Alsatians and Ilecula

-------------------

             

Приредио: П. Дурлић, ур. Форума

[virgil]

Dragoljub Petrovic daje dosta dobru analizu uzroka slabo razvijene etnicke svesti kod Vlaha i njihove spremnosti da prihvate srpsku identifikaciju.

Nazalost Petrovic uopste ne spominja prisilne mere koje su tokom devetnaestog, dvadestog i dvadesetprvog veka srpska (a i jugoslovenska) drzava kao i crkva preduzimale da potisnu razvitak ikakve vlaske kulturne, politicke ili verske emancipacije. Aktuelni slucaj Bojana Aleksandrovica pokazuje da se takve mere jos uvek upotrebljavaju.

* * *

Dragoljub Petrović face o analiză destul de bună despre cauzele nedezvoltării constiinţei etnice la rumâni cât şi a predispoziţiei lor de a accepta o identificare sârbă.

Din păcate Petrović nu aminteşte nicidecum măsurile constrângătoare care au fost luate în decursul secolelor al XIX-lea, XX-lea şi XXI-lea de către statul sârb (şi cel iugoslav) cât şi de către biserică cu scopul reprimării oricărei emancipări culturale, politice sau religioase la rumâni. Cazul curent al lui Bojan Aleksandrovic arată că astfel de măsuri se folosesc încă.