ВОЈЕВАЊЕ ТИМОЧАНА И КРАЈИНАЦА

[ljubisa.b.kici]

ВОЈЕВАЊЕ ТИМОЧАНА И КРАЈИНАЦА
ТИМОЧКA  ДИВИЗИЈА
И  XIII  ПУК

ЉУБИША ЛУ БОЖА КИЋИ


Штампање књиге финансирала је
СЛОБОДАНКА  НИЦУЛОВИЋ – ПАУНОВИЋ

Бесплатан примерак
Са исправкама и допунама након штампања

Издање аутора

Штампа “ТЕРЦИЈА”  Бор
Тираж 1000

БОР, 2018. Године



Зла коб Тимочке дивизије била је та, што је војвода Степа Степановић имао неограничено поверење у њене борбене способности. Веровао је да ће она савладати увек све препреке, освојити непријатељске положаје и извојевати победе. Или, пак није марио за њене губитке. Или, што је још горе и катастрофалније, да су оба фактора била од утицаја.

Шумадинци су имали родом из Тополе Краља, са којим су се дичили, а он са њима поносио. Зајечарци су имали Николу Пашића, а Неготинци Стевана Мокрањца за реквијем и Хајдук Вељка за давање глава.

Неписмени – не пишу своју историју
а писмени – не маре да је читају



   Књига је посвећена мом деди Ницуловић Јовану, ратнику XIII пука I позива, учеснику Балканских ратова и Првог светског рата, који је због опаког командовања заробљен на Легету и није доживео повратак из заробљеништва. Такође, његовој браћи Павлу, који  је преживео заробљеништво, и Пауну, који је прешао преко Албаније и Солуна.
   Ратник Јован, одведен је у заробљенички логор Нађмеђер, а потом у Маутхаузен, одакле се није вратио. У родном селу Танди, нема споменика за оне који су дали животе за незахвалну домовину или су властодршци били незахвални.
    Неуки сељани, већином неписмени или полупис-мени са два или три разреда основне школе, удовице, сирочад и инвалиди, нису имали средстава нити кога ко би их организовао, да би подигли споменик палим синовима, очевима, мужевима и саборцима. Након Другог светског рата, седамде-сетих година XX века, било је говора да се подигне споменик палим борцима II светског рата. Био је предлог да се уједно обележе и имена палих ратника у Првом светском рату, али се није дошло до сагласности и није подигнут никакав споменик.
  Прикупљени материјал и записи у овој књизи биће споменик безименим палим ратницима о којима су преживели ретко говорили, а потомци још мање.
    Ја нисам историчар, ја само наводим дела истори-чара и записивача.
Љубиша Ницуловић


О ТИМОЧКОЈ ДИВИЗИЈИ И КРАЈИНИ
    У борбама за ослобођење од Турака на територији Тимочке крајине изграђивани су шанчеви у којима су биле војне посаде. Такође, и у утврђеним градовима било је војних посада.
   Након ослобођења од Турака формирају се војне јединице у одређеним областима. У Српско-турским ратовима од њих су се формирале три наше бригаде I и II класе (Крајинска, Црноречка и Књажевачка). Рeорганизацијом народне војске формира се стална касарнска војска са гарнизонима у Неготину, Зајечару и Књажевцу. Бивше формације се постепено трансфо-рмишу и ствара се Тимочка дивизија са седиштем најпре у Књажевцу, а потом у Зајечару. Један од пукова Тимочке дивизије био је XIII пук „Хајдук Вељко“.
    Тимочку дивизију сачињавали су пукови: XIII из Кра-јинског округа, XIV из Књажевачког и XX из Зајеча-рског округа, односно њу су сачињавали Крајинци и Тимочани. У састав Тимочке дивизије I позива улазио је и XV пешадијски пук „Стеван Синђелић“ – Параћин. У Зајечару је био штаб дивизије и VI прекобројни пук.
    Крајински округ са седиштем у Неготину био је састављен од четири среза:
1.   Срез брзопаланачки (Брза Паланка, Малајница, Дупљане, Михајловац, Плавна, Трњане, Шаркамен, Поповица, Мала Каменица, Купузиште, Џањево, Штубик, Јасеница, Карбулово, Видровац, Прахово, Јабуковац, Вратна, Уровица, Слатина);
2.   Срез кључки (Грабовица, Велесница, Бордељ, Река, Подвршка, Манастирица, Велика Каменица, Текија, Сип, Речица, Велика Врбица, Мала Врбица, Костол, Ртково, Корбово, Брлога, Џеџерац, Петрово Село, Вајуга, Кладушница, Кладово);
3.   Срез поречко–речки (Доњи Милановац, Бољетин, Голубиње, Мосна, Тополница, Клокочевац, Црнајка, Рудна Глава, Горњане, Танда, Мајданпек);
4.   Срез крајински (Тамнић, Рајац, Вељково, Смедовац, Брестовац, Лука, Рогљево, Самариновац, Метриш, Короглаш, Србовлах, Мала Јасикова, Копривница, Сиколе, Салаш, Глоговица, Чокањар, Чубра, Речка, Буковче, Брусник, Кленовац, Табаковац, Мокрање, Радујевац, Кобишница, Велика Јасикова, Неготин).
ТИМОЧКА КРАЈИНА КРОЗ ИСТОРИЈУ
    Тимочка крајина, мада се не налази на главном бал-канском коридору где су пролазили освајачки походи и мирнодопски каравани, она представља споредни пролаз, а истовремено и улаз према суседним областима и државама. Преко Тимочке области из Моравско-вардарске долине прелази се према Видину, Дунаву и Влашкој преко Дунава. И обратно, из јужног Подунавља долази се у области Мораве и Вардара.
    Као географска целина у Србији она обухвата терен поред речних токова Тимока, Белог и Црног Тимока, а у ширем смислу и област Поречке реке, заједно са равницама и побрђима која се шире до планинских венаца који омеђују овај простор. Такође, ова област географски пружа се и на десну обалу Тимока, у Бугарској према Видину.
    Као климатски повољна, а богата природним ресурсима који су били повољни за лов, риболов, сточарство, земљорадњу и рударство, ова област је била насељавана од праисторије. Њу су у историјском периоду насељавали дивљи Трибали који су ратовали против Филипа Македонског, а потом против његовог сина. Александар Македонски поразио је Трибале 335. године пре нове ере и натерао их да дају војне одреде за његове походе против Персије. Одласком дела Трибала тј. војних одреда са Алексанром Великим, њихова племена слабе и бивају приморана да се повлаче пред најездом других ратничких хорди. У области Балкана продиру Келти, њихово ратничко племе Скордисци, који су у историји познати и као Мали Скордисци, улазе у област Тимока, запоседају насеља и плодне долине поред река, а претходно становништво повлачи се у брда. Временом између племенских група долази до размене производа и трговине и постепеног међусобног мешања Меза, Келта и Дачана.
    У времену римског освајања, Римљани 29. године пре нове ере покоравају Мезе и формирају провинцију Мезија, у чијем је саставу и Тимочка област. Након повлачења Римљана 270 – 275. године нове ере из прекодунавске Дакије, за време цара Аурелијана ова област улази у састав новоформиране провинције Дакија Рипенс. Ова област доживљава градитељски и економски процват и даје једног значајног римског цара Гајa Галеријa Валеријa Максимијанa који је изградио Феликс РОМУЛИЈАНУ, надалеко познату грађевину. Такође, са овог простора је његов сестрић Максимиан Даја, претендент за римског цара, који је погинуо у борбама са супарничким војсковођама. Остаци његових палата налазе се код Шаркамена.
    Некадашњи простор између Мезије и Тракије, није постојбина само царева, већ према римском предању, ту је рођен и бог рата Марс.
 Слабљењем Римског царства и напуштањем утврђења у пограничној области – Лимесу, у ову област продиру варварска племена која је разарају и уназађују на дужи временски период.
  За време јачања средњовековних држава ова област бива освајана и разарана од сукобљених војски, а повремено је у саставу самосталне видинске државе. У времену турског освајања према Дунаву, на месту Ровинама (или Урвинама), за које се поуздано не зна где се налазило, у чувеној бици 1395. године против влашког војводе Мирчеа, поражени су Турци, а гину Марко Краљевић и Константин Дејановић, као турски вазали. Према легенди Марко Краљевић је сахрањен код манастира у Короглашу. Војске прелазе преко овог терена и у времену битке код Никопоља, где су хришћани поражени.
    Турским освајањем и падом Видинске кнежевине 1396. године, пограничне области постају посебне војне крајине са посебним правима и обавезама. Познати су кануни браничевских и видинских Влаха из 1477. и 1516. године, где су прецизиране војне обавезе, права и дажбине граничара, чиме су због службе у чувању граница стицали одређене повластице. Са ширењем Турског царства и даљим померањем граница преко Угарске према Аустрији, постепено се укидају погодности које су војнуци – граничари имали, али у Крајини, Црноречју, Браничеву и неким другим областима остају хасови – земљишни поседи који су под контролом директно из Истанбула.
    За време Турака средином XVI века на територији Тимочке крајине хајдукују Старина Новак и Дели-Радивоје и синови Татомир и Мали Грујица.
    Пожаревачким миром између Аустрије и Турске 1718. године, северни део Србије потпао је под аустријску власт, при чему је северни део Тимочке крајине у саставу Темишварскe управе све до 1739. године.
   „Тек је 1741. године султан Махмуд I својом одлуком од 25.XI 1741. године обновио на делу Фетихисламске и Крајинске нахије (управо на територији Неготинске крајине) царски хас, издвајајући 63 села, селишта и острва за потребе царске библиотеке велике Аја Софије, која су и даље задржала статус „слободних“ села на веома ограниченој територији.“(1, стр.87)
    Посебно у Крајини налазила се кнежевина која је имала хришћанског кнеза са седиштем у Неготину.
„...– аутономија Крајине се састојала у овоме: Крајина са Неготином и Кључ са Кладовом били су емини (домени) султанијски. Крајином је управљао у име султанија хришћански башкнез, оберкнез, „prince de Kraina“, под којим су стајали сеоски кметови, а имао је три буљу-баше са пандурима. Двојица од ових буљубаша имали су по 15 пандура с којим су чували границе Крајине поред Тимока и са кључке стране. Трећи буљубаша са 30 – 40 пандура био је чувар башкнеза и служио му за раз-ношење наредба по селима. Сви су они били хришћани. Башкнез је имао право расправљања међу својим људима и управљања целом Крајином. У администра-цију кнежине није се смео мешати ни бег из Кладова ни војвода из Неготина, јер је башкнез у томе случају имао право жалбе паши у Видину. За та своја права добијали су башкнезови берате, на основу којих ниједан Турчин није смео у аутономну Крајину ступити са „поткованим коњем“ и „ниједан Турчин није се могао у њој бавити“.
    Колико се зна, у Неготину су, бар у другој половини XVIII века, били кнезови из куће Карапанџа. Кад један од њих умре, поставља се други који је свагда добијао берат на своје име.“(4, стр.254)
    Кнез је сакупљао дације које је предавао војводи, заповеднику на Ада Кале, а овај их је слао директно у Истанбул. Овај приход је одлазио на издржавање султанија – султанових кћери. Кнежевина је имала своју аутономију са слободом вероисповести и правом подизања цркви. За време кнеза Перче Станковића – Карапанџе у Неготину је 1803. године добијена дозвола и изграђена црква Свете Богородице. То је такозвана Стара црква. Она је делимично била укопана у земљу да не изазива позорност муслимана и није имала звоник. 
    „Најстарија школа у Неготину помиње се 1787. године али без сигурних података. Али, ако и није било школе, било је писмених људи, осим свештеника и пре првог српског устанка. Тако је на пример Михајло – Миша Ста-нковић – Карапанџић, оборкнез крајински био једини писмени човек у Карађорђевом штабу 1807. године, поред два писара Пречанина.“(1, стр.183)
    За време турске владавине Тимочка крајина била је у саставу Видинског пашалука, у коме је крајем XVIII века загосподарио Пазван-оглу. Он као видински господар укида неке повластице крајинских кнежева, а такође Поречку нахију, која је раније била у саставу Београдског пашалука, припаја Видину.
    Због ратних дешавања у Крајини и претњи да буду ухапшени, крајински кнез Перча и његов брат Миша Карапанџић беже Србима у Пореч, где Перча умире.
   За време I српског устанка када долази до ширења устанка, а потом и преласка Руса преко Дунава, Тимо-чка крајина постаје поприште крвавих битака. Године 1806. у долини Поречке реке и на Џивџибари; 1807. године: на Штубику, Малајници и на Неготину; 1809. на Кладову, Гургусовцу и Бањи; 1810. на Гургусовцу; 1811. на Грамади, Прахову и Брегову; а 1813. најсудбоно-снија опсада Неготина и погибија Хајдук Вељка.
    Српски ратни план за 1806. годину предвиђа офанзиву у свим правцима. Карађорђе шаље у Црно-речје од раније познатог кнеза, подстрекача на побуну у Црноречју претходне 1805. године, кнеза Милисава Ђорђевића. Њему се прикључује и Хајдук Вељко са својим бећарима. Вељко углавном делује самостално, врши препаде и чини јунаштва. Такође, почетком 1806. године Миленко Стојковић заузима Пореч и утврђује се њему.
„После тешких турских пораза на Штубику и Малајници Турци су се потпуно повукли преко Тимока напустивши и Зајечар. Карађорђе је после битке на Малајници дошао са делом своје војске у Црну Реку. По доласку у Зајечар за кнеза целе Црне Реке је поставио Милисава Ђорђевића, а за његове помоћнике попа Радосава Жив-ковића, Петра Ђорђевића – Џоду и Драгана Папазоглуа. Пошто су у међувремену Турци напустили Гургусовц и Бању, Карађорђе је Вељка поставио за старешину у Бањи с тим да надгледа границу у гургусовачком и сврљишком крају.“(5, стр.85)
    Међутим, после битке на Чегру и пораза устаника, Крајина је поново 1809. прешла у турске руке. Након доласка Руса у Србију у току лета и јесени 1810.године бивају ослобођени Брза Паланка, Кладово, Неготин, Бања и Гургусовац. Хајдук Вељко је остао у Бањи. У Неготину после ослобађања 1810. год. Михајло–Миша Карапанџић постаје војвода од Кључа и Крајине.
    „У Кладову је после тога остао кратко време као старешина Петар Добрњац, али је Карађорђе, још док је он био у Кладову, поставио „Новог Коменданта Михаил' Станковича над кр'постију Кладово“. Сем тога у Кладову су одмах постављене српске власти, а у граду 600 људи и 27 топова посаде. У години 1811. био је Вук Ст. Караџић управник царинарнице у Кладову са реоном од Текије до Брегова.“(4, стр.313)
   „У војно-стратешком погледу Неготинска крајина била је, скоро непрекидно, једно од највећих и најкрвавијих ратишта српског устанка, ... Црна река, средишњи део Тимочке крајине, пружала је готово неисцрпни еконо-мски и људски потенцијал за ратне потребе источног и југоисточног ратишта Срба са Турцима.“(6, стр.5)
   „Сем добре пешадије и необично смелих и офанзи-вних добровољачких одреда „Бећара“, крајеви источне Србије давали су и изузетно веште „тобџије“ као и надалеко чувене коњанике, „атлије“ са којима се прославио Хајдук Вељко – један од највећих јунака српске револуције 1804 – 1813. године.“ (6, стр.6)
    На старешинској Скупштини почетком 1811. године, јануара месеца у Београду, на којој се Карађорђе раз-рачунавао са својим противницима,Миленко Стојковић и Петар Добрњац, као предводници супротног табора, поведу Хајдук Вељка са његовим бећарима, рачунајући на његову храброст и њихово вишегодишње заједничко ратовање, да ће им бити од помоћи ако Карађорђе силом оружја покуша да наметне доношење одлука у скупштини. Међутим, Вељко је променио страну. Наводно због писма којим се јавља о нападу Турака на Бању, а и због обећања да ће добити војводско постављење, Вељко напушта Београд и одлази у Јагодину, чекајући расплет и војводско постављење.
    Миленко Стојковић и Петар Добрњац бивају проте-рани из Србије и губе војводска места. Они губе, а Вељко добија. Чекало се да убрзо изненада умре кнез Михајло – Миша Карапанџић у лето 1811. године па да Вељко 21. августа 1811. добије декрет о постављењу за војводу богате Неготинске нахије. Упоредо са Вељком, Вук Караџић постаје царинарник, судија, управитељ и на крају „комесар Правитељствујушћег Совјета“ у Крајини. У Поречу уместо Миленка, старешина постаје његов писар Јован Стефановић.
    О томе Вук Караџић (Историјски списи, II стр.93) каже:“Тако се Карађорђе опрости својих противника и постане неограничени господар, али тијем окрчи и Турцима пут, те лакше земљом обладају и њега из ње истерају; јер да је Миленко 1813. године био доље на Дунаву, јамачно Турци не би онако лако обладали, а докле год лађе њихове не би прошле Дунав до Мораве, дотле се ни она војска турска од Делиграда, ако би и допрла до Мораве, не би смјела онде утврђивати; а исто би тако Петар Делиград бранио и Турке на ономе крају обустављао много боље од Младена; а и на Дрини да је био Јаков, јамачно би штогод био бољи од кнеза Симе,јер је од њега био паметнији и разборитији, а боље  је познавао онај крај и људе на њему.....“
  „Свакако ваља истаћи и боравак Вука Караџића у Кључу и Крајини, где се као службеник на разним местима помиње од средине 1811. па (са прекидима) до средине 1813. године. Тако је он био у својству писара и ђумрук-џије наизменично у Кладову, Брзој Паланци, Буковче и Брегову, а кратко време замењивао је и Јефту Савића Чотрића у Брзој Паланци. Поред Вука у Брзој Паланци помиње се и Сима Милутиновић као ђумрукџија.“(6, стр.69)
    Због рата са Наполеоном Русија 1812. године у Букурешту склапа мир са Турском, што су Турци иско-ристили за покретање војне акције у циљу покоравања Србије. У лето 1813. Турци наступају из Видина према Крајини и Неготину, које брани Хајдук Вељко са око 3.000 људи, међу којима је било и из Пожаревачке нахије пристиглих као помоћ.
    У одбрани Неготина гине Хајдук Вељко 18. јула 1813. године. „...Док је он са својим момцима сваки час по шанчевима пролазио, нико није смео показти да се поплашио и слути на зло, него је свако морао бити слободан и весео ако му се и неће, а како њега нестане, војска одмах повиче да се више не може држати у Неготину, него да се мора бјежати макар и како. И побјегну у Пореч.“ (7, стр.49)
    Да се војска не би обесхрабрила, Вељко је сахрањен ноћу код Старе цркве, због чега је неки зову и Хајдук Вељкова црква, али даља одбрана без Вељка није била могућа. Спасио се како је ко знао и умео. Бећари са својим старешинама извукли су се ноћу преко Неготи-нског Рита, а ко није био информисан и није могао, био је препуштен турским сабљама. „...што је пао, на пример, Неготин у којем је погинуо „познати генерал Велко“, што је свих четири – пет хиљада Срба, листом побијено.“ (3, стр.383) 
   О Хајдук Вељку Вук Караџић каже: „..Истина да се Црни Ђорђије готово више бојао њега него он Црног Ђорђија,али је слушао заповјести доста добро, особито како се био преселио у Неготин. Био је прави хајдук и тим се именом дичио и поносио до своје смрти.
    ...Може бити да је карактеру своме најпротивније учи-нио што је издао Миленка и Петра у Београду. Колико је на новце и на остали сваки плен био лаком на војсци, толико за те ствари није марио кад их је имао, него их је штедро поклањао другима, па и то не само својим вој-ницима него и другоме свакоме: Кад у мене вели, има,  коме гођ треба нека дође да му дам, али кад у мене нестане, ја ћу отети у кога гођ знам да има.“ (7, стр.50)
    „Када је тако дошао у Неготин, није имао никакво друго богатство осим добрих коња и господског одела и оружја. Али 1812. године закупи од Совјета скеле и ђумруке на оном крају, те се срећом брзо обогати, но и тај добитак готово сав подели са својим бимбашама и буљубашама.“ (10, стр.82)
КАО И СВИМ ЉУДИМА, СВАКОМ ЈЕ ЧОВЕКУ МИО ЊЕГОВ ЖИВОТ. КАДА ДОЂЕ ТРЕНУТАК ДА СЕ ОН ИЗГУБИ, И ВОЈСКОВОЂЕ БЕЖЕ СА БОЈНОГ ПОЉА.
    Пред Турцима шанчеве напуштају Петар Џода у Вражогрнцу и Милисав Ђорђевић у Зајечару.    
   Хајдук Вељко је погинуо. Пала је линија одбране на истоку. Источна војска је уништена. Зар у Србији није било још старешина и војвода, шанчева и топова?  Моћних тврђава у Смедереву, Београду, Шапцу... Било је. Али није било послушних ратника који би слепо извршавали наређења осионих старешина и гинули под турским сабљама. Није било Источне војске. Турци су продирали. Србија је пала, а њене старешине и војводе међу првима су пребегле преко Саве и Дунава у Аустрију. Показале су се да нису ништа бољи јунаци од оних људи које су, некада у времену свевлашћа, кубурама стрељали због кукавичлука.


