ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СЕЛА ГОРЊЕГ ПЕКА (1)

Započeo Paun, 01.05.2007. 20:51

prethodna tema - sledeća tema

0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.

Paun

Паун Ес Дурлић
ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ СЕЛА ГОРЊЕГ ПЕКА И ПОРЕЧА
КАО ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ МЕТОДОЛОГИЈЕ РАДА СА ИЗВОРИМА
(Изводи из рукописа)

1)
Све до појаве тапија, катастра, земљишних књига, поседовних листова и сличних административних начина ,,памћења" имовине и земљишних међа, ова основна егзистенцијална знања чувала су се у оквиру обичајног права и преносила се с генерације на генерацију кроз посебан обичајни поступак. Ова врста обичаја није добила своје посебно име у народном речнику јер се вршила ретко, у највећем броју случајева само једном у људском животу, и то далеко од очију јавности, у добокој породичној интими! Обичај је изгледао овако.

Када се међу одраслим унуцима разабере ко ће бити будући наследник, деда га згодном приликом поведе у обилазак имовине. Са секирчетом у руци, које му служи истовремено за поштапање, крчење пута кроз шумски честар и урезивање знакова на стаблима, водио је унука само њему знаном путањом дуж невидљиве међе са суседима. Застајкивао је на одређеним местима, показујући на остењак, живицу, увалу, поток или усамљено столетно дрво. Свако место оживео би причом о људима, блиским или далеким рођацима, које је историја уткала, умрсила или уплела у клупко сеоског родословља; то клупко сада деда развезује, показујући на којој је страни његово а на којој је страни туђе имање; млатарајући тако час дршком час сечивом секирчета, деда је означавао свете границе животног простора који ће у догледно време бити предате унуку на старање. У шумском густишу секирчетом би одваљивао иверје на наочитим стаблима, засецао дубоко да дебло не зарасте брзо и да се знак својине лако не избрише.

Тако кроз шетњу живи предак, свежег и сигурног сећања, на лицу места је секирчетом означавао границе животног простора за будуће генерације, а истовремено причањем означавао је границе породичне историје која га, по обичајном праву, чини неприкосновеним господаром обележене територије. ,,Запамти ко си, запамти шта си и запамти шта је твоје, ако желиш да опстанеш! Од предака примаш, користи за живота и предај потомцима својим као што ја сада предајем теби!"

2)
Истом унуку, наследнику, касније, неком згодном приликом и поводом, баба ће потанко објаснити замршене родословне приче, испреплетене женидбеним и кумовским везама, исцртавајући му сада границе крвног и духовног простора изван кога једино може да тражи жену за себе и мајку за своју децу, уколико жели да му потомство буде здраво, а он да се не огреши о морална начела!

3)
Током годишњих породичних обреда, посебно о поманама, овако стечено знање породичне историје, обнављало би се на сентименталан начин, кроз дирљив обред намењивања, у оквиру кога су се – исцрпно – помињали сви умрли преци, редом који су заузимали у родословној структури; последњи у том дугом низу био би поменут лично, по имену, и сам предак родоначелник! Њему се ту пред окупљеном породицом која је обред пратила у свечаној тишини, изјављивала захвалност што је заузео и искрчио имање на коме они сада живе!

*
Овако се вековима таложило специфично људско знање које спада у усмену породичну историју, а са научног гледишта, у тзв. мнемо-технику која је по вредности на трећем месту, иза тзв. извора првога реда, који чине архивска документа, и извора другога реда, који се још зову библиографски јер се односе на књиге писане према изворима првога реда. 

*
У наше време дошло је до корените промене: ова ,,база података" изгубила је и свој ,,хардвер" за чување и ,,бекаповање" и свој ,,софтвер" за читање и претраживање! Породична историја је постала сувишна, непотребна, неразумљива, самим тим и безначајна! А човек би и даље да себи обележи животни и духовни простор, да би се препознао и опстао у мноштву које тежи да га ,,прогута" и обезличи! Губитак знања о породичној историји надокнађује се утапањем у групу: етнос, народ, нацију ... али не у реалну и стварну групу, која има спознате видљиве и мерљиве мане и врлине, већ у неку имагинарну, идеалну, узвишну, митолошку – дакле измишљену! Зато се догађа да они, који свој родослов не познају даље од прадеде, а и о њему једва да знају нешто више од голог имена и надимка! - говоре како су потомци ,,Старих Римљана", ,,Старих Словена", ,,Старих Срба", ,,Старих Илира", ,,Старих Дачана", ,,Древних Ових-и-оних" ... Успут се ти Узвишени Божански Преци, као неки монозиготи, нису ни с ким мешали, па сада жилама дичних и поносних потомака тече чиста – лабораторијски проверено стопостотно чиста! – предачка крв! А зна се, заправо, да се мешањем само побољшава генетски потенцијал, а немешањем и чувањем тзв. ,,расне" или ,,племенске чистоте" генетски потенцијал слаби и на крају та ,,узвишена и чиста" расистичка ,,врлина" и опсесија једино може да дâ - само ,,чистокрвне" Мутанте! 
Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

Paun

Запоставићемо за тренутак причу о ,,мнемо-техничким" изворима, и посветити пар топика научним изворима првога и другога реда. Реч је о избору из архивске и библиографске грађе, коју сам прикупио за насеља Горњег Пореча и Горњег Пека радећи дуго година на  пројекту ,,Становништво Карпатске Србије". Документима покривамо временски распон од 300 година. Уз њих ћу дати само основне напомене које ће омогућити члановима Форума да их лакше и прецизније схвате.

