ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА ГОРЊЕГ ПЕКА,
ПРЕМА ИСТРАЖИВАЊУ АНТОНИЈА ЛАЗИЋА, КРАЈЕМ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XX ВЕКА Извор: Антоније Л а з и ћ,
Насељавање и развитак насеља у Средњем и Горњем Пеку, посебан отисак, XXV, Гласник Српског географског друштва, Београд, 1939, стр. 32-33
ЈАСИКОВО Јасиково лежи на ушћу Јагњила у Велики Пек.*) Администартивно припада Хомољу и економски је упућено на Жагубицу. Село је старијег постанка и опустело је почетком XVIII века, као и многа хомољска села. Налазимо га као пусто место 1723. године, а као насељено први пут 1818 године; у њему је тада било 15 домова, што показује да обнављање овог села није било давно пре те године. У близини данашњег села, на ушћу Липе у Божину Реку, налазе се трагови старих римских радова на испирању злата и разне алатке, то даје довољно доказа за тврђење да је на овом месту постојало насеље још из римског доба. Данашње Јасиково обновљено је влашким сточарима из блиских села, а ређи су досељеници из удаљенијих места Крајине и Баната. Тако су
Станојоњи-Журжоњи (славе Св. Николу) пресељени из блиског села Горњана. Из истог су се села преселили и преци
Чевртоња (славе св. Алимпија),
Липулоња (славе Петковицу),
Станкулешћа (славе Петковицу),
Гергоња (славе Св. Стевана) и
Благојоња (славе Св. Николу). Из блиског села Бучја досељени су
Дурлоњи (славе Св. Николу),
Барбулешће (славе Св. Јована) и
Марикешће (славе Св. Алимпија). Из Кривеља, такође блиског села, досељени су
Јосимоњи (славе Св. Ваведење),
Станимирјешће (славе Св. Алимпија),
Вакароњи-Симеоновићи (славе Св. Аранђела),
Степањони (славе Св. Николу),
Адамоњи (славе Св. Николу),
Мишоњи (славе Св. Аранђела) и
Бачиле (славе Св. Алимпија). Из села Рудне Главе у Поречу досељени су преци
Таузоња (славе Св. Алимпија). Из хомољског села Лазнице досељени су
Думитроњи (славе Св. Алимпија),
Жујцоњи (славе Св. Николу) и
Цероњи (славе Св. Аранђела); њихови су преци дошли у Лазницу из Алмаша у Банату. Из Крајине је досељено неколико породица, такође почетком XIX века.
Јовицоњи (славе Св. Јована) и
Милосавоњи (славе Св. Јована) су из Поповице,
Дорузоњи-Абдулићи (славе Петковицу) су из Луке, а
Миса-Видоје (слави Св. Ђорђа) дошао је око 1865 године из села Сикола (у Крајини). Из села Градскова, на Тимоку ниже од Зајечара, досељени су преци
Урдзукоња (славе Петковицу) и
Мероња (славе Петковицу).
Оштрељани (славе Св. Николу) су такође из околине Зајечара, из села Оштреља.
Страгари (славе Св. Јована) су из села Дебелог Луга, а
Николајоњи (славе Св. Николу) из Ердеља.
Младеновићи (славе Св. Стевана) не знају одакле су досељени.
Стојковић Јован (слави Св. Јована досељен је 1876. године из села Вртовца у пиротском крају.
ЛЕСКОВО Лесково је суседно село Јасикова и лежи у долини Великог Пека. И оно администартивно припадада Хомољу и економски је упућено на Жагубицу. Село је врло младог постанка и развило се после 1850. године, пресељавањем из суседних села. Први се преселио из суседног села Јасиково Јован Првулов, предак
Првулоња (славе Петковицу). Зaтим су дошли преци
Мартињешћа (славе Св. Мрату),
Лукшоња (славе Св. Аранђела),
Попеска (славе Петковицу),
Филипоња (славе Петковицу)
Ђорђоња-Гергоња (славе Св Стевана).
Човрда Манојло (слави Св Николу) досељен је такође из Јасикова, а
Ђорђевићи (славе Св Николу) пресељени су 1902. године опет из Јасикова.
Урдзукоњи (славе Петковицу) и
Стагари (славе Св. Јована) такође су из Јасикова. Из Дебелог Луга код Мајдан-Пека су
Лападати (славе Св. Аранђела),
Лопатан Јанко (слави Св. Николу),
Потојан Петар (слави Св. Николу),
Стагар Јован (слави Св. Стевана),
Буљубаше (славе Св. Николу) и
Беженари (славе Св. Николу); ови последњи су били и у хомољском селу
Осаници где их и сад има и зову се
Трајилоњи. Преци свих ових фамилија населили су се у Лескову око 1860 године. Из блиског села Кривеља (у Поречу) су
Маркоњи (славе Св. Алимпија) и
Владоњи (славе Св. Мрату). Из Горњана у Поречу су
Мартинешће (славе Св. Мрату) и
Рошкоњи (славе Св Мрату). Из Бучја у Поречу су
Дурлоњи (славе Св. Алимпија),
Бучани (славе Св. Стевана),
Голубоњи (славе Петковицу) и
Трајилоњ Јанко (слави Св. Николу).