ТИМОЧКА КРАЈИНА У РАТОВИМА ЗА НЕЗАВИСНОСТ СРБИЈЕ
   Након победе над Наполеоном и одржавања Бечког конгреса 1815. године, Русија добија могућност да енергичније делује према Турској и захтева испуњење 12. тачке Букурештанског мира, која говори о аутоно-мним правима Србије. Такође са II српским устанком под Милошем Обреновићем Србија започиње процес остварења аутономије и формирања кнежевине.
    Пореч од 1815. године остаје у саставу Београдског пашалука, односно Србије, а остали део Тимочке крајине и даље је под Турцима.
   У Поречу је рођен познати Капетан Миша Анастасије-вић, у XIX веку један од најбогатијих људи у Србији. Пок-лонио је отечеству такозвано Капетан Мишино здање, садашњу зграду Ректората Београдског универзитета.
    Нови руско-турски рат завршен је Једренским миром 1829. године, којим је, што се тиче Србије, потврђено да јој се врати шест нахија које су за време I српског устанка биле у саставу Србије. То је потврђено султановим хатишерифом из 1830. године, али Турци су отезали са испуњењем уговора. Кнез Милош у договору са народним првацима организује побуне у тим нахијама. У априлу 1833. диже се побуна у Тимочкој крајини.
   Из Зајечара Турци су се повукли у Велики Извор преко Тимока, тако да су супростављене оружане групе стајале на супротним обалама реке, у ишчекивању помоћи и наређења од виших органа власти, Турци из Видина, а Срби од Милоша Обреновића. Међутим, десио се инцидент који се претворио у такозвану „Зајечарску сечу“, у којој су турски војници убили 117 човека. Због таквог стања кнез Милош шаље своје трупе у Тимочку крајину. Новим султановим хатише-рифом из 1833. године, потврђује се присаједињење отргнутих нахија.
    Присаједињење Тимочке крајине Србији било је добродошло кнезу Милошу за лично богаћење.
   „Сам Милош Обреновић имао је у Зајечару и околини своја имања. То су пре свега биле воденице, једна у Звездану, две, горња и доња великоизворска на Тимоку, у великоизворском атару, једна у Вражогрнцу и једна воденичиште под Прлитом. Најбоље су радиле обе великоизворске воденице и она у Звездану. Кнез је настојао да држи монопол над воденицама у овом крају, па  је кад су неки Вржогрнчани и Великоизворци тражили да подигну себи нове воденице, писао свом опуномоћенику: “То препоручујемо вам, да никако не дозволите правити, но да остане по старом и нека на нашим воденицама рану мељу, као што су и до сад чинили, а можете слободно сви на истим воденицама млети и неће оскудевати с воденицама.“
     На његовим воденицама млели су не само наши људи него и сељаци из Видинског пашалука. Приходи су били велики. Осим воденица кнез Милош је овамо имао ливаде, винограде и баште.“ (9, стр.82.)

    Први српско-турски рат 1876.године
    Након босанско-херцеговачког устанка 1875.године, Србија јуна месеца 1876. улази у рат са Турском. Српска команда формира источну војску (тимочку) коју сачињавају Неготински, Зајечарски и Књажевачки одред. Неготински одред имао је 8.000 војника.
 „Двадесетог дана после почетка рата одлучено је да се моравска и тимочка војска сједине у моравско-тимочку војску,а за њеног главнокомандујућег именован је руски генерал Черњајев. Сматрало се да ће на тај начин српски интереси на источној страни бити безбеднији, а између осталог да ће бити враћен Велики Извор. Черњајев је убрзо стигао у Зајечар и 6. јула водила се нова битка за Велики Извор. У овом боју ангажовано је 15.000 војника. Битка је ипак била изгубљена, највише због слабог распореда снага и недостатка муниције. Процењује се да су у овој бици Срби изгубили 2.000 а Турци 5.000 војника.“ (9, стр.86)
   Србија трпи пораз код Ђуниса. Напуштен је Књажевац и Зајечар. Даље одступање од Књажевца спречено је доласком у помоћ војске из пожаревачког краја. На напуштеним теренима настаје терор турских Черкеза, безвлашће и отимачина, такође и од наше војске у повлачењу. РАТНО СТАЊЕ: СТРЕПЊА, ХАОС И ВАРВАРСТВО.
     Турци и Черкези залазили су по напуштеним селима пљачкали и палили куће и школе.
    „...Др. Мачај на једном месту у својој монографији о црноречком окружју каже описујући ситуацију у рату: „...Од постеља ни трага, прострта слама све је. На том леглу морају лежати тешко рањени, тифозни и дизен-терични. Доиста лабава брижљивост за оне који су пре неки дан живот жртвовали за отаџбину...“ (9, стр.395)
   „..Један очевидац описује Бољевац на дан 7. августа овако: „Нигде живе душе. Одморим коње и разгледам по крчми и дучанима. До вароши нису допрли Турци, али грознијем газдовању не бих се ни од њих надао. Еспап балкалско-болтаџијски разбацан, прекршен, сломљен. Тезге поизвртане, једном речју страховит крш и лом у предметима који нису однети. У крчми Кола Ватковића покрио земљу пасуљ, брашно, мекиње, пшеница. Трагови правог варварства, а то су учинили наши.“ (5, стр.140)
„...народ се вратио у празна села, најчешће опљачкана од турске војске, али и од наше војске и тзв. доброво-љаца из других земаља. И домаће становништво је у време безвлашћа пљачкало напуштена добра.“(5,стр.142)
    „Улазак турске војске на подручје источне Србије био је фаталан. Теритотија коју су освојили претворена је у згариште. Причињена је огромна материјална штета, која је за целу Србију износила 11.781.500 дуката, а само на округе црноречки и књажевачки отпадало је 6.554.000 дуката.“ (9, стр.87)
    Србију спашава Русија. Турци се повлаче на старе границе. Примирје је закључено 1.новембра 1876. а мир је склопљен 28.фебруара 1877.године.

    Други српско-турски рат 1877 – 1878.године
    У априлу 1877. године Русија је заратила са Турском. Због неспремности и последица претходног рата Србија је са припремама за рат отпочела јуна месеца 1877. Уместо јединствене акције против Турака, краљ Милан морао је у новембру месецу да гуши Тополску буну коју су изазвале присталице Карађорђевића. У рат се кренуло децембра месеца 1877. године.
    „Војници Неготинске крајине који су учествовали у офанзиви Тимочког корпуса били су најпре концент-рисани на положају Пандарила у правцу Пирота на самој граници. У борбу је најпре ступила Књажевачка бригада, а затим остали батаљони Црноречке и Краји-нске бригаде. После заузећа Бабине главе пут је био отворен према АК Паланки (Белој Паланки) и Пироту.
    За напад на Паланку одређене су три колоне лево, центар и десно крило. Два крајинска батаљона са једним црноречким држали су центар. Покрети су почели у ноћи 11. и 12. децембра. Турци су упорно пружили отпор, али су битку решили Крајинци када су ступили у борбу. Паланка је прешла у српске руке. Остао је Пирот као стратегијски важна тачка за одбрану. План напада је остао исти као и за напад на Паланку. Крајинци су опет држали центар напада са задатком да одржавају везу са десним и левим крилом. Битка за Пирот почела је 15. децембра 1877. године. Кључки батаљон Крајинског пука натерао је Турке да се повуку са предњих на задње положаје. Око 5 сати почео је општи напад. Турци су 16. децембра напустили Пирот. Тимочки корпус није имао велике губитке, али је зато имао већи број рањених.“ (2, стр.197)
    Након тога Тимочки корпус заједно са Моравским корпусом потискују Турке са Преполца и Самокова.
   Кроз предео између Лесковца и Врања, где су се вод-иле борбе са Албанцима који су били на страни Турака, главни терет пао је на Књажевачку и Крајинску војску.
    Упоредо, друга група неготинско-зајечарске војске наступала је преко Тимока према Белоградчику и Кули.
    Борбе су престале јануара месеца 1878. године због закључења примирја Русије и Турске, а потом потпи-сивања Санстефанског мира.
     Интервенцијом Пруске сужени су руски и велико-бугарски апетити. Одржан је Берлински конгрес евро-пских сила на коме је одлучено да Србији припадну територије које је војно освојила, укључивши нишавску и врањску област, које су према Санстефанском миру требале припасти Бугарској. У Бугарској формиране су две аутономне области, а Аустроугарска добила право да окупира Босну и Херцеговину. Србија, Румунија и Црна Гора добиле су независност.

[ljubisa.b.kici]

ТИМОЧКА БУНА
  „Војска и народ црноречког окружја није боље прошао ни у Другом српско-турском рату 1877 - 1878. године због аљкавости санитетског командног кадра. Начелник санитета није чак имао ни списак санитетског особља. Болнице за пријем рањеника недовољно су припрем-љене, те је становништво у Књажевцу копало земунице да би рањеници у њима били смештени.“ (9, стр.395)
    „Источна Србија представљала је најзабаченији крај Србије. Она је са средиштем земље била повезана лошим колским путевима. Нешто бољу везу имали су северни крајеви Дунавом. Од како је долином Мораве прошла прва српска железница почело се много осетније примећивати како источна Србија заостаје за другим деловима земље. Ситуација се почела попра-вљати почетком XX века када су се и овамо почеле градити железничке пруге.“ (9, стр.84)
    Становништво се након ратова постепено бројчано увећавало, и поред чињенице да је у источној Србији наталитет био на последњем месту у Србији. Највећи део становништва бавио се пољопривредом, око 90%. Међутим, због застарелог начина обраде земљишта, приноси су били ниски па се у сушним годинама народ једва прехрањивао. С друге стране, робно-новчани капиталистички начин привређивања разарао је кућну задругу и убрзао појаву сиромашних домаћинства која су лако постајала плен зеленашког капитала и продаје имања на добош.
     „После страдања у време српско-турских ратова у Бољевцу и околним селима настаје тешко стање. Села су осиромашена услед ратног пустошења,двогодишњег одсуствовања мушке радне снаге,због реквизиција које нису надокнађене после рата, и уопште због знатних материјалних и људских губитака. Притисак државних власти да се све порезе заостале од 1876. године и све ратне године накнадно исплате још више је погоршало стање и изазвало незадовољство у народу.“ (5, стр.143)
        „Иако су многа сеоска имања продата због дуга на јавним лицитацијама, држава није предузела озбиљне мере да тај процес заустави. Она је чак сматрала да је ово најефикаснији начин да се земља групише у крупна газдинства.
    Пропали сељаци тражили су спаса у најамном раду у граду, на селу или у иностранству (Румунија). Пoјавила се и трговина белим робљем. Породице које нису имале мушку главу да заради за порез и храну слале су по једно своје женско дете у Букурешт, Пловдив или Софију „да продајом свога тела зарађује новац и шаље својој фамилији, у Србију са чиме ће платити својој „отаџбини“ порезу“. (9, стр.83)
    Ништа лакши живот није био ни оних који су радили у градовима. ...“Положај занатских мајстора био је тежак, али је још тежи био положај калфа и шегрта. Мајстори су у шегртима имали бесплатну радну снагу коју су настојали да експлоатишу што дуже. Због тога је шегртовање трајало много дуже времена него што је било потребно за изучавање заната.
    Живећи у тешким условима, радећи прекомерно много, хранећи се најлошијом храном, станујући по таванима, шупама, подрумима или спавајући на тезги у нехигијенској радионици, још физички неочврсли, ови дечаци су се брзо разбољевали, нарочито од туберку-лозе, шкрофула и других болести, и умирали“(9, стр.85)
    Заоштравањем супротности између осиромашених сељачких маса и владајућих слојева, истодобно праћено сукобима интереса радикалске опозиције са напредњачком владом и краљем Миланом, који је распустио скупштину са радикалском већином, изабрану на изборима 1883. године, изазвали су Тимочку буну 1883. године.
    Непосредни повод за буну била је владина одлука да се у склопу реорганизације војске одузме оружје од народне војске. Радикали су незадовољство народа искористили за своју пропаганду против владе, што су радикалски прваци у народу прихватили као повод за побуну. Буна је прво планула у црноречком срезу (Криви Вир, Луково) затим у сокобањском и књаже-вачком, а делимично и у нека села зајечарског среза.
    Побуњеници су крајем октобра месеца 1883. године претрпели више пораза од стајаће војске, велики број њих је ухапшен и од преког суда осуђени су на смрт или робијање. Неки су убрзо стрељани на Краљевици у Зајечару, а остали су касније помиловани.
    Споменик стрељанима подигнут је тек 1940. године у времену владе Драгише Цветковића.
    Сви осуђеници су имали да плате трошкове суђења и трошкове за издржавање за време притвора.Такође, и трошкове сведоцима који су позивани на саслушање. На основу указа о накнади учињених трошкова за повраћај реда у Округу црноречком (Грађа,књ.I, стр.31) „Сви су они (осуђеници) уз главну казну имали да плате и знатне отштете за трошкове на угушењу буне и обештећење појединцима за штету коју су им устаници учинили у току трајања буне. Осим тога су и сва места која су у буни учествовала, „било посредно или непосредно“, ..„сав трошак који се учини ради повраћаја реда и послушности, и ради казнења криваца у Округу Црноречком“ морала да надокнаде држави. А ти трошкови су били огромни, а пали су на терет Бољевчана и становника околних села.“ (5, стр.173)
    Трошкови су надокнађивани повећањем пореза на имовину. Имања на која се плаћао порез – земљиште, превођено је у вишу класу квалитата, тј. за већу скалу опорезивања. Једном учињено повећање, по својој прилици, није више поништено – остало је заувек. Народ се често жалио на високе порезе. О високој класи квалитета земљишта говорили су и примећивали и неки људи који су из других крајева Србије долазили у реон Црноречја. На посредан начин, овакво стање потврђује и РТБ – Бор, који је при откупу земљишта за потребе рудника, формирао комисије, које су„скидале“ и умањивале класу квалитета земљишта.
    Истраживање ове тематике могло би, евентуално, открити нови рекорд за Гинисову књигу, трајање извр-шења казне у времену дужем од 130 година.
   Чланови главног одбора радикалне странке показали су потпуну неспремност, кукавичлук и издајничко пактирање са властима. Вођа радикалне странке, кога је Радоје Домановић визионарски, попут Жил Верна, описао у својој приповетци ВОЂА, у историји је, као у причи, три пута водио народ у пропаст: Тимочка буна, II Балкански рат, I светски рат. Дакле, Пашић на вест о буни прелази у Земун и Аустроугарску, да би наводно преко Румуније и Бугарске стигао у Тимочку крајину. За време његовог путешествија буна је угушена, а он је остао у Бугарској где је имао удату сестру.