Почињем са једним писаним документом, који је настао 20. октобра 1722. године.

НАСЕЉАВАЊЕ СВЕРОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ У ВРЕМЕ АУСТРИЈСКЕ ОКУПАЦИЈЕ 1718-1739. ГОДИНЕ

Пожаревачким миром 1718. године завршен је рат између Аустрије и Турске. Као поражена страна, Турци губе  североисточну Србију и она пада под власт Аустријанаца, који за седиште своје администрације узимају Темишвар. Оданде управљају окупираним делом Србије. У правном смислу, дакле, и североисточна Србија и Темишварски Банат били су једна управна и административна целина!

С обзиром да је Србија после велике Сеобе 1690. године била готово опустела, Асутријанци на самом почетку своје владавине врше систематска и планска пресељавања становника с једног краја своје Администрације на други. У нашем случају, из Баната у опустела села северне Србије!
Ово је ванредно значајан тренутак јер се, по јединственој историјској оцени, тада формирају основе етничке слике која је остала непромењена све до данас! 

Насељавањем је руководио Командант темишварске администрације генерал Мерси. Пресељење становника почело је 1721. године, што се види из једног Мерсијевог писма које је он написао 20. октобра 1722. године у Оршави, и у коме извештава принца Евгенија (Јевђенија) Савојског о обиласку Пожаревачке и Крајинске нахије. Писмо је писано на француском и у оригиналу гласи:
   
"Il y a deux jours que je suis ici de retour de la visite des frontières du Timock et de Kutschein. Jy ai trouvé, tout en bon estat et ce qui m'a fait plaisir c'est la réussite des dispositions faites l′estée, puisque′à  presènt ce pays commence à se peupler, y ayant plus de 2400 families, au lieu que l'annèe passèe il n'y avait pas plus de 800; tous les Knèes généralement ont estré auprès de moi et m'ont assuré d'attirer tous leurs parents."

Овај документ је први пут објавио Душан Пантелић у свом раду ,,Попис пограничних нахија Србије после Пожаревачкигх мира", који је штампан у 96. броју "СПОМЕНИКА" Српске академије наука, издатог у Београду 1948, (ф. 29 на стр. 12). Из непознатих разлога, Пантелић је документ оставио без превода!

Документ је касније више пута цитиран у целости у нашој научној литератури, али, за чудо, и даље без превода! Први превод је учињен у Музеју у Мајданпеку, уз помоћ локалних стручњака за француски језик, а затим је тај текст послат у Париз, Емилији Masson-Јовановић, научници српког порекла, која је једно време истраживала Влахе у источној Србији и том приликом, у организацији кустоса етнолога П. Дурлића, боравила у селима Горњег Пореча. Емилија Масон је у текст музејског превода унела незнатне, углавном стилске измене, и он се као такав, ево први пут објављује овде, на овоме Форуму. Дакле, Мерсијев извештај у нашем преводу гласи:

"Има два дана како сам овде [у Оршави], по повратку са обилажења граница Тимока и Кучајне. Тамо сам све нашао у добром стању и успех одредби (диспозиција) предузетих прошлог лета ми је причинио задовољство пошто сада тај крај почиње да се насељава: у њему има сада више од 2400 породица док прошле године ту није било више од 800; сви урођеници су у главном били око мене и гарантовали ми да ће привући (довести) своје рођаке".

* Проблематични израз овде јесте ,,tous les Knèes" који се преводи са ,,сви урођеници"! Мишљења сам да се под "урођеницима" у овом документу подразумевају они које је Мерси населио 1721. године, и који, задовољни условима, обећавају генералу да ће утицати на своје рођаке преко Дунава да се и они преселе у Србију. Израз и превод, а самим тим и тумачење, остају отворени, и о овом месту у овом важном документу треба још дискутовати!

У следећим топику доносим аустријску карту за коју, на основу датовања, можемо рећи да је рађена баш у време овога пресељавања. Али, најпре сателитски снимак овог дела Србије, на коме сам црним правоугаоником означио део територије који приказује карта из прве половине XVIII века!



Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

Paun



Детаљ са аустријске карте, датоване у 1723. годину. Приказан је део територије Горњег Пореча и Горњег Пека. Горњем Поречу припадају насеља овде означена редним бројевима од 1 до 6, а Горњем Пеку села 7 и 8. Називи села на карти су:

1 – Rudna Glava (данас Рудна Глава)
2 – Dobrastitza (данас Доброћица, топоним у с. Рудна Глава)
3 – Lozovitz (Лозовица, данас топоним у с. Горњани)
4 – Tiatcheni (Тачени ? у близини с. Горњане, данас непознато)
5 – Tchirkuenatz (Црквенац, данас топоним у с. Горњани)
6 – Gorniana (данас Горњана)
7 – Jasikova (данас Јасиково)
8 – Debelilug (данас Дебели Луг)

У вези са овим документом треба приметити следеће:
1 – Само је Рудна Глава насељено место (тачкице означавају куће), а сва остала села су ненастањена, односно пуста (означена су празним кружићем),
2 – Сва имена села су чистог српског порекла, сем села бр. 4 чије име није разрешено, па се не може поуздано говорити ни о етимологији.

Најстарији до сада историјски помени ових насеља су: за Црквенац и Горњане из 1524, а за Дебели Луг из 1560. године. Подсећам, узгред, да  најстарији помен некога насеља из овога краја потиче из 1378. године, и везан је за име Пореча на Дунаву који је као такав живео све до 1833. године када му се име мења у Милановац, а 1859. у Доњи Милановац.


Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

Paun



Исти простор на делу карте која је настала неколико година после претходне, и оквирно се датује између 1725. и 1729. године. Јасно видимо и даље села:

1 – Rudna Glava (Рудна Глава)
2 – Dobrastitza (Доброћица)
3 – Lozovitz (Лозовица)
4 – Tiatcheni (Тачени ?)
5 – Tchirkuenatz (Црквенац)
6 – Gorniana (Горњана)
7 – Jasikova (Јасиково)

У вези са овим документом треба сада приметити да се поред Рудне Главе као насељено место јавља и Горњана (кружић са крстићем изнад), а сва остала села су и даље ненастањена, (означена су празним кружићем). Из овога следи закључак да се, на пример, Горњане насељава половином друге деценије XVIII века, тачније негде између 1723. и 1729. године, а остала села, међу којима и Јасиково, касније. Нека села су и даље остала пуста, и о њима је остао траг само у локалној топономастици и предањима, а о некима данас немамо никакав траг.

Горњане сам истражио у потпуности родословном методом осамдесетих година прошлог века, али, на жалост, нисам успео да добијем подршку за публиковање те грађе, тако да се она сада налази у Музеју у Мајданпеку у оном сировом облику каква је прикупљена на терену. Генеаолошка метода коју сам применио у том истраживању садржи моје многобројне стручне иновације, и састоји се у комбинованој примени вишеструких извора: мнемо-техничких, пописних, картографских, катастарских итд. 


Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

Paun

          ГОРЊИ ПЕК У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XVIII ВЕКА

          ИЗВЕШТАЈ АУСТРИЈСКОГ УХОДЕ, ФРАНЦА ПОКОРНОГ, ИЗ 1784. ГОДИНЕ
          (Потез Лука-Горњане-Јасиково-Лазница)

         Извор: Д-р Душан ПАНТЕЛИЋ, Војно-географски опис Србије пре Кочину Крајину, од 1783 и 1784 год., СКА, Споменик LXXXII, Други разред, 64, Београд 1936, стр. 29-30

         MILITARISCHE BESCHREIBUNG

         [...]

         Dorf Luke bestehet aus 25 Christenhäuser, ligt in einem tiefen Thal an dem Bach Bela Reka situirt. Der Reitsteig bis zu der Gornianska Reka,  welches eine Strecke von 2 1/2 Stunde[n] ausmacht, hat über 5 kleine Bächeln, die 2 bis 3 Schuh breit und 1 Schuh tief sind, steinigten Boden haben und die beiderseitigen Abfälle zimlich steil sind, zu passiren; ingleichen ist diese erwe[h]ntei Strecke in der Waldung durch die vielen umgefallenen Baume sehr hart zu bereiten. Der Bach Gornianska Reka, worüber der Steig gehet, hat 6 Schuh an der Breite und Vf., Schuh an der Tiefe, steinigten Grundes, kann zu allen Zeiten ohne Brücken übersetzet werden. Von da an gehet der Steig 11/4 Stund längst den Gebürgswiesen, alwo links desselben die unersteiglichen und steinigten Abfälle Stolovi sind, und abermalen über 4 kleine Bächeln und Gräben zu passiren hat bis auf den hohen Rucken ,,Vrata" genannt, allwo der Steig durch den Felsen durchgehauen [ist]. Die Länge dieses felsigten Hohlweegs beträgt 20 Schritte, die beiderseitige Höhe hat 3 bis 4 Klafter und die Breite 4 Fuss. Es'kann auch diesem engen Pass weder links noch rechts ausgewichen werden. 400 Schritte davon ist, links dem Steig, eine gute mit Holz ausgefütterte Brun[n]quelle. Der Steig gehet nun 1/2 Stund durch abwechselnde Gegend: links sind Gebürgswiesen und rechts hochstämmige Waldung; sodann 1/4 Stund über den steilen Bergabfall durch hohe Waldung bis zu dem Bach, welcher 5 Fuss breit und 1 1/2 Fuss tief ist, steinigten Boden hat. Erwehnter Bach wird 3 mal übersetzt. l 1/2 Stund gehet der Weeg dem Bach Boxina Reka abwerts, bald durch Wiesen, Felder und kleines Gebüsch, bis zu einer hölzernen, 5 Schuh breiten und 10 Schuh langen Brücken. In diesen Zwischenraum wird der Bach Boxina Reka, welcher 2 Klafter breit und 1 1/2 Fuss tief [ist], sandigten Boden hat, 3 mal ohne Brücken überse[t]zt, wie dann auch der Jagnila-Bach, welcher ebenso breit und tief ist, einmal zu passiren ist.
           Rechts 1/4 Stund von dem Zusammenfluss des Baches Boxina Reka und Jagnila-Bach ist ein kleines aus /7 Christenhäusern bestehendes Dorf Pek*, allwo auch das Wasser den Namen dieses Dorfes erhält. Beiderseits der Abfällen der erwehnten Bäche sind Felderund Wiesen, weiters aber steile und hohe Gebürge mit hochstämmiger Waldung bedeckt (wie es aus dem beigebogenen Plan deutlicher zu ersehen). In einer Strecke von 3/4 Stunden von der Brucken muss der Steig 21 mal den steinigten, 7 Schuh breiten und 1 1/2 Schuh tiefen Bach zwischen beiderseitigen steilen und werwachsenen Abfällen übersetzen, sodann 3/4 Stund steil bergauf, hernach 1/4 Stund bergab bis einen kleinen Bach, welcher damals ausgetrocknet war, eine gute Viertelstunde über einen sanften Berg bis wider zu einen kleinen Bach, der ebenfalls ausgetrocknet war; hernach eine kleine halbe Stunde bergauf, allwo links an den Weeg eine schlechte Brun[n]quelle ist, und endlichen eine gute halbe Stunde längst den Rucken durch hochstämmige Waldung bis in das offene Feld, / allwo 700 Schritte rechts das werlassene Dorf Stara Lasznicza ist. Von da an führet der Steig eine gute Stunde immer etwas bergab zwischen Feldern und Wiesen bis an den Bach Mlava, welcher links eine halbe Stunde ober dem D[orf] Sagubicza entspringt. Dieser Bach ist 20 bis 25 Schritte breit, an den Ort seiner Übersetzung 2 bis 3 Fuss tief und [hat] 3 bis 4 Fuss hohe Ufer; an vielen Örtern hat erwehnter Bach auch kiafterhohe Vertiefungen. Bei anhaltenden Regenwetter pflegt selber seine Ufer allzeit anzufüllen und bei langer Dauer auf 100 bis 300 Schritt breit von denen Ufern auszutreten, binnen 24 Stunden aber lauft das Wasser immer ab. Durch die Ebene hat dieser Bach sandigten Grund. Von dem Ort seiner Übersetzung bis in das Dorf Suho Doll ist 1/2 Stund, allwo der Steig über 2 kleine Berge und einen kleinen Bach, Suhodollska Reka, zu gehen hat. Dieser Bach hat steinigten Boden, [ist] 3 Schuh breit und 1 Schuh tief.