Банићи (славе Петковицу) су Цигани – ковачи из хомољског села Лазнице.
ВЛАОЛЕ Влаоле лежи у долини Божине реке, притоке Пекове, али и оно администартивно припада Хомољу и економски је упућено на Жагубицу. Село је новијег постанка и основаnо је око 1822 године влашким досељеницима из блиских села. Први досељеници затекли су у близини данашњег села два стара воденичишта: једно на Божиној Реци, око 2 km западно од данашњег села, а друго на потоку Ваља Саталуј (Сеоски Поток). Прво су назвали
моара парасита (пуста воденица)
моара оцаска (хајдучка воденица). То указује да је на овом месту постојало старије насеље које је дуго времена остало пусто, те му се име изгубило.
Младинешћи (славе Петковицу) досељени су такође из села Бучја. Из Крајине се доселило неколико породица, такође у првој половини XIX века.
Гицоњи (славе Митров-дан) су из Глоговице, а
Пероњи (славе Св. Аранђела) и
Јонешће (славе Петковицу) су из села Луке, а
Бађоњи (славе Св. Аранђела) из Мале Јасикове.
Карабашоњи (славе Св. Николу) су такође из Крајине. Из зајечарске околине досељено је неколико породица, такође прве половине XIX века.
Лунгоњи (славе Св. Алимпија) су из села Кривеља, а
Оштрељани су из села Оштреља.
Фрунзоњи (славе Петковицу) су из Кривеља код Зајечара.
Грекоњи (славе Св. Николу) такође су дошли из зајечарске околине, али су старином с Косова; живећи у влашкој средини они су порумуњени.
Србуловићи (славе Св. Ђурђицу) су се преселили из блиског села Горњана, али им име показује да су њихови преци дошли у Горњане као Срби и тамо порумуњени.
Станимирешће (славе Св. Алимпија) досељени су из села Кривеља код Зајечара почетком XIX века; у Кривељ су њихови преци дошли из Алмаша у Банату.
Шинћероњи (славе Св. Николу) досељени су из Бора у Црној Реци као
Трикоњи (славе Митров-дан).
Црнајчанин је Циганин-ковач из Црнајке у Поречу, а доселио се у Влаоле око 1900 године.
Миловановићи су Цигани-ковачи досељени из Луке у Крајини.
(Текст обрадила: Драгиња Јовановић, сарадник на пројекту). НАПОМЕНА: *) Ово је озбиљна материјална грешка Антонија Лазића, јер се Јагњило не улива у Велики Пек, већ се у атару Јасикова састају
Божина река, која долази из правца Влаола, и река
Јагњило, која долази из правца Лазнице, и од тога састава теку даље као река Пек!
* ЗАВРШНА НАПОМЕНА *
Овим топиком завршавам изношење одабране архивске и библиографске грађе о насељима и становништву Горњег Пека и, делимично, Горњег Пореча. У вези са последњим извором, истраживањима које је вршио Антоније Лазић, желим да кажем следеће. А. Лазић је, као истраживач, припадао тзв. Цвијићевој
антропогеографској школи која се данас у науци сматра једностраном и превазиђенoм, а овде се јасно може видети и због чега. Наиме, Цвијић није марио за архивске изворе, а ту грешку нису уочили и исправили ни његови следбеници. Сва научна методологија Цвијићеве антропогеографске школе, у области етногенезе, сводила се на „мнемо-технику“, и то у њеном најсведенијем виду. Сам рад на терену припадника ове школе изгледао је овако. На захтев истраживача, среске власти су налагале сеоским кметовима да одређеног дана у селу окупе најстарије чланове свих фамилија за које се знало да живе у селу. Истраживач би их онда испитивао редом о томе одакле су им и када дошли преци, која им је слава и колико има њихових кућа у селу. Успут би покупили и опште ствари о селу, атару, водотоцима, а записали би и које предање ... На основу тога су касније прављене велике, импресивне синтезе о метанастазији, етногенетским процесима, психичким типовима и варијететима. Оваквој Цвијићевој школи припадају и најзначајнији истраживачи североисточне Србије:
Коста Јовановић, (Неготинска крајина и Кључ),
Сава Мил. Милосављевић (Хомоље),
Љубомир Јовановић (Млава),
Станоје Мијатовић (Ресава),
Саватије Грбић (Црноречје), и овде већ наведени
Антоније Лазић, (Средњи и Горњи Пек).