СРПСКО-БУГАРСКИ РАТ 1885.године
    Један од фактора сукоба било је присуство српских емиграната, избеглих после Тимочке буне у Бугарску, који су подстрекивали на нове побуне, а такође и лоше економске и политичке прилике у Србији након ратова са Турском и Тимочке буне. Властодршци су оценили да је боље гурнути народ у рат, него ризиковати ескалирање незадовољства. Непосредни повод за рат било је уједињење Бугарске кнежевине са Источнном Румелијом. Сматрало се да се тиме ремети равнотежа на Балкану и постоји претња стварања велике Бугарске која би угрозила Србију.
    Рат је почео 2. новембра 1885. године .
    Тимочка војска, о чијем формирању је издат указ 15. октобра 1885. године, кренула је у надирању према Видину. Водила је тешке борбе при заузимању Куле, а потом за опкољавње Видина. У току борби код Видина, стигла је вест да су Срби поражени на Сливници и да су Бугари заузели Пирот.
    Интервенцијом Русије и Аустроугарске рат је зав-ршен враћањем на старе границе.

ПРВИ БАЛКАНСКИ РАТ
    Уочавајући слабости турске империје у којој је 1911. године избио албански устанак, и која је у рату са Италијом изгубила Либију, балканске земље уз покрови-тељство Русије склапају савез за рат против Турске. Војна конвенција о сарадњи између Србије и Бугарске испреговарана је у Букову код Неготина, маја месеца 1912. године.
    Прва је у рат ступила Црна Гора, а потом и остале савезнице, Србија (4.октобра 1912.), Бугарска и Грчка.
    Тимочка дивизија II позива у чијем је склопу и XIII пешадијски пук „Хајдук Вељко“, била је у саставу I армије. Српска војска при наступању у почетку није наилазила на јак отпор, јер су се Турци повлачили без већих борби. Међутим, код Куманова дошло је до велике и одлучујуће битке 10. октобра 1912. године. При нападу предстражног батаљона XIII пука II позива на турску комору, изненађени јаком ватром, изгинули су скоро сви официри са преко три четвртине војника и командант мајор Воја Велимировић из Сикола.
    „Тешке су биле борбе у кумановској области. Ратна срећа се мењала, а неизвесност је до краја лебдела у ваздуху. И на једној и на другој страни гинули су офи-цири и војници. Да ли је то била освета за Косово, или је то било ново Косово, питали су се војници! Тежиште борбе преносило се час на лево, час на десно крило. Најжешћи напади били су усмерени на центар српских снага, на Дринску дивизију. Срби су били изненађени бројношћу турске војске, а Турци храброшћу српских војника. Нарочито су се добро држали другопозивци.
 Ноћ између 10. и 11.октобра била је пресудна за исход битке. Турске оџе са бакљама су обилазиле турске јединице призивајући Алаха. Турци су још жешће напа-дали. Те ноћи су седам пута вршили јурише на српске положаје и долазили тако близу српских војника да су се каније војника распознавале, али су увек били одбијени уз велике губитке. Команда I армије увела је 11. октобра резерву у борбу. Напад је почео на целом фронту. Турци су веровали у своју победу. У победу су веровали и Срби. Обострана офанзива завршена је славном кумано-вском победом српске војске. Турци су напустили бојно поље остављајући ратни плен.
    XIII пешадијски пук „Хајдук Вељко" II позива дао је свој допринас у борби за Куманово, када је истурен у први план. Засут кишом шрапнела, под врло тешким условима, уз помоћ једног батаљона Моравске дивизије II пука, успео је да изврши постављени ратни задатак. Ту је пао још један крајински јунак, резервни пешадијски потпopучник Никола Тајнић, родом из Вељкова, поред других војника који су остали на Кумановском пољу.
    После кумановске битке Крајинци су наставили борбу за ослобођење Скопља, Прилепа, Битоља и целе Македоније, заједно са својим сународницима из Поморавља, Подриња и Подунавља.“ (2, стр.207)
   Друга армија под командом Степе Степановића, у чијем саставу је и Тимочка дивизија I позива, наступала је на левом крилу српских армија, али накнадним споразумом српске и бугарске команде на овом сектору остала је стварно само Тимочка дивизија I позива и само једна бугарска бригада Рилске дивизије. Тако је терет левог крила српског фронта пао на Тимочане и Крајинце.
    Петар Радовановић, раднички трибун из Злота, војник 4. чете I батаљона XX пука у Зајечару, један од ретких ратника из Тимочке крајине који је писао дневник –бележницу о ратним дешавањима, у свом дневнику каже: “…пред нама је био развијен за борбу 13. пук тим. дивизије. Он је водио борбу у Кривој Паланци. Турска је била снага слаба и отерана је, није било ни потребно да се наш пук развија за борбу. Паланка је већ била ослобођена од наших предњих одељења. Нас је паланачки народ свесрдно дочекао са ускликом – живела српска храбра војска. На њиховом лицу опазило се јако задовољство и радост надајући се да им носимо спас из феудалног турског ропства које су они морали да сносе 500 година.
    Када смо већ прошли Паланку идући за Црни Врх а потом за Куманово наишли смо први пут на наше рањенике. Онда се видела први пут цивилизација данашњег друштва – да се морају људи невини клати за рачун капиталистичких и династичких интереса. На месту где смо требали да примимо борбу, званом Црни Врх близу Кратова, стигли смо увече 12. октобра. Ступила је у борбу одмах 2. чета нашег I батаљона, а цео наш батаљон био је одређен да заузме исти положај односно да га заседну. Турци кад су спазили да је снага Србинова мала, навале и другу чету најуре а они заседну положај. Сутра дан развили смо сви борбу: 3 наша батаљона, 14. пук I позива, а на десном крилу 13. пук I позива. Цео дан водила се јака борба. Глупом командом нашег команданта наши су војници падали са две стране – спреда од Турака, позади од наше војске. Ватра је врло активна и јака цео дан вођена и једва пред вече привукосмо се близу. Сви командири изгубили чете и водници водове, само поједини резервни подофицири задржали су јединице у рукама. Добија се наредба за јуриш, отворише Турци брзу паљбу за које се ценило да су отступили. Падоше наши први редови. Одједном доби се наредба за одступање, али војници не имадоше своје, не знају шта да раде, ноћ је наступила; разбегоше се војници куд који. Храна се није добијала 5 – 6 дана. Први пут је српска војска на том положају осетила и другу ратну тешкоћу, глад. Положај је и даље остао у турским рукама. Сутра дан развисмо се поново за борбу и отпочне жива борба. Кад је било пред вече добисмо наредбу да прекинемо паљбу. Турска је војска отерана и дала се у дивље  бекство. Положај је био у  нашим рукама 14. октобра увече.
    Ту смо пекли козе и овце, меса и вина било је довољно али хлеба нисмо добили за неколико дана.
    Сутрадан 15. октобра прочита нам се наредба да је главна тачка већ пала а то је Куманово....“
    Бруно Барили на сликовит начин описује сусрет са ратницима у Нишу и код Куманова.
  „Стижемо у Ниш у осам сати увече. Град је крцат вој-ницима трећег позива, обученим у смеђе као и наору-жани сељаци. Данас је стигло педесет хиљада, а смеш-тени су по касарнама, по школама и по приватним кућама. Свуда је могуће видети велике скупове Срба и Влаха, мешане, по неки Циганин мрк и неупућен. Сви су брадати, снажни, ратоборни и ћутљиви.“(8, стр.30)
    „Околни брежуљци били су прекривени трупама валачких (влашких) резервиста са смеђим кожним, козијим капама. Турци који су већ почели повлачење, беху убеђени да су за њима и козаци са Дона те су, бежећи као полудели, одбацајући пушке и све остало, урликали: Долазе Козаци, долазе Руси.“(8, стр.62)
    О страху код Турака који су изазивале влашке шубаре говори и Јаша Томић. „Међутим су Турци гледали српске војнике из крајинског округа у гломазним високим шубарама, и указиваху прстом на њих: Ено Москова!“(25, стр.35)
    Успех I армије према југу олакшао је II армији заузимање Криве Паланке, Црног врха и Кратова.
   Након тога, 24. октобра 1912. године, II армија под командом генерала Степе Степановића упућена је на Једрене као помоћ Бугарима. У њој се налази Тимочка дивизија I позива без XIV пука, под командом пуков-ника Владимира Кондића, и Дунавска дивизија II позива ојачана са IV прекобројним пуком и Другим дринским артиљеријским дивизионом. Укупно 47.275 људи са 72 артиљеријска оруђа, 4.142 коња и волова и 3.045 кола. (подаци: 21, стр.206)
    Бугари су део својих трупа извукли из опсадних операција и упутили на Чаталџу, а на Једрену остало око 70.000 војника. Турци у Једрену су имали око 60.000 бранилаца и преко 100.000 цивила.
    Размештање и поседовање положаја извршено је од 5. до 14.новембра. Тимочка дивизија I позива ојачана са једним бугарским пуком држала је северозападни сектор ширине 15 км. где су била најјача утврђења. Дунавска дивизија запосела је западни, такође, јако утврђен сектор ширине око 5 км. Источни сектор који је био најмање утврђен у ширини од 16 км. држали су Бугари, а такође и јужни од 10 км. који је био слабије утврђен. Спорадичне борбе водиле су се до 22. новембра, затим је дошло до затишја, а 3. децембра и до потписивања примирја и преговарања о миру. Међутим, 23. јануара 1913. године Младотурци су извршили преврат и рат је настављен.
    Петар Радовановић у свом дневнику каже: “...Бугари су већ опседили Једрене. Наша је дивизија, односно армија од 25 хиљада људи заменила њихову војску која је напред на Чаталђе упућена. ...добисмо наредбу за напред, мада смо гледали безуспешну нашу пропаст ударити на тако модерне тврђаве без опреме и без артиљерије. Ту смо (смрти) у очи гледали. Али команда се морала вршити и ми смо пошли напред кроз кишу куршума и кроз велике ватре тешке градске артиљерије. Корачали смо напред, Турци су косили наше редове у највећем јеку. У тој највећој ватри добисмо наредбу назад и кроз те ватре морало се оступити. Затим је то свршено. Били су турски покушаји много пута на нас да нас од положаја одбију, али су нападали без успеха.“
... „У току примирја била је образована једна комисија под председништвом генерала Иванова ради израде планова за освајање Једрена. Члан комисије био је и генерал Степа Степановић. Пошто је источни сектор био најслабије утврђен, комисија се сагласила да главни напад изведу бугарске трупе у североисточном углу источног сектора, у вези с тим Бугари су решили да сву артиљерију са западног пребаце на источни сектор, осим шест пољских батерија, које су задржане на западном сектору. Тада је Степа изјавио да Дунавска дивизија неће бити у могућности да постигне никакав успех без тешке артиљерије, те је одлучено да она за време напада остане пасивна. Степа је, исто тако, изјавио да ни Тимочка дивизија, без снажне артиље-ријске подршке, нема услова да постигне одлучујући успех, али је ипак нагласио да ће она извршити задатак онако како је одређено – тј. да ће заузети истакнуте турске положаје на свом сектору.“ (21, стр.210)
    На тражење генерала Степе Степановића, а такође и Бугара, Србија је упутила укупно 28 опсадних топова, од којих је већина ангажована код Бугара на јужном секто.
    Готово пола године ратници Тимочке и Дунавске дивизије издржали су на положајима у зимским условима у опсади Једрена. Многобројни војници здраствено су побољевали од зиме вршећи своју дужност на предстражи и од влаге у земуницама.
    Да ли је мит, легенда или стварност, али стари ратници причали су да је неки војник на стражи, да би прикрио жар од цигарете, легао на земљу и том приликом зачуо да испод земље пролази воз. Након тога разрушен је тунел и прекинуто је снабдевање Турака у опседнутом Једрену. Наступило је гладовање. Када су ушли у Једрене након победе, видели су да је сва трава која се руком могла дохватити на зидинама тврђаве, била поједена. Остала је само она која се није могла дохватити.
  Тродневна битка за освајање Једрена отпочела је 24. марта 1913. године у 13.30 жестоком артиљеријском ватром.Сутрадан, 25.марта, у 3 часова ујутро отпочео је општи напад. Тимочка дивизија нападала је на најутвр-ђенијем сектору тврђаве и тог дана постигла је највећи успех–заузела је предње турске положаје. Борбе су и на другим секторима биле жестоке, заузети су важни фор-ови испред тврђаве, али Једрене није пало. У току ноћи настављене су жестоке борбе. Нису прекидане ни у јутарњим сатима. Око 8.30 часова турски ађутант јавља се код XX пука са поруком о предаји. Једрене је пало.
    О борбама код XIII пука
    „Напад на Једрене почео је почетком марта 1913. године. Тимочка дивизија нападала је на североза-падном сектору, а Дунавска на јужном. XIII пук је имао задатак да заузме предње турске положаје у ноћи између 11. и 12. марта. Када је артиљерија ступила у дејство пешадија је била спремна за напад. Напад је почео у 3 сата после поноћи.
    Јуриш је почео најпре хладним оружјем. Турска предстража отворила је у том тренутку паклену ватру. Испред првих чета ишли су бомбаши са мaкaзaмa за отклањање препрека и секирама за израду заклона. Друга два вода пионира преносили су грађу и градили заклоне. Под заштитом плотуна, српски војници су ускакали у турске ровове са узвиком „Ура“ и хладним оружјем се обрачунавали са Турцима, док најпосле Турци нису почели да беже у паничном страху. Само после пола часа, док су се српски војници укопали, грунула је турска артиљерија. Канонада је била толико јака да се глава није могла подићи из ровова. Читав дан ватра није престајала. Тек око 5 часова после подне, 12. марта, када је главнокомандујући бугарски генерал Ива-нов наредио даљи напад, XIII пук је ударио директно на турско утврђење. У исто време Турци су кренули у про-тивофанзиву. Надчовечанским напорима Срби и Бугари су успели да се одрже на новозаузетим положајима.
    Са неизвесношћу се очекивала следећа ноћ. Претпо-ставке су се обистиниле, Турци су започели последњи напад око 11 часова. Срби нису штедели муницију. Ноћ је горела над Једреном тог последњег дана одлучујуће борбе. Пред зору Турци су окренули леђа и побегли у тврђаву.
   Ујутро 13. марта око 7 часова примећена је на тврђави Карађз-Табију прва бела застава, а затим још неколико у рукама Турака који су махали у знак предаје. Онда су залепршале беле марамице на зидинама велике турске тврђаве. Једрене је умирало. ...22)“(2, стр.208)
    Од 1.априла до 9.маја 1913.године све српске трупе вратиле су се у домовину.
    Рат је завршен миром у Лондону 30.маја 1913.
     22) Губици Тимочке дивизије у борби за Јадрене износили су 1.165 људи, које погинулих, а које рањених и изгубљених. XIII пешадијски пук је имао 46 погинулих, 910 рањених и 45 несталих. Процентуално XIII пук је имао највише губитака од свих других јединица II армије. Највише их је погинуло из Неготинске Крајине. Па ипак овако релативно мали губици последица су изврсног руковођења операцијама од стране команда-нта Тимочке дивизије пуковника Владимира Кондића и начелника Штаба пуковника Драгомира Цветковића. (Балкански рат у речи и слици, Београд, бр. 19, стр.292).
    „У борби за Једрене од Срба је погинуло 6 официра и 286 војника и подофицира, а рањено 8 официра и 1.148 војника и подофицира.“(21, стр.216)
    То значи да су српске трупе имале укупно избачених из строја 1.448 човека, од којих је 1.165 било из Тимочке дивизије, а у њјој је XIII пук имао 1.001 погинулих, рањених и нестлих војника и официра.
    Као и свуда и у свим временима, ратни хушкачи певају о рату, јуначе се, подстичу на рат, али већином не одлазе у рат, или пак остају по штабовима, државним надлештвима, дипломатији и у дубокој позадини. На фронт се шаљу сељаци, радници, чобани. Господа управља ратовима, а народ гине. Исто је и код противне, непријатељске стране.
    Након завршетка борби са Турцима 1912. године у Народној скупштини говорило се „да је по војним командама и војним станицама било призора неправде, нечовештва, злоупотреба и преступа“. Било је људи који су „у трупу слали болесне људе, а здраве и јаке за новац задржавали на служби у позадини, или их од сваке службе разрешавали“. По станицама је било „људи који су се понашали као у земљи коју су завојачали, а не као у својој земљи која војује“... Јован Скерлић, је навео пример из Београдског батаљона, у коме су имућни обвезници „били тако малобројни да су се на прсте могли избројати; војници у батаљону били су искључиво надничари, послужитељи, радници, ситне занатлије и по неки мали чиновник“. Ништа се боље нису показали ни многи наши „хероји“, који су најгласније певали, највише псовали и песмом претили Аустроугарима 1914. године.“(16, стр.178)

ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ
    Узроци лоших односа између Србије и Бугарске произилазили су из националистичких политика српске и бугарске буржоазије, које су се сукобљавале у борби за стицање власништва над природним богатствима у правцу Македоније и Егејског мора.
    Споразумом о савезу, Бугарска и Србија нису потпуно разграничиле своје претензије на македонску територију, па је при деоби дошло до спора и избијања рата. Други балкански рат проузрокован је империја-листичким тежњама буржоазија балканских држава, првенствено Бугарске и Србије, а њихове тежње платили су крвљу народи Балкана.
    Други балкански рат почео је 30.јуна (по новом кален-дару) 1913.године нападом Бугара у 2 сата изјутра. „Тимочка дивизија II позива повукла се са својих одбранбених положаја само на десном крилу, док је на левом крилу и центру вештим маневрима и противна-падима успела да се одржи. На крајњем десном крилу српског одбранбеног фронта Бугари су разбили два батаљона 5. пука III позива на мостобрану испред Ђев-ђелије, заузели Удово и Ђевђелију и пресекли опера-тивну везу између српске и грчке војске.“(20, стр.260)
   „ И другог дана битке 3. армија је одиграла изузетно значајну улогу. Она је, наиме, укочила напад штипске и радовичко-струмске групе бугарске 4. армије и садејст-вовала са десним крилом 1. армије у разбијању 7. рилске дивизије. Истина, њена Тимочка дивизија II позива била је обухваћена од двоструко надмоћнијих бугарских снага и потиснута на положаје караула Шеоба –Орла баир–Пепелиште,али је и даље успешно штитила десни бок српске овчепољске групе.“ (20, стр.264)
    Бугарска Врховна команда је одлучила: „...  да у исто време форсира напад левог крила своје армије, разбије усамљену Тимочку дивизију II позива и снажним ударом у десни бок главних снага 3. (српске) армије постигне одлучујући успех.
    У духу те одлуке, командант 2. тракијске (бугарске) дивизије добио је задатак да свим расположивим снагама (шест пукова) изврши обухватни напад на оба крила Тимочке дивизије II позива, окружи и уништи ову српску дивизију на положајима код Криволака и карауле Шеобе. .... На тај начин је Тимочка дивизија II позива стављена 2. јула пред велико искушење. У први сумрак тога дана три бугарска пука спустила су се с околних коса и енергично напала њен 14. пук на положајима код села Пепелишта, али се он крајње пожртвовано бранио, одбио три узастопна јуриша вишеструко надмоћнијих бугарских снага и нанео им велике губитке. Тек после вишечасовне борбе, у којој је изгубио око 1.000 људи, овај пук је био разбијен и принуђен да се повлачи делом преко Вардара ка Градском, а делом на Орла баир. Сутрадан, 3. јула, Тимочка дивизија II позива (нешто више од два пука), која је у међувремену ојачана Добровољачком бригадом (око 3.000 људи), нападнута је од седам пешадијских и два артиљеријска пука, који су наступали концентрично од Штипа, Патрика и Брусника, али је она, крајњим напрезањем снага, успела да се и четвртог дана битке одржи на свом несразмерно широком фронту, избегне клопку коју јој је противник припремио и поново помрси рачуне генерала Ковачева, који је у поподневним часовима нестрпљиво очекавио извештај о њеном заробљавању. Неравна борба настављена је и у току ноћи између 3. и 4. јула. Тек у свануће 4. јула Бугари су потисли Добровољачку бригаду и овладали Орла баиром, на коме је остало око 200 лешева српских и бугарских војника, од којих знатан број у стојећем ставу, узајамно прободених бајонетима. Убрзо после напуштања Орла баира отпочело је повлачење делова 15. пука II позива са централног дела дивизијског положаја. Међутим, 13. пук II позива, који се налазио на левом дивизијском крилу, држао се све до 13. часова, када је био принуђен да напусти своје положаје и да се повуче на линију Енешево – Топлик.
    Тим повлачењем завршена је веома значајна улога Тимочке дивизије II позива у брегалничкој бици. Нала-зећи се на крајњем десном крилу битачког простора,ова дивизија се пуних пет дана јуначки борила с вишеструко надмоћнијим бугарским снагама на гребену Серте, Штиркаљеву, Тиси, караули Шеоби, Орла баиру и на положајима испред Криволака и Пепелишта. У тим неравним борбама изгубила је 3.470 људи, од којих 528 погинулих. По цену тако великих губитака, она је зауста-вила бугарски обухватни маневар и успешно заштитила десни бок и позадину главних снага српске војске у ширем рејону Овчег поља, омогућујући на тај начин српском командовању да на супротном крилу битачког простора постигне одлучујући успех.“(20, стр.265)
    Код Криволака били су XIII, XIV и XV пук пук Тимочке дивизије II позива и V пук III позива дринске дивизије. Шумадијска дивизија II позива послата је из Скопља да ојача део фронта на Тимоку.

[ljubisa.b.kici]

    Тимочка дивизија I позива имала је задатак да брани Пирот и спречи наступање нишавском долином, где је водила борбе са променљивим резултатима.
    Петар Радовановић у свом дневнику каже: “Увече 24. јуна одређена је наша 4. чета I бат. 20. пука на тај поло-жај. Увече се војници разишли по кућама и почели да набављају храну и пиће. Али и поред свега тога морао је сваки будним оком бити опрезан. Целе ноћи није се ништа десило. Када је било изјутро око 3 сата у зору, чуо се јак глас Бугара – ура, – ура. Неколико пута поновише, а наши отворише брзу паљбу и тек одмах чу се команда од наших официра – назад, – уступај. Наши почеше у нереду да отступају. Бегало се кроз кишу куршума и шрапнела, газило се један преко другога. Све што је сла-бије пало је у ропство бугарске коњице. Наша је војска бегалa 1 сат и опет на старом положају код Бубњака.
    Отпоче са обе стране жестока борба. Али Бугари без обзира на нашу јаку ватру почеше напредовати. Њина је артиљерија тукла наше утврђене положаје на Бубњаку и то тако страшно да су наши морали напустити положај. Много наших изгинуше и чу се команда – назад. Сви рањеници остали су на положају, остала је и једна кара и разапети шатори једне чете и казани и друге ствари. ........Тек после свих крвавих трагедија настаде примирје. За то време састали смо се са Бугарима и братски се питали о здрављу. Надали смо се да ће настати трајни мир и да ће наши власници постићи споразум кад год. Али није помогло. Јула месеца настаде поново напад на Бубњак, хоће наши да заузму тај положај и наша се војска крену у сигурну смрт. Али баш кад се војска наша развила за борбу престаде све и чу се у нашим редовима поново да је настало примирје.“
     Али највеће борбено изненађење извели су трећепозивци тимочке војске, у чијем је саставу био и  XIII пук трећег позива и Неготински одред. Након победе над бугарском војском код Вратарнице, чиме су приморани Бугари да напусте Књажевац, Крајинци и Тимочани су кренули према Кули и 6. јула је заузели. Након тродневних борби уз помоћ Трећег батаљона Трећег прекобројног пука, који им је стигао у помоћ, заузели су Белограчик. Кренуло се у опкољавању Види-на, али даље борбе су прекинуте због завршетка рата.
    Други балкански рат, након примирја од 31. јула, завршен је потписивањем мира у Букурешту 10. августа 1913.године.
    Септембра месеца 1913. године Тимочка дивизија I позива опет је у покрету, због побуне Албанаца према граници са Албанијом, послата је у Скопље.