           ---------------------------
           * Напомена 1: Село (Dorf) Пек, које помиње Покорни у овом извештају, приређивач текста Д. Пантелић погрешно је идентификовао са данашњим Јасиковом, али на ком месту је то село могло бити за сада је тајна, јер систематска теренска истраживања на подручју Горњег Пека нису вршена. Искључујем могућност да се ради о Јасикову зато што, видимо, Јасиково као звано место постоји од раније а ојконим Пек се не среће нигде у претходним изворима. Оно што још више потврђује моје гледиште јесте извештај другога уходе из овога времана, који не само да директно помиње Јасиково, већ га описује као насељено место! (Види следећи топик!).

          * Напомена 2: Део извештај Покорног превела је Цита Паунковић и објавила у зајечарском Развитку 1971. године под насловом: Франц Ксавер Покорни, Војно-географски опис источне Србије и једног дела Бугарске из 1784. године (,,Развитак", 1, Зајечар 1971, стр. 63-72). На жалост овај одломак који овде доносимо Цита није превела и остаје нам да га користимо овако, у оригиналу!
Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

Paun

ЈАСИКОВО И ХОМОЉЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XVIII ВЕКА

ИЗВЕШТАЈ АУСТРИЈСКОГ УХОДЕ МИТЕСЕРА ИЗ 1784. ГОДИНЕ


Извор: Др Душан Пантелић, Ухођење Србије пред Кочину Крајину, Глас спрске Краљевске академије, CLIII, други разред, 77, Београд 1933, стр. 158-159

Пантелић у наведеном делу, између осталог пише:
"Осим овога описа [овде приказаног у претходном топику, прим. ур.] имамо јоше један, од Митесера, али само о оном првом путу (од Свињице до Изворице) који су прешли он и Покорни заједно и који je трајао свега осам дана. Његов опис je много пунији и занимљивији него Покорнога и штета je што нема сличних описа и с осталих његових путовања. Говорећи, например, о бављењу у Неготину, он описује једну сцену, када je крчмар, код кога су одсели, познао ко су они и охрабрио их у њихову предузећу. Затим описује Неготин као чисто хришћанско место (са 240 хришћанских кућа и само једном турском); говори о оборкнезу, под чијом управом стоје 47 села (он набраја и њихова имена), која чине Крајину, о његовим приходима и власти. ,,Турци се — вели он — у овом пределу ни за шта не питају, осим за кажњавање злочинаца, које исти кнез шаље кадилуку или суду у Видину". Митесер се жали на тамошњу рђаву храну  за време госпођинског поста (усољена риба и пасуљ куван само у води са много паприке, да се не може јести), за коју je налазио накнаде у крупним и укусним лубеницама. Предео од Великог Крша до хомољских планина описује као најужаснију пусту шуму, која никад није слободна од хајдука и у којој се убиства дешавају врло често, а као гнездо хајдучије означава село Јасиково ту je путник, вели, остављен без икакве људске помоћи, јер изван једине врлетне коњаничке стазе свуда je ,,само језовита пустиња, у којој станују само хајдуци и медведи". Али зато о хомољској долини вели да се њена лепота не може ни замислити: ту су најбоље њиве и најбујније ливаде, које су плодне и без ђубрења, и најбистрије воде с најбољим рибама."

* Напомена: Митесеров извештај у оригиналу, на немачком језику, Пантелић је објавио у свом чланку, чије су референце следеће:

Душан Пантелић                 
ПРИЛОЗИ УЗ РАСПРАВУ "УХОЂЕЊЕ СРБИЈЕ ПРЕД КОЧИНУ КРАЈИНУ", "СПОМЕНИК", 74, Београд, 1933, 113-125   

Ја сам изабрао део текста са стр. 122-123 и уз помоћ сарадника превео га са немачког на српски језик. Ево како је Митесер описао део пута од Луке преко Враца и Јасикова и даље ка Хомољу:

,,18. август, (1784) Лука. - Наведеног дана 18. августа кренули смо рано ујутру из логора. Кренули смо путем који нам није био познат. Након сат и по ходања без икаквог упутства, стигли смо до села Луке, кроз које је текла река са добром пијаћом водом. Ту се човек мора обавестити како да изађе из села и настави пут. Јер се иде кроз густу непроходну шуму, јединим могућим правцем ка западу. На том путу упечатљиво делује такозвано Двизо-брдо [Dwiso-Geburg], узвишење с лева, али и десно брдо Голи Врх, шумом обрасла брда Дели Јован и Црни Врх која остају за њим. На правцу нашег кретања налазио се успон кроз проређено растиње за које се човеку може учинити да не може да га савлада. Доњом страном пут је водио на такозвану "Капију" [Врац]. То је такав предео да човек није сигуран да ли је природом или уметношћу створен. [...]