ПРВИ СВЕТСКИ РАТ
   Избијањем I светског рата, због Сарајевског атентата који је империјалистичким силама послужио као повод за рат, у строју су и Тимочани и Крајинци I, II, III позива и последња одбрана. Аустроугарска је објавила ратт Србији 28.јула 1914.године.
    Тимочка дивизија I позива на чело са XIII пуком била је послата на ратиште у области Цера, где је стигла 5. августа увече. Сутрадан XIII и XX пуку наређено је да крену према Текеришу, а увече тог дана XIII пук је стављен под команду Коњичке дивизије. Пук је наступао у две колоне.
    „...Десно крило је чак заробило три топа и 11 кара.36) Командир прве чете капетан Драгољуб Петровић прославио се са својом четом, пробијајући се храбро кроз непријатељске редове.
    Гоњење непријатеља вршено је уз највеће напоре без обзира на жртве и замор. У редовима XIII пука било је рањено 10 официра и 189 војника. Погинуо је само један подофицир и 25 војника. у  борби је заплењено 6 хаубица, 24 топа, много кара, а погинуло је 150 непри-јатељских војника и 104 заробљено.3)“(2, стр.216.)
    После ових борби Пук је стављен под команду Моравске дивизије, одакле је после краћег предаха добио наређење да се упути према Сави у циљу преласка преко реке код ЧЕВРНТИЈЕ. На аустријску страну прешао је XIII пук Тимочке дивизије I позива, без једне чете која је остала у обезбеђењу штаба, и део XV пука (седам чета), као и делови коњице, болничари и једна батерија  артиљерије.
   „Чеврнтија је било одређено место за прелазак преко Саве. XIII пук је стављен на чело колоне и стигао је у Чеврнтију 24.августа у 1,30 часова.Одмах се постројио у „дубоки смакнути поредак“, спреман за акцију. Према усменом наређењу, Пук је требало први да пређе Саву, а затим да образује мостобран уз помоћ једне при-додате бригаде и да држи друм Митровица — Japaк.
     Када је први понтон спуштен у воду, погинуо је један војник, а десетак је било рањено. Црна слутња је већ тада обузела војнике, јер су Аустријанци са саме леве обале Саве отворили жестоку ватру. Под заштитом наше пешадијске ватре, војници су некако успели да се укрцају на понтоне. Првих осам понтона је прешло Саву у 7,20 часова, друга група у 7,40, а сви остали до 9,50 часова. Борба која је почела на десном крилу завршила се успешно и непријатељ је био потиснут ка Јарку, али је ту задржао јуриш српских војника.Све снажнија борба се развијала према Шашинцима, али се одмах видело да је однос снага неравноправан; са само три топа фронт се није могао држати. Уз то, непријатељ је довлачио нова појачања, а артиљеријом засипао сваки педаљ земље.
     Што се фронт ширио у дубину све је било теже за нападаче, а наређења су стизала да се положаји нипо-што не напуштају. Катастрофа је била неизбежна.
   Војници ХIII пука су издражали шест узастопних јуриша, али више нису могли. И десно и лево крило су почели да попуштају и да се повлаче. Аустријанци су користили своју надмоћност и када је центар почео да се повија, засули су жестоком ватром главнину. Код српских војника је наступила паника и отказ послу-шности команди. Рањеници су беспомоћно гледали у мост кога су понтоњери градили, али који није био готов. Разбијене јединице појуриле су на недовршени мост, који се заљуљао и уз прасак потонуо у Саву. Људи су се давили у Саву, други су гинули на мосту који је тонуо. Прави пакао се отварао пред преживелим и срећним који се још нису били утопили. Официри су јурили под кишом шрапнела лево, десно да би сачували присебност  живих, али ни с пиштољем у руци ни они нису могли да обуздају стихију. У тим тешким тренуцима, командант пука је затражио добровољца, доброг пливача који је требало да спасе пуковску заставу. Неготинац, М. Петровић је пренео заставу на десну обалу Саве. 38)
    У борби код Чеврнтије XIII пук је изгубио 46 официра, 159 подофицира и 3.611 војника, укупно 3.816 људи.   Непријатељ је имао 1.500 мртвих и већи број рањених војника.
   Преживели војници ХIII пука су прикупљени на десној обали Саве скоро голи и боси, без одела и оружја. Тако десеткован Пук је упућен 26.августа у Богатић на бивак.
    После неколико дана ХIII пук је стављен под команду Северно-мачаванског одреда са задатком да обезбе-ђује линију фронта Шабац - Засавица. Крећући се по киши и хладном времену, Пук је морао да застаје у току ноћи ради сушења одеће и загрејавања војника. У Шапцу је формиран нови XIII пук са додатком три нова батаљона наоружаних руским пушкама.“(2, стр.217)
    Стеван Јаковљевић у Српској трилогији, као артиљеријски поднаредник у 5. пољској батерији Тимо-чке дивизије I позива, присутан на десној обали Саве, дао је најтачнији опис трагедије код Чеврнтије.
    Због катастрофе код Чеврнтије команданту Тимочке дивизије генералу Владимиру Кондићу одузета је команда и 1915. стављен под војни суд. На лични захтев пензионисан је исте године. Био је и осуђен на годину дана, али на поновљеном процесу октобра месеца 1920. године бива ослобођен свих оптужби, опроштено му је издржавање затворске казне и потпуно је рехабилитован. Преведен је у резерву унапређењем у виши чин 26. августа 1930. године.
  Да ли грешком или намерно, историчари и хроничари после рата нису повезивали страдање ХIII пука код Чеврнтије са успешним преласком српске I армије преко Саве код Дебрца и Новог Села и продора у Срем и Земун. Ипак, са стратешке тачке гледишта, види се да је то била комплементарна акција где је маневром споредног десанта и жртвовањем ХIII пука скренута пажња са главног правца напада I армије. Аустроугари су главнину својих трупа концентрисали на том прост-ору где је био ХIII пук и смањили своје присуство у пра-вцу деловања I српске армије, чиме је олакшано њено наступње. То је била једна од највећих жртава која је свесно поднета за наш народ и српске савезнике.
    Војници су погинули, заробљени су или се удавили у Саву приликом бекства, јер су већином били непли-вачи. Један од њих, Маријан а Коањи, из села Танде, на њиви нашао је тикве, везао их преко груди и тако препливао Саву.
    О збивањима код Чеврнтије и бици на Легету постоје различити подаци и противуречне изјаве, тако да се барата разним бројкама о погинулима, заробљеним и преживелима, а такође и о узроцима и кривцима за катастрофу.
  Радован Срдић у књизи Битка на Легету, даје опис стања при преласку Саве код Чеврнтије.
    УПОРЕДНА САТНИЦА ПРЕЛАСКА ПРЕКО РЕКЕ САВЕ ПРВЕ АРМИЈЕ И ТИМОЧКЕ ДИВИЗИЈЕ (19, стр.133-135.)
4.9.1914. Наређење Врховне команде I, II и III армији. Врховна команда се налазила у Ваљеву.
— да Прва армија изврши прелаз ноћу 5/6.9. Штаб Прве армије (војвода Бојовић) био је у селу Владимирци, 15 км. удаљен од реке Саве;
— да Друга армија упути ка Митровици Тимочку дивизију са задатком да покуша и по могућству изврши прелаз преко Саве у околини Митровице, да по евентуалном заузећу Митровице ову добро утврди. Штаб Друге армије (војвода Степа) налазио се у варошици Богатићу, 21 км. удаљеној од реке Саве;
5.9. —наређење команданта Прве армије да, 6.9. у 1 час пређу Саву: Шумадијска, Дунавска и Коњичка дивизија:
— наређење команданта Друге армије да, 6.9. такође у 1 час пређе Саву, Тимочка дивизија првог позива, штаб Тимочке дивизије (генерал В.Кондић) у селу Липолисту, а борачке јединице распоређене у околини села. Удаљеност од Чевритије око 40 км. Мостовни трен био је у селу Коцељеву, 60—70 км. од Чеврнтије;
5.9. у 7ч.—генерал В.Кондић у Богатићу прима заповест;
у 10ч.—В. Кондић се враћа у Липолист и издаје заповест за покрет;
11ч. – почиње покрет трупа Тимочке дивизије ка Сави;
21ч. — В. Кондић у Глушцима (12 км) издаје заповест за прелаз;
6.9. у 1ч. – Прва армија почиње прелаз понтонима код Скела—Купиново;
1ч. – почела изградња моста код Скела—Купиново;
4ч. – завршена изградња моста Скела—Купиново;
7ч. – Прва армија заузима село Купиново у Срему;
8ч.–комплетна Шумадијска дивизија прелази реку Саву;
0ч. – Тимочка дивизија из Салаша Ноћајског врши артиљеријску припрему;
1ч. – требало је отпочети са дизањем моста код Чеврнтија—Легет;
1,30ч. – чело 13.пука стиже на Саву. Пук је на маршу дубок 1ч.;
5ч. — мостовни трен Тимочке дивизије стиже на Саву;
5,15ч. – први понтон се спушта у реку;
7,20ч. – пребачено првих 8 понтона са по 20 војника;
7,45ч. – пребачена је преко реке Саве наредна партија;
9,50ч. – пребачен је цео 13.пук. Мост још није започет;
12ч. – пребачен је на леву обалу Саве, цео 13.пук (без једне чете, која је остала као дивизијска стража), 7 чета 15.пука, 12 митраљеза и 3 топа, са карама;
12,30ч. – отпочела је јача борба према Јарку и Шаши-нцима;
12,30ч. — почиње градња моста и престаје се са прево-зом трупа;
13ч. –развија се жестока борба на целом фронту. Фронт 13.пука развучен 18 км. ;
14,15ч. — непријатељ одбијен на 1.000 - 1.500 метара. Дотле издржано 6 непријатељских јуриша.Српска војска добро држи фронт и има војничку надмоћ;
15,30ч. — наређено да се заузму Шашинци. Јуриш је кренуо, али је наређено да се стане;
17ч. – води се борба са променљивом срећом. Од Шашинаца непријатељски напад се појачава;
17,30ч. – Срби одступају за 1 км.;
18ч. — од Митровице прелеће један авион;
18,25ч. — снажан непријатељски напад од Јарка и Шашинаца на целом фронту. Српска батерија у галопу отступа. Почиње права паника;
до 19,30ч. - траје паника;
20ч. – повраћен ред код моста који је остао недовршен, М. Петровић, Ј. Нелих и пук. Д. Ристић пливањем преко Саве на десну обалу спашавају заставу пука. Затим ватра престаје и на бојишту влада мир;
22,30ч. – поновни јак напад непријатеља. Остаци 4. батаљона и 1. батаљон 15. пука са мостобрана полажу оружје. ДРУГА ПАНИКА И КАТАСТРОФА:
7.9. у 5,30ч. – последњи се предају 1. батаљон и делови 3. батаљона 13. пешадијског пука.
    Код Чеврнтије прелазак је отпочет у 5.15 часова. Први је прошао 2. батаљон ХIII пука који је затим наступао према северу и своје лево крило повијао према Сави, а десним крилом стигао до друма Митровица – Јарак. Након тога пребачен је 3. батаљон и упућен у правцу Шашинаца, а 4. батаљон након пребацивања усмерен је на исток према селу Јарак са десним крилом повијеним према Сави. Последњи је пребачен 1. батаљон ХIII пука и усмерен према северу између 2. и 3. батаљона на друму Митровица – Јарак.
    До 12.30 часова на леву обалу Саве пребачен је цео ХIII пук (изузев једне чете), два батаљона XV пука (7 или 8 чета), митраљеско одељење са 12 митраљеза, батерија од три топа и према неким подацима пола батаљона Мораваца. Укупно нешто мање од 7.000 војника. Пребацивање је извршено са 11 металних понтона, док су дрвени чамци били расушени и скоро неупотребљиви. После 12.30 понтони су усмерени за градњу понтонског моста, чиме је пребацивање трупа било прекинуто.
   У току пребацивања од 8 до 10.20 часова био је присутан војвода Степановић. Он је са генералом Кондићем прелазио и на леву обалу Саве.
    У току дана због интензивираних борби, командант ХIII пука, потпуковник Драгутин Ристић, у међупростор убацује неколико чета XV пука. У поподневним сатима борба се појачава у правцу Јарка и Шашинаца, на десном крилу српских линија. Уследили су и удари неп-ријатеља од левог крила према центру српског фронта.
    Око 16 часова ХIII пук покушава да освоји Шаши-нац, чиме би се ојачала позиција на фронту. Напад није у потпуности успео и непријатељ уз пристигла поја-чања започиње враћање заузетих позиција. Српске снаге према Шашинцима биле су јачине 6 чета. Први батаљон ХIII пука који је био најистуренији у центру, остао је прикован на положајима до мрака. Осећао се недостатак муниције. Мост још није био завршен и употребљив за дотурање муниције и појачања.
    Непријатељ је појачавао нападе на десном крилу српског фронта, на сектору који је држао 4.батаљон, наступајући уз обалу Саве заобишао је и опколио 4.батаљон, чиме су били одсечени од ХIII пука.
    Пред мрак, око 18.30 појачан је напад непријатеља из правца Јарка и Шашинаца. Наређено је повлачење за 1 километар уназад, што је узроковало неорганизо-вано одступање српских јединица које нису имале жељу да остану на сремској страни.
    На мостобрану паника је настала када су видели приближавање коњаника у облаку прашине, за које се испоставило да потичу од српске батерије која је одступала у галопу. Помисливши да је то непријатељска коњица, командант 3.батаљона наредио је трубни знак „коњица“. Отворена је ватра према њима, и прекинута је кад је уочена грешка. Међутим, маса војника, лакши рањеници и они који су били близу обале, похрлили су кроз воду до најближих понтона, препунили их, што је изазвало превртање понтона и дављење војника. Крици дављеника су изазвали још већу пометњу. Настала је паника. Према мосту су појурили и војници који су били у непосредном обезбеђењу мостобрана. Маса војника нагрнула је на непотпуно урађен, недо-вољно учвршћен и несразмерно оптерећен мост, који се обрушавао и распао. На Сави се отворио пакао уз крике дављеника који су одјекивали обалама реке.
    Официри општу панику нису могли спречити нити умирити ни строгим командама ни са оружјем у рукама.Тек око 19.30 часова успостављен је привидан ред. За непослушност запрећено је војним судом и стрељањем. Формирана је једна јединица која је на удаљености од око 600 метара од обале реке образо-вала заштитни фронт.
    Кад су у повлачењу приспеле јединице ХIII пука из правца Шашинаца и Легета, хаос је постао још већи. На десној обали Саве постављене су страже које би спречиле бегунце да се врате у Србију. Наступила је ноћ. Мрачна. Претећа. У таквој неизвесности очекивао се непријатељ. Он је дошао. Он је био ту, около. Када је око 22.30 часова засијала месечина, непријатељ је отворио ватру. Праштање бомби и пуцњаву уз крике рaњених, пратило је скакање у воду, дављење и запомагање. Помоћи није било ниоткуда, једино је артљерија са српске стране давала подршку колико је било могуће. Артиљерију је довукао и непријатељ.
    Почела је предаја и заробљавање појединих делова пука. Заробљени су остаци 4. батаљона, затим 1. батаљона XV пука. Ујутру су се предали и делови 1. и 3. батаљона ХIII пука.
   Санитетски мајор, лекар 13.пука Миливоје Петровић, праунук Хајдук-Вељковог брата војводе Милутина Петровића, с војником Јаковом Нелихом спашавали су пуковску заставу. Рањен од непријатељске паљбе, Нелих се удавио, док је доктор Петровић, иако рањен, успео да преплива Саву и спасе заставу.
    Легетска битка практично је вођена и одлучена у једном дану. Форсирање реке почело је у 5.15 часова. У току дана наступало се и дошло до Шашинаца, а увече око 23 часова био је јасан њен исход. Део трупа је заробљен, део се притајио, а остали су лежали мртви и рањени по околним пољима. Сутрадан настављени су артиљеријски дуели зараћених војски, а трећег дана под заштитом међународног црвеног крста и договора о прекиду ватре, сахрањивани су мртви и вршена евакуација рањеника. Историчари Саво Скоко и Петар Опачић износе податке да је на српској страни из строја избачено 6.366 војника и официра, а код непријатеља око 2.000.
    Аустријски подаци говоре да је било 5.000 заробљених и 4.000 погинулих и рањених Срба. Међутим, према извештајима српских војних власти и проце-нама савременика, у заробљеништво је пало око 4.800 војника и официра, на Сави је страдало око 600 бораца, а да је у току борбе погинуло око 1.000 војника и официра, и да се спасило око 600.
    Место битке прво су Аустријанци обележили дрве-ним крстом на коме се налазио текст и на немачком и на српском језику: „Овде почива 800 непријатељских јунака из битке на Легету 6. 9. 1914. Митровица, 1917”. Соколско друштво Сремске Митровице на истом месту  подигло је споменик 1923. године.
    Заробљеници су одведени на територију Угарске, а потом Аустрије у заробљеничким логорима Нађмеђеру, Нежидеру, Болдогасоњу, Маутхаузену и другим.
Списак заробљеника може се пронаћи:
1) на сајту Међународног комитета Црвеног крста
https://grandeguerre.icrc.org/en/File/Search
2) у дигиталном архиву Српских новина
https://www.nbs.rs/internet/cirilica/10/10_2/10_2_2/pretraga/index.html
Конкретно, спискови Српског Друштва Црвеног Крста могу се пронаћи као додатак издањима Српских новина публикованих по следећим датумима: 28. новембар 1914, 6.децембар 1914, 25.јануар 1915, 29.јануар 1915, 27.фебруар 1915, 28.март 1915, 2.април 1915, 8.април 1915, 17.април 1915, 26.април 1915, 4.мај 1915, 14.октобар 1915.
    Не може се избећи помисао да је ХIII пук унапред, и пре него што је прешао Саву, био предодређен за страдање. Јер здравим разумом не може се објаснити поступак команданата да се трупама изда наређење да у року од 12 сати, у пешачком маршу под ратном опремом, пређу 40 км. затим форсирају реку Саву и потом ступе у борбу са непријатељем на његовој територији, а уз то им није обезбеђена довољна логис-тичка подршка након преласка реке.
    Након пребацивања ХIII пука и делова XV пука на леву обалу Саве, уместо да настави са прербаци-вањем још два пука Тимочке дивизије, као што је по армијској директиви требало учинити, јер у преласку код Чеврнтије требала је да учествује цела дивизија, генерал Кондић око 13 часова прекида пребацивање војника и муниције и понтоне одређује за градњу моста. Војнике ХIII пука на бојишту усмерава у три различита правца, без обезбеђене позадине са уређеном линијом за прихват војске у одступању. Чете XV пука које су остале да штите мостобран, чиме би се обезбедио и мост, према сведочењу из Српске трило-гије, препустиле су се победничком слављу, свирала је музика, играло се коло и пекле овце. Таквим посту-пком, целокупни задатак предвиђен за целу дивизију пребачен је на само један пук, ХIII пук „Хајдук Вељко“. Његове снаге су развучене на широком фронту у три различита правца, према Јарку, Сремској Митровици и Шашинцима, без обезбеђене линије снабдевања и извештавања.
    Сви они који су узроковали трагедију код Чеврнтије, након битке, а и после рата, настојали су да умање своју одговорност. Врховна команда се правдала политичким разлозима Владе да прихвати захтев Савезника за српском офанзивом преко Саве, како би се ангажовањем аустријских дивизија против Србије растеретили фронтови код Руса и Француза. Коман-данти и генерали правдају се одлукама Врховне команде и наређењима које су добијали из армијског и дивизијског штаба. Такође се правдају тајношћу саме офанзиве, толико тајне да код ХIII пука нису извршене никакве припреме, није проверена исправност чамаца и понтона ни њихов број потребан за премошћавање реке, уз то известан број (21) исправних понтона изузет је из дивизијског састава. И поред упозорења подре-ђених официра да због недовољне припремљености треба обуставити операцију прелажења, генерал Кондић је био изричит да се даље настави. Због тога, тек када је отпочео прелазак видело се да нема довољно исправних чамаца и понтона за превоз трупа и муниције и изградњу понтонског моста. Поврх свега, оружје, односно пушке, којим су војници били наоружани и на које су били навикнути, пре кратког периода замењене су новим типом руских пушака на којима се војници нису привикли. Све је доприносило неизбежном поразу. Па тако и након несрећних околности, када је оштећен незавршени понтонски мост, мало се тога учинило да се војска успешно врати назад преко Саве, о чему командант ХIII пука потпуковник Драгутин Ристић констатује: „Нити се трупе пребацују, нити се муниција шаље, нити се мост гради”.
   Закључак може бити: да се желело да аустријски генерали остану и даље у уверењу да је правац главног офанзивног деловања српских дивизија на сектору дејства ХIII пука.
    Мада су после рата одговорност за Чеврнтију усмеравали према Врховној команди, што и није било тешко јер је војвода Путник био мртав, главни кривци за катастрофу су војвода Степа Степановић и генерал Кондић. Они су у првој фази преласка, док је све ишло добрим током, ради моралне подршке прешли на леву обалу Саве и војвода Степа Врховној команди шаље извештај о успешности акције и уверењу „да ће се Митровица моћи заузети још данас“. Међутим, када је све кренуло наопако, мада су једино они могли и требали организовати и послати помоћ трупама преко Саве, од тога ништа није било.
    Познато је да су после битке сви генерали, и да је лако критиковати и предлагати најбоља решења која немају везе са стварношћу, па да зато немамо право да осуђујемо и пресуђујемо о историјским личностима и околностима у којима су оне деловале. Јесте да је тако. Међутим, још мање имамо право и моралног оправдања да те личности глорификујемо и њихове одлуке са трагичним и катастрофалним последицама хвалимо и прикажемо као величанствене, мудре и херојске одлуке. Такве хвалоспеве могу исписати само болесни умови салонских „патриота“ или умови чанколизаца, који ишчекују позиве на дворским баловима или место за трпезом лакеја. Ратни хушкачи уче нас да се радујемо погибијама непријатељских војника, мада су и то људи, а у грађанским ратовима – браћа, и да жалимо и плачемо за нашим погинулим војницима, које су они пропагандом гурнули у рат и погибељ. Они потхрањују рат, а народ га крвљу залива. Ратни хушкачи нису против рата. Они осуђују убијања која чини непријатељ, али не кажу шта чини наша војска. Зар она не убија? Када наша војска убија – то је патриотизам!?

[ljubisa.b.kici]