Од тога места, на неких 600 корака, наилази човек на веома добри извор питке воде, која тече кроз дрвени олук. То је најхладнија вода коју сам у животу попио. Тај точур је на 12 корака од пешачке стазе. Та одвратна планинска шума била је пуна разбојника, па су била могућа убиства, препади и насиља. Идући стрмом страном брда, преко попадалог дрвећа, стигох до Јагњила Дола. Предео је простран, чист и са приличним обрадивим земљиштем. Десна страна обрасла је лепим примерцима дивљих јабука које чак ни они грозни разбојници нису дирали.

Човек мора 15 пута да прелази речицу Пек док не стигне до места где се она исправља и састаје, са северне стране, са речицом Честогорицом. Ту смо наишли на неке колибе села Јасиково, у коме су се разбојници снабдевали храном. Човек нам је причао у Јагњило Долу и показивао разна места где су се раније или у новије време, догађала убиства.

Ми смо од тог места, где су се састајале те две речице, удаљили ходајући пола сата и застали тако да је Честогорица остала десно и стекли смо утисак да смо на сигурном месту где можемо поставити логор и заноћити."

Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

Paun

              Прескачем готово пола века, пре свега Кочину крајину и устанак под Карађорђом. Да би се разумела наредна документа, треба имати у виду да је граница између Београдског и Видинског пашалука захватала управо Поречку Реку и Горњи Пек. У Поречкој Реци ишла је преко Мироча и делијованског гребена, а у Горњем Пеку била је на превоју који се данас зове ,,Цепе" (,,стожери, кочеви"), јер су ту били кочеви на које су Турци набијали осуђенике и терали народ из једног и другог пашалука да присуствује суровим сценама и гледа – за опомену - неслошљиве патње умирућих људи! ,,Цепе" се налазе између Горњана и Кривеља. Београдски пашалук је ослобођен у другом српском устанку под вођством кнеза Милоша, а Видински је остао под Турцима све до другог хатишерифа 1833. године. Између ова два догађаја: Милошевог устанка и хатишерифа, много је људи бежало из поробљеног Видинског у ослобођени Београдски пашалук. Део Видинског пашалука коме припадају села Бучје, Кривељ и Бор припадају сливу Црног Тимока и зато се ово подручје зове Црна Река или Црноречје. Преносећи овај текст на Форум, желим да скренем пажњу на то да је реч о документу од непроцењивог историјског значаја, јер врло прецизно осветљава време и начин заснивања неких наших села. Када је у питању наше Влаоле, оно се као ретко које друго село у Србији може похвалити да има неку врсти ,,записника" о оснивању! Поред Влаола, текст је значајан, наравно, и за историју села Горњане.

              О НАСЕЉАВАЊУ ВЛАОЛА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XIX ВЕКА

              Извор: Тих. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе Кнеза Милоша (1815-1839), СЕЗб књ. 27, Насеља и порекло становништва, књ. 22, Београд 1926, стр. 371-371

              3 јуна 1835, No 246, пише из Неготина Илија Марковић, исправник – Кнезу Милошу: - ,,По Височајшем налогу Ваше Свeтлости од 16 маја т. г., No 1658, да како суд наш тако и Суд Окружија Пожаревачког сваки по једнога комисара у алију Божину Реку пошље и тамо тербу житеља села Горњана окружија овог, који су Вашој Светлости жалбу представили и против доселивших се људи из Црне Реке у поменуту алију Божину Реку извиде и по извиђенију ствари точно и верно известије Вашој Светлости пошље. Договоривши се суд наш с Судом Окружија Пожаревачког послао је члана свог Г. Ђуру Марковића као комисара на опредељено место.
              »Саставши се комисар наш 30 маја т. г. с комисаром Суда Пожаревачког Господ. Недељком Ђоковићем и Г. Г. капетанима Јовом Поповићем омољским и Јовом Мијатовићом поречкоречким и по извиђенију ствари донео је следујуће извјестије сирјеч : — Доказало се је по достоверном сведочанству како од стране сељана Горњанаца као тужитеља тако и од стране Влаолаца као обтужених, а при том и од кметова околних села Божине Реке да су се 15 домова житеља села Горњана, у 1814 години, на позивање у оно време бившега некога спахије Абдије, бољега уживлења ради, на место садашњега села Влаола населили били и оданде су у алију Божиној Реки ливаде, конопљишта, и стоку држали, за које су поменутоме спахији попашу и котарно плаћали. У исто време доселило се је и из Црне Реке 7 кућа бежинараца у честопоменуто село Влаоле.
              »У 1815 години поменути Горњанци принуђени су били Господином Вулом Глигоријевићем, у оно време бившим капетаном поречкоречким и преко пандура његових Вељка Јагодинца и Миљка Н. на првобитно обиталиште из Влаола у Горњане преселити се, и од оног времена до данашњега дана нису никаквога участија у честопоменутој Божиној Реки имали.
              »Заоставши пак у Влаолима дошљаци из Црне Реке освојили су ливаде и земље које су Горњанци држали и после су си и више такових приновили и изкрчили.
              »Што сe пак атара села Влаола каса, он је толики да би још онолико фамилија, колико их сад па њему има, удобно живити могло,  без да би и најмање утесњење било.
              »Што се пак разселенија често поменутога села Влаола тиче, о томе је како Господе комисара, тако Господе капетана и кметова околних села Божине Реке мненије да би са свим шкодљиво било за житеље његове кад би се разселити морало, зато што Горњана у предречено село Влаоле населити, будући су жалбу представили да су у садашњем селу њихову врло стешњени и да доста њива и ливада за уживање немаду — и које известије ускорава долеподписани суд најучтивије Вашој Светлости поднети.«
               