     У јесењој офанзиви Аустроугара, септембра месеца, мада десеткован и морално посустао ХIII пук бива упућен у одбрану Шапца, где се, после жестоких и тешких борби, делови Пука раздвајају и одступају. „...Узалуд је Команда тражила да се не одступа, батаљони су се повлачили; Први батаљон се чак у нереду повлачио ка Шапцу. Команда одреда је наредила поново враћање на старе положаје, командант, пуковник Драгутин Ристић извештава да не може да изврши наређење због „слабог морала војника". Он лично врши избор јединица за извршење задатка и одржава дисциплину под претњом оружја.
   Око 2 часа ноћу стиже драматично наређење: „Шабац има да се брани до последњег и сви има да изгину у Шапцу!“ командант Првог батаљона јавља „да он не може да поврати изгубљене положаје“, јер се непријатељ добро утврдио. Команда узвраћа:„Положај мора да се брани и само преко наших лешева непријатељ може ући у Шабац." Последњи остаци физичке снаге подређени су свести о слободи, која је на прекрeтници. Непријатељ је одбијен и натеран да се повуче до железничког насипа, користећи сада наше бивше ровове.“(2, стр.219)
  „У борби за Шабац погинули су: командант Треће чете првог батаљона,капетан Бранислав Валента и командир Првe чете Трећег батаљона, резервни капетан Владета Поповић, поред 115 војника. Рањено је 391 војник, а нестало је 194 борца. Непријатељ је оставио на бојном пољу 200 мртвих и рањених.“(2, стр.219)
    Након тога ХIII пук I позива је повучен ради прикупљања и сређивања, а наређењем команде Шабачког одреда Пук се враћа у састав Тимочке дивизије I позива. При одступању српске војске испред непријатеља које је отпочело после 7. новембра 1914. године, ХIII пук је мењао командне јединице, али је углавном у резерви.
  „Приликом обиласка Армије, стари краљ Петар у пра-тњи краљевића Ђорђа и војводе Степе Степановића, обишао је и ХIII пук и тада је војницима рекао: „Ваша је дужност да се до последњег жртвујете за Отаџбину!“ Војници су поздравили краља и госте обећањем да ће заповест Врховног команданта извршити.“(2, стр.220)
   У саставу Моравске дивизије ХIII пук I позива 21. новембра 1914. године води борбе код Смрдљиковца, где заробљава преко 250 непријатељских војника. Затим до краја новембра, заједно са осталим јединицама Тимочке дивизије I позива, води жестоке борбе код Кошутнице и Малања за Космај.
    „У овим тешким и променљивим борбама погинули су храбро:мајор Франуловић40) и резервни поручник Мла-ден Богдановић, Тешко су рањени п. поручници Петар Димитријевић, Милан Здравковић, Манојло Гавриловић и Владимир Милошевић. Из XIII пука укупно је изгинуло 21 подофицир и 112 војника, а рањено је 39 подофи-цира и 322 војника. Нестало је више од 14 војника.
    Непријатељ је оставио на бојном пољу велики број погинулих и рањених, мноштво оружја и муниције и преко 1.000 заробљеника. Била је то пуна рехабилита-ција Пука, који је у истој години доживео славу победе и горчину пораза.
     Непријатељ је одступао према Београду, а команда дивизије је тражила да се непријатељ непрекидно гони преко Рипња ка крагујевачком друму и преко Кумо-дража ка Београду.
    30. новембра Пук је стигао у Рипањ, а затим у току ноћи појачао положаје XIV пука испод Авале. Међутим, како је XV пук био угрожен код Торлака, то је XIII пук пожурио према Торлаку, где је распоређен у правцу Раковице у садејству са XIV и XV пуком. Ове борбе испред Београда посматрао је лично краљ Петар, врховни командант.
    1. децембра почеле су борбе. Око 2,15 часова на непријатељској страни су залепршале беле заставе у знак предаје. Међутим, непријатељ је појачао напад на левом крилу XIII пука на простору: торлачка механа–Јајинци, када се Шумадијска дивизија повукла са коте 209. Батаљон XIII пука супротставио се непријатељу јаком бочном ватром, тако да је овај био заустављен и одбачен на претходне положаје. После заузећа Вратница, враћање српске престонице више није долазило у питање. XIII пук се припремао за улазак у Београд.“(2, стр.220)
    Уочи нове 1915. године, коју је XIII пук I позива дочекао у Ђуринцима, стигли су нови регрути који ће обуку започети на фронту, уместо у касарни.
   О XX пуку
    Петар Радовановић казује у свом дневнику, да је XX пук Тимочке дивизије у област Цера стигао у току церске битке и да учествује у протеривању непри-јатеља. После битке XX пук остаје на територију северозападне Србије. Пук учествује у борбама против Аустроугара при њиховом продору на територију Србије у јесењој офанзиви. Он записује:
   „Најзад добили смо везу са нашим батаљоном лево од Првог пука и ту смо остали до 15 октобра 914. год. У јутру поменутог дана добијемо наредбу за отступање. Тако смо и урадили. Повукосмо се преко Прњавора ка Церу. Ту смо се укопали и задржали се три дана. Огромне борбе вођене су око Лознице, Лешнице и на Гучеву, где је погинуо и мој братанац Рајко Радовановић. Ни на Церу нисмо се задржали но смо отступили преко Цера и Текериша.На врху Цера падали су коњи јер је место било исувише стрмнито било. Прошли смо Цер и сишли у долину, а затим смо кренули ка Шапцу. Дошли смо код Варне. Ту су ужасни трагови остали од непријатеља још од раније. Затим дошли смо у село — где смо нашли готове ровове. Дошли смо у додир и са 13. пуком. Затим још одмах ноћу напустили смо те ровове и дошли на Мишар где смо били у одбрани два велика градска топа. Ту смо претрпели велику унакрсну артиљеријску и пушчану ватру, од Аустријанаца. Ту смо се дуго и дуго борили. На дан 26. октобра 1914 год. опaлише неколико топова и убише неколико наших војника. Једне ноћи добисмо наредбу за назад и све остависмо само топови су на време евакуисани. Затим смо кренули и дошли над једно циганско село звано.. ту смо се задржали само једне ноћи, у вече отступисмо опет за Ново Село. Ту смо се брзо укопали и настрешнице средили. Али увече и њих напустисмо и отступисмо ка Убу. На више села... код воденице ту су наши грдне штете нанели сељанима. Затим једне ноћи отступисмо и то за Колубару. Чим смо њу прошли мост је срушен, а ми смо се укопавали на више Лазаревца код места званог Бурово. Ту је наша претстража водила борбу са јачим непријатељским снагама где су наша одељења заро-били 2 митраљеза и око 50 војника. Али за кратко време морали смо и тај положај напустити. Дошли смо позади Бурова на неколико километара. Ту смо се задржали три дана. Затим добисмо наређење да нападнемо на густе колоне непријатеља који су били заузели наше ровове.
  Наша је пешадија јурила напред и потисла непријат-еља. Ми смо заузели од Аустријанаца наше некадашње ровове. Њихова је артиљерија и пешадија косила наше редове. Доста је наших изгинуло и рањено. Међу њима погинуо је и наш друг Јован Николе Трујића. Све је то узалуд било, положај смо опет напустили око 8 сати, а ми смо се и повукли назад у старе ровове које су наше задње трупе припремиле. Ни ту не остадосмо. Још исте ноћи отступисмо даље до села Зеока.
    Где год смо ишли ми смо пустошили, палили, пљачкали, као да није наша земља била. Најзад стигли смо код штације Даросаве, Србија је тада стрепела, над њом се вио вихор пропасти. Али ту код Даросаве наше трупе добише мало душе, одморише се мало нахра-нише се и наново прочита нам се наредба за напред у борбу за ослобођење изгубљене нам територије. Већ је пола Србије било у њиховим рукама. ..
    Кренусмо напред, код Дренка отпоче љута борба. Још у самом почетку код села њихова је артиљерија љуто отпочела своје дејство. Када смо се... развили за борбу њихова граната тешког калибра паде у наше редове и уби 5 војника, међу којима је био и мој кум Петар Жункеу. Затим отпоче љута битка с обе стране. Ми смо кроз кишу куршума корачали напред. Митраљези њихови косили су наше редове, али им се љуто светила и наша артиљерија. Пред вече ми се подвукосмо под њих. Они нису хтели да напусте положај док наши не отступе у густим колонама те бомбама и хладним оружјем извршише јуриш на бајонет. Када је било око 8 сати ми заузесмо положај. Ту су многи наши изгинули међу којима и мој братанац Јован П. Стојко. Али и аустриских мртвака било је пуно по рововима и околини. Али ипак цео је положај био у нашим рукама. Око 12 сати ми напустисмо положај и вратисмо се назад... Поред пута било је пуно мртвих војника, волова и коња. Сишли смо на исти друм којим смо ишли за време мобилизације... затим смо ишли к варошици Сопот. Ту смо ноћили једне ноћи први конак, други у селу... и тада нам јавише да је цео округ београдски у рукама аустријским. Дођосмо пред Космај и ту смо засели били положај. Али нас замени други батаљон, ми смо били одређени преко Космаја идући ка Младеновцу. Још одмах је наша чета била одређена. Ноћу је целе ноћи путовала и стигла у село... где смо уврштени у редове трећепозиваца. Сутра дан отпоче жива и јака борба на Космају. Навали велика снага на Космај и зароби неколико наших чета II бат. Жива акција артиљерије с обе стране. Дође наредба да и сами притрчимо у помоћ... али нисмо знали правац, лутали смо, док нађосмо наш батаљонски штаб. Борба је завршена на нашој страни. Ми смо, цео наш батаљон, сишли под Космај и почели се утврђивати други дан. Ту смо провели ноћ. Надали смо се непријатељу, али он је отступио. Ми смо онда трагом по њих дошли на Царцане. Они су засели положај. Ми се развисмо за борбу, борба отпоче љута. Наши су падали. Кад стигoсмо у правцу села а на два километра под непријатељским рововима, ми се утврдисмо ту.
    Када је било око 2 сата сутра дан ми смо добили задатак — за напред. Чим смо се појавили били смо изложени великој непријатељској ватри. Али када је било ујутру положај је био у нашим рукама. Ми смо их гонили и ноћу и дању док најзад стигосмо на Торлак. Ту су се они јако утврдили. Отпоче жива борба. Наши извршише општи јуриш на њихове положаје и што осташе предадоше се колонама нама. Ноћили смо позади тог положаја. Сутрадан гонили смо их даље.
    Дођосмо у Београд на Бањицу.Тада смо безброј њихо-вих трупа заробили, топова, коморе и осталога плена, 29. новембра била је Србија очишћена и више се није нашло непријатељског војника у Србији. Ми смо се нас-танили у Београду. 6.децембар провели смо у вароши.
    Али 10. добисмо наредбу за покрет... Кренули смо за Младеновац преко села М. Пожаревац, дошли смо у село Шепшин ту смо провели Божић и Нову годину 1915. Затим селисмо се у Доњу Дубону, ту смо проба-вили 9 месеци мирно и без страха а као на одмору.
  Имали смо велике и дуге маршеве око половине лета, радили смо код околних сељана, окопавање, жетве, косидбе. Имали смо партиска отсуства од по 7 дана.
    Навешћемо и то: у тој Дубони затекао нас је један још страшнији рат који је косио наше редове а то је зараза која се једва завршила маја–јуна. Ту је доста наших војника стрељано који су били као бегунци.“
    У јесен 1915. године XX пук Тимочке дивизије послат је у одбрану Пирота где после 1. октобра води борбе са Бугарима. Уз сталне борбе одступа се од Пирота према Печењевцу, Бојнику, Лебану, Косову. Из Пећи преко Црне Горе стиже у Скадар и пешке стиже до Валоне. Одатле бродом „Краљ Емануел“ на Крф стижу 1. фебруара 1916. године.   
   Код XIII пука првог позива
    Пред Аустријско-немачку и бугарску офанзиву у јесен 1915. године, 9. септембра, XIII пук првог позива Тимочке дивизије упућен је у Пирот где се утврђује за одбрану од Бугара, али већ 24. септембра враћен је према Београду, где је код Торлака водио жестоке борбе. Командат XIII пука I позива овако је оценио држање официра и војника: „Овде су сву старешинску и човечанску моћ наши официри и војници ставили у службу Отаџбине и једино њима и храбрости војника противу два пута јачег непријатеља, снабдевеног најмодернијим средствима, има се приписати што су положаји код Торлака брањени и задржани 28, 29. и 30. септембра 1915. године“.(2, стр.221)
 Пред надмоћнијим и боље наоружаним немачким и аустријским трупама, а потом и уласка и Бугарске у рат, српска војска је морала одступати. Са осталим трупама повукао се и XIII пук I позива.
   „Стигавши на обалу Јадранског мора Пук је одмах укр-цан на брод „АРМЕНИЕ” у Великом заливу и 1.фебруара 1916. године био искрцан на острву Крфу.“(2, стр.221)
   XIII пук другог позива
    Неготински XIII пук другог позива после мобилиза-ције упућен је у западну Србију.
   „Прву битку XIII пук II позива водио је код Јевремовца близу Шапца. Овде је рањен Михаило Заставниковић и још 172 подофицира и редова, а погинуло је 47 подофи-цира и војника. За време борбе морал је био попустио „због већег броја обвезника који дотле нису служили кадар“, али је криза брзо савладана, захваљујући старе-шинском командном кадру. Команда је била обавеш-тена да је пук потпуно разбијен, али се касније устано-вило да су „погрешно пренете вести Команди“,41)
    Битка код Јевремовца вођена је 9. августа и ту су погинули резервни поручник Владимир Милошевић са 31 војником, а рањени су Коста Милутиновић, Радоје Панић, Велимир Андрејевић, Станоје Стевановић, Јован Поповић и 265 војника.
    Следећих дана борбе су вођене према Шапцу. XIII пук је храбро држао положаје у саставу Мачванског корпуса.“(2, стр.222)
    Потом је XIII пук другог позива мењао распоред и положаје све док није упућен на Дрину крајем августа. Ту остаје дуже време а 17. октобра бива упућен према Текеришу.
    „Борба код Текериша вођена је 27. октобра 1914. године, али без много успеха. XIII пук је морао да се повуче, а морал војника је све више опадао.
   Повлачење XIII пука вршило се према Тамнави уз једва одржавану дисциплину. Успут су сретане групе војника других јединица које су самовољно пљачкале станов-ништво. Да би Прва и Трећа армија могле да пређу Колубару, XIII пук је добио наређење да поседне Чот и држи положаје док се армије не повуку преко Колубаре. Ова заповест је потпуно извршена... “(2, стр.223)
    У првој половини новембра месеца 1914. године по хладноћи и снегу XIII пук II позива се повлачи, а потом у току Колубарске битке 20.новембра наређена је општа офанзива. Тимочка дивизија II позива у чијем је сас-таву и XIII пук успешно гоне непријатеља према Дрини.
    У јесен 1915. године пред аустро-немачком офанзивом XIII пук другог позива, са другим једини-цама, повлачи се према Нишу, и даље. Због сталних борби и маршева, више се страдало од болести и ратних недаћа него од непријатељске ватре. Наступила је и деморализација у повлачењу. Најтеже одступање било је кроз Црну Гору по великом снегу на завејаним и закрченим путевима, уз недовољно и нередовно снабдевање храном. Из Рожаја XIII пук другог позива је стигао до Берана заједно са војницима I позива, а одатле преко Андријевице и Подгорице на Скадар.
„..Ту у непосредној близини Скадра, у Борићу, улогорио се и XIII пук. Најзад први хлеб уместо зрневља кукуруза, коре са дрвећа и разних трава, чиме су се прехрањивали у маршу. Чудно је изгледало да је мали број војника тражио лекарску помоћ,иако су скоро сви били болесни.
    За време боравка у околини Скадра догађале су се немиле појаве између тамошњих становника и војника избеглица. Комадант XIII пука бележи у свом дневнику „да команди сваког дана пристижу жалбе на пљачку, која је узела толиког маха, да приватна имања потпуно уништавају. Чак се и злочини врше", пише даље командант. О свом пуку командант саопштава да нема здравог војника који би био способан да издржи јаче напоре, али да се не јављају за лекарску помоћ. Услед слабе исхране дух и дисциплина су јако опали; стално негодују против највиших државних управљача и приписују им неувићавност што су трупе доведене у овај положај да се не може издржати. Бриге за остављеним незбринутим породицама и очајање пред помисли на отезање рата појачава апатичност према вршењу војничке дужности. Жеља за одмором и кућом изгледа код њих истискује сваку другу.43)
    Једна војска без отаџбине, бачена вихором рата на туђе тле, пала је уморна на обале Јадрана као изну-рено јато птица занесено олујом у непознате даљине ...
    Из Скадра XIII пук II позива кренуо је за Љеш, а затим за Драч. У Волону је стигао 12. јануара 1916. године, а затим се 20. јануара укрцао у брод „Данте Алигиери“ са преполовљеним снагама за Крф. И ту је остао до опоравка и реорганизације српске војске.(2, стр.224)
Трећепозивци
   Трећи позив XIII пука налазио се у саставу Крајинског одреда који је бранио Крајину. Већих сукоба, осим артиљеријске ватре, није било до почетка неприја-тељске офанзиве у јесен 1915. године, када почињу борбе са Аустријанцима и Бугарима.
    О стању трупа 31.новембра 1915. године, Врховну команду извештавају армијски команданти:
„... морално и материјално стање наших трупа је очајно. Поред свих предузетих мера да се дезертирање спречи, трупе се нагло топе ... пукови броје само по неколико стотина људи. Хране код трупа има највише још за 4 – 5 дана.“(13, стр.57)
    Слично извештава и командант трупа Одбране Београда:  „...Предузете су све мере, да се томе стане на пут и жандармеријом и преким судовима, који извршавају пресуде на лицу места, али су користи од тога врло слабе.“(13, стр.57)
„Кроз Црну Гору и Албанију. – Преко Црне Горе отступају I, II и III армија; преко Албаније, правцем: Призрен – Љум Кула – Спас – Пука – Скадар отступају: штаб Врховне команде; трупе нове области (Јужне Србије) и моравска дивизија II позива.
    Преко Албаније, од Љум Куле, преко Ороша за Љеш, пробијао се комбиновани одред; преко Бицама – Пишкопеје за Елбасан и Тирану коњичка дивизија, тимочка војска и неки мањи одреди.“(11, стр.22)
    Прелазили су преко црногорских и албанских планина, али није свима било исто. Онима који су имали новаца или били опремљени, прелазак није био питање живота или смрти. Стране војне и санитетске мисије биле су опремљене и организоване и, углавном, безбедно су прошле. Официри су имали посилне (војнике у статусу слуга), носили су официрски пртљаг, неки су имали коње. Болесног војводу Путника војници су носили у затвореној носиљци. Родитељи који су ишли са својом децом водили су рачуна о њима. О непунолетним регрутима, које је држава позвала да се прикључе војсци, мало је вођено рачуна. Једна група која је ишла према грчкој граници спаса, (због државних интереса?!) отуда је, из Битоља, враћена назад у беспућа Албаније. Одговарности за то није било. На основу Владине одлуке, сматрало се да додатно попуњавање формација проређене српске војске треба извршити новим регрутима, па да је зато неопходно да регрути остану под контролом српских власти. Пашић је био непоколебљив да се за победу мора жртвовати скоро све. Али, насупрот томе, његов син Радомир добио је уверење да је неспособан за војску, на Крфу возикао се аутомобилом, а потом је послат у посланство у Француску. Тамо се посветио стицању пара, шверцом стратешких материјала који су завршавали у немачким фабрикама. www.espreso.rs/vesti/drustvo/237653/najbahatiji-tatin-sin-danasnja-deca...
    За време повлачења, они који су имали, себи су приређивали и неке угодности, а они који нису имали, на само стотинак метара даље, скапавали су од мраза, глади и зиме. Мало је било солидарности према онима који су умирали. Неки су говорили: „Зашто да им помогнемо, кад ће и онако умрети?“
   Од састава српске војске који је у октобру 1915. изно-сио око 400.000 након непријатељске офанзиве, борби и преласка преко планина Црне Горе и Албаније, на обали мора било је око 170.000 исцрпљених војника.
    Крф је било Острво спаса, а Видо острво несреће и смрти. Они који нису имали снаге да живе, умирали су и потапани у „Плаву гробницу“.
    Маузолеј–костурница на Крфу изграђена је за време владе Милана Стојадиновића, од 1936 – 1939.године.
    У току аустро-немачке и бугарске офанзиве у  јесен 1915. године, Врховна команда чинила је стратегијске грешке и није прихватала савете Француза да линије одбране формира дубље на територији Србије. Веро-вала је у нове церске и колубарске битке. Међутим, непријатељску офанзиву није водио генерал Оскар Почорек, који се у Сарајеву није потрудио чак ни да заштити живот наследнику престола, већ је овом приликом команду над офанзивом имао немачки генерал фон Макензен. Наступање непријатеља било је из свих праваца. Уз то Србима није обезбеђена линија снабдевања према Солуну, те је једна бугарска диверзантска група заузела станицу у Ристовцу и прекинула железнички саобраћај. Зар је једна бугарска диверзантска група одредила судбину српске војске у повлачењу?! Продором бугарских трупа у српској позадини у Македонији, прекинуто је снабдевање и помоћ савезника, Француза и Енглеза, који су се већ налазили у Солуну. Такав пропуст допринео је слому, патњи и страдању војника и цивила при повлачењу преко Црне Горе и Албаније.
    „Тек много година касније др. Милан Живановић, истражујући у Архиву француске војске документа која се односе на Први светски рат, открио је да је извор оваквих оптужби био француски војни изасланик у Србији пуковник Фурније. Он је, наиме, 22.новембра/4. децембра 1915.послао француском Генералштабу изве-штај о свим догађајима од почетка непријатељске офа-нзиве и за неуспех оптужио српску Врховну команду, „..чије су неспособност и тврдоглавост у одбијању свих савета компетентних страних официра били стварни узрок слома...да би напори око реорганизације... могли бити плодоносни, било би неодложно са француским официрима потпуно узети у руке српску Врховну команду и управу главних служби. Ово решење, које наилази на велике тешкоће због српске екстремне сујете, изгледа ми једино ефикасно.“ (91г) (13, стр.75)
    „Ипак, историјске истине ради, пуковник Фурније, као очевидац свега, а посебно тешке ситуацује и веома лошег стања у коме се српска војска налазила, у своме извештају оцењује као неприкладну идеју да се реорганизација српске војске изврши на јадранској обали, идеју која је у прво време постојала и у српским и у савезничким круговима, и дословно каже:„...мени изгледа да овоме треба претпоставити транспорт преко мора остатака српске војске, било на неко острво у Егејском мору, било у Солун, где би била реоргани-зована“(91г) По својој прилици, ово мишљење имало је утицаја при доношењу коначне одлуке о даљој судбини српске војске, уз сличне закључке које је, после увида у реално стање, донео генерал Де Мондезир.“(13, стр.76)
    Фортијер Џонс у својој књизи наводи разговор са енглеским пуковником о стању у Генералштабу Војске Србије:„Рекао је да су„потпуно изгубили главу“ и да „немају ништа што иоле личи на организовани план борбе“. И они и Српска војска су бежали што су брже могли, како он каже. Рекао ми је да су француски војни аташе и он „уз подршку обе наше владе предали план борбе Генералштабу Војске Србије и да су до сада ови одбијали да га узму у обзир“. То су биле дословце његове рерчи. Потом је, очигледно да би доказао ваљаност свог плана, који су подржале Енглеска и Француска, наставио да излаже тај план мени, потпуном странцу! Укратко, план се састојао од напуштања целе северне Србије сместа, и повлачења ка југу у очајничком покушају да се одржи Источна железница, што је у тренутку кад смо разговарали било немогуће. Никада нисам срео француског аташеа, тако да немам како да проценим да ли је пуковник говорио истину.“(18, стр.80)
    Властодршци и њихови писци славопојки величају епопеју страдања као врхунац патриотизма, да би прикрили своју одговорност и немарност. Кривицу за своје пропусте пребацивали су на снежне планине, албанске побуњенике и савезнике који им нису приредили дочек на Јадранској обали. Савезници су им на интервенцију Русије помогли, али они нису били ту, требало је времена док се организују, утоваре материјал и стигну. Француска није „преко плота“, а италијански бродови, иако су били ближе, потапани су од аустроугарских подморница и ратних бродова чија се лука налазила у близини, у Боки Которској.
„...Ускоро смо, међутим, приметили да су по заливу били разбацани димњаци и јарболи који су штрчали око метар изнад воде, а многе олупине су биле расуте по песку. Тај јарко осветљени пароброд био је усидрен усред правог гробља бродова и суве руке олупина су се пружале с његове сваке стране. На белом песку угледали смо огромну цигару како светлуца од воде на месечини, а она је, када смо се јој приближили, постала веома пословни аустријски торпедо. Како није експ-лодирао, био је ту насукан пошто су његови злобни саборци потопили 11 бродова за 20 минута – бродова натоварених храном, од које би сваки килограм спасао по живот. Таква је била судбина последњег товара послатог из Италије пре осам дана. Није ни чудо што бродови нису често долазили, није ни чудо што су стотине болничарки чекале тамо скоро недељу дана не знајући да ли ће други брод икада доћи. На дванаест сати одатле налазио се Бриндизи, италијанска велика поморска база, али на два сата одатле били су Котор и аустријске подморнице.“(18, стр.270) (Више о томе у књизи Краљевска морнарица Италије)
    Помоћ није била за једну групу људи или хиљаду, већ за евакуацију 170 до 200 хиљада несрећника, војника и цивила. За њихово спашавање било је потребно време. То је тај месец дана гладовања, лутања и уми-рања по расквашеним путевима од Скадра до Валоне. О томе је Врховна команда пропустила да унапред размишља или да бар касније преузме одговорност. Зато су владајуће структуре, оне који би вероватно били спремни да поставе питање одговорности за народну катастрофу, у Солунском процесу осудили на робију или стрељање.
   И поред претњи немачких и аустријских подморница, савезници су извршили безбедно пребацивање трупа. Након опоравка и реорганизације, и опремања новим наоружањем, српска војска бродовима савезника већ од априла месеца 1916. године пребацивана је у Солун. Журило се да се војска уврсти међу савезничке трупе и заузме део фронта на Солунском простору.
    Маја месеца на Халкидик је било око 150.000 војника, организованих у три армије, укупно шест пешадијских и једна коњичка дивизија. Дивизије и пукови више нису имали ознаке I и II позива, јер су они спојени. Одатле је српска војска јуна месеца 1916. упућена на Солунски фронт.
  Убрзо су отпочеле борбе ради заузимања терена на територији Србије. Вођене су жестоке борбе на капији смрти–Кајмакчелану, коју су назвали„Капија слободе“.
     „Но и пре главног напада за пробој солунског фронта који је почео 15. септембра 1918. године, XIII пук је имао да води свакодневне борбе још крајем 1916. године, док непријатељ није потиснут из северне Грчке на линију формирања солунског фронта. То су биле борбе против Бугара на Чеганским положајима (од 10 до 20. августа), на положајима Шумовника, Камен чуке, Голе Косе и Малка Ниџе (30. и 31. августа). Свуда је XIII пук држао иницијативу у својим рукама и приморавао непријатеља да напушта коту за котом, своја добро уграђена утврђења и да при том оставља велики број погинулих војника.48)
    У току септембра 1916. године XIII пук је водио жестоке борбе на положајима Севичке косе (кота 1200) и Преседлине. Ту су Бугари пружили жесток отпор, али су и овде били потиснути. После заузимања села Савича и Добровена и 42 дана непрекидне борбе, Пук се утврдио на простору десне обале Црне реке и ту наставио позициони рат. До краја године, по киши, и отежаним условима ратовања, вођени су артиљеријски двобоји на тешком терену.

[ljubisa.b.kici]

    Почетком 1917. године XIII пук је у саставу десног одсека Тимочке дивизије наставио да ослобађа земљу од окупатора, прешавши грчку границу. Требало је да се непријатељ сатера на терен између река Бестрице и Белице. Непријатељ је држао Кужух планину и са утвр-ђених положаја угрожавао истурене српске положаје. И ту су борбе биле тешке уз обострано велике губитке. Тек крајем априла 1917. године непријатељ је потиснут са положаја; после тога завладало је затишје. И једна и друга страна су се прегруписавале и припремале за коначни обрачун. XIII пук се улогорио на Могили (к. 650) и ту је остао све до краја августа 1918. године.“(2, стр.227)
    За пробој Солунског фронта извршене су обимне припреме у артиљеријским оруђима, муницији, концентрацији људства, снабдевању храном и опремом. Успостављена је заједничка савезничка команда под командом француског генерала Франш Д' Епереа. На чело штаба Врховне команде српске војске долази војвода Живојин Мишић. Треба имати на уму да читава српска војска није имала никаквих средстава ни за борбу ни за живот и да је све зависило од савезника. Они су је хранили, одевали, снабдевали оружјем и муницијом, и што је главно, подредили је свом командовању и стратегији – да се битке не добијају само бајонетом и бомбама, већ да се за пробој изврши темељна артиљеријска припрема каква до тада на Балкану није виђена. Захваљујући генералима Фраш Д' Епереу и Живојину Мишићу, и заједничком командовању, губици српске војске у борбама, пробоју Солунског фронта и ослобођењу Србије, у целој 1918. години, били су мањи  од губитака 1916.године, када је српско командовање било независно. По савету Француза концентрисано је људство. Од три армије са по две дивизије, формиране су две армије са по три дивизије. Расформирани су пукови: XVI, XVII, XVIII; XX и XXIV. Командант I армије је генарал Петар Бојовић, у њен састав су Дринска, Дунавска и Моравска, а II армију чине Шумадијска, Тимочка и Југословенска дивизија и командант војвода Степа Степановић. Ударна линија фронта која је била одређена за српску војску, са 30 километара сужена је на 9 км. ради стицања надмоћности на тачки пробоја. За пробој фронта одређена је српска војска као морално и ратнички најспремнија, и са мотивисаним војницима за што бржи повратак кући.
   Армије за пробој биле су распоређене у две групе. Прва група, главна, ударна, чиниле су је II српска армија (Шумадијска, Тимочка, Југословенска дивизија) и две француске дивизије, 17 колонијална и 122 дивизија. Француске дивизије стављене су под кома-нду II српске армије. Друга ударна група јесте I српска армија (Дринска, Дунавска, Моравска дивизија) која је добила помоћну улогу, да након пробоја ударне групе, отпочне бочно ширење у правцу угрожавања неприја-тељске позадине фронта који се није померао на Битољском сектору.
    Првог дана, ратни задатак је једино извршила Шумадијска дивизија. Француске дивизије, су након почетног напредовања заустављене, а на појединим местима уз губитке враћене на почетне положаје.
    „Разуме се, обе француске дивизије залагале су се колико су могле, претрпевши осетне губитке: 122. дивизија имала је 461 избачених из строја, а 17. колонијална 216 људи, док је Шумадијска имала свега 38 људи избачених из строја.“(23, стр.254)
     Да би извршиле дневни ратни задатак, убачене су у борбу дивизије из друге линије, Тимочка и Југослове-нска. Сутрадан Тимочка и Југословенска дивизија су у првој борбеној линији и тако остају у наредних 15 дана, до капитулације Бугарске. Шумадијска дивизија је иза, у другој линији. Од тога дана па све до завршетка рата, XIII пук 'Хајдук Вељко' био је у првим борбеним редовима. Француска 122. дивизија извучена је за операције у Пелагонији, а 17. колонијална придодата је I армији.
    Следи извод из хронологије ратовања (11, стр.54–80):
    Зором 14.септембра 1918.године ујутро у 6 часова, отпочела је артиљеријска канонада која је трајала 24 часа. Следећег јутра око 6 часова 15.септембра 1918.године, отпочео је пешадијски напад.
    15.септембар – По директиви требало је да се ратни циљеви достигну у подне, затим да се пропусти Тимо-чка и Југословенска дивизија ради напада на другу линију непријатељских положаја. Шумадијска дивизија је на време извршила свој задатак, али због застоја код француских дивизија, побочно наступање I армије, које је планирано у 9,  отпочето је тек око 15 часова.
    С обзиром да су Бугари увођењем нових резервних снага зауставили напредовање француских дивизија и неке делове вратили на почетне положаје, око 16 часова у борбу се уводе делови Тимочке дивизије (XIII пешадијски пук) и Југословенске дивизије. Око 18 часова и 30 минута XIII пук је извршио задатак и заробио 240 Бугара и једну бате-рију. На другом сектору циљ је постигнут око 22 часова. Најдуже се одржао Сокол, кога су заједнички освоили 6.пук Дринске дивизије и 148.пук из 122.дивизије.
    16.септембар  – У прву линју фронта долазе Тимочка и Југословенска дивизија, у другу је Шумадијска дивизија. Тимочка дивизија је на десном крилу српског сектора. Ове дивизије врше напад на другу линију непријатељских положаја. Тимочка дивизија, преко тешке дубодолине реке Пороја, прилазила је Тополцу, а Југословенска дивизија заузела је предње положаје Козјака. Запоседањем положаја на Тополцу и Козјаку осигуран је пробој Солунског фронта.
   Код I армије енергично наступају Дринска и Дунавска дивизија на свом сектору, а Моравска је усмерена на Кучков, камен да помогне Југословенској дивизији. Започело је и деловање француско-грчких дивизија у долини Вардара.
    17.септембар – Бугари су давали јак отпор. Тимочка дивизија коначно заузима Тополац, затим Студену Воду и креће према бастиону Блатеца. За њом у десно у ешалону наступа Шумадијска дивизија. Југословенска дивизија уз помоћ Моравске заузима Кучков Камен. Дринска дивизија је иза Моравске, а Дунавска делује на свом сектору.
   Овог дана почиње слом бугарске војске. Њихове дивизије које су браниле сектор од српског напада, одступају дивергентно, једна у правцу Вардара, а друга према Црној Реци.
    18.септембар – Српска Врховна команда формира два фронта: са II армијом ка Вардару, а са I према Црној Реци.
   Наставак борби.Тимочка дивизија се усмерва према Вардару и Демир Капији, а Југословенска према Кавадару. Код I армије дивизије наступају на фронту од 20 километара, а Коњичка дивизија делује у долини Црне Реке. Напредовање Тимочке дивизије постаје ризично, јер се дубоко у њеној позадини још увек одржавао непријатељ.
    Француско-грчке дивизије напредују на свом сектору, али су неуспех претрпеле енглеско-грчке снаге на дојранском делу фронта.
    19.септембар – Од овог дана Коњичка дивизиија је под командом II армије. Борбе се даље настављају. Бугари довођењем нових снага покушавају да затворе брешу на свом фронту, али безуспешно. Енглеско-грчке снаге на дојранском делу фронта поново нападају, чиме су везивале непријатељске снаге.
    20.септембар – Настављају се борбе код Тимочке и Југословенске дивизије. Коњица брзом акцијом зау-зима Кавадар, а све три дивизије I армије су на левој обали Црне Реке. Међутим, борбени клин Тимочке дивизије се увлачио у непријатељски распоред, удаљивши се од почетних положаја за 50 километара, што је угрожавало безбедност и отежало снабдевање. Савезничко наступање још увек није било уочљиво.
    21.септембар – Овога дана крунисан је подвиг српс-ких војника, дивизије II армије избијају на обалу Вар-дара од Демир Капије до Градскога и пресецају желез-ничку пругу. Дивизије I армије запоселе су Дренску Планину, угрожавајући одступницу немачкој армији.
    22.септембар – Тимочка дивизија прешла је Вардар код Демир Капије, док Југословенска дивизија води борбе око Градскога, а поједини њени делови прешли су на леву обалу Црне Реке. Коњичка дивизија прелази Вардар код Криволака. Кроз Дренску Планину I армија отежано наступа.
    Значајно је што овог дана отпочиње офанзива француских трупа, како оних на Вардару, тако и у лакту Црне Реке и код Битоља.
 23.септембар –Тимочка дивизија наступа према Серти планини. Југословенска дивизија уз помоћ француске 17 колонијалне, води борбе око Градскога. Шумади-јска дивизија је у резерви. Дивизије I армије спуштају се са Дренске Планине у долину река. Коњичка дивизија је на путу Криволак – Штип.
 Из Битољске групе француске војске, Коњичка бригада Гамбете осваја Прилеп. За коњицом улази 22 колони-јална дивизија и хвата везу са I српском армијом. И на другим секторима Французи гоне непријатеља.
24.септембар – Бугарска војска је у расулу. Нема координације са немачком армијом.
    Тимочка дивизија залази у Серту планину. Југосло-венска дивизија уз помоћ француске 17 колонијалне, заузима Градско, овладава десном обалом Вардара, а делом прелази и на леву обалу. Шумадијска дивизија је у резерви. Коњичка дивизија, пребачена на леву обалу Вардара, гони Бугаре у правцу Штипа. Дивизије I армије избијају на пут Прилеп – Велес.
    Француске трупе на својим секторима гоне непри-јатеља.
25.септембар – Тимочка дивизија заузима гребен Серте планине и спушта се у долину реке Лакавице. Југословенска дивизија са коњичком дивизијом нади-ре правцем Криволак – Штип. Шумадијска дивизија је у резерви иза Југословенске. Цела I армија наступа према Велесу.
   Французи упорно гоне непријатеља. Бригада Гамбете стиже у околину Велеса.
26.септембар – Бугарска је побеђена и деморалисана. Почиње тајне преговоре са Командом источне војске у Солуну, иза леђа својих савезника. Преговори се воде и без знања српске Врховне команде. Бугари су у преговорима отезали до 29.септембра у нади да ће се на фронту нешто преокренути, али војници, српски и француски, ношени замахом својих успеха, незад-рживо су напредовали.
   Тимочка дивизија спустила се у долину реке Лакавице и усмерила према планини Пљачкавици. Југословенска дивизија са Коњичком дивизијом заузима Штип. Шумадијска дивизија је у резерви позади Југосло-венске. За напад на Велес прикупљена је I армија.
    Французи и даље упорно гоне непријатеља.
    Генерал Петар Бојовић указом од 26.септембра унапређен је у чин војводе.
27.септембар – Овога дана постигнути су значајни успеси. Моравска дивизија заузела је Велес, Тимочка заузела Радовиште, а Коњичка Кочане. Французи заузели Кичево. Коњичка бригада Гамбете и 22 колонијална дивизија упућене су према Скопљу.
28.септембар – Дивизије I армије у циљу пресецања одступнице бугарској војсци, воде борбе са њеним заштитницама. Тимочка дивизија запосела гребен Пљачкавице. Југословенска дивизија са Коњичком дивизијом крећу према Царевом Селу. Шумадијска дивизија упућена је на Осоговске Планине.
    Делови француске војске наступају према Скопљу.
29.септембар – Овога дана Бугари закључују примирје са Командом источне војске у Солуну, са прекидом непријатељства у подне 30. септембра 1918.године.
   У међувремену I армија заузела је положаје на Овчем Пољу, Коњичка дивизија освојила Царево Село. Тимочка дивизија била је на Пљачкавици, а Шумади-јска дивизија на Осоговске Планине.
 Коњичка бригада Гамбете заузела је Скопље, иза ње кретала се 22 колонијална дивизија.
  Енглеско-грчке снаге на дојранском делу фронта, тек овога дана заузимају Беласицу.
30.септембар 1918 –Довршено је опкољавање делова бугарске војске западно од Куманова. Дивизије I армије пресекле су све одступнице на путу Куманово – Крива Паланка. На бугарско-српској граници према долини реке Струме, концентрисана је II армија, спремна за упад у Бугарску.
    Остали делови савезничких војски остали су на својим местима.
  У подне 30. септембра 1918. године ступило је на снагу примирје са Бугарском. Даље напредовање према Бугарској је заустављено, а бугарске трупе које су се налазиле у околини Скопља биле су разоружане.
    Разумно је сматрати да је целокупни исход пробоја Солунског фронта, а потом и капитулација Бугарске, зависио од Тимочке дивизије, Југословенске и Коњи-чке дивизије, односно, највећи терет извршења пао је на њихове пукове. Почевши од послеподневних сати првог дана офанзиве, у сталној борби и на првој линији пробоја налазиле су се ове дивизије. Од почетка офанзиве па до капитулације Бугарске, пуних 15 дана, испред су ишле Тимочка, Југословенска и Коњичка дивизија. Допринос ових дивизија за победу у рату на посредан начин потврдио је и немачки цар Вилхем, који у свом телеграму упућеном бугарском цару, каже да је 62.000 војника одлучило судбину рата. Мада статистички гледано, укупне ангажоване савезничке снаге на Солунском фронту биле су око 650.000 људи, али без пробоја на сектору ових дивизија, не би било ни померања на осталим деловима фронта. У овим дивизијама били су и највећи губици, па би због тога било исправно да се број погинулих и рањених приказују по дивизијама и пуковима, а не у укупном збиру, јер дате жртве нису свуда биле подједнаке.
       Након капитулације Бугарске њена војска више се не бори, заостале јединице се разоружавају. Код Куманова I армија разоружава 2. и 4. бугарску диви-зију, а затим хита на север према Нишу и Београду. Њој се супростављају Немци и Аустријанци без Бугара, али и њихов морал је пољуљан. Око Ниша воде се борбе и Ниш бива ослобођен 12.октобра.
    Одмах након ослобађања Ниша српски и француски војници настављају протеривање непријатеља. Прва српска армија при даљем ослобађању Србије наишла је на јак отпор Аустријанаца и Немаца на линији Алексинац –Бован –Делиград –Ђунис, одакле су потис-нути на Каленичке и Послонске Планине – Буковик. За освајање ових тешких планинских масива I армија је утрошила седам дана. Отпор Немаца сломљен је 21. октобра и настало је неуредно повлачење.
    Наставља се даље напредовање и 1. новембра 1918. Дунавска дивизија улази у Београд.
   У међувремену Српска II армија је 5.октобра кренула с бугарске границе према Косову,Краљеву и Ужицу. Са Тимочком дивизијом у претходници, стигла је у Уроше-вац 17. октобра, а у Косовску Митровицу 21. октобра, где је пресекла одступницу деловима аустроугарске војске. У Косовској Митровици остаје Југословенска дивизија за деловање према Црној Гори и северној Албанији,а Тимочка и Шумадијска дивизија настављају наступање долином Ибра. У Краљеву стижу 26.октобра, где излазе на операцијски фронт I армије. Из Краљева претходница II армије, Тимочка дивизија, преко Чачка и Ужица 31. октобра излази на границу Босне према Вишеграду, где је борбом заузела Вардиште и Добрун.
    Турска је капитулирала 30. октобра 1918. Аустро-угарсака 4. новембра, а Немачка 11. новембра 1918. године. Тиме је завршен Први светски рат.
    После капитулације Аустроугарске војвода Живојин Мишић, као начелник Главног штаба, поделио је читаво војиште на две зоне: зону Прве армије под командом војводе Бојовића северно од Дунава и Саве, и јужну под командом војводе Степановића.
   „Према новој подели војишта, Друга армија је „покривала“ сав простор од бугарске границе на истоку до Уне на западу, с тим што је Шумадијску дивизију оставила у Србији на располагању Врховној команди као стратегијску резерву.... Тимочки 14. и 15.пук добили су задатак да поседну Босну и Херцеговину, док је 13. пук „Хајдук Вељко“ подељен у две колоне и упућен у Далмацију; главна колона (командант потпуковник Сто-јан Трнокоповић) кренула је из Сарајева преко Мостара у Метковић, одакле су је 19. новембра, далматински поморци на својим бродовима превезли у Сплит са истакнутим српским заставама на бродским јарболима. Сутрадан су бродови стигли у Сплит у коме је народ бурним овацијама дочекао српске војнике и испратио их до касарне на Грипама. Командант пука је одмах упутио одељења у Каштеле, Трогир и на Брач. Друга пуковска колона (трећи батаљон са артиљеријом и средствима везе) одмаршовао је из Сарајева преко Травника, Бањалуке, Приједора, Петровца и Дрвара у Книн, где су стигли 3. децембра. Општинско веће у Книну приредило је банкет за цео батаљон. У састав батаљона одмах се укључило 500 добровољаца из Книна и околних села. У Книну је задржана једна чета, док су остали делови батаљона упућени у Сиверић и Дрниш...“(22, стр.342,343)
   „Видели смо да је после дугог марша и превожења железничком пругом узаног колосека преко Бањалуке и Дрвара, Трећи батаљон 13. пука, са пуковским пришта-бским деловима, стигао у Книн, где је задржао једну чету, а остале делове разместио у Сиверићу и Дрнишу. Како су готово у исто време италијанске јаке колоне стигле на домак Книна и Сиверића, дошло је до жестоког сукоба. Мада су српска одељења била ојачана са око 500 добровољаца из Книна и околних места, нису се могла одупрети вишеструко надмоћнијим италија-нским трупама, које су подржаване снажном артиљери-јском ватром. Српска одељења су се повукла према Стрмици и Сињу. Обавештена о оружаном инциденту српских и италијанских трупа код Книна, француска влада и маршал Фош упутили су оштар демарш у Београд. Упозорили су да ће свака страна која буде изазивала оружане инциденте између савезничких трупа сносити најтеже последице. У демаршу је затим наглашено да ће се сва спорна питања расправити на Мировној конференцији...“(22, стр.350,351)
    „Губици које је наша војска претрпела  у овом рату огромни су. – Према званичним цифрама оне се разлажу овако: погинулих, умрлих од рана или болести
1914.године 69.022
1915.             56.842 (до септембра месеца)
1915.           150.000 (за време повлачења кроз Албанију)
1916.              7.208
1917.              2.270
1918.              7.000
Укупно      292.342
    Ако се томе броју дода 77.278 несталих за време повлачења кроз Албанију а који су сигурно мртви, српска војска је у овом рату изгубила 369.818 људи, што чини половину броја мобилисаних.
....Али ти губици представљају само губитке српске воојске; томе треба додати оне које је – по самим аустријским новинама – претрпело становништво које је остало у Србији као и они који су нестали у заробљеничким логорима и логорима интернираца: они се пењу на 630.000. Из тога произилази да је српски народ, само у Србији, дао милион мртвих за победу над заједничким непријатељем.“(24, стр.277)