              (Сигнатура документа у Архиву Србије:
              К. К., Нах. Неготинска 1835.)

СПИСАК ЖИТЕЉА СЕЛА ВЛАОЛА
одакле  се који доселио у  Влаоле, у којој години, колико у кога
воденица и шљива има и колико је који дана орања жита и кукуруза носио.


Число Имена и презименаОдакле сеУ којојЧисло во-ЧислоДани орања
дом.људи      доселио    годиниденица  шљиважита кукуруза
                                  
  1Паун и Траило                   
  Мартиновић   Из Кривеља црноречког 1817 1   40 3 6
  2 Мартин Петровић                    "                  1817      30 2 4
  3 Јован Петровић с два                                                 
    сина ожењена                           "              1817     20 5 10
  4 Петар Првуловић                     "                  1817     4 1/2 4
  5 Штефан Првуловић                  "                 1817     2 3
  6Јанко Траилов                        "                  1817       1 3
  7 Станко Николић Буче црноречког 1817  2 4006
  8Младен Крстић са                                                          
    сином ожењеним                    "                 1817    1505
  9 Траило Лукић                        "                1817      3 7
10 Флоре Николић                     "                1817      402 5
11Траило Јовановић                  "                 1817    100 2 5
12Петко Радуловић                      "                1819      505
13Петар Фајдић     Дубочана црноречког 1817   150 2 5
14Јован Фајдић                      "                    1817      20 3 4
15Стан Фајдић                      "                    1817      1
16Димитрије Ђорђевић                  "                 1817  1   1
17Јон Думитровић                   "                1817       30 1 5
18Никола Думитровић                  "             1817       4
19Јован Барбуловић                                                        
   са сином  Рудне Главе о. крајин 1820      50
20Јован Јовановић                   "                 1820      2 4
21Јован Мариновић Бора црноречког 1817      1012
22Илија Лукијан Луке крајинске        1817    200 3 5
23Петар Симоновић Топле црноречког 1834      1 3
24Петар Мијајевић Горњана о. крајинског1817      10 3 5

Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

Paun

ЈАСИКОВО, ЛЕСКОВО И ВЛАОЛЕ У ПОПИСИМА ИЗ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XIX ВЕКА

Година 1823.
(12. март)
Тефтер чибучки, нахија пожаревачка, омолска кнежина
Архив Србије, Збирка тефтера, 277

16. ЈАСИКОВА И ВЛАОЛИ
(Домаћин и број оваца)


  1. Паун и Јован Пулан 80
  2. Јосим Кнезич 17
  3. Ђорђе Чеврта 77
  4. Јуван Журж 103
  5. Стојан Бежунар 27
  6. Станоје Србу 12
  7. Никола Њамцу 18
  8. Петар Бежунар 27
  9. Јанко Бечар(?)40
10. Пау Дошљак 44
11. Стеван Николин 42
12. Траилов Влаче(?)36
13. Никола Скроботан 25
14. Паун Лопатан 61
15. Младен Ђорђе 73
16. Никола Рошка 11
17. Никола Лазар 90
18. Никола Петров 26
19. Јовица Србул 29
20. Јован Првулов 31
21. Пауника (?)19

Година 1824.(марта месеца)
Тефтер чибучки, кнежина омољска, нахија пожаревачка, за 1824
АС, ЗТ 277

11. ЈАСИКОВА


  1. Паун Пулан 80
  2. Ђорђе Човрта 54
  3. Станоје Србу 20
  4. Јован Журж110
  5. Младен Ђорђе 43
  6. Лазар " 85
  7. Јанко Урзика 20
  8. Маркуц " 20
  9. Филип (?) 36
10. Јовица Србу 42
11. Паун Лападат 81
12. Жарко Ани 90
13. Никола Њамцу 22
14. Јован Бечару 53
15. Стојан Џурка 36
16. Паун Дошљак 60
17. Скроботан (?) 28
18. Никола Рошка 110
19. Журж Бежунар 33
20. Стеван Петрика 49
21. Петру Јоргован 33

12. ВЛАОЛЕ


1. Јован Петров 35
2. Илија Бечјар 14
3. Петар Василијев 43
4. Петар Мијаи 37
5. Мартин Петру 16
6. Радован Загора 14
7. Илија Шинтерило 18
8. Прву Матеј 22

Година 1827.(9. март)
Тефтер чибучки од кнежине омољске за 1827
АС, ЗТ 327

12. С.(ЕЛО) ВЛАОЛИ

       овце гроша пара
          
  1. Петар Василиев 154 7 30
  2. Јован Петров 100 5 2
  3. Радул Петров 55 2 32
  4. Јован Николин 74 3 30
  5. Станко Николин 74 3 30
  6. Прву Матеј 39 2
  7. Думитру Недељко 26 1 14
  8. Младен Бучан 63 3 8
  9. Петру Михај 90 4 22
10. Никола Икони 45 2 12
11. Илија Бечјар 50 2 22
12. Мартин Барбу 26 1 14
            =     792 39 24

14. ЈАСИКОВА

       овце гроша пара
          
  1. Јовица Ђурин 60 3 2
  2. Паун Пулан 140 7 2
  3. Рошка - 140 7 2
  4. Паун Попа 40 2 2
  5. Владиа Рошкин 20 1 2
  6. Марко Петров 15 32
  7. Марко Анин 100 5 2
  8. Јован Првул 30 1 22
  9. Лазар Фуфу 79 4
10. Јанко Урзика 31 1 24
11. Стеван Николин 53 2 28
12. Јанко Бучану 100 1 28
13. Станое Србу 33 1 28
14. Ђорђе Човрта 64 3 10
15. Јован Журж 134 6 30
16. Петар Јорговановић 29 1 20
17. Траило Бежунар 47 2 16
18. Младен Цветков 57 2 36
19. Никола Њамцу 52 2 26
20. Никола Скрубожан 38 1 38
21. Стојан Дурља 66 3 14
                    = 1328 66 16

* НАПОМЕНА:
Списак пописа из прве половине XIX века овим се не исцрпљује. У припреми је пренос још неких сличних аката сачуваних у Архиву Србије. Пописи до сада нису привукли пажњу науке па су остали непознати. Из Архива Србије исписао П. Дурлић, и овде се први пут публикују. Не могу се даље преносити нити користити без писмене дозволе приређивача.
Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!

Paun

              ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА ГОРЊЕГ ПЕКА,
            ПРЕМА ИСТРАЖИВАЊУ АНТОНИЈА ЛАЗИЋА, КРАЈЕМ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XX ВЕКА


              Извор: Антоније Л а з и ћ, Насељавање и развитак насеља у Средњем и Горњем Пеку, посебан отисак, XXV, Гласник Српског географског друштва, Београд, 1939, стр. 32-33

              ЈАСИКОВО

              Јасиково лежи на ушћу Јагњила у Велики Пек.*) Администартивно припада Хомољу и економски је упућено на Жагубицу. Село је старијег постанка и опустело је почетком XVIII века, као и многа хомољска села. Налазимо га као пусто место 1723. године, а као насељено први пут 1818 године; у њему је тада било 15 домова, што показује да обнављање овог села није било давно пре те године. У близини данашњег села, на ушћу Липе у Божину Реку, налазе се трагови старих римских радова на испирању злата и разне алатке, то даје довољно доказа за тврђење да је на овом месту постојало насеље још из римског доба. Данашње Јасиково обновљено је влашким сточарима из блиских села, а ређи су досељеници из удаљенијих места Крајине и Баната. Тако су Станојоњи-Журжоњи (славе Св. Николу) пресељени из блиског села Горњана. Из истог су се села преселили и преци Чевртоња (славе св. Алимпија), Липулоња (славе Петковицу), Станкулешћа (славе Петковицу), Гергоња (славе Св. Стевана) и Благојоња (славе Св. Николу). Из блиског села Бучја досељени су Дурлоњи (славе Св. Николу), Барбулешће (славе Св. Јована) и Марикешће (славе Св. Алимпија). Из Кривеља, такође блиског села, досељени су Јосимоњи (славе Св. Ваведење), Станимирјешће (славе Св. Алимпија), Вакароњи-Симеоновићи (славе Св. Аранђела), Степањони (славе Св. Николу), Адамоњи (славе Св. Николу), Мишоњи (славе Св. Аранђела) и Бачиле (славе Св. Алимпија). Из села Рудне Главе у Поречу досељени су преци Таузоња (славе Св. Алимпија). Из хомољског села Лазнице досељени су Думитроњи (славе Св. Алимпија), Жујцоњи (славе Св. Николу) и Цероњи (славе Св. Аранђела); њихови су преци дошли у Лазницу из Алмаша у Банату. Из Крајине је досељено неколико породица, такође почетком XIX века. Јовицоњи (славе Св. Јована) и Милосавоњи (славе Св. Јована) су из Поповице, Дорузоњи-Абдулићи (славе Петковицу) су из Луке, а Миса-Видоје (слави Св. Ђорђа) дошао је око 1865 године из села Сикола (у Крајини). Из села Градскова, на Тимоку ниже од Зајечара, досељени су преци Урдзукоња (славе Петковицу) и Мероња (славе Петковицу). Оштрељани (славе Св. Николу) су такође из околине Зајечара, из села Оштреља. Страгари (славе Св. Јована) су из села Дебелог Луга, а Николајоњи (славе Св. Николу) из Ердеља. Младеновићи (славе Св. Стевана) не знају одакле су досељени. Стојковић Јован (слави Св. Јована досељен је 1876. године из села Вртовца у пиротском крају.
             