РЕЗУЛТАТИ РАТА
    Имају ли Крајинци и Тимочани какве користи од тога што је Краљ Ујединитељ створио Југославију, у којој су Хрвати добили Далмацију која пре тога није била у склопу Хрватске, већ је вековима била у саставу Млетачке Републике, а потом Аустрије? Или што је Хрватска присвојила Дубровник који је кроз историју, од времена пре Немањића па до почетка 19. века, отприлике око хиљаду година, постојао као самостaлан град и као Дубровачка Република?
    У ратовима за ослобођење и уједињење, уз пуно патњи, страдања и одрицања много је Тимочана и Крајинаца изгинуло. Онима који нису имали потомство, огњишта су им угашена и дворишта преорана. Од страдања почев од Српско-турских ратова, преко Балканских и Првог светског рата, Крајинци и Тимо-чани никада се нису опоравили, јер им је младост остала на ратиштима и у заробљеништву, а наталитет им је био најмањи у Србији. Тимочка крајина постала је прибежиште за избегле Белогардејце из Русије, рударске колонисте и бирократске чиновнике. „..По попису из 1921. године више од половине насеља среза имало је мањи број становника него 20 година раније: Бољевац–81, Врбовац –58, Добрујевац –102, Криви Вир –41, Ласово –121, Луково –18, Мирово –33, Планиница –98, Подгорац –155, Савинац –36 и Сумраковац 16 мање. У осталих десет села број становника се повећао од 10 (Бачевица) до 339 (Злот)_што је делимично тачно, јер у односу на попис од 1910. Злот је имао мање 108 житеља _прим аутора. Сразмерно највеће повећање становника имали су Илино и Боговина, али је то у вези са јачањем рударских колонија рудника која су се налазила у атарима ових села. Повећање броја становника рударских колонија на „Ртњу“ и у Боговини у вези је са доласком рудара из других крајева земље па и иностранства. Тако је пописом из 1921. године у срезу бољевачком обухваћено 68 Словенаца, 31 Немац, 9 Чеха, пет Италијана, један Мађар и 57 „осталих“. Нај-већи део ових досељеника био је на „Ртњу“.“(5,стр.201)
Међутим, на основу пописа од 1910.године, пре почетка рата, и пописа након ратова 1921. добијају се прецизнији али поражавајући подаци о смањењу броја становника: Бачевица –213, Боговина –17, Бољевац–153, Валакоње –276, Врбовац –130, Добро Поље –230, Добрујевац –143, Илино +20, Јабланица –133, Криви Вир –315, Луково –315, Мали Извор –125, Мирово –79, Оснић –281,  Подгорац –289, Савинац –14, Сумраковац –236, Рујиште –133. Укупно 3.060 житеља. Ако се том броју дода очекивани прираштај становништва за десетогодишњи период, минимално као из претходне декаде: 2.970 онда ће стварно умањење бити: 6.030 становника. Подаци према табели: (5,стр.273)
    „Званична статистика је забележила да је у Првом светском рату погинуло 1385 бораца из Поречког краја, што износи 80% мобилисаних.“(14, стр.47)
    Крајинци и Тимочани били су у челним пуковима од којих је зависило разрешење ратних ситуација у мно-гим биткама. У ратовима они су витезови српства, а за време мира, они су запостављене или презрене„геђе“.
    Не може се избећи закључак да је XIII пук, унапред планирано, увек ангажован на местима и биткама где су били најтежи услови и где се највише гинуло.
    У Првом балканском рату у помоћ Бугарима код Једрена послате су Дунавска и Тимочка дивизија (без XIV пука), али при освајању тврђаве Дунавска дивизија је имала споредну–пасивну улогу. На српском делу фронта, где се нападало на најјаче утврђеним деловима тврђаве и где је извршен пробој, била је Тимочка дивизија, њен XIII и XX пук. При освајању тврђаве највише губитака имао је XIII пук.
   У Другом балканском рату, на Брегалници код Криво-лака, где је Тимочка дивизија II позива била стављена у ситуацију да прихвати и издржи главни бугарски удар, били су ангажовани XIII, XIV и XV пук .
    На Чеврнтији, где је унапред све било препуштено катастрофи, послат је XIII пук и само два батаљона XV пука. Била је то највећа катастрофа српске војске у једном дану о којој се тек после око 100 година почело више говорити и писати.
   Нема објављених података о ангажовању и губицима XIII пука на Солунском фронту и у времену пробоја тог фронта, али и после капитулације Аустроугарске, XIII пук није имао поштеду. У Босну и Далмацију послати су XIII, XIV и XV пук. Уместо одласка кућама, војници су Хрватима обезбеђивали Далмацију и Книн.
    Било би часно од наших историчара или војних статистичара, да проуче и објаве податке о укупним губицима XIII пука, као и осталих војних јединица, јер губици нису свуда били подједнаки.
    Није на одмет поменути речи које обичан народ не сме говорити, али које је велики генерал Франш д Епере имао право изрећи у својим мемоарима: „Провео сам десет дана у Паризу, видео сам много света, све прве људе савезничких држава сем Вилсона, који је хтео да затражим аудијенцију. Одлазим имајући мучан утисак да сви ти политчари мисле само на свој лични интерес. Нико нема свеобухатну перспективу нити представу о будућности.“
    Арчибалд Рајс у свом делу „Чујте Срби! Чувајте се себе“ констатује:„Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци, њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били „простаци“, добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго.“
  Да би се у Београду монденско друштво равнало према Европи, неко је марао платити трошкове. Опет су то морали плаћати сељаци и планинци, међу којима су Тимочани и Крајинци, јер као пољопривредници и сточари, увек су били на удару тз.„маказа цена“.
„...Новостворена Краљевина није донела бољи живот сељацима и радницима. Многе куће су остале без једне или више мушких глава.Тешки пољопривредни послови пали су на терет малолетне деце, жена и стараца. Трговина је била слаба, а неопходни животни артикли (петролеј, со, шећер и сл.) врло скупи. С друге стране, сељачки производи су били врло јефтини. Примера ради, 1m(kubni) дрва продавао се за 2 динара, а цена 1кг шећера у кристалу износила је 12 динара. Године 1935. надница косача износила је 10–12 динара, а дневница рада на њиви 5–6 динара. Цена живог јаг-њета износила је 20–25 динара, а каквог апсурда, цена јагњеће коже 30–35 динара.“(14, стр.52)
     После 1930.године и Тимочку крајину је захватила општа економска криза. „Као пример јефтиноће пољо-привредних производа у то време наводи се, поред осталог, багателна цена јагањаца. Само продата кожа је скоро исплаћивала њихову пијачну цену док је месо остајало скоро бесплатно. По причању мештана то су користиле кафеџије па су уз сваки литар нарученог вина давали бесплатно тањир печења само да би се вино попило. У кафани се тада литар вина продавао по 6 дин. Па је крчмарска рачуница била очигледна.“(5, стр.223)
    „Тимочка област, без великих центара, нема ни материјалних ни духовних удобности онолико, колико тога имају неке области наше краљевине. Посејана још у римско доба многобројним градићима и кулама, она је за време турске владавине била разрушена и дочекала ослобођење 1833. године са малим бројем црквица и капела, од насилничког ока склоњеним чатмарама и брвнарама. Остављена дуго времена после ослобо-ђења, без саобраћајних веза са осталим крајевима, она је у светском рату имала једну од најгорих судбина свих наших области. Једино што јој је било остало, после свих недаћа, у данима народног уједињења – то су природне лепоте и богатства њених долина и брда, поштен, вредан и радан народ, који се можда изнад свих наших покрајина одликује својом чуварношћу и смислом за напредак. Једва да има сељака, и у по култури, старим областима и државама толико пријемчивих за културне вредности колико је то сељак Тимока. Све што је добро и од вредности, он брзо усваја, само и једино је потребно да му се та добра покажу.
    Таква средина људи увјек вапије за носиоцима реда и поретка као за покретачима живота напред. Ако икад у њој није што добро и напредно, сигурно је кривица оних који је нису знали или нису хтели упутити на добро“(4, стр.21).
   Неготинско поднебље које је изнедрило чувеног композитора Стевана Мокрањца, пореклом из села Мокрања, дало је и ствараоце познате песме: Тамо далеко. То су неготински учитељ–песник Михаило Заставниковић који је написао стихове, и самоуки музичар Ђорђе Маринковић из села Корбова. За Неготин су везани стихови:„Тамо где Тимок поздравља Вељков град, тамо ми спалише цркву, у којој се венчах млад“... Постоје и други који тврде да су аутори поменуте песме, др Димитрије Марић и Милан Бузин. Мада се као аутори песме могу сматрати и сви војници на Крфу и Солунском фронту, јер сваки је на посебан начин певао или доживљавао ту песму или понешто мењао или додавао, ипак као особа са признатим ауторским правом јесте Ђорђе Маринковић рођен у кладовачком селу Корбову. Музичар који је свирао на свим жичаним инструментима, флаути и хармоници. Био је члан оркестра Краљеве гарде. Након рата живео је и музицирао у Француској. (17,www)
https www scribd Vojevanje Timocana i Krajinaca