              ЛЕСКОВО

              Лесково је суседно село Јасикова и лежи у долини Великог Пека. И оно администартивно припадада Хомољу и економски је упућено на Жагубицу. Село је врло младог постанка и развило се после 1850. године, пресељавањем из суседних села. Први се преселио из суседног села Јасиково Јован Првулов, предак Првулоња (славе Петковицу). Зaтим су дошли преци Мартињешћа (славе Св. Мрату), Лукшоња (славе Св. Аранђела), Попеска (славе Петковицу), Филипоња (славе Петковицу) Ђорђоња-Гергоња (славе Св Стевана). Човрда Манојло (слави Св Николу) досељен је такође из Јасикова, а Ђорђевићи (славе Св Николу) пресељени су 1902. године опет из Јасикова. Урдзукоњи (славе Петковицу) и Стагари (славе Св. Јована) такође су из Јасикова. Из Дебелог Луга код Мајдан-Пека су Лападати (славе Св. Аранђела), Лопатан Јанко (слави Св. Николу), Потојан Петар (слави Св. Николу), Стагар Јован (слави Св. Стевана), Буљубаше (славе Св. Николу) и Беженари (славе Св. Николу); ови последњи су били и у хомољском селу Осаници где их и сад има и зову се Трајилоњи. Преци свих ових фамилија населили су се у Лескову око 1860 године. Из блиског села Кривеља (у Поречу) су Маркоњи (славе Св. Алимпија) и Владоњи (славе Св. Мрату). Из Горњана у Поречу су Мартинешће (славе Св. Мрату) и Рошкоњи (славе Св Мрату). Из Бучја у Поречу су Дурлоњи (славе Св. Алимпија), Бучани (славе Св. Стевана), Голубоњи (славе Петковицу) и Трајилоњ Јанко (слави Св. Николу). Банићи (славе Петковицу) су Цигани – ковачи из хомољског села Лазнице.
             
              ВЛАОЛЕ

              Влаоле лежи у долини Божине реке, притоке Пекове, али и оно администартивно припада Хомољу и економски је упућено на Жагубицу. Село је новијег постанка и основаnо је око 1822 године влашким досељеницима из блиских села. Први досељеници затекли су у близини данашњег села два стара воденичишта: једно на Божиној Реци, око 2 km западно од данашњег села, а друго на потоку Ваља Саталуј (Сеоски Поток). Прво су назвали моара парасита (пуста воденица) моара оцаска (хајдучка воденица). То указује да је на овом месту постојало старије насеље које је дуго времена остало пусто, те му се име изгубило. Младинешћи (славе Петковицу) досељени су такође из села Бучја. Из Крајине се доселило неколико породица, такође у првој половини XIX века. Гицоњи (славе Митров-дан) су из Глоговице, а Пероњи (славе Св. Аранђела) и Јонешће (славе Петковицу) су из села Луке, а Бађоњи (славе Св. Аранђела) из Мале Јасикове. Карабашоњи (славе Св. Николу) су такође из Крајине. Из зајечарске околине досељено је неколико породица, такође прве половине XIX века. Лунгоњи (славе Св. Алимпија) су из села Кривеља, а Оштрељани су из села Оштреља. Фрунзоњи (славе Петковицу) су из Кривеља код Зајечара. Грекоњи (славе Св. Николу) такође су дошли из зајечарске околине, али су старином с Косова; живећи у влашкој средини они су порумуњени. Србуловићи (славе Св. Ђурђицу) су се преселили из блиског села Горњана, али им име показује да су њихови преци дошли у Горњане као Срби и тамо порумуњени. Станимирешће (славе Св. Алимпија) досељени су из села Кривеља код Зајечара почетком XIX века; у Кривељ су њихови преци дошли из Алмаша у Банату. Шинћероњи (славе Св. Николу) досељени су из Бора у Црној Реци као Трикоњи (славе Митров-дан). Црнајчанин је Циганин-ковач из Црнајке у Поречу, а доселио се у Влаоле око 1900 године. Миловановићи су Цигани-ковачи досељени из Луке у Крајини.
             
              (Текст обрадила: Драгиња Јовановић, сарадник на пројекту).

              НАПОМЕНА:
              *) Ово је озбиљна материјална грешка Антонија Лазића, јер се Јагњило не улива у Велики Пек, већ се у атару Јасикова састају Божина река, која долази из правца Влаола, и река Јагњило, која долази из правца Лазнице, и од тога састава теку даље као река Пек!
         

* ЗАВРШНА НАПОМЕНА *

             Овим топиком завршавам изношење одабране архивске и библиографске грађе о насељима и становништву Горњег Пека и, делимично, Горњег Пореча. У вези са последњим извором, истраживањима које је вршио Антоније Лазић, желим да кажем следеће. А. Лазић је, као истраживач, припадао тзв. Цвијићевој антропогеографској школи која се данас у науци сматра једностраном и превазиђенoм, а овде се јасно може видети и због чега. Наиме, Цвијић није марио за архивске изворе, а ту грешку нису уочили и исправили ни његови следбеници. Сва научна методологија Цвијићеве антропогеографске школе, у области етногенезе, сводила се на ,,мнемо-технику", и то у њеном најсведенијем виду. Сам рад на терену припадника ове школе изгледао је овако. На захтев истраживача, среске власти су налагале сеоским кметовима да одређеног дана у селу окупе најстарије чланове свих фамилија за које се знало да живе у селу. Истраживач би их онда испитивао редом о томе одакле су им и када дошли преци, која им је слава и колико има њихових кућа у селу. Успут би покупили и опште ствари о селу, атару, водотоцима, а записали би и које предање ... На основу тога су касније прављене велике, импресивне синтезе о метанастазији, етногенетским процесима, психичким типовима и варијететима. Оваквој Цвијићевој школи припадају и најзначајнији истраживачи североисточне Србије: Коста Јовановић, (Неготинска крајина и Кључ), Сава Мил. Милосављевић (Хомоље), Љубомир Јовановић (Млава), Станоје Мијатовић (Ресава), Саватије Грбић (Црноречје), и овде већ наведени Антоније Лазић, (Средњи и Горњи Пек).

Rumîńi ku Români a fuost tot una numa pǎnǎ Români a fuost Rumîń!